Priče

ZAŠTO KRATKA PRIČA

Oni koji čitaju, oni

koji nam govore šta su pročitali,

Oni koji šumno okreću

stranice svojih knjiga,

Oni koji imaju moć nad

crvenim i crnim mastilom,

i nad slikama,

Oni su koji nas predvode,

vode i pokazuju put.

Astečki kodeks iz 1524.

Pripovedanje je staro koliko i sam govor; još od najranjih dana ljudi su počeli da pevaju i glasno snevaju, kako bi se magijski obukli u željenu sliku i prizvali je u stvarnost, kako bi tragali za smislom i istinom, koje iluzija svakodnevnih radnji sakriva.

Svaka priča je potraga za nekom istinom – što su likovi i slike iz priče bliži svetu sna koji je zajednički za svo čovečanstvo, to i potraga stiže sve bliže do one najdublje istine, koja je čoveku data rođenjem, upakovana. Dobro ispričati priču, znači razmotati jedan od paketa urođene istine.

Milica Krković

Kratka forma nije samo ono što se vidi ili čuje. Njen život je duži jer efektno kazivanje traži odgovor na pitanje iz bajke „šta je posle bilo”. Odgovor mora da nađe svako za sebe.

Kratka forma je uslovljena „podtekstom”. Ona u „podtekstu” nosi neverovatno veliku moralnu poruku – čistote, nepatvorenosti, borbe protiv licemerja, snishodljivosti, kultova i dogmi svih vrsta.

Kratka priča u širem smislu jeste kratka forma u narativnom obliku koju, pored naglih obrta, karakteriše organizovana radnja usmerena ka određenom cilju. Razvila se iz anegdote u usmenoj književnosti, ali u našoj umetničkoj praksi je poprimila sve odlike bajkovitosti sugestivnom komunikacijom. To se, po pravilu, postiže otvorenim završetkom, dakle „podtekstualnim izražajnim elementom”. Ovim kratka priča za decu uz feljtonističko poreklo, i aktuelnosti koja je time prati, dobija produženo trajanje koja maštovitost izraza pretvara u pravu bajku – bajku savremenog doba.

Stvaraoci za decu, čak i kada su to deca sama, kratku formu ne odabiru sa namerom. Ona se jednostavno sama nameće.

Mirko S. Marković, Antologija kratke forme za decu, str. 162-164, Beograd, 1999.

Kratkoća uzvraća lepotom.

Fedar, Basne, str. 41, Beograd, 1961.

Po svojoj prirodi, forma najkraće kratke priče piscu uskraćuje mnoge pripovedne mogućnosti i strategije koje bi mu inače stajale na raspolaganju u pisanju proze veće dužine – kratkih priča, pripovedaka, novela ili romana. Tekstualno oblikovanje pripovednog sveta zahteva prostora i vremena, ako želimo da taj svet bude detaljno oblikovan, naseljen okruglim likovima i ispunjen nekakvom radnjom kojom upravljaju zakoni uzročnosti.

S druge strane, od svih proznih formi, ova je najbliža poeziji, koja uatoru na raspolaganje stavlja jedan drugačiji, ali neiscrpan repertoar izražajnih sredstava, a bliska je takođe i aforizmu.

Ivan Radosavljević u: Vesna Denčić, Inverzije, Beograd, 2003.

Pripovetka, svojom brzinom, svojom sposobnošću da nokautira čitaoca, kao i svojom zbijenom dramskom snagom, književna je forma koja na najbolji način izražava duboka osećanja i protivrečnosti prevashodno urbane duše čoveka XX veka.

Hulio Kortazar u: Savremena brazilska priča, Beograd, 2006.

Priča potvrđuje svet. Izvan priče, svet jedva da postoji, i to u nekom nemuštom, neuobličenom stanju. Ergo, svet se oblikuje kroz priču.

Pripovedati se može i ovako i onako, ali, pre svega, na dva osnovna načina: ekstenzivno i sažeto. Odatle se docnije izvode sve razlike. Dugo pripovedanje podrazumeva odvijanje vremenskog procesa, sporo naseljavanje svešću onoga što želimo da saopštimo ili da saznamo. Kratko pripovedanje je implozija, sabijanje u tačku.

Sažeto pripovedanje, bez obzira na efektnost i tradicijom potvrđenu valjanost postupka sažimanja, to jest, svođenja na bit, na suštinu, smatra se rubom, verovatno stoga što je svet suviše slojevit, suviše obiman da bi mogao biti obuhvaćen sa malo reči. Zato se uvek iznova treba podsećati da je „svet u malom“ u književnosti apsolutno moguć.

Upravo tako je u kratkoj priči, žanru koji je tipičan produkt modernih vremena, a moderna vremena favorizuju sažetost upravo zarad sveopšteg nedostatka vremena, sa težnjom „novog pobijanja vremena“, kako bi to rekao Borhes.

Kratka priča zanimljiva je i po tome što su je pisali svi, klasici i autsajderi, žene i muškarci, početnici i veterani, pisci bazične pripovedne vokacije i oni koji su se od igre ili iz nekog drugog razloga povremeno okušavali u sažetom pripovedanju.

Kratka priča može imati bilo koji oblik (na primer: novinska vest, citat, recept za neko jelo…), jedino mora ispuniti princip sažetosti, to jest, shodno ekonomiji jezičkog izraza, mora operisati sa malim brojem reči i mora se koncentrisati na jednu, ključnu pripovednu relaciju, na povlašćeni, odrazumevani ili opisani detalj.

Kratka priča je upravo zbog svoje sažetosti (manje je više, geslo je minimalista) i brzine usvajanja najpodesnija za raznolike prozne eksperimente, za stalno iznalaženje novog ugla gledanja. Jezička redukcija, igra rečima, paradoks, nagli obrt, elipsa, citat, kolaž, montaža, formalna mimikrija, sažimanje ekstenzivne linearne naracije u nekoliko reči, samo su neki od postupaka koji su izborili legitimnost naporedo sa već odavno uvedenim i tradicijom osvedočenim načinima pripovedanja. Malobrojnost reči kratke priče vodi nas, kada su te reči dobro uposlene, bogatstvu smisla, i više od toga, vodi nas permanentnom višku smisla.

Granice eksperimentalnog pisanja moderne kratke priče – zapravo se neprestano pomeraju.

Sažetost kao kvalitet i kratkoća kao kvantitet omogućavaju piscima kratke priče da neprestano tragaju za drukčijim načinom pripovedanja.

Tema može biti sve, ukoliko se vešto pripoveda.

Pisanje kratkih priča nije otuda ništa drugo nego otkriće i beleženje jezičkih čuda (čuda postanja) koja se čuvaju u sasudima malih formi. Jezički kosmos stanuje u maloj kutiji.

Mihajlo Pantić u: Mala kutija, Beograd, str. VII-XIV, 2001.

Ako vam je do pričanja – držite se kratkih formi. Tako se teže prave greške… Pored toga, kratke forme su prosto satanski efikasne.

Zoran Stanojević, Satirične priče 2009, str. 180, Beograd, 2010.

Svako vreme nameće svoju formu. Sadašnje vreme je vreme informatike, brzine i sažetosti. Savremeni čovek nema vremena. On hoće sve odmah, jer stalno žuri. Kratka forma se nametnula kao najprihvatljivije rešenje, i nije slučajno što kratki roman, kratka priča, pa i aforizam, dominiraju kao izražajni oblici. Fascinantne mogućnosti Interneta omogućavaju da dominantna kratka forma nađe i svoje još efikasnije puteve širenja i prenošenja. Kratka forma je u ovom momentu sadašnjost, a lično verujem i budućnost književnosti.

Biblioteka aforizama, Slobodan Simić, Smeh do bola 2, CD izdanje, Beograd, 2005.

Život piše kratke priče.

Dragan J. Ristić

Roman je kao venac planina – može neprekidno da se nastavlja. Kratka priča mora biti uredna, potpuna, dovršena. U njoj sve mora biti savršeno, i zbog toga je nju teže pisati. Pisanje romana je puka veština, nešto što se može naučiti, ali za pisanje kratkih priča čovek mora da se rodi.

Hulio Kortasar u: Singer, Kruna od perja, str. 139, Beograd, 1999.

Život je ljudski kratak. Mi smo kao grčki trkači koji jedan drugome dodaju upaljenu baklju, a onda se sami gube u tami.

Tit Lukrecije Kar u: Zoran Lazarević, Antički velikani u anegdotama, str. 198, Beograd, 1994.


Multa paucis – Mnogo stvari u malo reči.

Pauca, sed bona – Malo, ali dobro.

Vita somnium breve – Život je kratak san.

Latinske poslovice, sentencije, aforizmi, Beograd, 1999.

Priča je mukom zasejana njiva.

Priča – putovanje dušom.

Tamara Lujak

Poenta kratke priče jeste da, za razliku od dužih sastava, svoju snagu bazira na uverljivoj nedorečenosti izraza.

Miloš Jocić

Roman nikad ne može ostvariti efekat kratke priče.

Embrouz Birs

Priča nikada ne može da bude definitivan iskaz o svetu, već samo pokušaj razumevanja jednog njegovog segmenta.

Drugim rečima, priča je privid privida. Posao pisca je doista težak: nesavršenim sredstvom, rečima, treba što savršenije da dočara nesavršenost sveta. U isto vreme on zna da neće moći da pruži nijedan odgovor; on jedino može da pomogne da se pitanja što preciznije formulišu. I upravo u tom činu formulisanja pitanja može se razumeti privlačnost sažete priče kao specifične forme proznog ili poetskog iskaza.

U poeziji poznata kao „pesma u prozi“, u prozi poznata kao „crtica“, sažeta priča predstavlja, u stvari, čudesan spoj proznih i poetskih impulsa koji uspostvljaju delikatnu ravnotežu. Kada se ona naruši, pesma u prozi postaje samo pesma, dok crtica ostaje samo crtica. Umesto preciznog pitanja, pojavljuje se  lirska zapitanost nad sudbinom ili skica jalovog života. Sažeta priča donosi više od toga. Nalik zen  koanu, ona pruža mogućnost nenadanog uvida u pravo lice stvarnosti.

Možda se prava privlačnost sažete forme krije u magičnom činu pretvaranja kruga u kvadrat. Američki pesnik Čarls Simić uporedio je jednom prilikom prozu sa pravom linijom koja nastavlja do beskraja, a poeziju sa krugom, sa celinom vidljivom na stranici. Ako se prihvati to poređenje, onda se doista može reći da sažeta priča nastaje kao kombinacija prave linije i kruga, i tvori kvadrat na stranici. Kvadrat priče koji se, kao i krug pesme, upija jednim pogledom, i odmah se prima kao celina, pre nego što se sazna bilo koji detalj.

David Albahari u: Najkraće priče na svetu, str. 7-9, Beograd, 2004.

U kratkim pričama volim strast.

Ravnomerno raspoređen, stalno prisutan humor se retko sreće u dužim formama, pogotovo romanima. A, tužno je, brate, bez zezanja…

Slobodan Ivkov, Na granici knjige, str. 77, Beograd, 1994.

Priča je koren, sve ostalo jeste stablo.

Milan R. Simić, Priručnik za pobunu verujućih, str. 21, Mladenovac, 2011.

Smisliti zaplet romana je zanimljivo. Zaista ga napisati već je preterivanje.

H. L. Borhes

Čitavog života ispredamo priče i slušamo ih, i dok to činimo, gradimo mostove. Priče se ljudskim dahom pronose do umova i srca drugih.

Priče tumače svet oko nas, prirodu, zvezde, talasanje mora, pa i sam život. One ispituju prošlost i snatre o budućnosti. One su vekovima prenoasile našu povest, kulturu, tradiciju, duhovnost i moral.

Priče nas zabavljaju, uveseljavaju, izazivaju i nadahnjuju. Kroz njih sagledavamo svet u kome živimo, nas kakvi jesmo i kakvi bismo mogli biti, te poimamo svoju ljudskost.

Uživljavajući se u tuđe nedaće prevazilazimo predrasude, razvijamo trpeljivost i, najzad, poimamo ljubav. Priče mogu da podstaknu razumevanje, zaceljivanje, pomirenje i jedinstvo. Osećanja koja gajimo prema duboko uvreženoj istini i sposobnost da se uživljavamo u tuđe nedaće približavaju nas bogu.

Dezmond Tutu

F  PRIČE

Grozdana Olujić

Zvezda u čijim je grudima nešto kucalo

Jedne prozračne letnje noći među zvezdama izbi svađa koja je od njih najnežnija, najblistavija, najlepša. Šta tu reći? Kako samo jednu od mladih lepotica izdvojiti i dati joj krunu lepote?

Pozvan da presudi Mesec se pozivu neodazva. U avgustovskom nebu s v e su mu bile isto lepe, u svaku je bio zaljubljen, za svaku spreman da se u sedmo nebo popne ili u crni pakao skoči. Kako ne shvataju nebeske lepotice da biti zaljubljen u celo Zvezdano jato nije ništa manja muka no biti u ratu s čitavim svetom? Mesec zbunjeno skliznu niz zapadnu ivicu neba, poručivši kako ne bi smeo da zaobiđe svadbu livadskog svica.

Zvezdama od razočarenja stade dah. Jedva se nekako mudrica danica seti: pozvaće Nebeskog Strelca da presudi!

U svoje prvenstvo Danica nije sumnjala. Ko je najlepši to već čitavo nebo zna, ali neka se to jednom i kaže! Oštro i nezadovoljno klimnu Danica glavom: Mesec ju je i ovog puta prevario… Pognu danica svetlu glavicu, a nebeski joj vetar zamrsi kose. Nestrpljivo je čekala. Ali, i Nebeski Strelac poruči da neće doći na raspravu. U Nebeskome čestaru pojavio se zlatorogi jelen: njemu je važniji lov…

Velikog Medveda nije vredelo ni zvati. Ne bi došao, a ako i bi nije sigurno da neka neoprezna zvezdica ne bi završila u njegovim čeljustima. Šta sada? Za presuditelje predlagale su zvezde sad jednu, sad drugu sestricu. Ali, ili se zvezda ne bi složila, ili bi ostale zaključile da je neka druga pogodnija. Jedva se, na kraju, neko priseti da u jatu kampedura živi mudrica Tau Ka koja i rađanje neba pamti. Ali, kako poslati glas do jata kampedure i mudrice Tau Ka koja živi u najdubljoj rupi neba, a više od bilo koje zvezde zna? Mislile zvezdice, premišljale, od silnih njihovih misli varnice nebom letele, nikako da se sete ko bi za Tau ka mogao biti glasonoša… Šaputale zvezdice, i šapućući sve više se spuštale ka zemlji, sve svetlije postajale i krunile se kao latice srebrnog cveta.

- Gle, svici! – uzviknu budna sasa u livadi.

- Gle, duše pravednika! – prekrsti se stari ribar.

- Gle, dukati! – pljesnu dlanovima tvrdica, a zvezde se spustiše još niže da zemlju izbliza pogledaju. Iznenada se jedna priseti kako se odavno nisu okupale u jezeru.

Kako je tiha, kako glatka bil apovršina vode, blistave i nežne grane vrba, vrhovi trava, let svica! U noći punoj mirisa trava spuštale su se zvezde i poput srebrnih leptirica padale na jezero.

Zvezda koja je prva stigla na obalu jezera ču nekakav tanani zvuk i začudi se. U svojoj nebeskoj bašti mnogo je toga mogla da vidi ili čuje, ali glas frule bio joj je nepoznat. Odakle dolazi? Kamo ide? Polako, zadržavajući dah, prikrade se Zvezda ka mestu odakle je zvuk dolazio i vide: sedi čobanče, svira, glasanjem frule uspavljuje vetar i trske, ribe lovi.

Zagleda se Zvezda u mladića, ne diše, ne pomera se s mesta. Da je bacio udicu mogao ju je u času uhvatiti. Ali, ne osvrće se momak, ne gleda. Zna: ko zvezdu nebesku u srce primi – dušu je svoju izgubio! Ali, sopstvene ga oči ne slušaju! Srebrna i nežna Zvezda je od svake devojke u selu lepša, kao svetlosni oblak ka njemu ide, već joj na obrazima dah oseća, nema vremena za begstvo.

- Sviraj mi još malo! – zamoli Zvezda,, a jezero srebrom buknu. Kako je mogao da je odbije? Da od očiju njenih umakne? Zasvira momak tako tiho da šuma zadrža dah, a nebo se zvezdama osu. Zvezdica se i ne pomeri. Kao okovana stajala je i slušala, bez daha, zatvorenih očiju. Tek kada rub istočnog neba porumene – ona otvori oči, i šapnu:

- Moram ići!

Ču li mladić njen šapat? Ko zna! Zvezda je od te noći, svaki put kad se nebeska bašta kao ružičnjak svetlošću ospe, silazila na jezero i slušala glas frule, nema od nežnosti i čežnje. A kad bi se momak od svirke umorio, stavljala mu je glavu sebi u krilo, zaklanjala ga slapom kose i čekala da se na pritihlim vodama jezera, kao rumeni lokvanj, javi prvi zrak sunca. Tek tada bi mu spustila glavu s krila, poljubil aga i pridružila se svojim nebeskim sestricama. Je li dolazila mudrica Tau Ka? Šta se u šarenoj nebeskoj bašti zbiva nije znala, nije ni pitala. Jedva je čekala noć da siđe na jezero. Je li čudo što se Velika Zvezdana Majka zabrinu:

- Ti, kćeri, mnogo izostaješ… – opomenu je. – saberi se i radi što i ostale tvoje sestre. Svet ljudi i svet zvezda nespojiv je.

Zvezdica tiho udahnu. Budalaste igre sestara nisu je zanimale, preganjanje danice s Mesecom još manje. Čak je i o nebeskoj košurti prestala da brine, a sitne pakosti i svađe zvezda zamarale su je. „Šta znaju one o očima mladića? Šta o jezeru i tišini koja kao srebrni labud n anjega pada čim u usmrak pocrne grane vrba? Šta o svirali čobanina?“ – pomisli Zvezda i oseti kako se čitavim njenim telom razliva toplota, a u grudima nešto počinje da joj kuca.

Kradom od sestara silazila je Zvezda na jezero, ostajući svakoga puta sve duže, postajući svakoga dana sve svetlija, sve nežnija. Zar je to moglo da ostane neprimećeno? Jedna za drugom uhodile su je sestre, ali je ona uspevala da se iskrade, da pobegne.

- Na opasne si se staze, kćeri, uputila! – Velika Zvezdana Majka nabra čelo. Njena ljubimica gledala ju je milo, blistajući. Taj i toliki sjaj zbuni staricu. Davno, u njenoj mladosti, jedna je zvezda naglo sinula, blještala i od sopstenog bljeska izgorela. Niko nije saznao zašto. Je li ovoga puta isti slučaj? – Dobro bi bilo da ne napuštaš nebesku baštu! – reče Velika Zvezdana Majka, ali Zvezda nije mogla da prihvati njen savet.

- Moram da je napustim, majko! – Zvezda žalosno obori glavu.

Zvezdanu Majku to u prvi mah naljuti, zatim uplaši.

- Šta je to s tobom, kćeri? Jesi li bolesna? – Velika Zvezdana Majka pipnu joj čelo, pipnu obraze: goreli su. To je još više uplaši. Obrazi zvezda blistavi su, ali hladni. Zašto su u njene miljenice zažareni. Kakav je to šum? Zvezdana Majka prinese uho grudima svoje najmlađe kćeri i ču kako odande dopire užurbano kucanje kakvo se na nebeskim livadama nikada nije čulo. Od kada zvezde za sebe pamte – nijednoj u grudima nije šuštalo, nije kucalo. Više se nije moglo oklevati. Pozvaše Mudre starce, ali ni oni nisu znali šta bi to moglo da bude. Rešeno bi da pozovu Vidara – ako on ne zna ko će znati?

Od zvezde do zvezde letela je poruka za Nebeskog Vidara, tri puta nebo obigrala. Došao je tek kad su po njega poslali Velika Kola, ali mogao je i da ne dolazi. Ni on nije znao šta to u grudima Zvezde kuca. Mogao je samo da nagađa.

- Ljudi imaju nešto što im u grudima kuca! – reče Vidar. – Zato umiru. Zvezde su večne, ne znam šta je s ovom. Nije se još rodila zvezda koja bi imala ljudsko srce… – Nebeski Vidar prepisa zvezdi mirovanje i tišinu, pa ode, a Velika Zvezdana Majka naže se nad krevet svoje najnežnije kćeri. Zatim zaključa nebesku baštu.

- Šta li je sa Zvezdom? – pitao se Čobanin i svirao tako nežno da je lišće s vrba kapalo, a mesečina se kao suza niz obraz neba slivala. Ali, njegova Zvezda ne dođe. Ponekad, gledajući u nebo verovao je da je vidi. Ali, kako da bude siguran? Iz daleka sve su zvezde jednako sjajne, jednako nežne.

Nad jezerom je, kao vetrom nošen list, letelo vreme. Odlazile su na jug divlje guske i vraćale se, opet išle. Jesu li znale lisice na brežuljku da već preko kostiju majki trče? Čobanin nije skidao pogled s neba. Postade glatka i kao ćilibar žuta svirala u njegovoj ruci…

- Ko je ovo? – upita se Čobanin jedne noći pune mesečine ugledavši svoj lik u vodi. Srebrna mu je bila kosa, tanke kao u ptice kosti. Mesec mu je prohladnom rukom doticao obraz.

- Ti, koji ne prestaješ da lutaš – obrati mu se Čobanin – jesi li video moju Zvezdu?

- Video sam sve zvezde! – podiže Mesec vrh obrve. – kako da znam koja je t v o j a?

- Moja je najnežnija, najlomnija.

- Misliš na onu kojoj u grudima nešto kuca? Koja stalno pokušava da pobegne, jer ne shvata da će, nastavi li kako je počela, od sopstvenog bljeska izgoreti?

- To je sigurno, m o j a Zvezda! – kliknu Čobanin i zadrhta: zar zvezde nisu v e č n e? Zamoli Čobanin Mesec da ga ponese u posetu bolesnoj Zvezdi, ali Mesec se naglas nasmeja: to nije bilo, niti će biti, neka zaboravi na Zvezdu, neka na nešto drugo misli…

Mudar je bio Mesečev savet, ali Čobanin nije mogao da ne misli na Zvezdu. I šuma, i jezero, i svirala potsećali su ga na nju, bili puni njena sjaja. Poče Čobanin da priviđa Zvezdu. U kapi rose video ju je, u letu svica, u oku gušterice. Polako zaboravi na san. Sve duže i nežnije je svirao, dok nije i jezero, i šumu i Mesec na nebu začarao. Obamrle i neme slušale su ga zvezde. Nj e g o v a, najednom, buknu i otkide se s neba. šta je se tiče nebo! Do đavola i večnost!

U svetlom luku pade Zvezda kraj Čobaninovih nogu. – Je li to moje Čobanče? – upitala bi se druga zvezda, ugledavši starca sede kose. – Je li to moja Zvezda? – upitao bi se drugi Čobanin, ugledavši zvezdu čije su se oči gasile.

Ali, ni Čobanin, ni Zvezda nisu ništa pitali. Samo je Zvezda Čobaninu pružila ruku i podigla ga uvis. Travke su oči otvarale da ih vide. Njih dvoje penjali su se sve više, ko zna u koja nebesa stigli, ko zna u kojoj se nebeskoj bašti zaustavili. Mesec i oblaci o tome ne govore…

Ali, u svetle letnje večeri kada se u jezeru, kao beli cvetovi lokvanja, rascvetaju zvezde – silazi sa visina glas frule i ne prestaje do zore. Čuju ga samo oni koji umeju da vole.

Priča je objavljena uz dozvolu autorke: Grozdana Olujić, Sedefna ruža, str. 166-72, Zagreb, 1981.

Belutak

Spavao izvor u utrobi planine, sanjao i u snu svome rastao, toliko porastao da je morao na površinu zemlje izaći, ili se od sopstvene snage ugušiti.

- Gle, siledžije! – reče stena kad izvor jurnu da kroz nju put probije. – Zar nisi mogao zamoliti da ti sama dam prolaz?

- Otkada sila boga moli? – grohotom se nasmeja izvor i šiknu kroz stenu. Istoga časa otpoče rat između stene i vode. U jednom trenutku je voda stenu napadala, u drugom stena vodene vojnike nazad bacala. Kakav je to užas bio! Od nemoćnog gneva ključala je voda, u komade se pretvarala stena nošena bujicom u dolinu.

- Ostavi me u planini! – molila je stena, ali voda nije imala milosti. Mrvila je i komadala stenu pretvarajući je u svoje obale, svoje dno. Rugala joj se:

- Sada si moja obala! M o j e  dno!

Ali, i obala i dno odgovarali su:

- Stena smo i ostajemo stena!

Konačno, moćna planinska stena bi pretvorena u okrugle, blistave belutke, ali su i oni vikali u glas da su stena i ostaju stena! Je li čudo što se razjari reka, tresnu ih o obalu i sve, osim jednoga, pretvori u zrnca peska?

- A sada? – uskliknu pobedonosno reka.

- I sada! – prkosno podiže glavu poslednji Belutak. – Uvek!

Uzalud je penila reka, vrtela se, o kamene ga obale udarala – Belutak je ostajao pri svom. Gad mali! Vide li iko takvu upornost? Odluči reka da od drveća, trava i trski zatraži savet. Savi se oko jasena i upita ga šta da radi. Poćuta jasen, pa reče:

- Ne razumem te: ako je neko deo stene, zašto bi se pretvarao da je reka?

Trske su bile razumnije:

- Zato što je reka najmoćnija, najjača! Najmudrija!

- Jer se blagošću sve postiže – poče reka da ljuljuška Belutak kao detence. Nežna i tiha postade reka, primiri se i ućuta Belutak. „Pobedila sam!“ pomisli reka. „Pobedila!“ od radosti u sebi skoči, u istom se času probudi Belutak pa reče:

- Nisi! I nećeš!

- Ah, kad te tresnem! – htede da pojuri reka, ali već je bila u dolini: glas joj je bio tiši, tok sporiji. Starila je i debljala reka ulazeći u more.

- Sada si deo mora! – setno prošaputa reka Belutku, gubeći se u modroj, slanoj vodi, ali se mališan naglas nasmeja.

Sada si  t i  deo mora! – reče. – Ja sam bio i ostajem Belutak!

Tako more, ribe, morska ježica, zvezda i koralna grana prvi put čuše njegovo ime, a reka svoje izgubi.

- Šta je to belutak? – podiže obrve morska kornjača. – Nešto za odelo ili nešto za jelo? – prišunja se kornjača Belutku, zagrize, ali ni komadić ne odvali, a zub joj izlete iz glave. – Ne bi se reklo da je ukusan! – zaključi i odgega, postiđena.

- Potrebna su tu malo veća usta! – zalete se riba Ugor i proguta Belutak, ali u istom času zažali što se na ovaj podvig odlučio, jer ga težina Belutka podvuče na dno. Ko bi rekao da je tako težak, tako tvrd! Leže iza stene riba Ugor, rešen da tu poleži dok se ono čudo u njegovom stomaku ne svari. Ali, i nakon dva sata, i nakon dva dana bilo je isto. U brk su mu se smejale morske zvezde i račići dok se previjao u mukama. Šta sada? Pozvan bi najčuveniji vidar, najčuveniji travar. Jedan je predložio ronjenje naglavačke, drugi najgorče trave. Uzalud! Poče se Ugor spremati za smrt, kad se Hobotnica priseti i reče:

- Otvaraj usta!

Do kraja života Ugor nije mogao da odredi šta mu je teže palo. Belutak ili Hobotničin pipak? Uzalud je riba jaukala! Hobotnica se i ne osvrnu na žalopojke, ali joj tek iz trećeg pokušaja pođe za pipkom da izvuče Belutak.

- Sad si moj! – uzviknu Hobotnica. – Otkad sam trećeg muža progutala ne prija mi udovički život!

Ču li iko Belutkovo opiranje? Ako i ču, prećuta da je čuo: Hobotničina trpeza i pipci bili su jednako slavni. Poče se spremati svadba na dnu mora. Očisti bodlje morska ježica, uglača krljušt jato riba, naoštri klešta jastog, ali Belutak ne promeni odelo, niti otvori usta.

- Nije ti zabavan novi muž! – reče Ježica Hobotnici. – Bolje da si Glavatog Ugora odabrala!

- Bolje da nikog nije izabrala! – s negodovanjem uđe u ljušturu Rak-pustinjak. Šta on imas tim šljamom unaokolo!

Poče veselje! Kako je nemirno kružilo jato riba! Lelujala se morska sasa. Otkidao komade pečenja jastog i delio ih veselom društvu. Jedino Belutak nije jeo, nije govorio.

- Baš je dosadan! – reče Hobotnica, već uverena da se zaletela u izboru muža. – Baš nikakav! – odluči Hobotnica da i četvrti put postane udovica. Ali, seti se kako je Belutak stekla i namršti se. – Jedi i igraj! – naredi – sada si pripadnik plemena Hobotnica!

Belutak poćuta, pa reče:

- Igraj sama! Bio sam i ostajem Belutak!

Hobotnica sopstvenim ušima nije verovala, ali Belutak ponovi svoje reči. Uzalud ga je žaruljama pekla, uzalud stezala, pokušavala da razori. Belutak je ostajao spokojan i – nerazoriv!

- Neka ga uzme ko hoće! – reče Hobotnica. – Ja sam i četvrti put udovica! – podiže Hobotnica Belutak, ali niko ga nije hteo. Nije za jelo, ne igra, ćuti, šta s njim? Hitnu Hobotnica Belutak među korale i školjke. Ko zna koliko je tamo ležao zaboravljen i usamljen? Uzalud je Koralna Grana nastojala da sazna zašto ćuti. Nije je ni pogledao. Njegov pogled bio je uprt u visine gde je, usamljen, plovio mesec nalik na blistavi nebeski belutak. Bar da se spusti. Kao orah slatkom jezgrom punilo se srce Belutka nadom. Ali, nebeski brat ne siđe, niti ga pozva k sebi.

A onda se, jedne noći, uskomeša more. Zadrhta Koralna Grana od užasa. Nasmeja se Belutak: šta mu može vetar, šta talasi? U san o planini Belutak uđe, kad začu zapomaganje Koralne Grane.

Pomozi, brate! Spasi! Svi su pobegli, šta da radim? – jaukala je Koralna Grana,a srce Belutka punilo sažaljenjem. Kako je ljupka! Kako lomna! Još jedan ovakav talas i nema je više…

- Stani iza mene, Koralna Grano, i zalepi se! – reče Belutak. – Talas ti ništa neće moći!

Ali, Koralna Grana odrečno odmahnu glavom!

- Korali se jedino za  s t e n e  lepe! – reče i pocrvene. – Jedino s njima u brak ulaze – žalosno Grana saže glavu, a Belutak se nasmeja:

- Pa, ja sam  s t e n a! – reče. – Zar ne znaš?

Nije znala, ali vremena za istraživanje nije bilo. Pribi se, Koralna Grana uz Belutak, osmehnu. Imala je, konačno, svoju  s t e n u! Neka huči more, neka urla: koja još stena ustupa talasima! Lice Belutka bljesnu, nasmeši mu se Koralna Grana. Je li tek slutila, ili već znala da se srce Belutka, kao ruža, jedino na osmeh otvara? Vetar o tome ne govori, a i Belutak ćuti. Pa, neka ćuti: Koralna Grana zna.

Priča je objavljena uz dozvolu autorke: Grozdana Olujić, Sedefna ruža, str. 119-24, Zagreb, 1981.

Mesečev cvet

Visoko iznad zemlje, kao kotaričice o nebo okačene, njišu se gradske kule. U jednoj od njih dečak Vedran na ptice, decu i oblake pažnju ne obraća. A i što bi? Sva čuda sveta Vedran u svojoj čarobnoj kutiji gleda. Šta će mu deca, šta ptice, šta oblaci? Što bi sa vrha svoje staklene kule silazio? Vetar do njega ne dopire, ne ranjava ga trnje i kamenje. Na meko seda, po mekom hoda. Ni ptiče u zlatnom jajetu tako ne živi! Ali, zašto ne raste? Zašto mu jedino glava biva veća?

Gledaju ga s tugom otac i majka: na tankom vratu, kao balončić na tanušnome koncu, njiše se dečakova čudovišna glava. Žalosti crna! Zar će im sinak kao nakaza ići svetom? Gde da mu nađu leka? Šta da rade? Traže saveta otac i majka, ali svako drugačiji lek predlaže:

- Dajte detetu mad u mleku! – kaže baka.

- Na ljutu boljku – ljutu travku! – uverava ih vetar, a dečak ravnodušno sleže ramenima, u svoju čarobnu kutiju zuri, uši mu kao lokvanji rastu, a oči osvojile lice. Jedino se one od čitavog dečaka vide. A starac Milija kaže:

- Ili će dečak napustiti kulu, ili će u njoj ostaviti glavu! Bez Mesečevog sveta nema mu ozdravljenja!

- Potražićemo i naći cvet! – kažu otac i majka.

- Dečak ga  s a m  mora naći! – tvrdo će starac Milija.

- Od mehura sapunice je tananiji! Ako iz kule izađe prvi će ga vetar oduvati kao jesenji listak! – štite roditelji dečaka. „Da mi za njega nađemo Cvet?“

- On ga  s a m  mora naći! – starac Milija uze Vedrana za ruku, otvori vrata, i reče: – Idi, i ne osvrći se, momče! Tvoj Cvet te čeka na vrhu Srebrne Gore! – Izvede starac dečaka na ulicu. Kad, gle! Ulica kamenu košulju obukla: gde tu da nikne cvet? Podiže Vedran glavu u vis. Ali, kamene kule nebo zaklonile: tek tu i tamo sevne plama maramica neba. Kako da bez neba cvet procveta?

Pođe mališan dalje. Kroz kamene klisure ulica bujica ga ljudi nosi, pritiska, gura, o kamene zidove lupa kao da je šljunak neki… Kroz dečakovu kičmu prođe jeza: utopiće ga ljudska reka! Okrete se i potrča nazad ka kuli, ali pred njom starac Milija stoji, drži ključ, molio se molio – ne otvara!

- Tvoj cvet te čeka! – kaže. – Idi nađi ga, ili ćeš zauvek ostati nakaza kojoj samo glava raste!

Dečak ponovo krete. Ko zna koliko je tako išao? Sav je već bio u modricama kad se rastvori ulica, bljesnu livada, zašume potok. Izašao dečak iz kamene šume, ali strani mu i livada i potok, čudne mu i strašne ptice i žbunje. Vrežu kupine nikad nije ni video, a ona se za list njegove noge zakačila, kožu mu cepa kao svilu, krv teče.

- Ah, prokletnice! – zajauka dečak i poče da sabija u zemlju kupinovu vrežu, da je gazi i kida. Ne čuje i neće da čuje kako ga kupina moli za milost.

- Ne kidaj me, ne ubijaj! – jauče kupina, ali Vedran ni glavu ne okreće, već iskidavši je krete dalje. Baš je budala! Svoje zlatno jajašce ostavio da po planinčini vrat lomi! I ko zna koliko dugo! Sav drhteći od umora sede Vedran, i ne gledajući gde seda: na mekano je uvek sedao. Kad, gle, šta ga to ljuto grize, kao vatrica peče?

- Ko ste vi? – pita majušna crna stvorenja.

- Mravi! – kažu mu. – Zar ne vidiš?

- Mravi – ne poverova mu dečak: drugačiji su mravi u čarobnoj kutiji izgledali, nisu grizli. Jauknu dečak od bola i od gneva. Poče da gazi po mravinjaku. Rasu se mravinjak kao čašica peska. Uzalud su ga mravlja deca molila da ih poštedi! Uzalud su mu nudila pomoć! „Kome bi još takvi mogli da pomognu?“ – pomisli dečak prezrivo, i ne obazre se odlazeći. Na vrhu Srebrne Gore Cvet ga čeka, nema on vremena za priče. Ali, umorile mu se ruke i noge, žedan je: mogao bi potok da popije, a nigde ni čoveka, ni zveri. Čak se i vetar ućutao. Kad, odjednom, kao da odnekud dođe šum vode. Pođe Vedran za šumom i vide – pod korenom lipe ključa izvor! Divota! Dečak se naže i napi vode, pa od dosade poče da u izvor baca grumičke zemlje. Kad, iznenada, kraj samog svoga uha začu uzdah. Ko bi to mogao biti? Osvrte se Vedran levo, osvrte desno: nigde nikog! Ali, uzdah sve čujniji. Poče da ga zahvata nelagodnost. Ko uzdiše?

- Ko si? – upita dečak. Zatim htede da se osloni leđima o lipu ali mu se stablo iza leđa izmiče. – Gle! – reče dečak. – Otkad drveće hoda?

- Otkad Mesečev Cvet raste? – reče neko i nasmeja se, prezrivo. Ali kada se Vedran okrenu ka mestu odakle je glas dolazio – vide samo jedan žbun, a na žbunu očice, crne kao trnjinice, trepću ka dečaku radoznalo i prekorno. „Koješta!“ – pomisli dečak. „Otkud žbunu oči? Mora da mi se prispavalo?“ – htede dečak da uteši samog sebe, ali mu strah kao ledena voda kičmom silazi. Očice trepću li trepću. „Mora da se i njima prispavalo?“ – pomisli dečak, kad se žbun, iznenada, pokrete i zakorači ka njemu…

Uzalud je zatim bežao. Žbun ga je sustizao, brzinom vetra, a iza njegovih leđa zgušnjavalo se drveće. Dok dlanom o dlan: grana se vezala za granu, lišće splelo. Dečak se oseti kao ribica u gustoj mreži. Stade. Stade i žbun. Primiriše se gnevne oči i dečak vide: nisu to trnjinice, već kupine crne kao da su stigle sa dna pakla.

„Došla kupina da se sveti, znači?“ – gleda dečak u žbun i ne miče se, kad se, najednom, raskrili žbun, a iz njega izađe starac u belom, seda mu brada do pojasa, pita:

- Kuda si se uputio momče?

- odgovorio bi Vedran, ali mu se jezik zamrzao kao ribica u ledenoj vodi. Starac će strogo:

- Ili ćeš reći kamo ideš, ili nećeš izaći iz ove šume!

Trže se dečak. Sakupi snagu i reče da traži Mesečec Cvet.

- Mesečev Cvet? – planu starac. – Zar ne znaš da jedino dobri i blagi do njega stižu. Dok ne okaješ svoje grehe do njega nećeš stići! Niti ćeš se maći odavde, dok ne odslužiš Gospodaru bilja…

Starac, najednom, nestade, a Vedran poče da služi Gospodara bilja ali se još uvek ne doseća čime je okajanje zavredio. Oj, kako je strašno penjati se da skineš gubareve larve. Ali, ne kazuje nikom Vedran svoj strah, pa ga polako i sam zaboravlja. Čini sve što mu kažu. Zazelene se šuma, zablista. Zarumene se lice u dečaka. Jutarnju rosu pije, šumskim se plodovima hrani. A kad nastade godina treća – učini se dečaku da razume govor bilja. Ču Vedran kako jauče grana kada je nehatna noga gazi o doseti se da on to kupinovu vrežu okajava. Tako i treća godina prođe. Jedva da je i opazio dečak da je prošla. Šapuću s njim breze i travke, nad njegovim snom bdi kupina, poverava mu kesten tajnu Mesečeva Cveta. Jedan jedini put u veku cveta taj Cvet, i to samo u času kad rog meseca dotakne vrh Srebrne Gore. Težak i opasan je put do njega. Zato ga niko nije video, niko ubrao.

Zamisli se i sneveseli Vedran. Vreme polaska došlo, a njemu se ne ostavljaju ni grabić ni breza. Ali, kako da se ocu i majci kao nakaza vrati, kao patuljak vek vekuje? Belim i strmim putem pođe dečak. Nežno ga isprati šuma, a kupinova vreža reče:

- Ako ti zatrebamo, zovi!

Dečak se samo nasmeja: ko je još biljke zvao u pomoć? Zakoračivši, ugleda Vedran svoju senku i začudi se: proširila mu se ramena, smanjila glava. Zaradova se dečak, potrča. A put sve strmiji, kao da planina beži u nebo. Najednom, nestade puta i ispod dečakovih nogu zevnu ponor. Nađe se dečak na steni ne većoj od marame, kad ču nekakav pisak, neki jauk. Pogled amalo bolje i vide: to mravi pište i mole:

- Spasi nas, Vedrane! Pomozi!

Ne misleći da je i sam u opasnosti dečak se saže i uze ih u naručje, kad vide kako se s druge strane ponora uspravlja kupinova vreža, preskače preko ponora, dolazi do dečakovih nogu, i kaže:

- Požuri, Vedrane! Tvoja se stena na vlasi kose drži!

S mravinjakom u naručju dečak zakorači na vrežu i pređe preko nje bezbedno kao preko mosta. Ni milosrdna ruka ne bi ga nežnije nastavku puta predala. Dečak kleče i spusti mrave na kraj livade.

- Upadneš li u nevolju – zovi nas! – reče mravlji vođa, a dečak se osmehnu i da ih ne ožalosti obeća da će zvati. Zatim pođe zaboravljajući i glad i žeđ, zagledan u vrh Srebrne Gore. Kad, iznenada, ču kako mu iza leđa neko dašće. Okrete se i vide: voda kao mahnita juri za njim. Preti: potopiće i planinu i dečaka. Šta sada? Voda stigla do kolena. Ne zaustavlja se. Već mu ledenom rukom pojas stigla.

- Stani, vodo! Šta hoćeš? – jauknu Vedran, ali se voda s hiljadu malih usta kikoće, preti, podseća:

- Jesi li zaboravio kako si u oči izvora trunje bacao?

Zadrhta Vedran, jadu doseti: izvor da ga potopi vode poslao, voda mu do ramena stigla. Zar je on znao da deca izvora imaju oči? A imaju! Vidi: svaka kapljica u njega gleda, šapatom savetuje:

- Najmu se u službu Majci Voda! Očisti šumske izvore i potoke. Možda će ti poštedeti život.

A voda već do brade došla. Šta je mogao da obeća dečak, nego da će iz očiju izvorske dece povaditi sve trunje, poslušati naredbe Majke Voda, samo neka se voda povuče. I povuče se voda, otpoče Vedranova služba. Ali, uzalud Vedran iz izvora vadi lišće i trunje! Ono stalno odnekud nailazi kao ukleto. Nikako lice izvora da zablista. Mesec već tri puta nebo obišao, porasla mlada šuma, a dečak se od početka posla ne odmiče. Ko zna koliko će služba Majci Voda potrajati? Zamorio se Vedran, rastužio. Čak i u snu, čini mu se, izvore čisti, nikako da očisti, tugo crna! Jedva se nekako seti mrava.

- Dođite, braćo! – pozva ih dečak u snu a kada je otvorio oči vide kako četica mrava nožicama trunje izbacuje i peva:

Mlada će šuma listati,

izvora lice blistati,

hoj-hoj, hoja-hoj…

I samo što je trepnuo – izbistri se prvi izvor, drugi, treći, sto i treći. Osmehnu se Majka Voda Vedranu i reče:

- Verne prijatelje, momčiću imaš! Polazi svojim putem, a ako pomoći zatrebaš – zovi. – Pomilova ga po glavi Majka Voda i dečak krete, a sve mu se čini da ga nevidljiva krila nose. Kako i ne bi? Veliki talas podignu dečaka na pleća, leti, na sam vrh Srebrne Gore ga spušta.

Zaneme dečak od divljenja. Nežan i srebrn Mesečev Cvet kao džinovski ljiljan pred njim pravo u nebo raste, a stabljika mu ljeska i treperi. Da pruži ruku otkinuo bi je, porastao i kao lepotan svetom išao. Ali, kako da pruži ruku kad zna kakav će bol naneti Cvetu? Kako da ubije Mesečev Cvet? Kao da sam od sebe beži, okrete se i stade trčati dečak niz planinu, ostavljajući Mesečev Cvet da blista na vrhu Srebrne Gore, da nežan i usamljen sja kao zvezda.

Tako i do jezera dođe i zaustavi se da još jednom, u jezeru, vidi nebeski cvet. Naže se nad vodu i kriknu. Iz vode, kao iz ogledala, rastao je ka njemu lik visokog, prekrasnog momka. Jedva je mogao da poveruje da samog sebe u vodi gleda, kad iz jezera izroni Mesečev Cvet, dotače nežno dečakov obraz i reče:

- Hvala ti, mali brate!

Preko neba, kao osmeh, pređe nekakva bleda svetlost. Je li to starac Milija bio? Ili je Majka Voda dečaku rukom mahnula? Vedran nije mogao da odredi. Oči njegove majke zvale su ga izdaleka. Snažan i lep, korakom srndaća pođe Vedran ka svome domu. Za njim su vode pevale.

Priča je objavljena uz dozvolu autorke: Grozdana Olujić, Принц облака, str. 23-29, Београд, 2003.

Ranko Pavlović

ŽIVOT, 1

Noć, pa trenutak. Opet noć.

ŽIVOT, 2

Beskraj. Treptaj. Beskraj.

Crtice objavljene uz dozvolu autora.

Nenad Popović

„Osećam!“, reče robot.

Teleport? Kakav primitivan način putovanja!

Ili Baba ili 40 razbojnika!

„Krv nije voda!“, uzdahnu vampir i zari zube.

30. februar je svanuo.

Crtice objavljene uz dozvolu autora.

Miloš Živanović

Nikada me nećeš ostaviti!

Tri dana je prošlo otkako je Dobričina Džoni ubijen, izmasakriran i ostavljen ko poslednje-šta-već, da leži u komadima i uzdiše. Policija je u čudu. Mafija takođe. Inspektor Q drži pola jetre, a don, ne iz straha – već mu stvarno ne znam ime, drži onu stvar i pućka.

- Inspéktoore, neko ubio Džoniija kao psa! Naša famílija zabrinuuta. Inspektor pokuša privoleti neki deo tela pokojnika na saradnju, al’ ovaj ćuti i uzdiše.

- Nemam ideju don… (ove 3 tačke izraz su napuštanja prostorije policije i mafije).

Džoni osta sam sa laborantkinjom u uglu. Nos poče da mu mrda:

- Hej, ti mala. Ps, ps, ovamo. Laborantkinja priđe stolu sa delovima pokojnika.

- Ovamo, razvuci creva da možemo bolje da se čujemo.

Laborantkinja posluša.

- Čuj, moram nešto da ti priznam.

- Ha?

- Da, da, curo, baš tako. Samo tebi priznajem. Ti imaš najslađe dupence koje sam video u poslednje četiri nedelje.

Laborantkinju obli rumenilo.

- Jesi singl, mislim curo, muž, deca?

- Ne. – reče laborantkinja i obori glavu.

-Aa, baš tužno. Ne želim da vidim te lepe okice u suzama. Nego mala, šta kažeš da palimo odavde. Verujem da bi ti bilo mnogo bolje kod mene na gajbi, ha?

- Možda…

- Sigurno da bi, bebi. Hajde, strpaj me u kesu.

Sat vremena kasnije neobični par ležao je rasut po krevetu.

- Bebi, ne govori ništa. Znam da je bilo dobro, al’ ne bi bilo ni upola da nije bilo tebe. Ostavićeš mi broj u ladici. Ne boj se, to je pištolj. Daj da vidiš kako mi stoji. Taako. Hajde sad, imam neka posla, zvaću te kasnije.

Pošto je cupi otišla, Džonijevo levo plućno krilo povuče još jedan dim. Desno nisu našli. Sam u sobi, šakom je stezao pištolj. Čekao je. Nakon nekoliko minuta začulo se šljapkanje. Neko se vraćao kući.

- Hvala ti, stvarno si ljubazan – čuo se ženski glas ispred vrata. Prvo je ušla njena guzica, zatim mozak i slezina u kaputiću, sa damskim šeširom koji joj je on kupio.

- Ileeejn, Ilejn kučko!

-Ne, Džoni, nisam te prodala, ne!

Odjeknuo je pucanj. Zatim još dva. Zatim joj je pucao u šešir. I u pudlicu koja je slučajno natrčala.

- Obećao sam ti, mama. Nikada me živog neće uhvatiti i nikada neću plakati za kučkom.

Džoniju su krenule suze. Pre nego što je i prva kapnula – Džoni je bio mrtav.

- Ooo, moj šešir. Džoni,svinjo jedna!

-Ne ljuti se, bebi. Kupiće ti stari Džoni gomilu šešira. Samo budi dobra prema Džoniju i promešaj malo za mene. Hoćeš li?

Ne budi!

Mladić je ušao u Gvadaho u 3 popodne. Računao je da će se tad ljudi skloniti od sunca koje je neumitno peklo. Tako će im moći predstaviti firmine proizvode. Prodaja po drugim selima je išla očajno. Ljudi, inače gostoljubivi, namrštili bi se kad bi pomenuo proizvode. Mladić je razumeo to nepoverenje, i sam je davno živeo u selu. Jedan čovek, Garsija Njunjentes, ga je čak pojurio s vilama. Negde su puštali pse. Ali, sva ta zatvorena vrata nisu slomila preduzetnički duh mladića. Ako u Gvadahu proda samo dva proizvoda mogao se nadati napredovanju u poslu.

Samo, bilo je nečeg čudnog u vezi ovog sela. Bilo je isuviše tiho. Zvonio je po par minuta,vikao „gazde” iz sveg glasa. Ali ništa,selo kao da je umrlo,umrlo u popodnevnoj dremki. Bio je očajan, ulepljen od znoja i slatkih mušica. Četiri sata je predugo za trajanje ikakvog skupa. Ovo pešačenje ga je ubijalo. Reši da se zabavi. Kod sledeće kuće parčetom cigle nacrta na kapiji srce sa svojim i Terezinim imenom u njemu. Ispred sledeće je nevešto pevao lovačku pesmu koju je znao iz detinjstva. Jeo bi trešnje, kidao ruže sa travnjaka i stavljao ih u džepove. Kako je već pao mrak nije bilo zgoreg ni da se olakša.

Iako ga je zagonetka kopkala nameravao je poći natrag, ali tada primeti tračak svetlosti u jednoj od kuća. Stade vikati. Ništa. Bacao je kamenčiće u prozor sobe sa ulice. Ništa. „Glupi seljaci!”, prodera se. Poslednji kamenčić koji hitnu okrnji staklo. Odlučio je da razreši ovo jednom za svagda. Mladić preskoči kapiju. Došao je do vrata gde snažno zakuca. Razmišljao je za trenutak, zatim pritisnu kvaku. Vrata su bila otvorena. Povučen instinktom mladić uđe unutra.

„Halo, ima li koga?”, povika, ne snalazeći se u mraku prostorije.

„Ima!”, začu glas. Lelujavost zvuka koju ostavlja pucanj za sobom, u mnogome nalik konačnoj tišini, prekide zvonjava telefona.

„Jesi li sredio malu dosadu?”, začu se glas sa druge strane žice.

„Kao psa!”, odgovori starac, te skide odeću sa mladića. Zažalio je što mu nije pucao u glavu. Ova košulja bi divno stajala Gertu, mislio je. Starac odvuče telo do podruma gde je držao ostala.
Ulična svetla u Gvadahu se upališe. Ljudi pustiše pse. Selestino se stade nanovo svađati sa sinom Tomasom. Rubenovi dečaci se podeliše za bejzbol. Sve je bilo živo, tiho, ali živo. Samo je iz kuće Rose Rodrigez dopirala nešto glasnija muzika. Ona je volela baš da otkači.

O ukusu

Bio tako jedan čovek.I imao psa. Pas mu nakon nekog vremena pogine.

- Dobro – reče čovek – nemam psa, ali ipak imam za šta živeti.

Kad se došunja veče čoveku nesta bicikl.

- Dobro – reče čovek – sutra ću ispeći hleb. Skoro da mu hvala, imaću više para.

Nekoliko dana potom čovek razbi kristalnu čašu, poslednju iz servisa
pokojne majke..

- I ti ideš gde i prethodne. Hop-la – reče čovek i baci čašu kroz prozor.

Dok je iste noći dremao ulete mu pero u usta.

- Dobro – reče čovek – ko da moram da spavam. Mogu da pijem i čitam nešto.

Kad vide šta čovek čita, Bog ugasi sva svetla na ovom svetu i reče đavolu da ne čini više zla čoveku, jer od njega nema vajde.

- Već je tvoj – reče Bog.

Priče su objavljene uz dozvolu autora.

Stevan Šarčević

OKTOBAR

Sve je pošlo naopačke za vrapce i mačke

Kad je jesen okačila svoje žute značke.

Oktobar je pomalo napet mesec. Noćas je dostigao vrhunac. Mračno je kao u rogu, a ja sedim satima i mislim o besparici. Razmišljao sam i ranije, nije da nisam. O dugovima, o bivšoj ženi, o deci koju nikad neću videti, o stolici…

Zbog nje me sada boli članak. Opasač je nedostižan i klati se viseći o banderi nad kršinom. Prokleta kontejnerska stolica! Raspala se trenutak pre no što sam stigao da provučem vrat kroz omču. Nigde više ne daju na crtu, a bolest i mučnina ne prolaze. Desilo se najgore što se moglo desiti. Trezan sam.

Tras! Tras!

Dva pucnja u blizini. Ništa neuobičajeno, ali preblizu. Zatim lomljava, topot nogu. Dižem pogled. Tamni obris izranja iz mraka i proleće na dohvat ruke. Dobija na ljudskosti. Potom pucanj, urlik i kao na usporenom snimku vidim kako mu se koleno raspada. Došljak pada i ispušta akten tašnu.

- Pomozi… mi… sakrij… ovo… – ne znam zašto, ali hvatam torbu i guram je pod gomilu đubreta iza sebe. Tip odnekud vadi pištolj i puca. Neko vrišti samo trenutak pre no što se pridošlici potiljak rascveta pod izlaznim udarom taneta. Tišina dolazi naglo kao udarac maljem. Biti trezan ponekad pomaže u razmišljanju. Torba! Ako su se ovi divljaci poubijali zbog nje, sigurno je u njoj nešto vredno. Pare! Dohvatam je sa namerom da je otvorim, ali idućeg trenutka do mozga mi dopire da je više nego izvesno da će neko stići i dovršiti posao. I to ubrzo. Bolni članak me sprečava da pojurim. Ipak hitro napuštam poprište, čvrsto stežući svoj dragoceni plen.

Stižem do jazbine stečene ljubaznošću čuvara koji mi je dozvolio da stambeni kontejner gradskog vodovoda koristim kao privremeni smeštaj. Žurno zatvaram vrata za sobom i zaduvan sedam na patos, trljajući bolni članak.

Uzimam torbu i pokušavam da je otvorim. Đavola! Sedmocifrena šifrovana brava! Spuštam je, a zatim pokušavam da provalim. Uzalud. Neka od prokleto kvalitetnih fićfirić tašni! Sakrivam je, a trenutak kasnije dobijam ideju. Možda je šifra zapisana negde u buđelaru tipčine u čijem je vlasništvu bila.

Vraćam se do mrtvaka i uzimam mu novčanik. Par novčanica i ništa drugo. Nikakvih dokumenata. Razočaran podižem pogled da bih zgranut ugledao tri vitke senke koje mi bez žurbe prilaze. Profesionalci! Prekasno da nestanem. Koliko li su videli? Ne kvare pravilnu formaciju u kojoj napreduju. Zapažam obrijane glave. Minđuše. Hromirane pištolje. Kožne rukavice. Vođa prilazi. Osmatra slomljenu stolicu, zatim omču i prezrivo se osmehuje. Pružam mu novčanik. Ne prihvata. Izraz lica se ne menja dok progovara:

- Gde je torba?  -  Sležem ramenima, zatim pokazujem ka bulevaru, praveći se pijanijim nego što jesam. Zapažam cev pištolja među očima.

- Torba?! – ponavlja preteći, a ja shvatam koliko nepodnošljiva postaje verovatnoća da moje samoubistvo neće ostati na pokušaju. Bešika popušta i osećam slivanje niz nogavicu. Ponovo sležem ramenima i pokazujem u istom pravcu.

- Odneli… – mrmljam. Pištolj se odmiče, nešto se došaptavaju, pa preturaju odeću pokojnika. Najzad izgleda da će krenuti dalje. Najednom, vođa zastaje. Žmurim očekujući hitac, ali umesto toga nešto mi pada u krilo. Otvaram oči, podižem pogled i vidim nipodoštavajući osmeh.

- Votka – kaže ravnodušno. Zatim se okreće i odlaze. Odvrćem čep i povlačim dobar gutljaj. Slabije od brlje, ali pomaže. Čim su nestali sa vidika, sklanjam novčanice, odbacujem novčanik, ustajem i povlačim se. Situacija je suviše rovita. Koliko li će neprijatnih ekipa noćas ovuda prodefilovati?

Vrativši se u jazbinu neko vreme se neuspešno zamajavam svojim otkrićem, a zatim ga skrivam, dovršavam votku i tonem u slatke snove.

Iduće jutro prolazim kraj pozornice sinoćnjeg događaja. Sasvim očekivano, opasano je trakama i okruženo policijom. Neočekivano je prisustvo pripadnika armije pod gas maskama i mnoštvo tabli sa mrtvačkim glavama. Moje otkriće je izgleda mnogo vrednije no što sam mislio.

Novac sinoć pokupljen su krupne novčanice. Dovoljno za pivo, par litara brlje i gomilu svega i svačega iz gvožđare. U jazbinu se vraćam bogato opremljen sekačima, čekićima i burgijama.

Celodnevno majstorisanje ne daje nikakve rezultate. Od čega li je napravljena prokletinja?! Dlanovi su mi prepuni žuljeva, ali torba ne popušta.

Oktobar je pomalo napet mesec. Posebno noću. Vucaram prokletinju sa sobom, ali nikom ne pada na pamet da je otkupi. Čak ni da mi plati piće u zamenu. Opet sam na početku.

Kad sam već počeo da razmišljam o tome da nabavim neku stabilniju stolicu, naglo i naizgled niotkud, stiže genijalna zamisao. Tako jednostavno, a tako teško za setiti se.

Negde u pola noći dolazim do čuvarske bodice i vidim da čuvar dobrotvor hrče. Nije da ne cenim dobru nameru iskazanu dozvolom da boravim u gradskom objektu, ali sada mi treba više; zamajac dubinske pumpe. Momci u kontrolnoj sobi ne oglašavaju se dok prolazim kraj pritvorenih vrata. Ako ne spavaju, najverovatnije se kartaju. Neće ni primetiti sitnu uslugu koju mi čine.

Klak, klak, klak… Točak se neprestano okreće i tačno znam gde treba da podmetnem svoje blago. Guram ga hitro i povlačim ruku. Tras! Torba se otvara i odleće ravno u rezervoar. Jurim za prokletinjom i posmatram kako tone u kristalno bistru vodu. Ono što iz nje ispada su neki staklići i krhotine. Nema para, nema zlata, nema ništa čime bih platio brlju ili paštetu. Pre no što se okrenem od razočaravajućeg prizora shvatam da voda oko krhotina polagano poprima uljano zelenu nijansu. Biće bolje da odavde što pre nestanem.

Oktobar je pomalo napet mesec. Posebno dok su trajali dani agonije.

Doduše, sad postoji mnogo mesta gde mogu doći do novca. Kase, šalteri, novčanici… Problem je što nemam gde da ga potrošim. Kafane, dućani i bircuzi prekriveni su poluraspadnutim lešinama kao i sve ostalo u opustelom gradu. Srećom, magacini su fino popunjeni, a otkrio sam i tri lepo snabdevena vinska podruma. Problema nema.

Pitam se da li je i u sledećem gradu ovako? Piva i vina će kad – tad nestati i moraću da se snalazim.

Jer ja vodu nikad nisam pio.

DAŽD
-    Ma vilinske su to rabote, kad ti kažem, Vukota, – prozbori tiho Tiomil osvrćući se nervozno po opustelom seocetu. Njegov saputnik ga prezrivo odmeri, pa reče:
-    Tebi Tiomile k’o vrane da su mozak popile. Gde ti ovde vidiš kamenjare i vrbe?
Tiomil pogleda ka istoku i pažljivo osmotri okolinu kolskog puta što je prolazio kroz selo prateći zavojiti tok Morave. Vukota je bio u pravu. Nigde nije video ništa slično vilinskim staništima. Pa opet, sve mu se ovo nimalo nije dopadalo.
-    Ma, da nisu Grci tu nešto čarali? Sa tim njihovim novim bogom nikad se ne zna. – započe da mozga Tiomil, ali sagovorik ga grubo prekide :
-    Pusti, more, Grke. Ko je još čuo da se samo jedan Bog slavi? Proći će ih ta pomama sama od sebe, pazi šta ti kažem! Pa nije narod blesav!

Uprkos  Vukotinom ubeđivanju,  Tiomila jeza nikako nije prolazila.
-    Ama, gde su ovi ljudi? Nigde nikog nema! – nervozno se obrecnu.
-    Pa dobro, jesi li ti slep kod očiju? Ne vide li one lešine i ratne sprave unaokolo? Bugari nadrli, pa satrli selo. Šta bi drugo moglo biti? – Vukotu je sada već prilično nerviralo Tiomilovo zanovetanje.
-    Bugari bi spalili selo, a ja ne vidim da je tu išta gorelo. Izgleda k’o da  je neko maljem po njemu mlatio  – sumnjičavi pogled oblete po razorenim kućercima.
-    Mož’bit’ da su se susreli sa banovom vojskom, pobili se, pa onda stali da se naganjaju podalje odavde, a narod, prepa’nut bitkom, negde strugnuo… – nagađao je sad Vukota. Tiomil se nikako nije dao umiriti.
-  Pa onda ne bi bilo ovoliko ratnih sprava. To se koristi kod opsade. Neće biti da je tu bilo borbe junačke! Uostalom, meni ovo nešto i ne liči na ratne sprave.
Vukotu je strpljenje najzad potpuno izdalo, pa dreknu :
-    Pa ličim li ja tebi na nekoga vojskovođu!? Otkud znam!?
Tiomil pažljivo osmotri poderanu odeću ispod koje su šepavo tapkale zdepaste i debele nožurde, saputnikovu ogromnu trbušinu i Vukotino žmirkajuće levo oko.
Ne, nije nimalo ličio na vojskovođu, ali ta činjenica baš i nije ulivala hrabrost. Vukota najzad prekide raspravu :
-     Daj, brate, da mi vidimo šta se ovde dadne zdipiti. Poteci po kućama i grabi sve što blista, a onda da begamo pre no što se domaćini vrate!
Tiomil nikada nije bio protiv malo pljačke, a na stranu pomisao da će odmah potom napustiti ovo uznemirujuće mesto.
Dva drugara se posvetiše poslu, a nešto kasnije, kada se susretoše na dogovorenom mestu, gotovo ne poznadoše jedan drugoga, onako presvučeni u svečane halje što su ih nakupili usput. Obojica behu teško natovareni robom za koju su verovali da će je lako prodati. Tiomil se zadihano obrati Vukoti, zabrinuto čkiljeći u nebo :
-    Aj’mo brate, vidiš da se sprema oluja.- njegov sinji sapatnik podiže pogled.
-    Jes’ vala, baš nešto gadno seva. Al’ kako, more, ne čujem gromove?
Tiomil naglo promeni boju lica ugledavši ono što je Vukota ljubomorno skrivao u rukama.
-    Auuuu. tebi je Perun baš bio na pomoći. Gde pronađe tu dijademu?
-    A? Šta kažeš? Da ‘oće još Perun i svoje kočije da mi uzajmi, pa da ovo lakše ponesem…  – Vukota ne dovrši rečenicu… – TRAAAS!
-    Uuuhh, Svetovid te jeb’o – procedi  Tiomil zgranuto buljeći u šaku što je i dalje grčevito stezala blistavu dijademu, vireći ispod još blistavijih plameno – crvenih karuca, čiji je točak neprestano tandrkao, vrteći se zaludno okrenut nebu. Trenutak kasnije tlo se zatreslo, nebesa se raskriliše, a zaglušujuća tutnjava isprati dažd što se stade prosipati posvuda oko naselja.

***

Radna kabina, kroz čiji prozor behu izbačena nečija stopala, bila je smeštena na vrhu ogromne konstrukcije, tik iznad natpisa „zadržavanje u radnoj zoni opasno po život“.
Kao igračka, pod njome je jurcao Bobcat bager, gurajući gomile otpada ispod gigantskog reflektora, smeštenog na kraju rampe koja se nadnosila nad prenatrpanom halom..
-    Joso, znaš li bog’te da sam čuo da Ameri mogu da odbace nosač aviona do jure… Odjeknu iz Bobcat– a  glas koji je pokušavao da nadjača združenu buku motora i opšte lomljave, derući se u mikrofon komunikatora.
-    Ma ne znam ti ja tog tvog Jureta, nego skupi taj krš, pa da uključim dezintegrator- reči izgovorene dubokim baritonom bile su propraćene živahnim stepovanjem izbačenih stopala.
-    Ama, nije to dezintegrator već temporalni dilatator… Vremeplov, brate.
-    A koliko sam ti ja, bre, puta rekao da me to uopšte ne zanima, ha? Ima đubre, nema đubre… To je sve što treba da znam. Šta me briga gde ono nestaje?! Jesi li više to završio?
Bobcat se odmače i iz komunikatora se začu jedno: mmhhhmm.
Nožurde sa prozora kabine nestadoše, a zatim se uz snažno škljocanje relea i buku motora rampa počela uzdizati. Tren kasnije ogromnu gomilu đubreta obasjala je blještavo ljubičasta svetlost i prizor je počeo da treperi. Uz snažno šuštanje gomile nestade. Noge se vratiše na prozor kabine.
-    Naguraj još jednu gomilu, pa smo za danas završili.

***

-    Svetovid poklanja, Svetovid ne objašnjava… Svetovid iskušava vašu mudrost…

Sveštenikovo lice nije ničime pokazivalo osećaje, iako je hiljaditi put odgovarao na uvek ista pitanja svojih seljana, dok su mu pod nos gurali čudne stvarčice prefinjene izrade, zahtevajući od njega da im razjasni njihovu namenu.
Prokleta kljusina nikako nije htela preko kopalja, a bez tog zlehudog konja nije mogao dati proročanstvo. Iskreno govoreći, najradije bi mrcini u guzicu strpao čičke – ali kako je mogao biti siguran da dažda više nema? Kako je u bilo šta mogao biti siguran?
Već drugi mesec bejahu u planinama, poštujući odluku staraca da izbegnu iz sela kako bi preživeli dažd i ljudi su postajali sve napetiji.
Ko zna da li će se ikada vratiti? Nije delovalo da ovome ima kraja.

-    Svetovid poklanja, Svetovid ne zamenjuje robu… Svetovid…

BOGINJA MAČKASTIH OČIJU

Kada je zveknuvši mamuzom iskoračio u vrelo popodne, bio je bolno svestan da je ovoga puta sve drugačije. Nagla promena ga je svojom silinom gotovo oborila sa nogu i vrhom srednjeg prsta spustio je obod šešira na oči.

  • Pogrešio si, Atila, kako si samo pogrešio – promrsi zadovoljno.

Možda negde drugde, možda u neko drugo vreme, Atila bi i imao neke šanse, ali ne ovde. Ne sada. Nošena vetrom, jedna kotrljanka prohuja kraj njega i ispratio ju je krajičkom oka.

  • Nije ona to zaslužila, prijatelju. Nije.

Nagli tresak vrata koja je vetar zalupio negde iza njegovih leđa trgao ga je i na trenutak se pokolebao. Da li je moralo biti ovako? Zbog čega?

Zbog krupnih dojki, dugih nogu, širokih bokova, bujne kose? Zbog đavola anđeoskog lika?

Dobro se sećao jednostavnosti kojom je Irena sa sebe zbacivala haljinu. Sećao se njene toplote i lakoće kojom je prodirao u nju – onako s nogu, na brzinu raskopčanih pantalona.

Vreli pustinjski vetar bacao mu je pesak u oči i zažmirio je po navici, baš kao i svaki put. Nije mu ovo bio prvi obračun.

Pa ipak – sada je sve bilo drugačije.

Nije se bojao, ali nešto u njemu je gunđalo. Nešto iza misli usporavalo mu je hod. Spustio je ruku na glatku dršku mornaričkog kolta i opipao je recke na njegovoj ivici.

To ga je umirilo.

  • Skupo ćeš platiti svoju glupost, Atila; platićeš je svojom kožom. Nikad nisi znao da razdvojiš kada kučku treba jebati, a kad je šibati.

Bio je isuviše iskusan da bi ignorisao podsvest i pažljivije je osmotrio okolinu. Uskovitlana prašina isprečila se njegovom pogledu i ograničio se na istraživanje onoga što mu je bilo dostupno.

Duž opustele ulice, osim jedne napuštene zaprege, nije video ništa neobično. Podigao je pogled i osmotrio je ono nekoliko prozora na spratu saluna. Vetar se igrao zavesama i to je bilo sve.

  • Za razliku od tebe, ja znam koliko je napaljenih mužjaka Irena zgromila pogledom svojih mačkastih očiju. Bolje od tebe znam koliko se budala gostilo među njenim bedrima.

Ni na prozorima hotela nije bilo ničeg sumnjivog. Prazna ulica i tremovi daščara oko njega bili su sablasno pusti.

Najednom je shvatio šta je bilo toliko pogrešno.

Sunce!

Sunce je bilo nezgodno postavljeno. Zaslepljivalo ga je. Skrenuo je pogled ka zgradama oko sebe i zamislio se. Znao je da je Irena negde tamo i da misli na njega. Njegov protivnik nije ništa drugo do posesivni mužjak zaslepljen suknjom. Sunce će doći na svoje mesto ako bude oprezno povlačio karte.

Načinio je još jedan iskorak u nesnosnu jaru, razmišljajući o suparniku koji, zaklonjen prašinom, lagano dolazi sa suprotne strane. Da je bilo drugačije, možda bi zakon verovatnoće bio umereniji. Ovako je sve bilo gotovo pre no što je i počelo.

  • Atila moj, ti si mrtav čovek; mrtav zbog žene. Misliš da njoj treba ljigavac koji je dočekuje cvećem i recituje joj poeziju? Previše si jadan da bi shvatio da njoj trebaju divlje noći i zgužvani čaršavi! Ne znaš ti ko je Irena!

Krv mu se sledila u žilama kada je kroz hujanje vetra odjeknulo prodorno graktanje.

Gavran!?

  • Koja je budala ovo programirala?! – pomisli uznemireno osmatrajući nebo.

Skoro neprimetna zelena nijansa koja je kao oreol okruživala sunčev disk dala mu je do znanja da je Irena učitala potprogram. Nemir izazvan neočekivanom impresijom sada je popustio i skoncentrisao se na ulicu pred sobom. Atilu i dalje nije video.

Atila i on – dva zombija povezana spletom kablova sa VR aparaturom.

Borbeni igrači Virtual doo. – uvek spremni da osete bol, uvek spremni da obraduju svoje navijače.

Atila i on. Dva jarca na brvnu, dva najbolja prijatelja; dva čoveka koji žele jednu ženu…

Zbog onih što posmatraju: zbog nekoliko miliona gledalaca.

I zbog Irene…

Pomislio je na njene prstiće koji su toliko zadovoljstva znali da mu pruže. Isti oni prsti koji sad vrebaju za tastaturom. Prstići koji će ubiti Atilu!

Prsti sudbine na koje ta budala ne računa!

  • Sad ne smeš da pogrešiš devojko! Bol nije isto što i smrt. Sada je sve drugačije. Sad su elektrode bola drugačije povezane. Sada će bol biti više nego nesnosan. Sada će doneti smrt.

Jer advokati Virtuala su efikasni. Smrtonosno efikasni. Tehničari su očas prevezali sistem i sada su tu.

Atila i on.

Zbog jedne pijane noći, zbog par teških reči, zbog šamara koji nije smeo da padne.

Zašto je tako nepromišljeno potpisao ugovor? Šta je Atili trebalo da u prisustvu člana upravnog odbora Virtuala izjavi onu glupost o smrtonosnom udaru? Zar je verovao da će oni zanemariti krvoločnost publike? Dve brzoplete budale!

  • Zašto nisi stukao dve ljute i oparao kajiš na njenom golom telu, onako kako sam ja učinio? Patetični, bedni plačljivče! Misliš da ona mari za tvoje pešovanske bombonjere? Kad bi samo znao kako prija tucati je onako krvavu i cmizdravu. Ne, ti si morao da kukaš i moliš! Mene si našao!

Svejedno…

Sada su tu i samo jedan će izaći iz Virtualovog studija. Samo jedan će imati bankovni račun od 9 cifara. Drugi će ostati tamo, spržen visokonaponskim udarom.

Obojica će postati zvezde arene.

Doduše, jedan posmrtno.

Nasuprot njemu iz kovitlaca se pojavila visoka, suvonjava prilika sa bećarski zabačenim stetsonom. Pridošlica je hodao nehajno, vukući noge, pomalo vrckajući. Kada je razaznao protivnikovo lice instinkt je zaurlao u njemu.

Atila se podrugljivo smeškao, otkrivajući svoje savršeno bele zube. Ledeni trnci jurnuše mu niz kučmu.

Nešto nije u redu!

  • Sada, curo! Sada! Ukucaj cheat, pokreni sunce, obrni vetar!

Njegov protivnik zastade i pomače peševe kaputa u stranu. Drška revolvera preteći bljesnu kada je sunce počelo da se pozicionira.

  • NE! NE! NE!

Atilin lik je zatreperio pred njegovim pogledom kada se sunce postavilo u precizno proračunate koordinate. Najzad je postalo jasno za koga se Irena odlučila.

Poslednje reči koje je izgovorio, dok su mu oči suzile prepune peska nošenog orkanskim naletom vetra, bile su upućene njoj:

  • IREENAAA, KUUČKOOO!!!

Isto popodne, isti dan

 Popodne je uveliko odmaklo kada je Mirjana napustila selo i poznatom stazom se zaputila ka reci. Utonula u misli koračala je gotovo ne primećujući krajolik.

Sada je sve bilo lakše. Ponekad je to bila šetnja pokraj reke. Drugi put bi radila u bašti ili posećivala Biljanu. S proleća na proleće njene laži su bile sve uverljivije i niko više nije sumnjao u njih. Uvek isto popodne, uvek isti dan.

Trava je bila vlažna i prsti nogu su neprijatno zebli. Eh, da bar proleće nije toliko kasnilo. Možda bi sedela za stolom i spremala se za praznik.

Osvrnula se. Krovove kuća i dimnjake nazirala je kao nejasne i daleke. Kao kletva, nad selom se nadvijao sasušeni bagrem o koji je onomad obešen matori Ciganin. Uzdahnuvši duboko, skrenula je pogled ka ugaženoj stazici pred sobom. Odluku je donela još dok su se povlačili poslednji repovi zime.

Svi njeni prijatelji odavno su kuće skućili. Sve su njene prijateljice već brinule o svojoj deci. Ali ne i Mirjana. Sporu smrt, koju je samo proleće blažilo, brižljivo je skrivala od seljana. Koliko ju je puta majka pitala koji joj je vrag? Koliko ju je momaka klelo jer usne nikom nije davala? Sav nespokoj potrošila je prebolevajući predugu zimu. Odgovor je bio koliko težak, toliko i jednostavan. Ležao je zapreten koliko u prošlosti, toliko i u budućnosti. Uvek isto popodne, uvek isti dan. Bila je Lazareva subota kad je prvi put susrela te vučje oči. Oči koje su je smesta sažegle.

Začudo, hodala je lagano i ravnomerno. Vazduh je bio prepun slađanih proletnjih mirisa, ali za nju to čudesno uskrsnuće nije imalo nikakvog značaja. Iza sledećeg prevoja ugledaće svoj cilj.

Sutrašnji praznik i bučni vašar što ga prati provejavao je u mislima. Zalud su to gomilanje lutalica vlasti zabranjivale. Putujući trgovci, cirkuzanti, torbari i nomadi svih vrsta za zakone nisu marili. S proleća na proleće, u isto popodne, isti dan, okupljali bi se na istom mestu. Ringišpil i šećerna vuna. Roštiljdžije i bučna dečurlija. Gomila stranaca sa šarenim džidžama prostrtim poput sirotinjskih svetinja. Pogađanje i zadah rakije. Šarene suknje i marame. Čizme visokih sara i plamen iz tamnih očiju. Vašar koji nikad više neće videti onakvim kao nekada.

Pamtila je komšinice koje uteruju decu u kuće i kletve bačene na strance. Sećala se krvi i sahrana. Uvek isto popodne, uvek isti dan. S proleća na proleće.

Konačno se zaputila svome usudu i ni malo se nije kajala. U glavi joj igraše iskre davnog pogleda koji ju je zauvek okovao. Lagani koraci vodili su je postojano i pred pogledom puče izmaglica nad rekom. Utroba joj se stegla. Setila se istog ovakvog popodneva na isti ovakav dan.

Bio je tamo, sa ostalim nomadima, nekako po strani. Drugačiji od svih. Visok i naočit. Lenih pokreta. Vatrenog pogleda. Ogledalce na tezgi pred njime nije joj bilo potrebno. Njegov baršunasti glas i topli dodir ruke jesu.

Hodali su istom ovom stazicom, nasmejani i sretni. Slabost što je prožimala telo skrivala je oslanjanjem na njegovu snažnu podlakticu.

— Kolja, ljubavi moja!

Pamtila je skaredno živopisne kočije, kljusine što brste tek izniklu travu i teški zadah dugog putovanja. Sećala se popodneva u znoju. Divljih ruku i nemirnog tela. Uzdaha i vriskova. Dahtanja i nežnog umiranja. S proleća na proleće male obmane su bile sve uobičajenije i niko više nije sumnjao. Uvek isto popodne, uvek isti dan.

Nozdrve zapahnu miris vode i pred oči izroniše trsika i ševar pritisnuti maglom. Srce se snažno otelo i vrtoglavica je nadvladala odlučnost. Oslonila se na gorostasno stablo kraj staze i iz grla joj se ote krik:

— Kolja, nesrećo moja!

Setila se dana kad je divljaštvo nadvladalo. Grubih Koljinih ruku što su je neumorno vukle za sobom i sakrile je u isti ovaj ševar. Jezivi dan baklji i konopca. Dan kad su se mirni zemljoradnici pretvorili u zveri. Kočije su gorele, Ciganke su vrištale, konji su umirali. Matori se Cigo zanjihao na bagremu. A ona je sve to gledala; skrivena, nemoćna, skamenjena…

Reka je tekla ravnodušno i mirno. Onako kako je oduvek proticala. Kroz sve ove preduge godine Mirjanu je vodio nemir što se ne preboljeva; ali sada…

Sada je znala kuda ide. Magla nad rekom željno ju je čekala.

Najzad zastade, stigavši na cilj. Sela je pod drevnu vrbu i uperila pogled ka reci.

Bol ju je sve više obuzimao. Kroz uzburkane misli proletela su predvečerja u kojima bi je terao od sebe. Tako… Tako grubo. Nemilosrdno. Tako očajno! Koljin vapaj kao da je i sada odjekivao pustom obalom:

— Ne znaš kakvo je prokletstvo na meni, Mirjana! Ne smeš dočekati noć kraj mene.

A veče se spuštalo lagano i neumitno.

— Ne, Kolja, sada me nećeš oterati. Više ne mogu lagati. Ne mogu onako kao što to činim godinama zbog tebe; uvek na isti dan; s proleća na proleće. Ovoga puta ću dočekati noć, ljubavi. Sačekaću noć sa tobom!

Sumrak se hvatao na jove što su oivičavale moćnu vodu i kroz glavu sinu sumorna slika svakog božjeg jutra posle vrbice. Smrt i plač; krv; dopola proždrane iznutrice; iskasapljene komšije. Uvek isto jutro, uvek isti dan; i jutro za njim:

Zatvoreni kovčezi. Kuknjava i plač. Nedolično prežderavanje ožalošćenih po sahranama.

Uvek isto; s proleća na proleće…

Nije zaboravila. Nije marila. Nije plakala — neka vreme prolazi.

Telo uzdrhta od strasti. Kolja noćas dolazi! Mesec joj se bledo nasmešio sa neba, tek probuđen i još mamuran. Otpozdravila mu je kao starom prijatelju.

Ove će noći iz magle izroniti karavan. Začuće se škripa točkova, njištanje konja i pucanj biča. Noćas će podeliti prokletstvo sa svojim draganom i pojuriće duž reke; divlja i slobodna. Pridružiće se čoporu i loviće ono što su nomadi oduvek tražili.

Jer nomadi noćas dolaze na gozbu, kao i svakog proleća; na istu, bogom nepogledanu noć.

Baš kao što i treba da bude.

A kad sve bude gotovo, kad noge postanu umorne, a utroba puna, poći će sa njima u maglu.

Tamo odakle su nomadi oduvek i dolazili.

IZA PANSIONA

Šumo, šumo, crna šumo, šta sam ti skrivio? Svega tri dana. Samo toliko je proteklo. Bio sam veselo i zaljubljeno stvorenje. Prepun života i radosti. Sad drhturim ovde u dubokim senkama. Osluškujem.

Na prvi pogled sve su devojke iste. Dok ih ne upoznate. Dok ne saznate njihove male tajne. Dok ne otkrijete lice bez šminke. Sa naličja, sve su karte iste, ali tek kad ih okrenete upoznate prave boje. I ponekad sudbina zavisi od lica izvučene karte.

Kako sam uopšte ovamo dospeo? Nasmejao bih se. Zabrinuo. Zaplakao.

Vraćam se ponovo i ponovo u onaj čudesni dan. Nebo bez oblačka, popločana ulica, belina zidova, znoj niz leđa. Zvuk tika-taka iza mene; štikle;  žensko. Odsečno, kratko; zvuk koji nagoni na oprez. Zvuk što izaziva zatezanje u pantalonama. Ne okrećem se. Usporavam. Obilazi me. Visoka, tanana, otmena. Letnja haljina, gole noge. Ramena otkrivena, preduga crna kosa. Zatezanje u pantalonama postaje nesnošljivo. Svaka oblina je na svome mestu; svaki njen pokret je svrsishodan. Roba je na tezgi;

-        Izvinite, gospođice, možete li mi pomoći? Pomalo sam izgubljen u ovim uličicama.

Okreće se. Lice je ogledalo. Vidim svoju požudu u njenim ogromnim očima. Kupujem!

-        Tek sam stigao. Tražim pansion „Marija“. Znate li gde se nalazi?

Zna! Ima boga. Odvešće me. Stanuje u blizini. Hodam kraj nje. Brbljam. Smeši se. Odgovara kratko. Ostavlja me pred pansionom. Nasmešila se. Nisam dobio ništa. Nema sastanka, nema telefona nema adrese. Uzimam sobu. Gledam kroz prozor. Spremam se. Odlazim do plaže.

Mnogo lepih žena. Minimalni kostimi, ponegde sevaju gole dojke. Posmatram. Nešto mi nedostaje. Tražim. Zar ona ne izlazi na plažu? Nema je. Tražim i dalje . Obilazim obalu, guram se između dušeka, peškira i telesa. Mnogo lepih žena. Nema je!

Veče u gradu. Obilazim konobe. Kafiće. Restorane. Disko klub. Mnogo lepih žena. Neke mi se nametljivo osmehuju. Nje nema! Razočaran sam.

Noć je odmakla. Sedim na rivi. Parovi prolaze. Ovo je besmisleno. Ustanem, zakoračim.

Vraćam se u pansion. Mrak. Ulično osvetljenje ne postoji, ili je u kvaru. Zvuk tika-taka iza mene; štikle;  žensko. Odsečno, kratko; zvuk koji izaziva zatezanje u pantalonama. Okrećem se. Ona. Sustiže me. Hvata me pod ruku. Ćuti. Nastavljamo do pansiona. Ulazi ispred mene. Tek u sobi podiže pogled.U njenim očima vidim svoje suze. Svoje tuge. Svoju požudu. Grabim je. Steže me. Usne na usnama, telo na telu. Padamo na ležaj. Spadaju omotači i nastavljamo. Umiremo. Ponovo se rađamo. Svet nestaje i ponovo se uzdiže. Ruke, usne, požuda. Premoren sam. Kad je završeno? Gubim se u snu.

Budim se. Dan je odmakao. Nema je. Nemam ime, telefon, adresu, sastanak. Samo njen miris na posteljini.  Čim sam se rodio bio sam osuđen na smrt. Ono što ne znam je vreme izvršenja.

Još jedan dan. Plaža. Veče. Kafići, restorani. Kasnije riva. Duboka noć. Mračna ulica. Tika-taka iza mene; štikle; zvuk koji izaziva zatezanje u pantalonama. Hvata me pod ruku. Ćuti. Ulazimo. Dohvatamo se. Gruba je. Grize. Prodirem u nju. Kida me. Kidam je. Pitam je za ime. Ništa. Pitam je za adresu. Smeje se. Ustaje, odlazi. Zurim u plafon.

Jutro. Posteljina je krvava. Gledam u ogledalo. Rana na vratu. Zavijam. Strahujem. Ostajem u sobi.

Dan ističe. Provirujem kroz prozor. Ulica, crkveni toranj u daljini. Sa druge strane šuma  Obalu samo slutim. Do mraka očajavam. Veče pada. Legao sam. Oči otvorene. Ne mislim.

Noć odmiče. Tak-tak na vratima. Odsečno, kratko; zvuk koji izaziva bol u preponama. Otvaram. Njeno lice nije njeno. Uvek je tamo neko drugi.  Prodirem u nju. Kida me. Kidam je. Odlazi pred zoru kao i svaki put. Vraćam zavoj koji sam uklonio pred njenim čeljustima.  Pitao sam za ime. Ništa. Pitao za adresu. Smejala se.

Iza pansiona je staro groblje. Prolazim kraj njega i pitam se. Zadrhtim. Ne želim da znam.

U produžetku je borova šuma. Osećam mekani miris četinara i smole. Magnetična aroma. Privlači me. Trzam se. Žurno odlazim.

Čudna devojka. Kad god bih susreo njen pogled video bih svoje suze. Kad god bih je dodirnuo osetio bih svoj bol. Zašto ta šuma podseća na nju? Tamna, mirisna; preteća…

Sad se pitam da li sam ikada o nečemu odlučivao? Da li sam bio marioneta koja pleše na koncima sudbine? Sudbine koja je odavno ucrtana?

Neće mi dozvoliti da odem. Sad drhturim ovde u dubokim senkama. Osluškujem.  Šumo, šumo, crna šumo, šta sam ti skrivio?

Zvuk krckanja pod nežnim stopalima;  žensko; zvuk koji izaziva zatezanje u pantalonama. Okrećem se. Ona je. Hvata me pod ruku. Ćuti. Polazimo…

SVETLANA

Dolazim, Svetlana… Dolazim…

Tri su vranca uginula podamnom. Ipak… Dolazim i nosim ti poklone.

Ponekad se upitam da li je burma još uvek na tvome prstu? Da li je moje ime, ugravirano sa unutrašnje strane, urezano na tvojoj koži, onako kako je tvoje urezano na mojoj?

Ne brini Svetlana… Dolazim i nosim ti poklone.

Putovao sam sa goblinskim psima, drugovao sa najgorim šljamom i drhturio na severnom vetru… Sanjao o tebi Svetlana… Ali, skoro sam stigao… Dolazim, Svetlana… Dolazim i nosim ti poklone.

Ponekad sam želeo da ne znaš gde sam. Da nikada ne saznaš kako peče korbač četovođe. Želeo sam da sakrijem požare koji su  gutali gradove zapaljene mojim ogrubelim rukama. Hteo sam da zaboravim led koji mi se hvatao na telu i u duši dok sam stražario u dugim zimskim noćima.

Nisam uspeo, Svetlana. Nisam mogao da zaboravim. Ali nije važno, jer Ja dolazim. Dolazim i nosim ti poklone.

Nikada ti ne bih poželeo da osetiš kako je gacati po krvi nevinih. Kako je spirati sa sebe utrobu istih onih čiji su me pogledi molećivo posmatrali samo trenutak pre toga. Kao jaganjci…

Ali prošlo je Svetlana… Prošlo je… Dolazim…

Zaboravio sam čarobnjake i ratnike. Zaboravio sam divove i patuljke. Ali ne i tebe.

I pitam se, Svetlana, pitam se – da li si ti mislila na mene onako kako sam ja mislio na tebe? Da li si me se setila ijednom u ovim dugim godinama?

Dok si okopavala baštu ili navlačila jelek…

Svejedno… Jer ja dolazim i nosim ti poklone…

Da li si me se setila dok si dahtala pod njime, Svetlana?

Stigao sam, Svetlana. Došao sam i nosim ti poklone :

Čizme na umornim nogama, tužne oči i hladno srce…

Nož za pojasom, oštar poput britve…

I pakao tvoga neverstva!

Kiša

Tijana se glasno nasmejala i promeškoljila u snu. Smejala se zvonkim smehom devojčice koja u gumenim čizmicama skakuće po proletnjoj kišici, prskajući naokolo blatnjavu vodu iz barica. U snovima je opet bila dete što zamazuje lice dok sa čela sklanja vlažnu kosu prstićima umrljanim od blatnih kolača. Haljinica je na turiću pozelenela od prolećne trave i možda će mami poneti buket  livadskog cveća. Kapljice padaju posvuda oko nje i vedro raspoloženje buja njenim bićem…

„Sanja“ pomisli Jovan pružajući ruku da popravi pokrivač. Nesmotren pokret oborio je šolju i rezak udarac naruši monotono dobovanje po krovu. Napolju je pljuštalo. Žuća, trgnut iz dremeža, baci na gazdu sanjiv pogled. Shvativši da se ništa dramatično nije desilo, nastavi sa dremkom. Tijana se nije probudila.

U polumraku lice joj je delovalo toliko mladoliko da je Jovan gotovo mogao da oseti krupne kapi letnjeg pljuska što ga je promočio na dan kad ju je prvi put ugledao, skriven pod tendom neke radnjice u predgrađu. Vrelo popodne, sevanje munja, prasci grmljavine i najlepša žena na svetu što pretrčava ulicu. Beži pred naletom kiše koja se obrušila iz vedrog neba. Stomak mu se zgrčio od uspomene na prizor koji nikad iz srca neće izbrisati. Haljina vlažna i pripijena uz raskošno telo, probudila je nesnosnu želju u njemu. Tada je još ime Tijana bilo nepoznanica za njega. Tek zavodljiva neznanka.

Eh, to njeno telo…

Kao da se juče desilo. Pred očima mu nanovo beše vižljasta i mlada.

To popodne… To mokro popodne…

Sećao se svakog njenog skladnog pokreta. Na platnu sklopljenih kapaka Tijana se živahno izvijala i uzaludno pokušavala da izmakne toplim kapima. Kao da joj ruke opet podižu ženski časopis u pokušaju da skrije vetrom razvejanu kosu.

Najžešći udarac zadade pogled bačen iznenada, onako nehajno preko ramena. Krupne oči  bezobrazno bljesnuše, presretoše, pa se zaustaviše da otpočinu na njemu…

Tu letnju kišu pamtio je po toplini što mu ostade zauvek u duši. Kao da je baš to nevreme bilo onaj sudbonosni graničnik koji ih je najzad doveo dovde.

Samo, tada je kiša prestala isto onako naglo kao što je i počela. Ostavila je za sobom jezerca koja su kučići oprezno ispitivali šapama, nesigurni u njihovu dubinu. Kao da ih i dan danas vidi.

Jasnije no ikada.

Tijanini pomodreli podočnjaci i duboke bore kao da su iščezli i Jovan je poželeo da to nije samo varljiva igra sumornog osvetljenja.

Zaludni snovi!

Možda je sve ovo privremeno, pomislio je, pa ipak je dom.

Uspomene su ga svakim danom sve snažnije opsedale, i sve su ga više ranjavale. Bili su suviše stari da počnu iznova i premladi za smrt. Predaleko su odmakli da bi se kajali ili nadali. Njegove su misli sve češće nepovezano bludele prošlošću.

Sećao se dugih jesenjih kiša i sivih depresivnih oblaka pod kojima je mokar i promrzao okretao pedale bicikla, žureći da ne promaši vreme posete. Još uvek je osećao ledeno slivanje vode niz vrat i leđa i tešku promočenu odeću na sebi. Sećao se bolnice, mokre i sive zgradurine utonule u korov i travuljinu. Kao da je juče kršio prste nemoćno zureći u ravnodušno lice bolničarke koja, ubrizgavajući Tijani konjsku dozu bensedina, mirno prognozira da neće dočekati zoru. Sećao se njenog prazog pogleda i oluje besa što se uzdiže u njemu.

Pa ipak, Tijana ih je sve nadživela. Sada se pitao – da li je vredelo?

Jer Tijanina groznica nije nikako prolazila, a neprekidna bujica jesenje kiše trajala je u nedogled. Došlo je ono užasno vreme kada mu je kiša preplavila dušu. Potmula, olovna kiša koja istrajno izjeda i poslednje ostatke snage. Kiša u srcu – kiša koja nikad ne prestaje!

I dan danas ga je morilo strašno stezanje vilica i udarci pesnica u zid. Sav njegov užas, sav njegov strah, sve ono beznađe… Onaj jezivi, nemoćni bes izazvan Tijaninim zapomaganjem iz susedne sobe. A on divlja, nemajući načina da joj pomogne.

I jasno se sećao onoga što je usledilo posle toga:

Vremena boleština, vremena ludila. Napuštenih vozila lišenih goriva, razbacanih poput igračaka po potopljenim putevima. Skupocenih statusnih simbola koje više niko nije pljačkao. Sporadičnih kratkotrajnih dolazaka električne energije pre potpunog kolapsa. Bandi koje bezobzirno ubijaju za parče hleba…

Sve se to vrtelo u njegovoj glavi u čudnim kombinacijama i ponekad je želeo da ima moć da zaboravi.

Kao Tijana…

Žuća zevnu, pa protegavši se, ustade i priđe mu. Liznuo mu je ruku, a onda, shvativši da od obeda nema ništa, sklupčao mu se kraj nogu. Srce Jovanovo se steglo, jer nije imao ništa što bi mu ponudio. Nije imao ama baš ništa što bi olakšalo patnje kučetu – ili Tijani. Samo prazne šake…

Kroz glavu mu bljesnu sećanje na dan kada su izgubili dom. Na dažd koji je došao niotkud.

Uznemiren, ustade. Dogegao se do ulaza, šepajući onako obogaljen i praćen vernim psetom. Pridružio im se u vreme dok su se uspinjali, nesvesni onoga što ih čeka. Odmakavši zastor pogledao je kroz tešku maglu, osluškujući uporno pljuštanje kiše. Pomisli za trenutak da mu je srce okovano ledom.

Momenat kasnije, nasmejao se svojim mislima.

Led?

Led više nigde nije postojao. Nekada, dok je još bilo televizora, posmatrao je direktni prenos topljenja polarnih ledenih kapa. Nešto kasnije i nestanak priobalnih gradova.

Počešao je Žućin izvijeni hrbat i ponovo se zagledao u sumorni predeo oko zlehudog privremenog doma. Predeo koji je postajao sve skučeniji. Barem je u jednoj stvari bio u pravu. Sve vreme ovoga sveta je njihovo. Sve vreme ovoga sveta koje je još preostalo.

Znao je da ovoga puta kiša neće prestati.

Vrh na kojem su se nalazili, isti onaj čije ih je osvajanje koštalo života jedinog, nikad prežaljenog deteta, neće još dugo biti ostrvo. Uskoro će voda stići do njih i podaviće ih poput pacova. Okean koji je potopio njihov svet biće potpun.

Ako glad ne bude brža.

ZIDOVI

Sama je. Najusamljenije je stvorenje na svetu i oni to znaju. Noću, kad svet potone u tamu, može ih čuti sa druge strane. Dolaze kradomice, tajanstveni i opaki. Posmatraju je, grebuckaju, šuškaju, ciče, reže. Oseća zadah izmeta i aromu vlažnog krzna. Ali ne vidi ih. Ne vidi ih.

- Nema tamo ništa, ne boj se zlato mamino – svetlo se gasi i ostaje sa Njima.

Milena je plakala i vrištala u početku, sve dok nije shvatila da mama ne dolazi.

Zidovi  nestaju i Oni stižu, radoznali i strašni. Njuškaju, obilaze, balave. Upliće prste ili ih stavlja u usta smišljajući zvrčku koja će ih oterati.

- Morbus Veslan – kaže ljubazni čika sa velikom torbom mami.

Potom godine prolaze. Iz noći u noć. Oseća poglede na sebi i prekriva se preko glave. Ponekad nazre pokret u mraku. Ponekad odsjaj vilinskog svetla u očima. Pokušava da ih razazna, ali osećaju njen napor. Povlače se i ne vidi ih. Ne vidi ih.

Mama je tužna. Ne razume. Milena se trudi, smeje se u pokušaju da je oraspoloži. A godine prolaze. Iz noći u noć.

Zid među svetovima sve je tanji. Sad im već vidi oči i pogrbljene senke. I što su bliže, sve ih se manje plaši.

Ne izlazi više iz sobe. Mama donese ručak, sklanja nečist i to je sve. Ranije joj je društvo nedostajalo, ali sad ima posla. Prepušta se svojim posetiocima. Razume šta govore. Tepaju joj, dodiruju je. Oni je ne plaše, ali se plaši onoga što od nje zahtevaju. Ipak, čak i postati ono što traže, bolje je od ovog života između svetova.

Granica postaje nejasna. Soba je sve čudnije mesto za postojanje. Tetura se, glavinja, ne nalazi put. Više i ne vrišti. Pristaje. Predaje im se. Posmatra strančeve tople oči dok tišinu lomi kuckanje uređaja u kosmatoj ruci. Pecka kožu podlaktice. Bol ne dolazi od sitnih uboda, već od plave boje što joj utiskuje pod kožu. Ne opire se. Obećao joj je mesto gde će biti voljena. Obeležava je za putovanje.

*

- Šta joj je to na ruci? – pita mama čiku sa velikom torbom.

- Poremećaj simpatičke inervacije. – odgovara.

- Zar ne bi trebalo da su joj ruke hladne? – mama je zabrinuta.

- Ne znam, kapilari pucaju. Staračke pege možda.

- Ali, čak i da jeste tako, zar ovo nije preterano pravilno? Kao da je u pitanju neki natpis.

- Gluposti… – kaže čika napuštajući sobu.

*

U nekoj drugoj stvarnosti oslanja se na štap za šetanje i podiže polucilindar u znak pozdrava. Curica se smeši ljubazno i hvata ga pod ruku. Ne pada joj na pamet da ga poljubi, čak ni u obraz. Posmatra uzani struk i široke bokove. Razmišlja koliko ga zavaravaju krinolina i steznik. Sklona je maskama, baš kao i svaka žena. Šeširić na glavi, suncobran u ruci, čipkaste rukavice… Sve je to maškara, varljivi bljesak zavodljivosti.

Šatra je ogromna. Posvuda šarenolika gomila. Među elegantnim parovima trčkara musava  dečurlija, secikese traže tašne i džepove, a prevaranti galame. Mirisi roštilja i šećerne vune se mešaju sa zadahom egzotičnog zverinja. Žagor zaglušuje muziku vergla i stižu do ulaza. Probijaju se kroz masu, zauzimaju mesta. Svetla se gase i kroz tamu doboš rešeta marševskim ritmom sve jače i jače, stvarajući iz trena u tren sve napetiju atmosferu. Najednom reflektori obasjavaju visoko ograđenu arenu i orkestar pridružuje frenetičnom ritmu svoje mistične tonove. Iz stotine grla otima se uzdah. Pred njima je stvorenje o kojem se samo šaptalo u tami. Zver iz bajki. Izvija se u kraju arene. Nasuprot njoj stoji odvažni dreser naoružan samo bičem. Žestok aplauz publike nagrađuje hrabrost. Podstaknut, on podiže bič. Na pucanj kićanke zver se nervozno trza. Publika to ispraća ovacijama. Doduše, potajno se nadaju tragediji, jer i krv je deo predstave. Međutim ne dešava se ništa neuobičajeno. Vitko telo se izvija i elegantno proleće kroz vatreni obruč. Vraća se na mesto. Izvodi uobičajene trikove. Prevrće se, pleše, šeni. Zatim je pucanj biča uteruje u uzani hodnik i zver napušta arenu.

Ostatak programa prolazi gotovo neprimećeno zasenjen spektaklom nevešto postavljenim na početak programa.

- Odakle li su doveli zver? Zar čudovišta nisu tek plod mašte u bajkama? – pita curetak.

- Ne znam, draga. Ponekad me to plaši. Ne verujem da će nauka i knjige išta dobro doneti. Eto i tatin dućan propada zbog tog štrapaciranja po dimenzijama. Ti psihonauti su budalasti i neoprezni. Otkad je otkriven prolaz među dimenzijama samo lutaju unaokolo, prikupljaju opasne primerke i prenose ih preko zida. Dovlače svašta ovamo. Kad-tad o glavu će nam se olupati ta lakomislenost. Istanjivanje međudimenzionih zidova je opasno. Jednom će zanavek pasti, a onda neka nam je Bog u pomoći.

*

Noću kad svet potone u tamu i kad postane najusamljenije stvorenje na svetu, Milena ih može čuti sa druge strane. Drhturi na jesenjem vetru ležeći na slamnatoj posteljici, stopala oslonjenih na rešetke cirkuskog vagona. Telo joj je povređeno krotiteljevom šibom, ali na to se već navikla. Bulji u tamu i zna da su zidovi ponovo tanani. Povremeno nazire pokret. Ponekad odsjaj svetla u očima. Ponekad jasno vidi drugu stranu. Baš kao sada. Mama je kraj ljubaznog čike sa velikom torbom. Gledaju u njenom pravcu. Razume šta govore.

- Žao mi je gospođo, autizam od kojeg vaša kćer boluje je vrste za koju nikad nisam čuo. Konsultovao sam se sa kolegama, ali ni oni ništa ne znaju. Radi se o potpunom odsustvu svesnih funkcija. – čikine reči deluju učeno. Mamine uplašeno.

- Koma? Hoćete da kažete da mi je dete u komi?

- Ne, ne… Koma je posledica fizičkog oštećena. Ovo izgleda… Više kao da je namerno isključila svest. – lagano izgovara.

- Hoće li se povratiti. Ikada? – mama i dalje govori jedva čujno.

- Ne znam. Sumnjam… – pakuje lekarije i sprema se da pođe. Mama se naginje.

- Kakve su joj to rane po leđima? – gleda u ono što je nekad bila Milena.

- Nadraženost kože zbog predugog ležanja… – izgovorivši to doktor izlazi. Mama ga ispraća.

Milena nije tamo. Plaši se onoga što je postala i užasava se života između svetova. Želi da joj se mama nasmeši. Da joj bar još jednom čuje „ne boj se zlato mamino“.

Ali ne vidi je. Mama je ne vidi…

ZAUVEK MLAD

U krvi je počelo i krvlju će završiti. Traže me, znam. Ali neću da završim kao cmizdreća vreća govana u izolovanoj sobi. Ovde sam slobodan. Ovde sam gospodar.

Pogled mi pada na grivnu oko zglavka. Krasi je rezbarija sa motivom varvarske carice koja uzdignute glave upravlja zahuktalim dvokolicama. Ogrtač joj vijori na vetru, duga haljina naglašava obline. Leva ruka zateže kajase, a uzdignuta desnica zamahuje kamdžijom. O pojasu visi mač. Deo narukvice gde bi trebalo da se nalazi parip oštećen je i tu se gravira gubi. Čini mi se da bi sve bilo drugačije, samo kad bih video celu sliku. Možda bi imala moć da mi vrati zdravlje. Maštam o tome i prisećam se zelenih očiju došljakinje. Riđokose lepotice tananog struka, predugih nogu i zamamnih oblina. Nikad nisam otkrio način kojim bih otvorio narukvicu. Nosio sam je sve ove godine, neosetno i bezazleno.

Prisećam se mehane u kojoj mi je šef razjasnio da sam propao u neki od drevnih laguma po kojima je okolina bila čuvena. Posao rekonstrukcije biće odložen. Arheolozi iz prestonice polažu monopol na tajne podzemlja.

Kad je bager propao u prazninu, sve čega sam bio svestan bio je škljocaj zuba i tresak u stomaku. Zemlju što zasipa mašinu primetio sam tek trenutak kasnije. Kad sam izašao iz kabine, prokletinja mi se jednostavno sručila na glavu. Nisam ni bio svestan da sam je strpao u džep.

Trzam se na zvuk očekujući gonioce. Ipak, samo pseto rovari po đubrištu. Najednom mi postaje neodoljivo zabavna činjenica da sam iz sterilne bolničke sobe pobegao samo zato da bih skončao krijući se po deponiji. Pravo mesto za one rasturene sidom. Zadnja destinacija sveg otpada civilizacije.

Podižem pogled sa narukvice i sa gađenjem proučavam čireve i gnojne rane na otekloj podlaktici. Bolest krvi! Svaka bezazlena infekcija me razara. Telo mi se rastače i uskoro neće ostati ničeg ljudskog. Nema načina da se zdravlje vrati.

Dok odlučno rasklapam brijač, pomišljam na zdravlje koje mi nikad neće biti vraćeno. Spuštam sečivo na zglavak i povlačim. Krv kulja i sliva se na drevni nakit. Naglo gubim snagu i u zadnjim trenucima prisebnosti uobrazilja divlja. Čini se da krv nekom suludom logikom pronalazi prava mesta dok boji rezbariju. Varvarska carica postaje crvenokosa veštica. Upravo ona koja me je zarazila i eto, umreću posmatrajući je. Mislima caruje toplota njenih čulnih usnica što počivaju na meni. Prisetio sam se kako sam joj pružio ono što sam pronašao u lagumima. Strepeo sam od njene ozbiljnosti dok me jahala i igrala se grivnom, sve dok je naposletku nije sklopila oko mog zglavka. Njeni zubi su mi se zarili u ramena i vrat, a plameni bol širio se iz njenih noktiju što su mi cepali kožu. Noć sladostrašća dovela me je dovde i sada plaćam poslednju cenu. Tonem u bezdan kroz tamne virove otkucaja sopstvenog srca i jedna jedina misao sve slabije i neprimetnije prati istakanje života: kad bi mi samo zdravlje bilo vraćeno…

Ne znam koliko je trajalo vreme bez vremena i postojanje bez svesti. Kad se život vratio, prvo je stigao užas zbog činjenice da sam živ. Zatim misao: pronašli su me i vratili u sobu gde će mi se telo raspasti. Iznenada shvatam da je vazduh koji udišem sladak i mirisan. Otvaram oči. Nalazim se na obali jezera, a svet oko mene kupa se u zelenilu. Dokle god pogled dopire, nepregledna je ravnica, prekrivena morem trave. Spuštam pogled na zglavak i shvatam da je, iako ne vidim ni zavoj, niti bilo kakav trag medicinske intervencije, krvarenje prestalo. Ruka mi je još uvek prljava od valjanja po đubrištu, i to postaje nepodnošljivo. Prilazim do kristalno bistre vode i zaranjam ruke. Dah mi zastaje. Dodir sa vodom čini čudo. Otok, ranice i čirevi trenutno nestaju, a živcima se vraćaju osećaji. Voda je sveža i prijatna. Umivam se i koža mi bridi. Ne znam kako, ali najednom sam siguran da ta voda ima moć da mi vrati zdravlje. Bacam odeću i spuštam se u jezero. Osećam promenu! Kola mi po krvotoku. Euforčno zaranjam, a probuđeni nervi mi govore da bolest umire. I ne samo to! Godine spadaju poput ljušture i svaki zamah otkida vreme sa mog postojanja. Sati, dani, meseci i godine kopne. Kao da je satni mehanizam poludeo i krenuo unatrag. Ponovo mlad! Ta misao me ne napušta dok prskam vodu unaokolo izbacujući telo na površinu.

Idućeg trenutka postajem svestan da nisam sam. Podižem pogled i susrećem toplo zelenilo pogleda. Pod zalazećim suncem njena kosa plamti. Lagani vetrić poigrava se dugom haljinom i bujne obline se povremeno jasno ističu. Široki opasač prikuplja haljinu uz tanani struk i zapažam dršku mača skrivenog pod ogrtačem. Čulne su joj usne poluotvorene i otkrivaju biserne zube. Pruža mi ruku dok nogom odbacuje u stranu odeću. Znam pred čim se narod sklanjao u lagume. Trebalo bi da se stidim zbog svoje golotinje, ali nekako je i ona prirodna. Parnjak narukvice mi se sklapa oko zglavka i najednom mi je poznato šta se nalazi na oštećenom delu gravure. Shvatam ulogu zazora na narukvicama dok kroz njih provlači kajiševe učvršćene za rude karuca do kojih me je nežno dovela. Ne opirem se oglavu koji mi postavlja i prihvatam ga zubima. Grubi kaiševi koje mi priteže bolno se urezuju u kožu.

Znam da mi zdravlje nije uzalud vraćeno i bojim se da će predugo trajati. Juriću još dugo po ovim beskrajnim ravnicama. Osećam pomeranje ruda i čujem škripanje karuca pod teretom. Kamdžija puca i jezivi bol tera me da krenem. Upirem i točkovi se pokreću, nesnosno teško. Falsetni uzvik trijumfa ispraća udarce što cepaju kožu i teraju me da ubrzavam i ubrzavam. Očajnički urlik prolama se iz grla u trenutku kad shvatam  svoju sudbinu.

Sad znam. Nedostajući parip na gravuri nije bio konj. I znam da ću zauvek biti mlad.

RASKRŠĆE

Aleksa, priseća se, zovem se Aleksa. Razum se topi na vrućini – maslac na tiganju.

Jedini susret koji se nije smeo dogoditi. Pogrešna frakcija pustinjskih komandosa. Izmakao je, ali od toga nema koristi. Tek je par kilometara dalje, poslednja flaša je iskapljena. Pokušava da obriše oči, zatim se spušta na tlo psujući znojavu košulju kojom samo nadražuje oči. Nešto krcka. Kompas! Bio je u zadnjem džepu! Izbacuje krhotine i diže pogled. Ispljunuvši pesak nakupljen u ustima neko vreme posmatra let svojih pratilaca. Lešinari nikad ne odustaju.

Još nekoliko isporuka i imao bi dovoljno novca da plati najamnike. Ovo je trebalo da bude tek prva faza unosnog posla. Sad ostaju sunce, pesak i uporna eskadrila što će mu oglodati kosti.

Odjednom se pojavljuje daščara. Okreće se prema prizoru što varljivo titra u izmaglici. Samo radoznalost. Pomišlja da mu se vrelina poigrava mozgom, jer u slici nešto ne štima. Kao škripanje gudala bez kojeg bi kompozicija zvučala maestralno. Sklapa oči. Kad ih tren potom otvara, slika se razbistrava. Čudno, sve je tamo, ali prizor ne spada u Euklidovu geometriju. Nema dubinu. Kao poster nalepljen direktno na vidno polje – sa tom razlikom što bi on imao debljinu papira. Ovde te dimenzije jednostavno nema. Psuje u sebi; fatamorgana.

Možda jednostavno treba sačekati kraj. Snovi o kancelariji na obali i o sekretarici u miniću završavaju se ovde. Nikad poslovnog čoveka od njega.

Neko vreme kleči lica zagnjurenog u dlanove, a onda čuje zviždukanje. Halucinira.

Podiže pogled i vidi dobrodušno lice podnapitog čikice. Dok pokušava da prihvati ono što vidi, pridošlica mu se obraća.

- Što s’ iščuđavaš? Pa i ti bi im’o tol’ku tibu da si stuko piva k’o ja!

Umesto odgovora Aleksa liznu ispucale usne.

- U bircuzu ga ima kol’ko voliš. – to izgovorivši nastavlja geguckavim hodom.

Aleksa obnovljenom snagom puzi ka daščari i posle čitave večnosti stiže. Sumnjičavo pruža ruku i shvata da su vrata stvarna. Ne razume nedostatak dubine, ali to ga više i ne zanima. Pruža ruku. Brava je podmazana, a vrata fino balansirana. Ulazi.

Lukovi tavanice gube se u visini. Problem sa perspektivom i dalje postoji, ali sada je suprotne prirode. Iako vidi pročelje prostorije, dužina je beskonačna i prkosi svakom razumnom poimanju. Kružno raspoređeni prozori sa zaobljenog čela prostorije bacaju pregršt svetlosti duž bircuza na čudno osmišljeni način. Centrom prostorije prostiru se klupe i stolovi sa podnapitim gostima. To se umnožava u nebrojenom mnoštvu, ali slike nisu identične. Gosti za stolovima ne samo da nisu istovetni, nego nisu ni iz istog istorijskog perioda. Geometrija mesta je ludačka i Aleksa nijednog trenutka ne uspeva da odredi udaljenost do najbližeg stola niti njegove dimenzije, a ponajmanje od svega broj ljudi koji za njim sede.

Obazrevši se po sceni pretrnu, jer shvata još nešto. Vrata su nestala, a prizor beskonačnog bircuza se nastavlja i u pravcu iz kojeg je došao, u istoj neodredljivoj perspektivi. Umirujuće deluje tek jedini prirodno postavljeni objekat u celoj toj papazjaniji. Prilazi šanku i obraća se barmenu.

- Jedno pivo.

Krigla se našla na šanku bez ijednog uočljivog pokreta spodobe. Smakao ga je naiskap. Apatinsko! Ne seća se da je spominjao svoje najdraže pivo, niti  razmišlja o tome kako je ovamo stiglo sa drugog kraja sveta. Čim je spustio kriglu u njoj se penušala nova tura.

- Dobrodošli u Raskršće. – izgovara domaćin.

- Ima li izlaza odavde, ako nisam previše znatiželjan? – obrati se tobož mirno šankeru.

- Naravno, gospodine. Čim nađete ono zbog čega ste došli. – odgovori mu ovaj. Besmisleno.

- Kako li sam samo to mogao da zaboravim. Možete li me možda podsetiti šta ja to u stvari tražim? – trudi se da održi mir iskapljujući i drugu kriglu.

- Pa posle toliko piva mislim da ćete potražiti toalet. – odgovor beše jednostavan.

U pravu je, itekako. Okrete se, zakorači, pa se najednom priseti da pita:

- A gde se toalet nalazi? – iznenada je potreba izrazito snažna.

- Prođite kraj Vikinga, pa pored legionara skrenite desno prema Hunima. Odmah iza zavese. – objasni mu ovaj detaljno. Aleksa klimnu glavom. Nije prešao ni tri koraka kada se prostro kao proštac, saplevši se o podmetnutu nogu. Grubi smeh se zaorio pre no što je digao pogled na tri mračne prilike u stetsonima sa rukama na revolverima.

- Izvinite…- promrmlja. Koliko toliko dostojanstveno ustaje, pa produžava ka svom cilju. Uopšte mu se ne dopada ovo mesto. Tek što usplahireno odmače par koraka, put mu preprečuje palica sa impozantnim krstom na vrhu.

- Jesi li grešio sinko? – pogled mu se sreće sa prodornim pogledom čoveka u mantiji. Da li je grešio? Napustio je ženu i dvoje dece da bi zbrisao sa kafanskom pevaljkom, nije plaćao alimentaciju, prevario je rođenog brata na ostavinskoj raspravi, prodavao oružje obema zaraćenim stranama i izbacio na ulicu pseto pre no što je krenuo ovamo.

- Ne oče – odgovori sa smeškom. Palica se ukloni i inkvizitor sugestivnim glasom kaže:

- Znaću ako si lagao. Istinu ću izvući točkom i željezom, a telo ti pročistiti plamenom lomače. Idi s bogom. – drhtavim korakom skrete desno prema Hunima i odmakavši zavesu ugleda dežmekastu staricu gde sedi na razdrndanoj stolici lupkajući iglama za štrikanje.

- Upotreba se plaća? – upita setivši se da je novčanik izgoreo zajedno sa vozilom.

- Naravno. Šta najviše želite u životu? – počasti ga baba oronulim pogledom. Kakva je ovo groteska? Šta želi? Da se olakša i napusti ovo suludo mesto. Ipak reče kratko:

- Nemam novca. – baba se bezubo nasmeši.

- Platili ste. Prva vrata desno – nije imao živaca da se upušta u nesuvisle rasprave, pa žurno otvara vrata i zakoračivši zinu od zaprepašćenja. Svuda oko njega je pustinja, sunce mu prži vrat, a od bircuza ni traga ni glasa. Diže pogled i vidi lešinare što kruže nad njime.

Potreba je prejaka i sprečava ga da razmišlja o neočekivanom obrtu. Dok sa olakšanjem posmatra kako pesak munjevito upija mlaz, čuje zviždukanje. Zakopčavši pantalone okreće se i vidi dobrodušno lice i golemu trbušinu.

- Opet si tu? Ti baš nemaš gde da odeš, a? – obraća mu se dedica.

- Molim? – Ne razume pitanje, kao ni mnogo šta drugo.

- Pa proš’o si kroz Vrata! Na milijardu jedinki jedno ljudsko biće dobija tu privilegiju! Preko Raskršća su prolazili carevi, milijarderi i vojskovođe. Ti si prvi u poslednjih hiljadu godina koji se ‘vamo vratio!

- A? – reče sve što mu je palo na pamet.

- Budalo! Šta god da si poželeo, ostvarilo bi ti se. – reče čiča pa produži i uskoro se izgubi na titravom horizontu.

Odustaje od pokušaja da objasni sebi ko je čiča usred nedođije i razmišlja. Mogao je biti u svojoj dendijevskoj kancelariji koju nikada neće imati i razgranavati biznis kojim se nikada neće baviti. Mogao se vratiti da vidi decu i nahrani psa. Mogao je povratiti porodicu koju je rasturio. Užas pristiže tek kada konačno spoznaje šta stvarno želi.

- Sunce li mu kalajisano! Mogao sam poželeti još jednu kriglu piva!

SRCE VATRE

Tog dana do hrama spustićeš se. Pomolićeš se osluškujući lagano zujanje i pod obogaljenim stopalima podrhtavanje tla osetićeš.

Bacićeš pogled na Srce Vatre, čudesni predmet što vekovima prirodi prkosi. Mehanizam jedinstveni što ga uoči haosa ruka drevnog majstora napravi.

Srce Vatre – jedno jedino.

Vrh nedostajućeg prsta zasvrbeće te, a u misli uspomene prohujalih dana će doći. Sećanja na potragu ophrvaće te snažno, a srce će ti se iz grudi otimati. Ludi snovi mladosti. Videćeš još jednom divljinu onakvom kakva beše pre no što si je ukrotio. Svet ćeš opet kroz led ugledati i ponovo će se crno nebo nad tobom nadviti. Začućeš jezivo hujanje vetra kroz razorene gradove i setićeš se užasa. Zaboravljene slike snega, vatre i krvi vratićeš. Ubijanje, lutanje i umiranje. Tog trenutka herojstvo i svoje sunarodnike mrzećeš, ali jedno će ti se više od svega gaditi. Zamrzećeš sebe.

Bejaste satrveni naletima pljačkaša, zimom i glađu. Tiho umiranje svog naroda nisi više gledati mogao i sedmorica odvažnih prema Atrogradu krenuste. Samo ti, odlučnost tvoja i surovost zverska, kroz pustaru ledenu provedoše vas.

Ramiza često u snovima vidiš, nije li tako? I dan danas osetiš na šakama toplotu njegovih creva. Na šakama kojima si risa što ga je razderao zadavio. Adnan ostade da se smrzne u divljini, uplašen i sam, a ti bez milosti krenu dalje. Medvedu koji ga je zgrabio prekasno si lobanju razbio. Smrvljene kosti Adnana nisu više nositi mogle.

Namernici što ih usput pobiste tek su prikaze senovite koje onostran snova navraćaju, ali najgore beše ono što počiniste u Atrogradu. Uđoste polumrtvi i primiše vas kao braću. Čim uskrsnuste, svojim rukama starca što vas izleči zakla. Za taoca sveštenika uze što blagosiljao vas je. Ukradoste im proleće. Oteste im Srce Vatre, pa ga kroz sneg i led ovamo dovukoste.

Srce Vatre – jedno jedino.

Samo dvojica se vratiste. Samo ti ćeš doživeti poslednji dan.

Nijednom misli vam ne potamnehu zbog zla što počiniste. Verovali ste u Srce Vatre koje zemlju toplinom natapalo je i pouzdaste se u večito proleće što vas postojano grejaše. Usevi bogato rađahu i glad zaboraviste. Posvetiste se graditeljstvu. Podigoste čvrste domove i moćne bedeme. Razbojnici i zveri strahovaše od vaše moći.

I godine prolaziše.

Kroz veče pred jutro u kome ćeš mir spoznati provejavaće pahulje.  Senoviti tepih šuštavog lišća po kome kestenje skupljaš progutaće mrak, a tmina će izjesti zidine što danas stameno stoje. Teškim koracima premerićeš dvorište i nahranićeš pseto, a onda ćeš u kuću ući. Kraj kolevke ženu videćeš i dete joj uz skute. Čućeš gde tiho čedu uspavanku peva. Tek podočnjaci duboko urezani i suze što poput bisera lice joj krase, govoriće da ti nikad nije oprošteno. Znaćeš da su krivi što ti više nisi ti. Tvoja sreća i tvoje prokletstvo. Oni, baš oni, vrelo će svih tvojih slabosti postati.

Iste noći tutanj bubnjeva ravno će pod grudnu kost udarati. Upleten u tamu, potmuo i strašan. Pulsiraće u srži i sa razdirućim strahom će te upoznati.

Pokrete u šumi naziraćeš i osećaje da skriješ pokušaćeš. Uzalud, uzalud. Verovaćeš da još nade ima i mahnito za hrabrošću posezaćeš, ali nećeš dohvatiti.

Ni trenuti vascele noći nećeš.

Zora će svanuti rujna, kao krvlju orošena. Posegnućeš za oružjem, ali drhtava će ruka biti. Naslutićeš ludilo što razara. Zaškripaće drvo i zazvečati čelik.

Okrenućeš se voljenima i nasmešićeš se uplakanim licima. Pomazićeš decu, zagrliti ženu, izaći pred kuću i zaurlaćeš poput zveri. Osvrnućeš se zatim i pogledom upiti to tužno uporište. Svoju sreću i svoje prokletstvo. Tada ćeš prvi put u životu zaplakati.

Stežući držak oružja poći ćeš na bedeme i uradićeš što raditi moraš. Užas ćeš, po prvi put u životu, kroz krvavu zoru nazreti. Videćeš ih gde dolaze kao plima. Slušaćeš vrištanje probodenih, gledaćeš smrt satrvenih, ali neće se zaustaviti. Neće stati. Gaziće preko leševa da uzmu ono što si im oteo, baš kao što si i ti gazio nekada. Plamen što ih žive proždire zaslepeće te, ali oni neće stati. Neće se zaustaviti.

Zbog Srca Vatre, zbog večitog proleća, zbog opstanka.

Ubijaćeš besomučno i po prvi put žalićeš nad mrtvim neprijateljem. Ubijaćeš sve dok ne budeš i sam ubijen.

Nedugo potom više te neće biti. Kao da te nikad nije ni bilo, kao da nisi ni postojao. Neće te više brinuti krov što prokišnjava, ni bolesna žena. Neće te više buditi kašalj deteta pred zoru, niti ćeš sumnjičavo odmicati zavesu kada pseto zalaje u ponoć.

Jer, samo dvojica se vratiste i za sobom ostaviste sneg, vatru i krv.

U tome trenu, kroz vatru i smrt, shvatićeš da lažna beše legenda o čaroliji koja niotkud prolećem zemlju napaja. Svih svojih vekova, od samog svog postanja Srce Vatre se hranilo krvlju onih što za njime žuđaše. Krvlju onih koji se na njemu ogrejaše.

Srce Vatre – jedno jedino.

Poslednjeg dana i po tebe će doći.

Još jednom ćeš pogled baciti na svoje beživotno telo. Videćeš ljude u čeliku gde prelivaju se preko zidina i poslednji uzdah svog naroda začućeš. Posmatraćeš gde čereče decu, siluju žene i poslednji pogled tvoj sagoreće u vatri što proždire svet koji si znao. Videćeš vatru, sneg i krv, a Srce Vatre otići će sa njima.

Ali ne boj se, neće boleti.

Neće ništa boleti.

BABA MARA

Biljana nije bila sigurna zašto se zaustavila. Neka tuga, valjda. Neugledno dvorište bilo je uglavljeno među velelepne vile, a vlasnica je čeprkala po tlu, čučeći među rotkvicama.

- Dobar dan! – doviknu Biljana starici preko ograde.

- Zdravo dušo. Nisam te odavno videla. – staričine reči odisale su nežnošću. Postojao je neki čudan kontrast između njene neugledne pojave i prijatnog glasa.

- Poslovi, snaš[1]  Maro… – njeni poslovi su dugo tutnjali nizbrdo. Sve više se zaduživala i sve manje zarađivala.

- Pa ide li nekako? – baba Mara je imala izborano i neproporcionalno lice. Pogled joj je bio blag.

- Gura se nekako. – Biljana je lagala ni sama ne znajući zašto. Deset hiljada procesora, kojima je cena pala na polovinu dok su bili u njenom magacinu, dotuklo ju je. Život i imovina srozali su se nadsvetlosnom brzinom.

- Uvek sam se divila mladima. – staričine oči i glas podstakoše u Biljani neku neobjašnjivu setu. Poželela je da promeni temu.

- Snaš Maro, zašto malo ne doterate ovu kuću? Samo što vam se na glavu nije srušila! – zapita staricu.

- Nema se, srce moje. Sirotinja. – baba Mara se tužno nasmešila.

- Pa možete podići kredit, to bar nije problem. – starica je bila totalno neobaveštena.

- Eh, ja sam ti od stare škole, dušo. Protežem se samo dokle mi jorgan doseže. – osmeh joj postade topliji.

- Pa zar baš nikakve želje nemate? -  bilo je neverovatno da takvi ljudi postoje.

- U stvari, imam neku ušteđevinu i pomišljam da je uložim u nešto što volim. – lice starice se najednom uozbilji, ali već idućeg trena osmeh joj se vratio na lice. Biljanine misli zaigraše. Matora je imala gotovinu! Možda joj je rešenje sve vreme bilo pod samim nosem, samo što ga nije videla.

- A u šta biste vi to ulagali? – Treba samo nagovoriti babu da uloži u preduzeće i problem je rešen!

- Ma ni u šta značajno, dete moje. Nas starije i sitnice znaju da obraduju. – starica je pričala svoje, ali Biljanu više njena prenemaganja nisu interesovala. Bila je pitbul. Kad jednom nanjuši novac – ne ispušta. I ne samo to. Nikad joj u životu novac nije bio potrebniji.

- Možda bi trebalo da uložite u neki posao snaš Maro? – uvek prvo treba pokušati jednostavnim putem.

- Prošla su vremena mojih poslova, dušo. Sada mi je potrebna samo poneka sitna zanimacija.

Starica se okrenula i gegavim korakom uputila ka bašti, dajući joj do znanja da je razgovor završen. Biljana je znala da je razgovor tek počeo. O, itekako! Vratiće se ona. Uskoro.

***

Kamion je stajao nasred njenog pažljivo negovanog travnjaka dok su ljudi iz banke utovarivali njene ljubimce. Znoj se presijavao na njihovim mišićavim telima dok su jedan po jedan nestajali u tovarnom odeljku. Baštovan, kuvar, sobar…

Svih šesnaest robova zaplenjeno je na ime nenaplaćenih dugovanja. Srce joj se cepalo dok su kraj nje sprovodili i njeno ljubimče. Pružila je ruku ka njegovim preponama, ali u nameri ju je omeo strog pogled uniformisanog čuvara. Tužni pogled ljubimčeta nije mnogo značio. Nije bilo nikakve šanse da se pobuni. Momci su imali ugrađene implante koji će im i na najmanji znak otpora bolno zgrčiti mišice. Kontrolni prsten je dan ranije predala bankarskom službeniku.

Kad je i poslednji uljez napustio imanje, Biljana je zakoračila u prostrani hol. Popela se do svoje sobe i iz fioke na kredencu izvadila revolver. Nije ga prvi put držala u ruci, iako je predugo vremena bio neupotrebljavan. Taj revolver, petnaest minuta straha i tri metka bili su inicijalna kapisla njenog bogatstva. A noćas će ga upoznati i njena komšinica. Ludi bakutaner sa šteknutom lovom. Život još nije završen!

Pažljivo je rastavila oružje i posvetila se čišćenju. Noćas ne sme da pogreši.

U poslu ju je prekinuo melodični zvuk zvona. Hitro je sklopila oružje i vratila ga je na mesto. Spustila se stepenicama i pogledala u monitor nadzornog sistema. Opet ljudi iz banke. Jedan činovnik pacovske njuške i dva tipusa kojima šavovi napadno elegantnih odela popuštaju na preširokim ramenima. Šta je drugo mogla da učini nego da otvori vrata. Obezbeđenje ju je napustilo posle prve neisplaćene zarade. Bila je svoj na svome.

- Biljana Martinović? – glas kojim joj se pacovska njuška obratila zvučao je zvanično. Suviše zvanično.

- Izvolite. – sa zebnjom je primetila da gorile menjaju poziciju. Trebalo je da zadrži revolver.

- Imamo ovde sudsku odluku o preuzimanju bankarske imovine. – baš ono čega se bojala.

- Ne možete me tek tako izbaciti iz sopstvenog doma. Žaliću se… – histerično je dograbila hartiju koju joj je ljigavac pružio.

- Ah, ne gospođice! Kuća pripada Istočnoevropskoj korporaciji. Mi smo iz Atlantika i došli smo po nešto drugo. A rešenje je pravosnažno i ne postoji pravni lek. – čula je činovnikov glas u magnovenju dok je proučavala rešenje. Nemoguće! Plaćena je puna cena sa pravom negraničenog raspolaganja.

***

- Vidiš devojko, kao što ti rekoh, nas starije i sitnice znaju da obraduju -  baba Marine reči odisale su nežnošću. Sa gađenjem je osmotrila crnilo ispod nokata na prljavim rukama, zapažajući na staričinom domalom prstu jedinu stvar koja je blistala. Kontrolni prsten povezan sa njenim implantima. Dobro je poznavala bol koji će joj blokirati telo ako se ta šaka stegne. Laganim pokretom snaš Mara joj pomeri haljinu. Znala je šta treba da uradi. Nelagodno je stala da se otkopčava. Dugme po dugme. Kad haljina skliznu jeza joj prostruja telom i nelagodno zastade. Staričine blage oči pratile su obline njenog tela i znala je da mora da nastavi. Spustila je lagano gaćice, osećajući na sebi radoznali pogled.

- Ako će ti biti lakše, mogu te vezati. – blagi glas ju je umirivao dok je posmatrala izmučeno odrano stvorenje koje je dahtalo na krvavom podu. Njena prethodnica. Odmahnula je glavom i starica se osmehnula.

- Dobro curo. Više volim da sarađujemo u igri. A sad, dođi da odaberemo zajedno. – Dohvatila ju je za ruku i povela ka stolu na kojem su u savršenom redu bili poređani hirurški instrumenti, mehaničarski alat i najveća kolekcija bičeva koju je Biljana ikada videla.

OLUJA ŠTO DOLAZI

Niko se od žitelja varošice nije mogao sa potpunom preciznošću prisetiti trenutka kada se to zapravo gospođa Karamarković tako nenadano prozlila.

Nikada se niko nije zapitao šta se to promenilo u njenom životu.

Detinjstvo je provela u prosečnoj jugoslovenskoj porodici koja letuje u sutomorskom sindikalnom odmaralištu, a zime provodi u toploj sobi časteći se sa bogato postavljenog stola. Na crno-belom televizoru gledali bi Čkalju, „Pozorište u kući“ i „Sandokana“, dok bi tata pratio sport, bistrio politiku i radio od šest do dva.

Nekada…

Malo ko je znao da je kršteno ime gospođe Karamarković bilo Zvezdana i da ga je nasledila od svoje pokojne babe. Nije, naravno, Zvezdana oduvek bila gospođa Karamarković.

Kao mala volela je priče o naočitosti svoga dede Jovana.

Onoga dede Jovana koji je nosio oluju u očima…

U njenoj mašti, deda Jovan je i dalje marširao po bespućima Sutjeske…

Jer:

Deda je netragom nestao jedne olujne noći usred bitke.

I nikada Zvezdana nije poverovala da je deda mrtav.

Verovala je da je on samo negde zalutao i da će se kad-tad pojaviti iznenadno kao bljesak munje u nekoj olujnoj, besanoj noći.

Vremena su se promenila.

Nema više Čkalje i Sandokana, niti Sutomora i Jugoslavije. Nema više tatinih priča – pa ni samoga tate više nema. Muža je našla u špajzu jedne olujne noći, nedelju dana pošto je dobio otkaz. Uredno obrijan i očešljan, visio je između uredno poređanih tegli krastavaca i pekmeza. Njegovo poplavelo lice i isplaženi jezik su poprilično odudarali od opšte sređenosti stana, i to je bilo prvo što je Zvezdana primetila.

Lično ga je skinula i odvezla u bolnicu.

Uzalud.

Gospođa Karamarković nikada nije bila zaposlena. Do nedavno je smatrala da to tako i treba da bude. Obijanje pragova čudnih i pomalo sumnjivih preduzeća, po kojima se susretala sa nasmešenom dečurlijom, što bi ponekad i saslušala njeno moljakanje, nije joj ni najmanje prijalo.

Verovatnoća nalaženja zaposlenja za nekoga poput nje je bila podjednako izgledna koliko i mogućnost da postane majka.

Nikakva…

Sa 49 godina, koliko je proletos napunila, njeno je vreme za stvaranje potomstva  nepovratno prošlo.

Gospođa Karamarković nikada nije rađala.

Kazna je bila strašna.

Ostala je sama na svetu.

Još je imala nešto vremena do trenutka kada će se i poslednji novčić njihove zlehude ušteđevine istopiti poput snega na suncu. Noćima je plakala misleći o neminovnoj velikoj rasprodaji kukavne imovine koju su ona i njen pokojni muž, uz velika odricanja, zajednički stvorili.

A i to će biti samo kratkotrajni predah pre potpune propasti…

Pa ipak, hrabro je kročila gospođa Karamarković opustošenim gradom svoga detinjstva ne prepoznajući ga. Bilo joj je muka od sve te sivkaste jednoličnosti i sveopšteg raspada.

Ko zna šta ju je toga dana nateralo da krene tim pravcem. Šta li ju je nateralo da zastane baš na tome mestu?! Bila je to samo još jedna ruševina.

Pa ipak : vrlo posebna ruševina.

Onako zablenutu, gotovo ju je oborio jedan biciklista i preneraženi čovek jedva je, posle desetak minuta urlanja gospođe Karamarković, uspeo da se izmigolji i dalje pokušavajući da izgovori izvinjenje koje je sve vreme uzalud nastojao da procedi. Osokoljena svojim trijumfom i pobednički napuštajući bojište, Karamarkovićeva je načinila još par koraka ka cilju svoga hodočašća.

Gospođa Karamarković je mrzela ruševinu pred kojom se zaustavila…

Ruševinu Narodnog pozorišta, tog simbola starog sveta koji više nije postojao.

Nepostojeće prelepo mesto do kojeg ju je tata nekada dovodio. Mesto čarolije…

Mesto svečanih haljina i crvenih tepiha…

Mesto uzbuđenih došaptavanja…

Mesto maski i kostima… Nekada…

Sada – mesto sumornih ruševina.

Ruševina njene mladosti.

Zastade.

Sred razvalina na koje se već nevoljko svikla bilo je nešto neobično.

Stubovi su mogli biti premešteni sa nekadašnjeg pročelja pozorišne zgrade. Ipak…

Objekat pred sobom nije poznavala. Uzdizao se naglo – sjajno, živopisno zdanje, nešto poput plameno crvene kapije oivičene korintskim stubovima – kapije koja neodoljivo mami da se kroz nju prođe.

Kapije koja je zarobila čaroliju.

Bilo je to jače od nje.

Prošla je kroz monumentalna vrata. Odmah po ulasku tlo se strmo obrušavalo tvoreći dugački, jarko osvetljeni tunel. Sredinom prolaza hujale su moderne pokretne stepenice i Zvezdana  se prepusti njihovome vođstvu, a da nije ni pokušala da shvati kako su se one našle pod njenim stopalima.

Čula je o ovome tunelu što je gostima trebalo da obezbedi lagodan prolaz od parkirališta do pozorišne zgrade, ali nije znala da su ga završili. Čak ni da su započeli gradnju.

Jednostavno se vozila i činilo joj se da čuje balalajke.

Predugo!

Na kojoj se dubini nalazi taj prolaz? Kao da je spuštanje trajalo beskonačno dugo!

Bilo joj je pomalo neobično što osim nje nikoga nema u toj novogradnji. Nikoga…

Osim…

Sa njene desne strane, još uvek daleko ispred nje, nalazio se jedan visoki mladić. Jasno je iz  daljine opažala njegovo čudno odelo. Sav u kožnoj garderobi – mantil, čizme, kačket – sve je to bilo nekako anahrono i zastarelo.

Ako je odeća na njemu i bila demode, ono što je činio nije bilo ništa neuobičajeno – mada vrlo nekulturno. Gospođa Karamarković se po starom dobrom običaju naoštrila da ga izruži, jer nije volela vandale. Mladić je prskao boju po blještavom zidu novogradnje ostavljajući purpurno „ZV“ na njemu.

Primicala mu se i spremala se za svađu, istovremeno prateći njegovo delo – koje se razvijalo u „ZVEZDA“ – sve više pobuđujući njeno interesovanje. Slova su se i dalje ređala i dok je stigla do mesta zlodela, natpis je već činio njeno ime. Mladić joj je i dalje bio okrenut leđima, ali začudo -  kao da joj je bio odnekud poznat.

-         Ko si ti? Zašto si napisao moje ime?

Okrenuo se. Gusti brkovi zaigraše kad je progovorio.

-         Ja sam Jovan, Zvezdana… Čekao sam te… -  Progovorio je naglo i njegove reči propratila je melodija „Podmoskovskih večeri“. U njegovim očima ugledala je oluju.

Deda! Vratio se! Vratio se baš sada – sad kada ga je najviše trebala!

Tunela i stepeništa više nije bilo. Postojala je samo siva ravan dokle god pogled doseže i purpurno blještavilo Zvezdaninoga imena.

Kroz sivu tminu vodio je put (naravno purprni) koji je naglo izronio iz sivila i ona postade snažnija no ikad.

Vreme više nije postojalo. Bila je Zvezdana – ova koja jeste i mnogo drugih.

Drugih koje se zovu Zvezdana.

Onih što lutaju po besmislu.

Sada je bila sigurna da njen put ima svoj kraj.

Možda je to oduvek znala samo nije mogla da veruje.

Da osim juče postoji i sutra…

Jovan joj je pružio ruku i osetila je topli dodir na podlaktici.

Prostor je nestao i balalajke setno zazvečaše. Ona i deda zakoračiše preko purpurne staze. Pogledala je ispod sebe i shvatila je da je sivilo nestalo. Marseljeza je odjekivala.

A daleko ispod nje…

Brigade su marširale, a na barikadama su se vijorile crvene zastave. Dim se uzdizao iz moćnih fabričkih dimnjaka, a mladi su proleteri na svojim biciklima hitali na posao. Duž urednih polja krstarili su Fergusoni, a raspevana radnička klasa skupljala je zlatno klasje.

Osećala je dah proleća i podigla je pogled na oluju u dedinim očima.

Najednom postade svesna da su munje i u njenim očima.

I znala je:

Oduvek su i bile tamo.

*                              *                              *

Pozornik Pavle Jovanović (za prijatelje Paja) podiže pogled na olujne oblake nad sobom. Vreme se mutilo i bilo bi dobro da doktor stigne pre nego što nevreme započne.

Kako nije video tragove nasilja, pretpostavio je da je uzrok smrti najverovatnije srčani udar ili moždana kap. Nije bio nadležan za davanje dijagnoze, ali po njegovom iskustvu ovo je jedna od najčistijih prirodnih smrti koju je video. Pomalo ga je zbunjivao široki osmeh na licu pokojnice. Video je Paja mnogo mrtvaca u svojoj karijeri, ali ovakav izraz apsolutne sreće retko se viđao i na nekome mnogo življem od tog pokojnog bakutanera.

Svedok, zbog čijeg zadržavanja se svakog trenutka sve više kajao, neprestano se vrpoljio i premeštao bicikl na koji se oslanjao.

I brbljao, brbljao…

-         Znate, samo se drala, a ondak je k’o blesava krenila ovamo i nije napravila ni pet koraka pa se strovalila k’o klada, znate, pa sam vas ondak poz’vo… – Matori ga je strahovito nervirao.

Ali to ipak nije bio uzrok dubokog nemira koji je Paja sada osećao.

Možda je na njegove živce uticalo preteće nebo ili vesti o jutrošnjim uličnim nemirima u Beogradu..  Ili oni neobjašnjivi prekidi na svim komunikacijama?

Ne…

Paja je u stvari znao šta ga je plašilo, samo je to pokušavao da potisne.

Ova gomila besposlenih radoznalaca što bleji u nesvakidašnji prizor…

Nije Paja bio kukavica, susretao se on već sa gomilom, ali sada je bilo drugačije.

Među njima je bio neki kolovođa, neko ko je neprestano izmicao Pajinom pogledu.              Visoki mladić gustih brkova, u kožnom mantilu, čizmama visokih sara, sa staromodnim kožnim kačketom na glavi.

Jeza koju je osećao nije poticala od prizora mrtve srednovečne žene zbog koje je bio pozvan.

Ne… Ne…

Možda je to, ipak, bilo samo zbog oluje.

Oluje koja je neumitno dolazila…

[1] Snaš (Mara) – bačvanski izraz za stariju ženu

car_in_riverMALENA

Otvorivši oči pokušavam da se orijentišem po mutnom okolišu i naprežem volju ne bih li  naterao telo da me povede protivno pritisku koji me goni ka površini i suprotno instinktu koji me parališe. Sledim jedan jedini trag, tebe Malena! Kad smo se našli na dnu reke, pritisak me je izbacio i životinjski nagon me je poterao ka površini. Sebično sam grabio ka kiseoniku sve dok nisam udahnuo. Kukavički. Trebalo mi je vremena da shvatim da te nema, da si i dalje tamo dole kuda sam te poveo. Pretrnuo sam, potom napunio pluća vazduhom i krenuo po tebe. Ne malena, nije gotovo! Odavde ćemo izaći zajedno!

Osmatram muljevito dno boreći se protiv struje. Ne bi trebalo… ne… ne bi smelo da bude previše teško razaznati drečavo plavu boju skršenog „stojadina“. Pa ipak, u varljivo mutnoj vodi ne razaznajem oblike i boje. Na trenutke gubim prisebnost i pomišljam da izronim po vazduh, zatim opet istražujem, sve dok sasvim iznenada ne ugledam vozilo utonulo u mulj. Srce mi radosno udara i ustremljujem se ka njemu.

Sećanja stižu u kratkim bljeskovima.

Sećam se tvoje dečački podrezane kose. Večito začuđenih prekrupnih očiju. I tvojih vižljastih udova. Svih onih izazova koje si za mene predstavljala. Sećam se večeri na stepeništu zgrade, još iz bezazlenih vremena kad smo bili prijatelji. Redovno sam te pratio kući. I tvojih minimalnih haljinica, tvoje preplanule puti koju sam tek donekle razaznavao, tvoje putenosti koja me je morila pod zračkom varljivo dalekog uličnog osvetljenja. I povratka kući. Posezanja za sobom kako bih utažio bol koji si izazivala.

Stižem do potopljenog auta. Očaj me preplavljuje. Limarija je zgužvana, vrata su zaglavljena. Cimam, ne uspevam da ih otvorim. Nemam vremena! Kako sam se dođavola našao van vozila? Nije moguće! Prozor je spušten. Ako sam tuda izašao, onda istim putem mogu i da se vratim. Pokušavam da se provučem. Dok se upinjem da se probijem do tebe, slike u glavi se smenjuju poput izludelog kaledioskopa. Vidim te one noći kad smo bili pozvani na novogodišnju proslavu kod Nađe. Dve čaše vina i tvoja nedoumica oko haljine koju bi obukla. Predlažem ti crvenu, a ti zabacuješ plavu i ostaješ gola pred mojim zabezeknutim pogledom. Smešiš se, oblačiš onu plamenu i pitaš kako ti stoji. Mucam, trepćem. Oh, Malena, oduvek si bila moj vodič kroz nepoznato.

Vidim te. Na svome si sedištu i vezana pojasom po propisima. Kosa ti je pala preko lica, a tanane šake preklopljene u krilu. Valjda nije prekasno. Pružam ruke, ne bih li te dohvatio, ali ne uspevam. Očajavam i kao da te namah vidim u svojoj sobici. U glavi mi odjekuje ono davno sopstveno priznanje da nikad nisam bio sa ženom. Ponovo me hvataš za ruku i stavljaš na prepone. Opet osećam toplinu tvoje nutrine na prstima i ukus tvoje ženskosti na jeziku. Oduvek si bila moj vodič kroz grešne stranputice sladostrašća.

A onda, upinjući se da te povučem, najednom shvatam kako sam ispao iz vozila – upravo kroz ovaj prozor. U stvari, jednostavno je. Najpre ruke i glava! Provlačim ramena prisećajući se kako sam lako prodirao u tebe. Dolazio bih noću sa posla, da bih te nalazio u laganoj spavaćici, kako potrbuške gledaš TV. Raskopčao bih kožnjak i spustio pantalone, zadizao tananu svilu i kliznuo u tebe. Samo bi prostenjala i pokrenula bokove da mi pomogneš. Ne, Malena, neću te napustiti! Odavde ćemo izaći zajedno.

Prolazim, savijam telo i najzad se nalazim na zadnjem sedištu, iza tebe. Pružam ruku i otkačujem sigurnosni pojas koji te sputava. Tvoja kosa pleše nošena talasima koje stvaraju moji nervozni pokreti. To je sve što vidim. Sećam se plaže, baš na obali ove iste reke i prijatelja koji su zadivljeno posmatrali kako uklanjaš gornji deo kupaćeg kostima. „Šta se koga tiče gde ću da se sunčam“, osorno si rekla. A znam da si ispod neprozirnih naočara pažljivo proučavala zadivljene poglede i uživala u grču moje ljubomore. Oduvek si bila moj vodič kroz muke i agoniju.

Povlačim te, ne ide, nešto te drži. Pridižem glavu i vidim: noge su ti zarobljene zgužvanom limarijom. Prelazim napred i pokušavam poslednjom snagom da te oslobodim. Tek posle višestrukog cimanja uspevam i povlačim te. Trijumf samo što nije izbacio mukotrpno čuvani vazduh iz pluća. Sećam se Dubrovnika i nas dvoje gde se sred noći grlimo pred mračnim jezuitskim zdanjem, božijim predstavništvom, tako si ga nazvala. „Nek’ nas vidi“, vrištala si besno bacajući odeću sa sebe, izbezumljeno rastržući moju. Sećam se prodiranja tvog prstića gde se ne sme i besnog palacanja tvog jezika u mom ždrelu.

Oh Malena, oduvek si znala da me povedeš stepenik više po zabranjenim i mračnim bespućima greha! Dižem pogled  i shvatam da mi tvoje drago lice više nije skriveno. Stomak mi se steže. U sećanju vidim to isto lice, prezrivo i nadmeno. Nekoliko sekundi pre no što sam izgubio kontrolu nad vozilom i probio ogradu mosta ravnodušno si mi saopštila: „Imam drugog“.

Ali nije to ono što me udara. Više mi ništa ne znači tvoje neverstvo. Užas dolazi od surove i beznadežne slike koja se otvara pred mojim pogledom. Tvoje su usne rastvorene. Oči su ti staklaste i začuđeno gledaju u mene. Kao da očekuješ poljubac

Ne! Ne!

Prekasno je. Moram da izađem!

Pokušavam da se okrenem i da isplivam iz teskobne školjke sjebanog „keca“. Nemam prostora za tako nešto. Pokušavam da se izvučem unatraške, ali ne pogađam prozor. Ne mogu da se suzdržim. Nagon je prejak i otvaram usta. Udišem. Ali to nije ono čega su prenapregnuta pluća željna. To nije život. Poslednjim pokretom grabim tvoju hladnu šaku. Znam, povešćeš me još jednom.

Oduvek si bila moj vodič kroz nepoznato.

I ne znam kuda će nas naša putenost ovog puta povesti, ali u jedno sam siguran.

Gde god to bilo, tamo ćemo stići zajedno.

hands

IDEM KUĆI

Pribijam se uza zid posramljen vlažnom toplotom na butini. Bešika je popustila u trenutku zastrašujućeg trubljenja petotonskog monstruma koji samo što me nije očešao.

Prebrodivši prvobitni šok, lagano se sabiram; Dvoržak ne otkriva novi svet, Vagnerove valkire ne jašu, umilni glas operatera ne prenosi informacije. Sajber vodič me ne navodi. Tišina je nestvarna. Spuštam pogled na tamni ekran i postajem svestan da punih dvadeset četiri časa neću imati pristupa civilizaciji. Kad je sudija završio izlaganje, učinilo mi se da je kazna blaga, dvadeset četiri sata bez Mreže i ne mora biti tako strašno; ipak sam posegao dublje no što sam smeo. Inženjer sam, nije to bio preveliki napor. Zasrao sam. Agenti su se pojavili u roku od odmah. I te kako sam zasrao. Ovih dvadeset četiri sata se lako mogu pretvoriti u smrtnu presudu.

Najpametnije je odmah ukloniti smetnju sluhu. Posežem ka uvetu i činim potrebno. Tek što me prođoše svetlaci uzrokovani bolnom demontažom slušalice iz ušne školjke, na pamet mi pada da je to glupo. Bespotrebno ću se podvrgnuti troškovima ponovne implantacije. Iako ja privremeno ne vidim prostor, prostor je svestan mene. Geosateliti nepromenjeno motre na budalu što se beslovesno tetura po uzavrelim tranzitnim rutama. U zadnjem trenu odustajem od prekidanja veze hendpoda sa nervima u zglavku. Možda mi je to jedina šansa da preživim. Ako ne prima, makar odašilja.

Po navici ruka mi je u položaju u kojem ga mogu videti, ali pogled mi nije uperen u mrtvi ekran. Panično osmatram okolinu. Nikada nisam bio ovde. Pejsaž me podseća na generator snova; vidim strmo uzdignute klisure zgradurina, sred kojih protiče nepregledna reka telesa i vozila. Hvata me vrtoglavica i spuštam pogled. Kuda? Sever, jug, istok, zapad? Čak i da znam smernicu, prema čemu ću je odrediti? Koji bulevar, koja aleja? Otkud znam kad nema operatera?

- Izvinite? – tip kome se obraćam čak i ne usporava korak. O podizanju pogleda sa hendpoda nema ni govora. Sopstveni glas mi deluje preglasno, a o okolini da i ne pričam. Opšta kakofonija slika i šumova. U stvari sve je preglasno i sve je u pokretu.

- Gospođo bi li ste mogli…? – masa prolaznika odbija se o mene kao bujica o stenu. Ne vide me, ne čuju me, ne zanimam ih. Odustajem.

Šta bilo da bilo, ne mogu ostati ovde. Pokušaću da pronađem neku zakonitost u kretanju mase. Ako pratim većinu, pre ili kasnije ću se naći na nekom poznatom mestu, a odande će svet izgledati drugačije. Zamisao kao zamisao nije loša, ali zahteva nepoznate veštine. Podižem pogled i osmatram. Zidine se, pretežno sivkaste, protežu u nedogled, haotično nakićene prozorima, solarnim panelima i najraznovrsnijim antenama. Najzad uspevam da smirim pogled i vraćam ga na ulicu. Sve je u pokretu, sva ta siva masa se migolji, žuri, teče poput ponornice i sliva se u jednom pravcu. Otkud sad to uniformno kretanje? Trenutak potom shvatam da sam najverovatnije izbačen na ulicu tačno pred početak radnog vremena. Svi žure na posao, što znači da idu u pravcu poslovne zone. Laknu mi. Jednostavno ću ih pratiti, pronaći ću svoju kancelariju i provešću tamo dan. Sumnjam da će mi dozvoliti da priđem terminalima, ali me najverovatnije neće ni izbaciti. U svakom slučaju, tamo ću biti bezbedan. Pokrećem noge i počinjem da pratim bujicu. Niko me ne primećuje. Svi pogledi spušteni su na podove, svi napreduju istovetnim marševskim korakom. Hvatam ritam.

Leva, desna, je’n, dva, leva desna, je’n, dva…

Najednom je ugledah.

Pojavi se iznebuha, kao drevna galija elegantnih obrisa. Sablasti nalik izranja iz sumaglice realnosti kao da je u potrazi za novim obalama. Možda je i ne bih primetio da su okolnosti bile drugačije.

Sasvim obično i neugledno stvorenje, ni nalik curama sa stranica za upoznavanje i u rasplodnim centrima.

Ali ona prkosi bujici!

Odevena je u izbledeli džins, kosa joj je neuredna i nenašminkana je. Prilazi mi visoko uzdignutog čela i nehajnog koraka, tačno nasuprot ljudskoj reci što se sliva ka poslovnoj zoni. Ponegde se sudara sa užurbanim prolaznicima, ali niko ne haje za to. Spuštam pogled na njene ruke i primećujem krvave tragove nasilnog uklanjanja komunikacije.

- Izvini… – obraćam joj se i susrećem duboko plave oči nalik ekranu hendpoda u trenutku prekida. Mogao bih da se izgubim u njima.

- Da? – progovara tiho.

- Ti… Ti me čuješ, zar ne? – pitam sa nevericom.

- Naravno da te čujem, zašto te ne bih čula? – odgovara grlenim glasom. Kao da sam joj smešan.

- Niko drugi me ne čuje. – samosažaljenje vrca iz mene. Kajem se i pre no što sam to izgovorio.

- Možda drugi i ne treba da čuju. – kaže razložno.

- I vidiš me, je l’ da? – pitam tek da se tanana nit razgovora ne prekine.

- Vidim – ne deluje uznemireno. Kao da je najnormalnija stvar na svetu stajati nasred ulice i čavrljati u sam osvit radnog dana.

- Kuda si krenula? Mislim, ne ideš gde i ostali. – ne znam zašto to pitam. Ima u tome nečeg sudbonosnog.

- Vraćam se kući. – odgovara ravnodušno.

- Kući? – čudno. Šta li to može da znači?

- Da. – i dalje je neuznemirena.

- Mogu li sa tobom? – glas mi podrhtava.

- Možeš. – kaže i nastavlja da hoda kao da svet ne postoji. Pružam ruku i ona je prihvata u svoju malenu toplu šaku. Dok spokojno koračamo posmatram sumorne zgrade oko sebe. Nikada nisam bio ovde. Jesam li ikada igde i bio?

Nekako želim da verujem da sam, ako uopšte negde pripadam, na dobrom putu da to mesto najzad i pronađem.

Vraćam se kući.

Priče su objavljene uz dozvolu autora.

Augusto Monteroso

Bubašvaba sanjalica

Bila jednom jedna bubašvaba koja se zvala Gregor Samsa koji je sanjao da je Bubašvaba zvana Franc Kafka koji je sanjao da je pisac koji piše o činovniku koji se zove Gregor Samsa koji je sanjao da je Bubašvaba.

Najkraće priče na svetu, str. 41, Beograd, 2004.

Bajka Akamba

O crnim mravima

Crni mravi – nduti i nzigi – namerili da oteraju stoku iz zemlje Gala. Prvo su pretresli stvar, a onda naredili ženama da im spreme hranu za put. Najzad rekoše:

- Sutra krećemo.

Onda se dobro najedoše i legoše da spavaju. U zoru iznesoše vojničke torbe iz kuće i staviše ih pokraj drveta. Nzigi reče svojoj ženi:

- Daj mi sablju i korice!

Žena mu donese sablju, on se opasa njome. Tad mu se učini da sablja nije dobro pričvršćena, pa je zato bolje pritegnu. Međutim, on je pritegnu odviše jako, tako mu stomak puče, sablja pade i nzigi umre.

A nduti se tome tako grohotom smejaše, da mu puče donja vilica pa i on umre.

Tako se završi njihov ratnički pohod.

Bajke sa juga Afrike, Beograd, str. 139, 1964.

Čiang Jing-K’e

Bunar s vinom

Hram nazvan po gospodarici Vang nalazi se u jednom skrovitom delu planina Hofu koje leže petnaestak kilometara zapadno od mog okruga. Kada je ona živela više se ne zna, ali stariji ljudi prepričavaju sledeću priču.

Ta starica živela je od prodaje vina koje je sama pravila. Jednom prilikom kad joj se u gostima našao jedan taoistički monah ona mu reče da slobodno može da pije koliko hoće. Na kraju je ispalo da je on popio nekoliko stotina pehara vina a da ništa nije platio, ali mu starica to nije prigovorila ni jednom jedinom reči.

Jednoga dana taj monah reče starici: „Pio sam tvoje vino iako nisam imao novac da ti platim. Zato mi, molim te, ako hoćeš, dozvoli da ti iskopam bunar.“ On se odmah lati posla i izgradi joj bunar, a iz njega pojuri bujica najčistijeg vina. „Ovim hoću da ti se odužim“, reče monah i ode svojim putem.

Nakon toga gospodarica Vang više nije pravila vino već ga je jednostavno vadila iz bunara. A kako je ono bilo daleko bolje od svih njenih ranijih vina, broj gostiju naglo se poveća. U roku od tri godine ona je zaradila desetine hiljada bakarnih novčića i postala bogata.

Jednog dana taoistički monah neočekivano se vrati. Starica mu se duboko zahvali. „Da li je vino bilo zadovoljavajuće?“, upita monah. „Prililčno dobro“, odgovori mu starica, „ali od njega nisam imala drozgu da nahranim svinje.“ Monah se nasmeje i napisa ove stihove na zidu:

Nebesa su možda velika,

Ali je veća ljudska pohlepa.

On je sazidao bunar, ona je prodavala vino.

Ali mu je onda rekla: „Nema drozge za svinje.“

On zatim ode, a bunar presuši.

Kineska fantastika, Izabrane priče i basne, str. 36-37, Novi Sad, 1992.

Dositej Obradović

Starac i smrt

Nosio starac breme drva. Jako umoran, on zbaci breme, govoreći.

- Eh, prokleta smrti, gde si pa ne dođeš da me uzmeš sa ovoga sveta, da se ne mučim!

Odjednom, smrt dođe i stade pred njega, onako ružna kako je opisuju, pa upita:

- Zašto si me zvao?

- Ta ništa – odgovori siromah starac uplašen – voleo bih da nisi došla, ali kad si već tu, pomozi mi da natovarim ovo breme na leđa, pa da idem brzo kući, jer me čekaju.

Dositej Obradović, Basne, Beograd, 2007.

Embrouz Birs

Astronom-spisatelj

Direktor jedne opservatorije koji, služeći seteleskopom prečnika jednog metra, upravo beše otkrio Mesec, poteče iz istih stopa do Urednika, sa više stranica izveštaja o tom značajnom događaju.

„Koliko očekujete?“, upita ga Urednik kratko, ni ne podigavši pogled sa svog eseja o krivudanjima političkog horizonta.

„Stotinu šezdeset dolara“, odgovori čovek koji je otkrio Mesec.

„Ni upola toliko“, odvrati Urednik.

„Velikodušni čoveče“, uzviknu Astronom, blistajući od topline i uzvišenih osećanja, „platite mi, onda, koliko smatrate da je dovoljno!“

„Veliki i dobri prijatelju“, odgovori Urednik mirno, najzad podigavši pogled sa svog pisanija, „čini se da se naprosto ne razumemo. Ti si taj koji treba da plati.“

Direktor opservatorije na to uze svoj rukopis i dalji se, objasnivši da je potrebno da načini neke neophodne ispravke; bio je, naime, prenebegao da stavi tačke na „i“.

Leteća mašina

Jedan Dovitljivi čovek, sagradivši leteću mašinu, pozvao je veliki broj ljudi da posmatraju njeno uzletanje. U zakazani trenutak i pošto je sve bilo spremno, on uđe u mašinu i pokrenu motor. Međutim, istog časa mašina propade kroz masivno zdanje na koje beše postavljena i potonu u zemlju, pri čemu vazduhoplovac jedva da imade vremena da iskoči i spase glavu.

„Pa“, reče on, „učinio sam dovoljno da dokažem da su pojedinosti na kojima sam radio sasvim ispravne… Problem je“, dodade on, posmatrajući srušeno zdanje, „jedino u temeljnim i suštinskim stvarima.“

I nakon tih njegovih reči, ljudi naprosto nagrnuše da se jave kao akcionari za izgradnju nove leteće mašine.

Senka vođe

Iskoristivši sunčan dan da se prošeta, jedan Politički vođa odjednom primeti kako ga njegova vlastita Senka napušta i velikom brzinom se od njega udaljuje.

„Odmah da si se vratila, ti propalice!“, povika on besno.

„Da sam propalica“, odgovori mu Senka, sve brže se udaljujući, „ne bih te ni ostavljala!“

Sreća i basnopisac

Prolazeći kroz neku samotnu šumu, jedan Basnopisac odjednom ugleda Sreću. Grdno preplašen, on pokuša da se uzvere uz jedno drvo, ali ga Sreća povuče za noge i obori, a onda mu grubo zasede na grudi.

„Zbog čega si pokušao da pobegneš?“, upita ga Sreća, pošto čovek prestade da se opire i pošto mu krici utihnuše. „I zbog čega me posmatraš s tolikom nepoverljivošću?“

„Zbog toga što ne znam šta donosiš sa sobom“, odgovori silno preplašeni Basnopisac.

„ja sa sobom nosim bogatstvo, a takođe i ugled“, odgovori Sreća, „a isto tako i bajne kuće, jahte, kao i čistu košulju svakog dana. Obezbeđujem takođe i dokolicu, putovanja, vino, blistav šešir, kao i elegantan ogrtač. Najzad, značim i puno dobre hrane.“

„Sve je to fino“, prošapta Basnopisac, „ali za ime sveta govori malo tiše!“

„Zbog čega?“, upita ga Sreća iznenađeno.

„Da me ne probudiš“, odgovori basnopisac, dok mu se blaženi spokoj očitavao na lepom licu.

Gospa Sreća i Putnik

Na jednog umornog Putnika koji beše legao i zaspao pokraj jednog dubokog kladenca naiđe Gospa Sreća.

„Ako ova budala“, reče ona naglas, „bude usnila neki ružan san i počne da se trza, sigurno će upasti u kladenac i utopiti se, pri čemu će ljudi mene optuživati da mu nisam pomogla. Zaista je bolno da me uvek nepravedno optužuju, pa ću se postarati da im za to ne dadnem priliku.“

I rekavši to, Gospa Sreća gurnu usnulog Putnika u kladenac.

Pudlica

Ugledavši Pudlicu, na taj smešni prizor jedan Lav naprosto se zaceni od smeha.

„Ja li iko ikad video tako maleno zverče?“, upita on.

„Istina je“, odgovori Pudlica dostojanstveno, „da sam veoma mala… Ali, gospodine, molim te da dobro pogledaš: videćeš da sam pas od glave do pete!“

Čobanin i Lav

Jedan Čobanin, kome beše nestalo jedno june, obrati se bogovima s molbom da mu ukažu na lopova, zaklevši se da će im žrtvovati jednu kozu. I baš togh časa, Lav kome se junetova krv još cedila sa čeljusti, pojavi se pred Čobaninom.

„Zahvalan sam vam, dobri bogovi“, reče Čobanin, ponovo se obrativši Nebesima, „što ste mi ukazali na lopova. A sada, ako izvolite da ga odvedete odavde, žrtvovaću vam još jednu kozu.“

Embrouz Birs, Uvrnute basne, Beograd, 2001.

Ogledalo

Kralj Mandžurije imao je čarobno ogledalo, u kome bi svako ko bi u njega pogledao video ne svoj lik, već samo kraljev. Jedan dvoranin, koji je dugo bio kraljev miljenik, i koji se, stoga, bio obogatio više od bilo kog drugog podanika kraljevstva, rekao je kralju jednog dana: „Dajte mi, molim vas, vaše izvanredno ogledalo da bih i kada nisam u vašem uzvišenom prisustvu ipak mogao da odam počast vašoj vidljivoj senci, klanjajući joj se svakog jutra i večeri, pod pogledom vašeg blagonaklonog lica, poput kojeg ništa drugo na svetu nema sjaj, o, podnevno sunce univerzuma!“

Zadovoljan ovim govorom, kralj je naredio da se ogledalo prenese u palatu dvoranina. Međutim, kada je nenajavljen otišao tamo, našao je ogledalo u sobi u kojoj nije bilo ničeg osim drva za ogrev. Ogledalo je bilo zatamnjeno prašinom i prekriveno paučinom. Ovo ga je toliko naljutilo da je udario po njemu pesnicom veoma jako, razbivši staklo, i bolno se povredivši. Još više razgnevljen ovom nezgodom, naredio je da dvoranina bace u tamnicu i da se ogledalo popravi i vrati u njegovu sopstvenu palatu. Tako i bi. Međutim, sad kada bi kralj pogledao u ogledalo, više ne bi, kao pre, video svoj lik, već samo sliku krunisanog magarca, sa zavojem na jednom od stražnjih kopita – isto što su pre njega videli majstori i svi drugi koji bi pogledali, ali nisu smeli da kažu. Poučen tako pravdi i milosti, kralj je naredio da se dvoranin pusti na slobodu a ogledalo ugradi u naslonprestola. Zatim je dugi niz godina vladao pravedno i skromno. Kada je jednog dana u snu ispustio dušu sedeći na prestolu, sav dvor je u ogledalu video sjajni lik anđela, koji je tamo ostao do dana današnjeg.

Bez naslova

Bog stvori svet za šest dana, i bi uhapšen sedmog.

Embrouz Birs, Đavolov rečnik, str. 139-40, Beograd, 2004.

Eskimska bajka

Kit i irvas

Ide obalom mora irvas, a kit mu dovikuje iz vode:

„Ej, irvasu, hajde da se ogledamo ko je jači – ti ili ja?“

„Hajde“, reče irvas.

Ispleo irvas uže od trave, a kit od morskih algi. Vezali oni oba užeta jedno za drugo. Prebacio irvas uže preko ramena, a kit svoje zakačio za rep pa stali da vuku svaki na svoju stranu: kit u more, a irvas u tundru.

Udara kit repom po vodi, lete mlazevi. Utonuo irvas do kolena u zemlju, ali se ne predaje. Najednom, uže puče! Kit ode na dno mora, a irvas odlete daleko u tundru. Otada irvas ne živi na obali mora…

Eskimske bajke, str. 241, Beograd, 1962.

Stevan Raičković

Bajka o Tadiji

Na kraju male varoši živeo je usamljeni starac, po imenu Tadija, za koga se pričalo da je nekada u davnini lovio ribu, a da je još davnije bio i ratnik.

Malo po malo, dođe i duboka starost.

Poslednjih godina retko je kad izlazio iz kuće, a još ređe ko navratio do njega.

Kad pade sneg i zaveja staze i pragove, starac se sasvim povuče u kuću. Puštao je bradu, sedeo pored prozora i mislio o tome kako su ga napokon svi zaboravili. Učini mu se ponekad da čuje škripu vratnica, protare rukavom zamagljeno okno i zuri na tu stranu odakle se začula škripa. Iako dobro zna da je to vetar, on više voli da zamišlja kako se preko njegovog celca zaputio neko, koji bi mu tog trenutka pao na pamet.

Eto, ovoga puta se kroz visoki sneg probijao Alimpije, sa kojim je starac četiri godine delio dobro i zlo u jednom od minulih ratova. Susret je bio onakav kao što i priliči starim vojnicima koji se nisu videli čitavih pola stoleća.

Alimpije skide šinjel, sa koga se na pod sasu dobar naramak snega.

I dok je gost, crvenkastim prstima od mraza, polako i nespretno zavijao svoju cigaru, domaćin tutnu panjić u furunu, izvadi najmanju ringlu i na žuti plamičak postavi čajnik.

Kad voda u čajniku poče da zuji, kao ulovljena mušica, dva ratna druga započeše priču o ratovima, o vojničkom kazanu, o topovskim cevima… i o trubaču koji im je u cik zore prekidao san na najlepšem mestu…

Eh, da se samo nisu setili trubača, razgovoru ni ovoga puta ne bi bilo kraja. Ovako, starac se prenu na svome tronošcu. Pod niskom tavanicom puste izbe, čula se samo voda u čajniku, koja je sad zujala mnogo jače, kao ulovljeni bumbar. Ipak, starac se osmehnu, nali čaj u svoju šolju i zagleda se ponovo kroz prozor…

Te zime je napadalo snega kao retko koje. Na sreću, bilo je i vetra, tako da su vratnice često škripale.

Starcu je ponestajalo hrane, a ni panjića nije bilo na pretek.

Jednoga jutra, dok je po običaju zurio kroz svoje okno, starcu se pričini da su se negde napolju oglasila zvoncad sa saonica. A zatim se začu i poznata škripa na vratnicama.

Starac ogrnu kabanicu i zakorači u celac. Dugo se kroz visoki smet probijao do kapije, iznad koje su se klatile na vetru, odebljale od snega, grane oraha. To stablo je starac još u svojoj mladosti posadio.

Ovoga puta, pred kapijom je stajao Lukijan, sa kojim je starac, pre mnogo godina, poslednji put lovio ribu na obližnjoj reci.

Eto, nije ga uzalud svu noć sanjao.

Susret je bio onakav kao što i priliči starim drugovima sa reke. Popeše se u saonice. Lukijan zviznu bičem iznad belca, koji se pušio od pare.

I ponovo se sa saonica oglasiše zvoncad.

Dugo su se vozili kroz beskrajnu ravnicu i pričali o velikim somovima, nemirnim štukama i ludim čikovima. Oko njih je vejao sneg i pušila se para sa oznojenog belca. Da se nisu oglašavala zvoncad, izgledalo bi im kao da plove na nekom velikom, belom oblaku.

Najednom, kao da izađoše iz zime: saonice zapeše o visoku, zelenu travu, prošaranu crvenim bulkama. Zaputiše se zatim pešice kroz lisnatu šumu, na čijoj se ivici ukaza plavičasta reka obasjana suncem…

Starac se više nikada nije vratio u svoju kuću na kraju male varoši.

Pričalo se da su ga neke lutalice pronašle zavejanog na putu koji vodi za reku.

Ali neki drugi, govorili su o tome i drugačije, tako da priča o starcu iz male varoši traje i do naših dana.

Kako osvoji proleće i otopli voda u reci, starac se nađe na nekoj od njenih obala. Kažu: sedi, onako zaboravljen i lovi ribu. Onda se noću zaputi kroz šumu i osvane na nekoj drugoj reci.

Svuda gde je voda, nađe se i jedan ovakav starac. Ulovi svoju ribu, popuši koju cigaru i uputi se dalje.

Samo onaj, koji nikada nije lutao uz reku, nije video ni Tadiju…

Stevan Raičković, Male bajke, Beograd, 2008.

Fedar

Krava, koza, ovca i lav

Udruživanje s moćnim nikada nije bez opasnosti

Tačnost te moje misli dokazuje ova basna.

Krava, koza i ovca koja strpljivo podnosi nepravdu,

udružile su se u planini s lavom.

Kada su uhvatili velikog jelena,

ovako je, podelivši plen, rekao lav:

„Prvi deo nosim zato što mi je ime lav.

Drugi deo daćete meni zato što sam jači.

Zatim, pošto više vredim, pripada mi treći deo.

Rđavo će se provesti ona koja dodirne četvrti.“

Tako nepošten lav sam odnese ceo plen.

Žabe i sunce

Ezop vide dobro posećenu svadbu svog suseda kradljivca,

pa odmah poče da priča:

„Kada se, nekada, sunce htelo ženiti,

žabe su podigle viku do zvezda.

Uzbuđen vikom, Jupiter upita

za uzrok žalbe. Tada jedan od stanovnika bare rekne:

„Sada jedno sunce sasuši sve bare

i nagoni nas, bednice, da umiremo u našem isušenom staništu.

Šta će biti ako rodi decu?“

Ovca, pas i vuk

Lažljivci obično bivaju kažnjeni za svoje nedelo.

Kada je klevetnik pas zatražio od ovce da mu vrati hleb

koji joj je, tvrdio je on, bio pozajmio,

vuk, pozvan za svedoka, rekne da ovca duguje ne samo jedan

nego, uveravaše on, deset hlebova.

Ovca, osuđena na osnovu lažnog svedočenja,

plati ono što nije bila dužna. Posle nekoliko dana

spazi ona vuka kako leži u jami koju su mu bili iskopali lovci

i rekne: „Tako se nagrađuje prevara.“

June, lav i razbojnik

Lav stajaše nad junetom koje je oborio.

Tuda naiđe razbojnik i zatraži svoj deo.

„Dao bih ti ga“, rekne lav, „kada ti obično ne bi uzimao sam“

pa otera nepoštenjakovića. Slučajno

bezbrižnog putnika dovede put na to isto mesto

i on se, kada ugleda zver, poče vraćati.

Tada mu lav blago rekne: „Ne boj se!

Slobodno nosi deo koji pripada

tvojoj skromnosti“, razdeli pleća juneta

i ode u šumu da bi čovek mogao prići.

Divan primer i za pohvalu,

ali su ipak gramžljivi bogati a stidljivi siromašni.

Ezop i bezobraznik

Uspeh mnoge navodi u propast.

Neki bezobraznik pogodi Ezopa kamenom.

„Vrlo dobro“, rekne Ezop, da mu as,

pa produži: „Herkula mi, nemam više,

ali ću ti pokazati onoga od kojeg možeš dobiti više.

Gle, evo nailazi bogat i moćan čovek. Pogodi

ga isto onako kamenom, pa ćeš dobiti zasluženu nagradu.“

Onaj ga posluša i učini kako mu je bilo savetovano,

ali nada prevari bezobraznu drskost:

uhvate ga i razapnu na krst.

Fedar, Ezopske basne, Beograd, 1961.

G. E. Lesing

Noj

„Sad ću poleteti“, viknu gorostasni noj, i čitav ptičji narod skupi se oko njega u ozbiljnom iščekivanju.

„Sad ću poleteti“, viknu on još jednom, raširi svoja snažna krila i, poput broda razapetih jedara, stušti se po zemlji sa koje se ni za korak nije podigao.

Evo poetske slike onih nepoetskih glava koje se u prvim redovima svojih beskonačnih oda razmeću oholim krilima, prete da će se vinuti nebu pod oblake, a ipak ostaju verni prašini.

Sova i kopač blaga

Onaj kopač blaga bio je vrlo nepravičan čovek. Odvažio se da ode u razvaline nekog drevnog razbojničkog zamka i tu video kad je sova uhvatila i proždirala jednog mršavog miša.

„Priliči li to“, rekao je on, „Minervinoj umnoj ljubimici?“

„Zašto da ne?“, odvratila je sova. „Mogu li ja zbog toga što volim mirna razmišljanja da živim od vazduha? Doduše, meni je dobro poznato da vi ljudi zahtevate to od vaših naučnika…“

Lesing, Basne, Beograd, 1963.

Japanska bajka

Zvezde

Starešina nekog manastira imao je sina koji je bio budala. Očevidno, sin je bio sličan ocu. Sam starešina nije bio manje glup od svog sina, a katkad ga je i prevazilazio.

Jednom je bilo veoma prijatno veče. Sin se pope na krov, pogleda nebo posuto svetlim zvezdama i poče da zamahuje štapom za sušenje rublja. Za to vreme otac se odmarao u hladnjaku u bašti.

- Šta ti tamo radiš? – upita on sina.

- Eto, vidiš! Na nebu ima mnogo zvezda. A sve su tako divne, – reče on – hoću da ih stresem.

Starešina se gromko nasmeja i reče:

- Ala si ti budala! Kako možeš tako kratkim štapom zvezde da oboriš. Uzmi duži!

Japanske bajke, str. 167, Beograd, 1961.

I. A. Krilov

Kovčežić

Nije izuzetak ili slučaj samo

Dgde treba osnovno umeti i znati

I prosto naprosto na poso se dati.

a trud, mudrovanje nalazimo.

*

Nekome doneli kovčežić iz radnje;

lepotom linija, čistotom izgradnje

svima se svideo. No u tom naiđe

neki mudar znalac i kovčegu priđe…

Razgleda ga malo i reče značajno:

„Otvara se tajno.

Da. Katanca nema. Al’  ja ću se snaći –

Zašto se smeškate? Baš nemate prava –

Kako se otvara tajnu ću pronaći.

Nisam mehaniku studiro badava.“

I mudrac se saže,

nad kovčeg se naže,

gleda sa svih strana čas jedno čas drugo

i razmišlja dugo,

pipa čavle, spojke, zabavlja se njima.

Jedan ga posmatra i sumnjivo klima;

ostali se smeju… A tek će po koji:

„Ostavi to! Pusti!“ Majstor se već znoji,

okreće kovčežić, kuca svaku stranu

i – najzad se manu.

A kovčegu samo trebalo je prići

i poklopac podići.

Prolaznici i psi

Mirno letnje veče počelo da pada,

a dva druga išla uz razgovor tih,

kad ispod kapije jedne iznenada

jedan pas lajući kidisa na njih.

Za njim drugi, treći… Pedesetak pasa,

velikih i malih, svih mogućih rasa,

okupi se brzo iz avlija svih.

Jedan od dvojice po kamen se saže.

„Mani! Od lajanja ne oduči pse“,

drug mu reče, „to nam ništa ne pomaže,

još ćeš samo gore razdražiti sve.

Hajd’mo mirno napred sredinom sokaka“

Lajaće i staće. Znam ćud tih ludaka.“

I zaista, posle desetak koraka,

nastade tišina ista kao i pre.

*

Zavidljivac uvek, šta bilo da spazi,

zalajaće, znaj.

A ti samo napred svojim putem gazi,

lajaće, lajaće i onda je kraj.

Seljak i njegov sluga

Kad smo u nevolji, molimo se, zna se,

onom ko je voljan da nas od zla spase,

a kada se posle povoljno okrene,

dobrotvor se onda jedino spomene,

ne po dobru što je učinio nama,

već po pogreškama.

One se opširno nabrajaju, kude

i čudo je ako za sve kriv ne bude.

*

Bogat seljak, starac, vraćo se u selo

s kosidbe sa slugom, seoskim mladićem.

Veče pada, žure, pa ih to navelo

da krenu kroz šumu uzanim putićem.

Išli oni tako stotinu koraka,

kad na zavijutku, iz jednog šibljaka,

grunu grdan medved pravo na seljaka.

Ovaj pade, „jaoj“ ne mogav da kaže,

i medved ga gazi, gde da načne gleda,

prevrće ga, njuška pozadi i spreda.

Starcu kraj se bliži i sad zapomaže:

„Stepančiću, sinko! Ne daj boga radi!“

A naš Herkul mladi

prikupi svu snagu,

sekirom medvedu glavu raspoluti

i vilama probi otvor na buragu.

Zver samo urliknu i mrtva se prući.

Seljak sad ustao, od voska žući.

Mesto da Stepana grli, on se ljuti.

Stepan se zgranuo: „Zašto? Radi čega?“

„Zašto! Još pitanje postavljaš mi glupo!

Nauči da kolješ, bukvane, pre svega!

Upropastio si ovo krzno skupo!“

Drvo

Videći sekiru u seljačkoj ruci

mlado drvo reče: „Ja te molim, rode,

ne ostavljaj mene na ovakvoj muci,

poseci tu šumu, pruži mi slobode!

Retko kad do mene prodre sunčev zrak,

oko mojih žila splet korenja jak,

niti vetrić može kroz mene da piri,

ta prokleta šuma svoje svode širi.

A inače, znaj,

ponosan bi sa mnom bio ceo kraj.

Ja bih davo hlada prostoru dalekom,

ovako pak stojim slično štapu nekom.“

Seljak se sažali

i posluša drvo.

On se sa stablima vrlo dugo rvo:

svi su gorostasi naokolo pali.

Drvcetova radost svršila se kobno:

čas ga bije jara,

čas ga grad udara,

oluja ga najzad polomila zlobno.

„Ludo moje“, reče zmija iza panja,

„ti si samo krivo zbog svojega stanja:

da si raslo skrito, bez vajne slobode,

čuvali bi tebe tvoji druzi vrli,

zli vetrovi ne bi mogli da ti škode.

A kada bi posle susedi umrli –

jer smrtnici svi smo, život brzo struji –

i možda ne bi nikad u oluji

pretrpelo slom.“

Zmaj od hartije

Od hartije zmaj se digao visoko

i odozgo spazi u dolji duboko

malenog leptira.

„E“, viče, „odavde ti si jedva vidljiv!

Priznaj da si malo na mene zavidljiv

I da ti visina moja ne da mira?“

„Ne. Zašto? Ti maštaš. Treba da se setiš

da ti samo vezan na kanapu letiš.

Takav život, brajko, nije sreći blizak.

Jeste, moj let da je isuviše nizak,

Al’ letim kud hoću, sa vetrićem strujim,

A ne na zabavu kakvog malog đaka

il’ besposlenjaka

ceo vek da zujim.“

Krilov, Basne, Beograd, 1959.

Tolstoj

Miš pod ambarom

Živeo jedan miš pod ambarom. Na podu ambara bila nekakva malena rupa kroz koju je propadalo žito. Živeo je miš divno, ali mu jednog dana pade na pamet da se pohvali kako lepo živi. Progrizao on veću rupu i pozvao druge miševe sebi u goste.

„Dođite k meni“, veli on, „da se proveselimo. Ja ću vas dobro počastiti. Hrane će biti dovoljno za sve.“

Kada su se miševi okupili, opaziše da rupe više nema. Seljak je primetio veliku rupu u podu i zazidao je.

Vilenjak i biser

Vozio se neki čovek čamcem i ispustio u more skupoceni biser. Vrati se on na oblau, uze vedro pa poče njime da zahvata vodu iz mora i da je proliva na zemlju. Zahvatio on vodu tako i prolivao je čitava tri dana bez prestanka.

Četvrtog dana izađe iz mora vilenjak, pa će ga upitati:

„Zašto zahvataš vodu?“

Čovek odvrati:

„Zahvatam je zato što mi je pao u more biser.“

Vilenjak na to upita:

„A hoćeš li skoro da prestaneš?“

Čovek odgovori:

„Prestaću kada isušim more.“

Onda se vilenjak vrati u more, iznese onaj biser i dade ga čoveku.

Lopov i pas

Prikrao se noću jedan lopov dvorištu, a pas ga nanjušio i počeo da laje. Lopov izvuče iz džepa hleb i baci ga psu. Pas ne uze hleb nego pojuri na lopova i stade da ga ujeda za noge. „Zašto me ujedaš, kada ti dajem hleb?“, upita lopov. „Ujedam te zato“, odgovori pas, „što nisam znao da li si dobar ili zao čovek dok me nisi ponudio hlebom; sad izvesno znam da si loš, kad si naumio da me potkupiš.“

Petao i biser

Čeprkao petao po bunjištu pa naišao na zrno bisera. „Stalno nailazim na kojekakvo đubre“, veli on, „kad ću već pronaći glustu.“

Ždral i paun

Stali se prepirati ždral i paun ko je od njih dvojice ugledniji. Paun veli: „Ja sam najlepši među pticama, rep mi se preliva u raznim bojama, a ti si siv i ružan.“ Ždral mu odvrati: „Istina je to, ali zato ja letim nebu pod oblake, a ti hodaš po bunjištu.“

Čovek i šuma

Došao neki čovek u šumu, pa će reći: „Ej, šumo, daj mi držalje za sekiru.“ Šuma mu odvraća: „Zašto ti ne bih dala, uzmi je.“ Uzeo čovek držalje, zadenuo je u sekiru pa stao da seče i desno i levo, da je samo prštalo i treštalo po šumi.

Tolstoj, Basne, Beograd, 1961.

Kurt Marti

Rešenje problema

„Nadamo se da ćemo se, kada budemo rešili naše probleme, moći pridružiti uniji galaktičke civilizacije.“ To je, između ostalog, predsednik Sjedinjenih Američkih Država poručio, 1977. godine, preko kosmičke sonde, koja će nadživeti našu sadašnjost za milione godina, i kojoj će trebati milioni godina dok se ne približi nekoj eventualnoj galaktičkoj civilizaciji. Do tog vremena može se desiti da stvarno rešimo naše probleme, pre svega naš centralni problem „čovek“: on će dotle, možda nestati sa lica Zemlje, uništivši samog sebe. Galaktička civilizacija će tada bez ikakvog dvoumljenja moći Zemlju da uvrsti u svoju uniju.

Kurt Marti, rođen je 1921. godine u Bernu. Nakon studija prava i teologije, postao je svešteno lice u Bernu.

Zeleni konj, br. 8, str. 11, Temišvar, 2004.

Babrije

Arabljanin i kamila

Arabljanin natovari kamilu, pa je upita da li više voli da ide uzbrdo ili nizbrdo. Kamila duhovito upita:

„Zar je ravan put zatvoren?“

Zevsov pito[1]

Zevs sakupi u jedan pito sva dobra,

zatvori ga poklopcem i ostavi kod nekog čoveka.

Čovek se nije mogao uzdržati i, žureći da sazna

šta je u pitu, podigne poklopac

i pusti da dobra odu u kuće bogova,

da tamo odlete i sa zemlje pobegnu gore.

U pitu ostane jedino nada koju je čovek ostavio

spustivši poklopac. Zbog toga je nada

jedina ostala s ljudima obećavajući

da će nam dati sva dobra koja su pobegla.

Komarac i bik

Komarac stane na povijeni rog bika,

malo se zadrži na njemu, pa zujeći rekne:

„Ako sam težak tvome vratu i ako se on

povija pod mojom težinom,

otići ću i stati na trsku u reci.“

Bik na to rekne: „Ne tiče me se da li ćeš ostati

ili otići jer nisam ni opazio kada si došao.“

Jagnje i vuk

Vuk prolažaše pored ograde preko koje se nagne

jagnje i žestoko ga izgrdi.

A ovaj, škrgućući zubima, rekne:

„Mesto me je izgrdilo, nemoj se praviti važan.“

Rak i njegova majka

„Nemoj koso ići“, rekne majka raku,

„i nemoj vući tvoje krive noge po vlažnoj steni.“

Rak odgovori: „Majko, učiteljice, pođi

prvo ti pravo, pa ću ja ići gledajući na tebe.“

Miš i vo

Miš ugrize vola. Vola to zaboli,

pa počne goniti miša. Pošto je miš uspeo

da pobegne na dno rupe,

vo, stojeći pokušavaše da svojim rogovima poruši zid

sve dok umoran nije savio kolena i zaspao

pored rupe. Miš izviri iz rupe,

privuče se volu, opet ga ugrize i pobegne.

Vo ustane i u nedoumici nije znao

Šta da radi. Miš zvizdeći rekne:

„Velik telom nije uvek moćan. Ima prilika u kojima je

mali i neznatan u stanju da bude jak.“

Svetiljka

Svetiljka, puna ulja, uveče se hvalila

prisutnim svetiljkama da će do zore jače

od svih njih svetliti izvanrednom svetlošću.

Iznenada zaduva vetar, udari je svojim dahom

i odmah ugasi. Kada je ponovo upaljena,

rekne joj neko: „Svetli, svetiljko, i ćuti.

Samo se svetlost zvezda ne gasi.“

Barbije, Basne, Beograd, 1963.

[1] Veliki zemljani sud bez nogu, sa ravnim dnom ili odozdo šiljast, kako bi mogao da se prisloni na zid ili zakopa.

Džems Terber

Devojčica i vuk

Jednog popodneva, u mračnoj šumi, neki veliki vuk čekao je da naiđe devojčica sa korpom hrane za svoju baku. Najposle devojčica sa korpom hrane zbilja naiđe.

„Nosiš li tu korpu svojoj baki?“, upita vuk.

Devojčica odgovori da je nosi. Vuk upita gde joj baka stanuje. Devojčica mu kaza gde stanuje, pa vuk iščeznu u šumi.

Devojčica otvori vrata bakine kuće i u krevetu ugleda nekoga u noćnoj košulji i sa noćnom kapom na glavi. Bila je najviše deset koraka od kreveta kad vide da to nije njena baka, već vuk, jer vuk, čak i u noćnoj kapi, ne liči na neku baku ništa više no Metro-Goldvinov lav na predsednika Sjedinjenih Država. Devojčica izvuče iz korpe revolver i ubi vuka.

Naravoučenije: Danas nije lako natociljati devojčice kao nekada.

Zeleno ostrvce u moru

Jednog lepog jutra hiljadu devet stotina trideset i devete godine naše ere, neki sitan čičica ustade i širom otvori prozore svoje spavaće sobe da unutra pusti sunce, izvor svega života. Neki otrovni pauk, dremajući na balkonu, krvoločno mu se baci put ruke i promaši, ali zamalo da ga dokači. Čičica siđe u trpezariju u prizemlju i taman da sedne za izvanredan doručak, kad mu unuk, neki nestaško Lom, izmače stolicu. Čičica dobro udari kuk, ali srećom mu kost ne puče.

Na ulici, ćopajući put parkića sa mnogo drveća, koji mu je bio zeleno ostrvce u moru, čičica se saplete na šareni obruč što mu je neka namćorasta devojčica, namerno i kao da se to nje uopšte ne tiče, otkotrljala pod noge. Otšepavši do drugog ugla, čičica se trže, ali se baš mnogo i ne iznenadi, kad mu neki drski dnevni razbojnik gurnu revolver u slabine.

„Papke uvis, čile“, progunđa razbojnik. „Olakšaj se za lovu i ostalo.“

Čile diže papke i olakša se za novac, sat i zlatan prsten što mu je majka dala kad je bio mali.

Doteturavši se najzad u parkić, koji mu je bio kao neki hram i izvor života, vide da su gusenice i neka kuga ogoleli drveće. Nije ostalo ni jednog jedinog listića da mu pruži zaštitu nad glavom, a stotinak bombardera što odjednom zagrmeše nebom odlično uhvatiše čičicu na nišan.

Naravoučenije: Svet je tako pun svega i svačega da bi trebalo da smo srećni kao kraljevi, a svako zna kako su kraljevi srećni.

Jednorogi konj u bašti

Jednog sunčanog jutra neki čovek sedeo za doručkom. Diže pogled sa tanjira sa kajganom i u bašti ugleda belog konja sa zlatnim rogom posred čela kako mirno brsti ruže. Žena mu je još spavala, pa čovek ode u spavaću sobu na spratu i probudi je.

„U bašti je jednorogi konj“, reče ženi. „Brsti ruže.“

Ona otvori jedno oko i neprijateljski ga pogleda.

„Jednorogi konj je mitološka i izmišljena životinja“, odgovori i okrenu mu leđa.

Čovek polako siđe u prizemlje, pa u baštu. Jednorogi je još bio tamo. Ostavio je ruže. Brstio je lale.

„Na, jednorogi“, reče čovek, iščupa ljiljan i pruži mu.

Jednorogi ozbiljno pojede ljiljan. Sav srećan što mu je jednorogi konj u bašti, čovek opet ode na sprat i probudi ženu.

„Jednorogi je pojeo ljiljan“, reče.

Žena sede u krevetu i ledeno ga odmeri.

„Ti si lud“, odgovori. „Poslaću te u ludnicu…“

Čovek nikada nije voleo reč „lud“ i „ludnica“, a još manje ih je voleo tog sunčanog jutra kad mu je jednorogi konj u bašti, pa se zamisli.

„Lako ćemo za to“, reče i ode vratima. „Ima zlatan rog posred čela“, objasni.

Opet siđe u baštu da pogleda jednorogog. Ali jednorogi je otišao. Čovek sede među ruže i zaspa.

Čim je muž izašao iz kuće, žena ustade i brže-bolje navuče haljinu. Bila je vrlo uzbuđena, a oči su joj ozbiljno blistale. Telefonom pozva policiju, pa telefonom pozva lekara za duševne bolesti. Reče im da što pre dođu i ponesu ludačku košulju. Policajci i lekar za duševne bolesti dođoše, posedaše na stolice, pa vrlo ljubopitljivo stadoše da je posmatraju.

„Moj muž je jutros video jednorogog konja“, reče žena.

Policajci pogledaše lekara za duševne bolesti, a lekar za duševne bolesti pogleda policajce.

„Rekao mi je da je jednorogi pojeo ljiljan“, dodade žena.

Lekar za duševne bolesti pogleda policajce, a policajci pogledaše lekara za duševne bolesti.

„Rekao je da ima zlatan rog posred čela“, nastavi žena.

Lekar za duševne bolesti tužno dade znak policajcima. Oni skočiše sa stolica i zgrabiše ženu. Imali su grdne muke da je savladaju, jer se razjareno otimala, ali najposle je ipak savladaše. Baš kad joj navukoše ludačku košulju, muž se vrati u kuću.

„Jeste li vi rekli svojoj ženi da ste videli jednorogog konja?“, upitaše policajci.

„Dabogme da nisam“, odgovori muž. Jednorogi konj je mitološka i izmišljena životinja.

„To sam hteo da čujem“, reče lekar za duševne bolesti. „Odnesite je u kola. Žao mi je, gospodine, ali žena vam je luda kao noć.“

Žena je vrištala i psovala što je grlo nosi, pa je jedva odnesoše i zatvoriše u duševnu bolnicu. Muž je živeo srećno do kraja života.

Naravoučenije: Ne broj piliće iz mućkova, dok ti se ne izlegu.

Terber, Basne, Beograd, 1961.

Herman Hese

Piktor i Piktorija

Tek što je koraknuo u raj, Piktor se nađe pred drvetom koje je u isti mah bilo i muško i žensko. Pozdravljajući ga s strahopoštovanjem, on upita:

„Jesi li ti drvo života?“

Kako umesto drveta htede da mu odgovori jedna zmija, Piktor se odmače i nastavi put. U raju mu se zaista dopadalo sve: gledao je svud naokolo, ceo celcat pretvoren u živo i budno oko. Jasno je osećao da se nalazi u prazavičaju, na izvoru života.

Potom iznenada zapazi drvo koje je u isti mah bili i Sunce i Mesec.

„Jesi li ti drvo života?“

Sunce iz drveta se nasmeja i klimnu glavom; Mesec takođe.

U raju ga je posmatralo najčudnovatije cveće raznolikih boja, svetlosti, izraza očiju i oblika lica. Neki su mu cvetovi klimali i glasno se smejali, neki su klimali i ovlaš se smešili, a drugi se opet nisu smejali niti klimali glavom: ćutali su zaneseni, zadubljeni u sebe, utopljeni u sopstveni miris. Jedan je cvet pevušio nekakvu ljubičastu pesmicu, a drugi modroplavu uspavanku; jedan je imao krupne plave oči, a drugi ga je podsećap na prvu ljubav; jedan je slatko i čežnjivo mirisao na vrt detinjstva, nalik glasu majke. Isplazivši dugi, crveni jezik, jedan cvet mu se podsmevao. Piktor priđe i liznu podrugljivca – osećao se jako i divlje, na smolu i med, kao i na poljubac žene.

Stajao je okružen cvećem, ispunjen tajnovitim osećajem nostalgije i prigušenog ushićenja. Srce mu je udaralo kao zvono, snažno i teško: u cvetu nepoznatog, u čarobnoj slutnji, buktala je njegova želja…

U travi je ugledao lepu pticu koja je, činilo mu se, nosila na svom perju sve boje. On zapita lepoticu:

„O ptico, reci mi gde se nalazi sreća?“

„Sreća?“, nasmeja se ptica zlatnim kljunom. „Sreća se, moj prijatelju, nalazi svuda: na brdu i u dolini, u cvetu i kristalu…“

Rekavši to, vesela ptica strese perje, ispruži vrat, mlatnu repom, namignu okom, još jednom se osmehnu, pa se ukoči u travi. Sedela je nepomično kad, gle, Piktor začuđeno opazi da se na njenom mestu nalazi šareni cvet. Perje je postalo lišće, a kandže korenje – u sjaju boja, u centru igre, ptica je postala biljka.

Ubrzo potom pokrenu pticocvet svoje lišće i prašnike, zasiti se cvetovanja, odbaci korenje, lako mrdnu telašcem i uzlebde naviše, postade sjajni leptir, sav svetlost, bez težine, vazduhom uljuljkivani svetleći lik.

Piktoru se raširiše oči.

Novo biće, razigrani pticocvetoleptir, obletao je oko zadivljenog Piktora, zračeći hiljadama svetlosti boja. Najzad se, meko kao pahuljica, spustio na zemlju, nežno udahnuo, malčice zalepršao sjajnim krilima i tu, pred Piktorovim nogama, u trenu se premetnuo u obojeni kristal sa čijih je ivica zračila crvena svetlost. Bio je to sada crveni dragi kamen, čudesni bljesak iz zelene trave, svetao kao zvuk zvona. Izgledalo je kao da ga zavičaj, unutrašnjost Zemlje, poziva – brzo se smanjivao, spreman da zaroni.

Gonjen neobuzdanom željom, Piktor dohvati nestajući kristal i ushićeno se zagleda u magičnu svetlost koja mu je slala radost pravo u lice.

Sa grane obližnjeg suvog drveta izvi se jedna zmija i šapnu mu:

„Kamen će te pretvoriti u sve što budeš poželeo. Brzo mu reci svoju želju, inače će biti kasno!“

Piktor se poboja da ne bude kasno pa užurbano izgovori želju i premetnu se u stablo, u ono što je oduvek želeo da bude, jer su stabla tako dostojanstvena, puna spokojstva i snage.

Piktor je postao stablo. Korenjem je prodirao u zemlju, istezao se u visinu a iz čvorova puštao grane i lišće. Bio je veoma zadovoljan. Žilicama je pio iz duboke, hladne zemlje, lišćem treperio u visokom plavetnilu; u krošnji su mu stanovale ptice, u kori bubice a u podnožju zec i jež.

Pitkro-stablo je dugo bio srećan. Godine su prolazile, ali ih on nije brojao. Tek kada je proteklo doista mnogo godina, on primeti da njegova sreća nije potpuna. Dugo je učio da gleda očima drveta a kada je napokon naučio, postao je tužan.

Video je da se oko njega, u čitavom raju, gotovo sva stvorenja menjaju, da sve teče u njemu nedostupnoj bujici večitog preobraženja. Cvetovi su postajali kristali, druga stabla naglo nestajaše, pretakala su se u izvore, premetala u krokodile, otplivaše kao ribe, puna uživanja, sa bezbroj mogućnosti da u novim obličjima započinju nove igre… Slonovi su glatku kožu zamenjivali krznom, žirafe su se trampile sa cvećem…

Ali, on sam, Piktor-stablo, ostajao je uvek isti – kada je to spoznao, njegova sreća iščeze. Počeo je da stari i poprima ono umorno, ozbiljno i zabrinuto držanje koje se da uočiti na većini starijih stabala. Primećuje se ono i kod konja, i kod ptica, kao i kod svih ostalih bića. Ko ne poseduje dar pretvorenja, vremenom postaje star, duboko razočaran životom, slomljen, a lepota mu se nepovratno kruni…

Jednog se dana u taj predeo raja uputi mlada devojka, plave kose, plavih očiju i plave haljine. Plavojka je skakutala pod drvećem, bezbrižno pevajući, bez najmanje želje da poseduje moć pretvorenja.

Pametni majmuni su joj se rugali, žbunovi nežno doticali izdancima, voćke dobacivale list, orah ili jabuku, ali ona sve to nije opažala.

Čim Piktor-stablo ugleda devojku, pritisnuše ga čežnja i želja za srećom, nikad ranije tako snažni… Činilo mu se da ga sopstvena krv doziva: – Osvesti se! Seti se celog tvog života, nađi mu smisao dok ne bude isuviše kasno, sreća ti se više neće nuditi! I, on posluša. Priseti se svog porekla, svih ljudskih godina, dolask au raj i, naročito, onog trenutka kada je u rukama držao magični kamen. Tada, kada mu je svako pretvorenje bilo moguće, u njemu je vrio život, da, baš tada! Sećao se ptica koje je ismevao, drveta sa suncem i mesecom, obuzimala ga je slutnja da je u onom času nešto propustio i zaboravio, da savet zmije nije bio dobar…

Plavojka začu šum lišća Piktor-stabla, pogleda ga i sa iznenadnim bolom u srcu oseti nove želje i snove… Privučena nepoznatom silom, sede u podnožje starog drveta.

Izgledao je usamljen i žalostan ali istovremeno lep, dirljiv i plemenit u nemoj tugi; očaravajuće je šumila pesma njegove tihe krošnje… Ona usta, nasloni se na grubu koru i oseti jezu u žilama starca. Srce ju je čudno peklo, po nebu njene duše plovili su gusti oblaci a iz očiju lagano tekle suze. Šta se to zbivalo sa njom? Zašto je toliko tugovala? Zašto je srce htelo da iskoči iz grudi i utopi se u Njega, lepog Usamljenika?

Drvo je podrhtavalo sve do korena, žestoko uvlačeći u sebe svu snagu, u uzavreloj želji za sjedinjenjem. Oh, to je on od zmije bio madmudren, zauvek se ukopavši kao obično stablo! O, kako je bio slep i nerazuman! Da li ništa nije uspeo da sazna, da li mu je tajna života ostala potpuno strana? Ne, on ju je samo osećao prevelikom i nedokučivom! Oh, sa kolikom se tugom i razumevanjem sećao sada drveta koje se sastojalo do muškarca i žene!

Iznad njih je u luku proletela ptica, crvena i zelena, lepa i mudrooka. Devojka opazi kako iz ptičjeg kljuna ispada jedan predmet, nešto crveneće kao krv, kao žar. To pade u travu i privlačno zasja među vlatima crvenim zracima. Devojka se saže i podiže To, jedan kristal, dragi kamen čije prisustvo razbija i najgušći mrak.

Tek što Plavojka uze čarobni kristal u belu ruku, njena se želja kojom joj beše ispunjeno srce, namah ispuni. Ona nesta u trenu, uplovi u stablo i posta Jedno s njim, niknu kao snažna mlada grana iz jednog čvora i hitro se uspe naviše.

Sada je sve bilo dobro, svet je ponovo doveden u red, raj je konačno pronađen! Piktor više nije bio staro, zabrinuto drvo. Glasno je pevao:

„Piktorija, Viktorija!“

Izmenio se. Kako je ovaj put ispravno izvršio večno preobraženje, kako je od polovine postao celina, Piktor je bio u stanju da se menja koliko god je hteo. Čarobn abujica postojanja tekla je neprekidno njegovim sokom, zauvek je on sada imao udela u svagda menjajućoj tvorevini.

Bio je jelen, riba, čovek, zmija, oblak i ptica. U svakom je obličju bio ceo, jedan par, u sebi sadržavaše i Sunce i Mesec, i muškarca i ženu. Dolinama je tekao jao dvoreka a na nebu stajao kao dvozvezda.

Herman Hese, Čudnovata vest sa druge planete, str. 30-36, Novi Sad, 2000.

Hovik Vardumijan

Volim te

Vraćajući se kući kasno jedne večeri, ugledao sam čoveka gde stoji na mostu, spreman da izvrši samoubistvo. Zagrlio sam ga i pokušao da ga odvedem što dalje od mosta. Tada je, celim putem dok smo se udaljavali, pokušao da nađe opravdanja za svoj postupak. Zahvalan sam tom čoveku i ovu priču posvećujem njemu.

*

… Rešio sam da izvršim samoubistvo. Put je vodio kroz park, koji se nalazio u neposrednoj blizini mosta. Možda će zvučati čudno, ali seo sam kako bih se odmorio pre nego što umrem. Hodao sam praznom ulicom, skrenuo i kročio u tamu parka, gde sam pronašao praznu klupu; možda niko na njoj nije sedeo dugo vremena. Gotovo da nikog nije bilo u blizini.

Bio sam rasterećen mislima. Već sam odlučio da izvršim samoubistvo i nisam bio nimalo uzrujan zbog toga. Kad sam se odlučio na taj korak, preplavio me je takav mir, da je mozak prestao da funkcioniše.

Niko nije mogao da me spreči u izvršenju onoga što sam naumio. Sve što je trebalo da uradim jeste da se tiho popnem na ogradu mosta i potom, podjednako tiho, skočim. Pre nekog vremena, dok sam zamišljao kako padam sa tolike visine ili dok sam samo gledao dole, iako zapravo nisam gledao, osećao sam neprijatnu slabost u nogama i lupanje srca. Sada, dok sam zamišljao kako propadam kroz zjapeće čeljusti provalije i padam na oštro kamenje, nisam osećao nikakvu nelagodu. Čak sam se naslađivao takvim mislima i, iako mi mozak nije funkcionisao, naterao sam ga da radi kako bih mogao da uživam u tragediji koja treba da usledi…

Želeo sam da izvršim samoubistvo kako bih se osvetio mojim rođacima, porodici, i svima koji su bili puni otrova i uništili sve u svojoj blizini. Jasno sam video kako pljuju u oči jedni drugima, kako se zasipaju otrovnim rečima, nemajući milosti jedni za druge. Ne poričem da sam im pripadao i da ni sam nisam imao milosti prema bliskim mi ljudima. Bio sam umoran. Morao sam to da uradim, vođen odbrambenim mehanizmom. Dugo sam se vremena borio, trudio se da volim, ali pošto mi ljubav nije bila uzvraćena postao sam očajan i usamljen. Kako bi izbegao usamljenost čovek mora da prigrli rđavo ponašanje: mora neiskreno da se smeje i osmehuje, mora da polaže lažne zakletve, mora da izdaje… jednom rečju, moja odluka da izvršim samoubistvo bila je plod krajnje depresije.

Dok sam sedeo na klupi, bacio sam pogled na most i omražene ljude koji su išli tamo – amo. Proganjali su jedni druge poput izgladnelih vukova, i da nisu u sebi nosili univerzalni strah od gneva Gospodnjeg, zasigurno bi napali i rastrgli jedan drugog na komade.

… Zadubljen u misli nisam ga primetio kad mi je prišao – veliki, čupavi pas sa okruglom njuškom i blagim, pametnim očima. Bio je to ogroman, snažan stvor. Pomislio sam da nije ovčarski pas, koji se spustio sa planina za svojim gospodarem i izgubio se, napušten, u spletu gradskih ulica.

Pas je seo ispred mene, pogledao me, i pokušao da privuče moju pažnju. Namerno sam ga pogledao. Tada, kada sam se osetio kao da ponovo gledam mrske ljude na mostu, pas mi je prišao, položio njušku sa okruglim, vlažnim nosom na moja kolena i ostao tako. Spočetka sam bio iznenađen takvim njegovim ponašanjem. Hteo sam da ga oteram, ali je pas, kao da je predosetio moju rđavu nameru, podigao njušku i pogledao me nevinim, bistrim, prelepim očima. Ne znam zbog čega, ali pružio sam ruku i potapšao ga po glavi. Pas je zadovoljno zabrundao, pogledao me u oči, i prošaputao: „Volim te“.

Obuze me iznenadna vrelina. Glava mi je gorela. Počeo sam da se tresem od straha. Bio sam zapanjen, kad pogledah u životinju. Nisam mogao da poverujem u ono što sam čuo. Pažljivo sam osmotrio okolinu i uverio se da smo pas i ja sami. Ako izuzmemo ptice, kojih je bivalo sve više na granama okolnog drveća.

„Volim te“, sasvim jasno prozbori pas.

Tog se trena nešto dogodilo. Srce mi se ispunilo velikom ljubavlju. Obgrlio sam psa oko vrata i stegao ga jako. Osećao sam se čudno i nekako neprijatno, jer zaplakah gorko. Nisam mogao da se zaustavim. Sa suzama kao da je oticao sav otrov nagomilavan godinama. Pas je cvileo. Pomislio sam da mu je drago što sam se rasplakao.

Kad sam se primirio, otvorio sam oči i osmotrio okolinu. Otkrio sam posve novi svet koji je do tad bio sakriven od mog pogleda. Pas je mirno sedeo pored mene. Ptice su pevale na granama „volim te“. Trava, drveće, potok, kamenje i zemlja, svi su me posmatrali i kliktali „volim te“. Nedaleko od mene, žena u beloj haljini prolazila je vijugavom stazom. Zaustavila se na tren, pogledala me i osmehnula se, a potom nestala, kao da je isparila u vazduhu.

Sve je bilo radosno i puno ljubavi da sam mislio da ću poludeti od uzbuđenja. Dok sam posmatrao okolinu ponavljao sam iznova i iznova „volim te“.

Tada sam, kao da mi je to neko naredio, pogledao u pravcu mosta i ugledao stravičan prizor. Ljudi su i dalje prolazili njime, ali niko koga sam malopre video nije bilo. Iznad glava prolaznika lebdele su ogromne, crne, grozne vreće koje su ih, dodirujući im leđa, pratile poput balona. Svi su pognuto hodali, pritisnuti teškim teretom, ključali od besa. Nosili su svoje grehe, poput bio-bombi, koje su bile u stanju da unište zemlju. Zapitao sam se koja je to sila sprečavala balone da se raspuknu. Zabrinuo sam se zbog stanja u kojem se zemlja nalazila i zamislih se nad njenom sudbinom.

Iznenada, jedan se čovek izdvojio, prišao ogradi mosta, stao na kameni stub i bacio se u provaliju. Zatvorio sam oči. Kad sam ih otvorio ugledao sam kako se sa mesta sa kojeg je čovek skočio uzdiže ogroman oblak u obliku pečurke, isti onakav kakav se javlja nakon eksplozije atomske bombe. Grozni se oblak peo i peo i kad je dostigao nebeske visine spojio se sa crnom, neprijatnom masom oblaka koju su formirali prevara, krađa, svetogrđe, prostitucija, pohota i drugi gresi, i koji su, neprekidno se puneći, preteći visili nad zemljom. Neko sam vreme netremice posmatrao brojne slojeve koje je tvorilo svetogrđe, a koji su se postepeno povećavali, kako su se spajali sa mrskim crnim balonima. Shvatio sam da će se oblak jednog dana spustiti na zemlju i prekriti je celu. To će biti kraj. Kad sam došao k sebi, pas se polako udaljavao.

„Gde si pošao?“, viknuo sam.

Zastao je na tren, pogledao me i pošao svojim putem, nestajući na kraju staze.

Dugo sam razmišljao. Nisam mogao da poverujem u ono što se dogodilo. Ali, promenio sam se; nisam više bio ogorčen, sve oko mene bilo mi je drago. I što je još bitnije, bio sam zabrinut za sudbinu Zemlje. Napustila me je, ne ostavljajući nikakvog traga, opsesivna ideja o samoubistvu. Iako je u meni i dalje bilo bola i nespokoja, ne zbog mene samog već zbog Zemlje i ljudi koji na njoj žive, nisam više nikoga mrzeo, osećao sam samo ljubav i sažaljenje. Preporodio sam se. Ustao sam, i sa bolom i tugom u nedrima krenuo ka izlasku iz parka. Žena je sedela na klupi na kraju staze. Pas se ponovo pojavio, došao do nje i seo. Žena se sagla, podigla kamen i gađala psa. Životinja je zacvilela i ponovo pokušala da joj priđe, ali je žena, uzrujana, ustala, opsovala i hitro se udaljila.

Prišao sam psu i potapšao ga po čupavoj glavi. Liznuo mi je tužno ruku, u znak poštovanja. Suze mi se pojaviše u očima. Sagnuo sam se, poljubio psa u vlažnu njušku i prošaputao: „Volim te“.

Pas je sa tugom gledao za ženom koja se udaljavala. I sam pogledah za njom i sa užasom ugledah crnu, tešku vreću kako joj visi nad glavom, kako je, poput balona, prati dok je odlazila. Imao sam utisak kao da mi se sa balona preteći osmehuje jedno užasno lice.

Hovik Vardumijan rođen je u Čočkanu u Jermeniji 1940. godine. Napisao je Tako umiru orlovi (1997), Roman o čoveku (2003), Lavirint (2003), Razgovor sa Hrantom Matevosijanom (2003) i Poziv od Gospoda (2004). Godine 1979. časopis Pionir dodelio mu je nagradu za najbolju priču (Moj ujak). Dobitnik je nagrade „Tvoj sam vojnik“ (Tako umiru orlovi) za 1999. godinu, i nagrade Nalbandijan (Poziv od Gospoda) za 2004 godinu. Priče su mu prevedene na ruski, ukrajinski i bugarski.

Prevela sa engleskog

Tamara Lujak

Rej Bredberi

Raketa

Mnogih noći budio bi se Fiorelo Bodoni i slušao rakete kako uzdišu na mračnom nebu. Izvukao bi se iz kreveta na vrhovima prstiju, siguran da njegova dobra žena sanja, izlazio napolje u noćni vazduh. Nekoliko trenutaka oslobodio bi se mirisa stare hrane u kućici kraj reke. U jednom trenutku tišine pustio bi svoje srce da se vine samo u svemir, za raketama.
Sada, upravo, ove noći, stajao je polunag u tami i posmatrao vatrene mlazove kako mrmore u vazduhu. Rakete na svom dugom ludom putu za Mars, za Saturn i Veneru!
„Hajde, hajde, Bodoni.”
Bodoni se trže.
Na gajbici za mleko, pored ćutljive reke, sedeo je jedan starac koji je isto tako posmatrao rakete kako promiču ponoćnom tišinom.
„O, to si ti, Bramante!”
„Izlaziš li svake noći, Bodoni?”
„Samo da se nadišem vazduha.”
„Je l’? I ja više volim rakete”, reče stari Bramante. „Bio sam dečko kada su se prvi put pojavile. Pre osamdeset godina, a ja još nikada nisam bio na raketi.”
„Leteću ja jednom”, reče Bodoni.
„Budalo!” uzviknu Bramante. „Nikada nećeš ići. Ovo je svet bogatih.” Zavrte sedom glavom, sećajući se. „Kada sam bio mlad pisali su vatrenim slovima: SVET BUDUĆNOSTI! Nauka, Komfor i Noviteti za sve! Ha! Osamdeset godina. Budućnost je Sada! Letimo li raketama! Ne! Živimo u šupama kao i naši preci pre nas.”
„Možda će moji sinovi…” reče Bodoni.
„Ne, a ni njihovi sinovi!” povika starac. „Snovi i rakete su za bogate!”
Bodoni je oklevao. „Starče, ja sam uštedeo tri hiljade dolara. Šest godina sam štedeo. Za moju radnju, da uložim u mašine. Ali evo već mesec dana ja sam budan svake noći. Čujem rakete. Mislim. I večeras sam se odlučio. Jedan od nas će leteti na Mars!” Oči su mu mračno, sijale.
„Idiote”, obrecnu se Bramante, „Kako ćeš izabrati? Ko će da ide? Ako ideš ti, žena će te mrzeti jer ćeš biti samo malo bliže Bogu, u svemiru. Kada joj godinama budeš pričao o svom bajnom putovanju, zar je neće razgrizati gorčina?”
„Ne, ne!”
„Da! A deca? Hoće li im život biti ispunjen sećanjem na Tatu, koji je odleteo na Mars dok su oni ostali ovde? Kakav glupav zadatak ćeš postaviti svojim dečacima. Misliće na raketu celog života. Ležaće budni. Razboleće se od želje za njom. Baš kao što si ti sada bolestan. Želeće da umru ako ne mogu da idu. Ne postavljaj taj cilj, upozoravam te. Neka budu zadovoljni što su siromašni. Skreni im oči nadole na njihove ruke i na tvoje stovarište otpada a ne gore na zvezde.”
„Ali…”
„Pretpostavimo, ode tvoja žena? Kako bi se ti osećao da znaš da je ona videla a da ti nisi? Ona bi postala nešto uzvišeno. Pomišljao bi da je baciš u reku. Ne, Bodoni, kupi ti novu mašinu za rasturanje koja ti je potrebna, rastrgni njom svoje snove, i zdrobi ih u komade!”
Starac splasnu, zagledan u reku u kojoj su, potopljeni, odrazi raketa goreli nebom.
„Laku noć”, reče Bodoni.
„Lepo spavaj”, reče onaj drugi.
Kada prepečen komad hleba iskoči iz svoje srebrne kutije, Bodoni gotovo zavrišta. Proveo je noć bez sna. Među svojom nervoznom decom, pored gromadne žene, Bodoni se uvijao i zurio u nigdinu. Bramante je bio u pravu. Bolje uložiti novac. Zašto ga štedeti kad samo jedan iz porodice može da leti raketom, dok ostali ostaju da se grizu što im je to uskraćeno?
„Fiorelo, jedi to tvoje parče”, reče njegova žena, Marija.
„Steglo me u grlu”, reče Bodoni.
U kuću uleteše deca, tri dečaka koja su se tukla oko male rekete, dve devojčice sa lutkama koje su predstavljale stanovnike Marsa, Venere, i Neptuna, zelene modele sa po tri žuta oka i dvanaest prstiju.
„Video sam raketu za Veneru!” uzviknu Paolo.
„Uzletela je, zzzz!” zašišta Antonelo.
„Deco!” povika Bodoni, stavljajući ruke na uši.
Deca se zablenuše u njega. Retko je vikao.
Bodoni se diže. „Slušajte, svi vi”, reče. „Imamo dovoljno novca da jedan od nas ode raketom na Mars.”
Svi zagrajaše.
„Shvatate li?” zapita on. „Samo jedan od nas. Ko?”
„Ja, ja, ja!” povikaše deca.
„Ti”, reče Marija.
„Ti”, reče Bodoni njoj.
Svi zaćutaše.
Deca ponovo razmotriše stvar. „Neka ide Lorenco – on je najstariji.”
„Neka ide Miriamna – ona je devojčica!”
„Pomisli šta bi video”, reče žena Bodoniju. Ali oči su joj izgledale čudno. Glas joj je drhtao. „Meteore, kao ribe. Vasionu. Mesec. Treba da ide neko ko bi mogao lepo to da ispriča kada se vrati. Ti umeš da pričaš.”
„Glupost. Umeš i ti”, pobuni se on.
Svi uzdrhtaše.
„Evo”, reče Bodoni nesrećno. Iz jedne metle izlomi slamke raznih dužina. „Dobija najkraća.” Ispruži stisnutu pesnicu. „Birajte.”
Svi se svečano izredaše.
„Dugačka.”
„Dugačka.”
Još jedna.
„Dugačka slamka.”
Deca su završila. U sobi zavlada tišina.
Ostale su dve slamke. Bodoni oseti kako ga unutra boli srce. „Sada”, prošapta „Marija.”
Ona izvuče slamku.
„Kratka slamka”, reče.
„Ah”, uzdahnu Lorenco, upola srećan, upola tužan. „Mama ide na Mars.”
Bodoni pokuša da se osmehne. „Čestitam. Danas ću ti kupiti kartu.”
„Čekaj, Fiorelo…”
„Možeš da pođeš na put iduće nedelje”, promrmlja on.
Videla je kako je deca gledaju tužnim očima, sa osmehom ispod svojih pravih, velikih noseva. Polako vrati slamku mužu. „Ne mogu da idem na Mars.”
„Ali zašto ne možeš.”
„Imaću posla sa još jednim detetom.”
„Šta!”
Ona nije htela da gleda u njega. „Ne bi bilo dobro za mene da putujem u takvom stanju.”
On je uze za lakat. „Je li to istina?”
„Vucite opet. Počni ponovo.”
„Zašto mi ranije nisi rekla?” zapita on sa nevericom.
„Nisam se setila.”
„Marija, Marija”, prošapta on šljepnuvši je po licu. Okrete se deci. „Vucite opet.”
Paolo odmah izvuče kratku slamku.
„Ja idem na Mars!” Zaigra kao lud. „Hvala ti, oče!”
Ostala deca se izmakoše ustranu. „To je bajno, Paolo.”
Paolo prestade da se smeši i pogleda svoje roditelje i braću i sestre. „Ja mogu da idem, je l’ da?” zapita nesigurno.
„Da.”
„I volećete me kada se vratim?”
„Naravno.”
Paolo se zadubi u dragocenu slamku iz metle u svojoj drhtavoj ruci i zavrte glavom. Zatim odbaci slamku. „Zaboravio sam. Počinje škola. Ne mogu da idem. Vucite ponovo.”
Ali niko nije hteo da izvlači. Svi se pogružiše.
„Niko od nas neće ići”, reče Lorenco.
„To je najbolje”, reče Marija.
„Bramante je bio u pravu”, reče Bodoni.
Dok mu se doručak zgrušnjavao u stomaku, Fiorelo Bodoni je radio u svom stovarištu otpada, rezao metal, topio ga, izlivao ingote za upotrebu. Oprema mu se raspadala; već dvadeset godina konkurencija ga je držala na bezumnoj granici bede. Ovo je bilo vrlo loše jutro.
Po podne jedan čovek uđe u stovarište i viknu Bodonija koji je bio na svojoj mašini za rasturanje otpada. „Ej, Bodoni, imam neki metal za tebe!”
„Kakav metal, g. Metjus?” nemarno zapita Bodoni.
„Raketa. Šta je sad? Zar ga nećeš?”
„Da, da!” on zgrabi čoveka za ruku i stade, zbunjen. „Naravno”, reče Metjus, „to je samo imitacija. Znaš. Kad planiraju da naprave raketu najpre izgrade model u punoj razmeri, od aluminijuma. Mogao bi malo da zaradiš ako je istopiš. Daću ti je za dve hiljade…”
Bodoni spusti ruku. „Nemam te pare.”
„Žao mi je. Mislio sam da ti pomognem. Kad smo poslednji put razgovarali rekao si da svako ponudi višu cenu od tebe za otpad. Mislio sam da ti ono dam ispod ruke. Pa…”
„Treba mi nova oprema. Za to sam štedeo novac.”
„Shvatam.”
„Kad bih kupio raketu, ne bih čak mogao ni da je rastopim. Prošle nedelje pokvarila mi se peć za aluminijum…”
„Jasno.”
„Ne bih mogao da je iskorištim ako bih je kupio.”
„Znam.”
Bodoni zažmuri i zatvori oči. „Ali što sam ja budala. Uzeću novac iz banke da ti ga dam.”
„Ali ako ne možeš da rastopiš raketu…”
„Isporuči je”, reče Bodoni.
„U redu, kad kažeš. Večeras?”
„Večeras bi”, reče Bodoni, „bilo dobro. Da, želio bih da imam raketni brod večeras.”
Bila je mesečina. Raketa je stajala bela i velika u stovarištu otpada. Imala je u sebi belinu meseca i plavetnilo zvezda. Bodoni ju je gledao i voleo svu. Želeo je da je miluje i legne pored nje, da pritisne obraz uz nju, da joj kaže sve tajne želje srca svog.
Zagledao se naviše u raketu. „Cela si moja”, reče. „Čak i ako se nikada ne pokreneš niti izbljuješ vatru, i ako samo ležiš tu i rđaš pedeset godina, opet si moja.”
Raketa je mirisala na vreme i daljinu. Bilo je to kao da ulaziš u časovnik. Bila je izrađena sa švajcarskom preciznošću. Čovek bi je mogao nositi na lancu za sat. „Mogao bih čak ovde noćas da spavam”, uzbudeno prošapta Bodoni.
Sede na sedište za pilota.
Dodirnu jednu polugu.
Zujao je zatvorenim ustima, sa zatvorenim očima.
Zujanje se pojača, postade glasnije, glasnije, bešnje, čudnije, razdraganije, drhtalo je u njemu i naginjalo ga napred i vuklo njega i brod u tišini punoj urlanja i nekakvom metalnom vrisku, dok su mu pesnice letele po komandama, zatvorene oči treperile, i zvuk narastao i narastao dok se ne pretvori u vatru u snagu, u nadimanje i nalet energije koja ga je mogla raspoloviti. Hvatao je dah. Zijao. Zujao sve dalje, iznova i iznova, i nije se zaustavljao jer se nije moglo zaustaviti, moglo se samo nastavljati, sa još stisnutijim očima, pomahnitalim srcem. „Uzlećemo!” dreknu. Trzaj i udar vazduha! Grmljavina! „Mesec!” uzviknu on, stisnutih, slepih očiju. „Meteori!” Nemi juriš u vulkanskoj svetlosti. „Mars. Oh, Bože, Mars! Mars!”
Pade nauznak, iscrpen i dahćući. Drhtave ruke mu ispustiše komande, glavu plahovito zabaci unazad. Dugo je sedeo, zadihan, dok mu je srce usporavalo.
Lagano, lagano, otvori oči.
Stovarište otpada je i dalje bilo tu.
Nepokretno je sedeo. Gledao je nagomilane hrpe metala jedan minut, ne odvajajući oči od njih. Onda skoči, ritnu poluge. „Uzleći, prokletinjo!”
Brod je ćutao.
„Pokazaću ti ja!” viknu on.
Napolju na noćnom vazduhu, spotičući se, pokrenu besni motor svoje grozne mašine za rasturanje otpada i krenu ka raketi. Upravi masivne tegove u nebo osvetljeno mesečinom. Pripravi svoje drhtave ruke da baci tegove, da zdrobi, razdere taj uvredljivo lažni san, glupavu stvar koju je toliko platio, koja nije htela da se pokrene, nije htela da ga posluša. „Naučiću te ja!” vikao je.
Ali ruka mu ostade mirna.
Srebrna raketa ležala je na mesečini. A iza rakete videla su se žuta svetla njegove kuće, jedan blok dalje, i toplo gorela. Čuo je radio u kući kako svira neku daleku muziku. Sedeo je pola sata i razmišljao o raketi i svetlima iz kuće, žmurio i širom otvarao oči. Siđe sa mašine i krenu i u hodu poče da se smeje, i kada stiže do zadnjih vrata svoje kuće duboko udahnu vazduh i pozva: „Marija, Marija, počni da se pakuješ. Idemo na Mars!”
„Uh!”
„Ah!”
„Ne mogu da verujem!”
„Poverovaćeš, poverovaćeš.”
Deca su se vrtela po vetrovitom stovarištu, ispod sjajne rakete, još je ne dodirujući. Počela su da viču.
Marija pogleda muža. „Šta si učinio?” reče. „Uzeo si naš novac za ovo? Nikada neće poleteti.”
„Poleteće”, reče on, gledajući raketu.
„Raketni brodovi koštaju milione. Imaš li ti milione?”
„Leteće”, ponovi on mirno. „Hajde, idite u kuću, svi. Moram da telefoniram, imam da radim. Sutra polazimo! Nikome ne govorite, razumete? Ovo je tajna.”
Deca se udaljiše od rakete, spotičući se. Video je njihova mala, grozničava lica u prozorima kuće, u daljini.
Marija se nije ni pokrenula. „Upropastio si nas”, reče. „Naš novac dao si za ovo – ovu stvar. A trebalo je da njime platimo opremu.”
„Videćeš”, reče on.
Ona se okrete bez reči.
„Bog neka mi je u pomoći”, prošapta on i krenu na posao. Tokom ponoćnih časova stizali su kamioni, isporučivali pakete, i Bodoni smeškajući se, iscrpi svoj račun u Banci. Nasrtao je na raketu sa let-lampom i trakama metalnog lima, dodavao, oduzimao, izvodio nad njom vatrene mađije, zadavao potajne povrede. U praznu kabinu za motore uglavi devet prastarih automobilskih motora. Onda zavari ulaz u kabinu, da niko ne bi mogao da vidi šta je on krišom uradio. U svitanje uđe u kuhinju. „Marija”, reče, „sad mogu da doručkujem.”
Ona nije htela da govori s njim. Kada je sunce zalazilo on pozva decu. „Spremni smo! Hajdete!” Kuća je bila nema.
„Zaključala sam ih u sobicu”, reče Marija.
„Šta hoćeš da kažeš”, zapita on.
„Poginućeš u toj raketi”, reče ona. „Kakvu raketu možeš kupiti za dve hiljade dolara? Nikakvu!”
„Slušaj me, Marija.”
„Eksplodiraće. U svakom slučaju, ti nisi pilot.”
„Ipak, mogu da upravljam ovim brodom. Sredio sam ga.”
„Ti si poludeo”, reče ona.
„Gde je ključ od sobice?”
„Imam ga ovde.”
On pruži ruku. „Daj mi ga.”
Ona mu ga predade. „Ubićeš ih.”
„Ne, ne.”
„Jeste, hoćeš. Osećam to.”
On stade ispred nje. „Nećeš i ti da pođeš?”
„Ostaću ovde”, reče ona.
„Shvatićeš; onda ćeš videti”, reče on i osmehnu se. Otključa sobicu. „Hajdete, deco. Podite za svojim ocem.”
„Zbogom, zbogom, mama!”
Stajala je iza kuhinjskog prozora, gledala napolje u njih, ćutke, i uspravna.
Kod vrata rakete otac reče: „Deco, bićemo na putu nedelju dana. Vi se morate vratiti u školu, a ja na posao.” Redom uze svako dete za ruku. „Slušajte. Ova raketa je vrlo stara i leteće još samo jedan put. Više neće leteti. Ovo će biti ono jedno putovanje u vašem životu. Dobro otvorite oči.”
„Da, tata.”
„Slušajte, otvorite uši. Mirišite mirise rakete. Osećajte. Pamtite. Pa kada se vratite pričaćete o tome do kraja života.”
„Da, tata.”
Brod je bio miran kao zaustavljen časovnik. Vazdušna komora pod pritiskom zatvori se šišteći iza njih. On ih sve prikopča pojasevima, kao mumijice, u gumene mreže za ležanje. „Spremni?” zapita ih.
„Spremni!” odgovoriše svi.
„Uzlećemo!” Okrenu deset prekidača uz trzaj. Raketa zagrme i poskoči. Deca zaigraše u svojim mrežama, stadoše da vrište.
„Evo ga Mesec!”
Mesec se prosanja kraj njih. Meteori se rasprštaše kao vatromet. Vreme otplovi vijugavom trakom gasa. Deca su vikala. Puštena iz svojih ležaljki, mnogo časova kasnije, virila su kroz prozorčiće. „Eno Zemlje!” „Eno ga Mars!”
Raketa je ispuštala ružičaste latice vatre dok su časovi otpredali svoje krugove; deci se sklopiše oči. Najzad su visila kao pijane leptirice u svojim čaurastim mrežama.
„Dobro”, prošapta Bodoni, sam.
Na prstima izađe iz komandne kabine i stade, poduže i sa strahom kod vrata sa vazdušnom komorom. Pritisnu jedno dugme. Vrata se širom otvoriše. On iskorači napolje. U kosmos? U crne talase meteorske i gasovite vatre? U prostranstva koja proleću i u beskraj?
Ne. Bodoni se osmehivao.
Svuda oko rakete koja se tresla ležalo je stovarište otpada.
Zarđala, nepromenjena, stajala je kapija stovarišta sa katancem, tu je bila tiha kućica kraj reke, sa osvetljenim kuhinjskim prozorom, i reka je oticala u ono isto more. A u sredini otpada ležala je raketa, tresla se i prela, proizvodeći jedan magični san. Drmusala se i urlala, bacala privezanu decu tamo-amo kao muve u mreži.
Marija je stajala na kuhinjskom prozoru. On joj mahnu rukom i osmehnu se.
Nije mogao da vidi da li je i ona mahnula. Malo je mahnula, možda. Lako se nasmešila.
Rađalo se sunce.
Bodoni se žurno povuče u raketu. Tišina. Svi su još spavali. On je lako disao. Vezujući se u ležaljci, zatvori oči. Molio se u sebi. Oh neka se ništa ne pokvari u iluziji sledećih šest dana. Neka čitav svemir dođe i prođe neka nam se crveni Mars pojavi ispod broda, i Marsovi meseci, i neka ne bude greške u kolor filmu. Neka bude tri dimenzije; neka se ništa ne pokvari u skrivenim ogledalima i ekranima koji uobličavaju tu tananu iluziju. Neka vreme prođe bez krize.
On se probudi.
U blizini rakete lebdeo je crveni Mars.
„Tata!” bacakala su se deca da se izvuku iz mreža.
Bodoni pogleda i vide crveni Mars, i Mars je bio dobar, bez greške, i on je bio vrlo srećan.
O zalasku sunca sedmog dana raketa se zaustavi tresući se.
„Stigli smo kući”, reče Bodoni.
Od otvorenih vrata rakete pođoše preko stovarišta, dok im je krv pevala, a lica sijala.
„Imam šunku i jaja za sve”, reče Marija sa vrata kuhinje.
„Mama, mama trebalo je da pođeš, da vidiš, da vidiš Mars, mama, i meteore, i sve!”
„Da”, reče ona.
Pred spavanje, deca se okupiše oko Bodonija. „Hoćemo da ti zahvalimo, Tata.”
„Nije to ništa.”
„Pamtićemo ovo zauvek, tata. Nikada nećemo zaboraviti.”
Duboko u noć Bodoni otvori oči. Osetio je da žena leži pored njega i gleda ga. Dugo se nije micala, a onda ga odjednom poljubi u obraze i čelo. „Šta je?” uzviknu on iznenađeno.
„Ti si najbolji otac na svetu”, prošapta ona.
„Zašto?”
„Sad vidim”, reče ona. „Shvatam.”
Leže i zatvori oči, držeći ga za ruku. „Je li divno putovanje?” zapita.
„Jeste”, reče on.
„Možda”, reče ona, „Možda bi, neke noći, mogao da me povedeš samo na jedan kratak put, šta misliš?”
„Samo na kratko putovanje, možda”, reče on.
„Hvala ti”, reče ona. „Laku noć.”
„Laku noć”, reče Fiorelo Bodoni.

Najkraće F priče od 3 reči

Priče pristigle na konkurs „357 – Trenutak inspiracije“

Van – ze … mljac!

Vladimir Kolarić, 1. mesto na konkursu Trenutak inspiracije – 375

Glog, luk, uh!

Vladimir Kolarić, 2. mesto na konkursu Trenutak inspiracije – 357

Ubili su Jednoroga!

Vedrana Čačić, 3. mesto na konkursu Trenutak inspiracije – 357

Ljubičasti zmajevi patroliraju.

Pavle Zelić

Na Mesecu vodopad.

Milivoj Kostić

Belo postaje crno.

Ana Ivanović

Vidi, tata, prasak!

Uroš Petrović

Razgrćem zemlju – Vazduh!

Saša Rudan

Tu su. Dišu.

Saša Rudan

Epitaf

Živ sam.

Đorđe Aćimović

Pijaca

Raspletena DNK.

Đorđe Aćimović

Rodjendan

Kloniraj me.

Đorđe Aćimović

Lepota zavodi zvezde.

Vladimir Kolarić

Vampiri doniraju krv.

Wall

Bila nekad priroda.

Ivan Vukadinović

Dođavola, opet Zemljani.

Duško Petrović

Zadihana, džogiram dugom.

Ivana Vanja Niković

Bog je zaspao.

Ana Jakovljević

“Draga, trudan sam!”

Vedrana Čačić

Priredila Tamara Lujak

Mark Tven

Na Evinom grobu

ADAM: Gde god je ona bila, tu je bio Raj.

Mark Tven, Uvrnute mudrosti, Beograd, 2001.

Vesna Denčić

Ad acta

Zablude u koje sam upletena ne pripadaju isključivo meni. Podstanar je, slučajno, pogrešno razumeo poruku i izvršio samoubistvo. Od tada strpljivo sedim u sobi i čekam reinkarnaciju. Neke stvari moram da mu objasnim.

Buđenje

Vetar je bio promenljivog smera i često joj zadavao glavobolju. Popila je aspirin, srušila se na krevet i zaspala. Nije čula ni zvuk telefona, ni zvono na vratima, ni plač.
Probudilo ju je dobovanje zemlje o pokrov.

Igra senki

Svake večeri, o ponoći, sedao bi za pisaći sto, uzimao skupoceno pero kupljeno kod antikvara, umakao u mastilo i pisao duga, nežna pisma. Ujutro ih je pečatirao crvenim voskom i predavao zamišljenom slugi.

Predmeti za ličnu upotrebu

Otvorila je sve svoje kofere. Bili su prazni. Dugo ih je odmeravala pogledom, a onda odlučila. Smestila se u najveći i zatvorila poklopac.
Valjda će nekom zatrebati.

Gost

Na Badnje veče porodica je bila na okupu. Trpeza je bila postavljena tradicionalno bogato: pečenje, sarma, salate, pite, kolači, piće… Svega je bilo u izobilju, uz neizbežnu novogodišnju jelku.
Neobavezno ćaskanje prekidalo se da bi se napunile čaše, a kada se prešlo na flaše, veselu prazničnu atmosferu upotpunila je muzika i pesma.
Iznenada, negde oko ponoći, oglasi se zvono na vratima. Sigurno je neki komšija, pomislili su, koji želi da se pridruži veselom društvu…
Niko nije pomislio na Gospoda.

(Mal)tretman

Moj duh nikad ne spava. vidim ga svake noći kako luta i krevelji se iz svakog ugla prošlosti i sadašnjosti, prkosi i maltretira me, a ja mu još uvek ne mogu ništa.
Moram ga zaustaviti na vreme, jer, kakav je, kreveljiće mi se iz groba, a to već ne bih mogla da podnesem!

Poslednje pripreme

Izvesno vreme živeli smo zajedno. Svakog dana išli bismo u duge šetnje, na trčanje ili u teretanu, i uopšte – vodili smo jedan zdrav ljudski život. A onda s eon naglo razboleo. Učinila sam sve što je bilo u mojoj moći da mu pomognem i olakšam poslednje dane.
Dok ovo beležim on još uvek nije umro, ali očekujem ga uskoro.

Kad smrt zakuca

- Dobar dan!
- Dobar dan, izvolite?
- Mi smo iz pogrebnog preduzeća…
- Ovo je neka greška, nama nisu potrebne vaše usluge!
- Da li ste sigurni u to?

Razmena materije

Prag mogućnosti prešla je samo jednom. Probudila se u nekom drugom svetu. Uplašena, ruku vezanih lancima, ostavljena na milost i nemilost lešinarima.

Odrastanje

Princeza više ne sedi na zrnu graška.

Bogu ili Đavolu?

Duša mu je bila u nosu, dok se peo strmim stepenicama. Dotakao je majušni oblak i vrata su se otvorila. Kakva pustoš, uzviknuo je razočarano, kome li sam dušu prodao?

Dan posle

Biće to vreo i težak dan. Staviću svoje škrge i sa porodicom se spustiti u grad. Provešećemo se kao nikad!

Vesna Denčić, Inverzije, Beograd, 2003.

Nemanja Danilović

Zenica

Oduvek sam se pitao o čemu ću razmišljati u poslednjim trenucima svog života. Po logici stvari bio sam ubeđen da će to biti neke kolosalne mudrosti, ali sada, dok sedim ovde, shvatam da razmišljam o najglupljoj mogućoj stvari na svetu. O pecanju. Mrzeo sam pecanje. Nikada mi nije bilo jasno kako neki ljudi po ceo dan mogu da provedu sedeći pored reke i zureći u vodu. Klasično gubljenje vremena. Još kad tome dodate činjenicu da više od polovine riba koje ulove – puste, stvar postaje zabrinjavajuća.

Voleo bih da sad mogu da pecam… Čisto da ne razmišljam o onome što će doći. Voleo bih da imam svoj štap i udicu pa da ih nehajno zabijem u tle i bez obaveza se izvalim i maštam o nekim većim životnim ulovima. Ali sada za to nije bilo vremena.

Dozivala me je. Njen glas grmeo je kao velika kometa koja donosi Armagedon, dok se pejzaž talasao pod naizmeničnim naletima kakofonije i eksplozivnim udarima svetlosti. Svest o mom imenu izgovorenom na tako sveprožimajućem nivou probadala je telo poput hiljade bodeža. Pokušavao sam da se saberem. Nebo je bilo mutno i tečno kao veliki sivi okean. Izgledalo je da bi ta ogromna količina vode mogla svakog časa da pljusne na mene i potopi me kao mali ribarski brodić, na milost i nemilost prepušten čeljustima cunamija.

Bilo je mračno, ali se zvezde i mesec nisu pojavili na svodu, preko kojeg se u nepravilnim vremenskim intervalima navlačila nekakva senka, poput pokretnog krova na fudbalskim stadionima i povremeno propuštala vrtlog svetlosti. Nije bilo ni oblaka. Samo tečno beskrajno nebo i meko zeleno tlo poput žele bombone.

Izvadio sam nekoliko suvih šljiva iz desnog džepa i  ubacio ih u usta. To je bila jedna od onih stvari koje su mi prešle u naviku još iz rata. „Nigde ne idite bez suvih šljiva – drao bi se narednik – u ovim prokletim okolnostima one vam vrede više od novog mercedesa. Jedna šaka suvih šljiva i možete da ratujete ceo dan.“ Dok se kiselkast ukus širio ustima bezuspešno sam pokušao da definišem pojmove kao što su apsurd, ironija, paradoks i sarkazam, ne bi li došao do zaključka koji od njih najviše odgovara opisu situacije u kojoj sam se našao.

Najgora od svega bila je činjenica da nisam mogao da pronađem ništa što bi me makar na momenat zabavilo. Kod sebe sam još jedino imao stari račun iz jednog hipermarketa, koji sam uvek nosio sa sobom, smatrajući da mi donosi sreću, jer su poslednja dva broja u ukupnom iznosu koji sam platio bile dve devetke – moj omiljeni broj. Od njega sam vešto napravio aviončić i bacio ga. Nije poleteo i tako je uspeo da upropasti funkciju koju sam mu pre nekoliko momenata namenio.

Koliko god čudno zvučalo, nisam bio uplašen za sebe. Više me je brinulo to što ću nju izgubiti.  Znao sam da ne može sama i to me je kao planina pritiskalo svake sekunde. Malu utehu jedino mi je pružalo saznanje da čujem njen glas, a i on je polako počinjao da podrhtava, na osnovu čega sam shvatao da mi je ostajalo sve manje vremena. Da sam mogao da pobegnem od svega ovoga uradio bih to brzinom svetlosti, ali to jednostavno nije bilo moguće. Morao sam da se prilagodim uslovima. Morao sam da mislim pozitivno. Svaki sekund je bio dragocen. Vreme je kurva i to shvatite tek kad vam se bliži kraj. Ali makar neću umreti sa obuvenim čizmama. Hahaha. Koliko revolveraša bi mi zavidelo?

Kroz glavu su mi proletale slike današnjih događaja…

Miris doručka mešao se sa mirisom jasmina sa njenih grudi. Nosila je, moju omiljenu, spavaćicu od svile. Pomogao sam joj da ustane i spremi se za polazak. Utoplili smo se jer je napolju duvao jak vetar. Staza posuta lišćem vodila je u srce šume. Koračali smo polako i oprezno. Na licu joj je lebdeo izraz zadovoljstva dok se rukama čvrsto držala za mene. Kao i uvek beskrajno mi je verovala. Potpuno se prepustila i sinhronizovala sa mojim pokretima. Bilo je hladno. Grmelo je i svakog časa se očekivala kiša. Jesen je uveliko stigla i poskidala svo lišće sa drveća bojeći zemlju u braon. Jedino društvo pravile su nam vrane. Povremeno bi sletele na grane i posmatrale nas kružeći glavama. U celoj slici bilo je nečeg lepog i jezivog u isto vreme. Vodio sam je ka fontani. Ka anđelima…

Sada sam bio sam i nepomično sedeo ovde, dok se, u dubini, ispod mene, odvijalo stotine eksplozija u stotine plavo-crvenih kanala isprepletanih kao vene na rukama. I sve što sam više gledao u njih sve više sam želeo da se prepustim. Da potonem i završim ovu priču pre kraja. Bio sam mezmerizovan. Ako sam ikada zamišljao Eden onda je on ovako izgledao. I čula su mi to govorila. Telo je treperilo pod impulsima koje je emitovala okolina. Bio sam na granici da se predam. Da se vratim u tu veštačku božiju matericu. U toplinu sigurnosti i nesvesnosti. Deo mene se polako gasio, ali je podsvest još uvek registrovala njen glas i razbijala ovu iluziju koja me je hipnotisala. Gejzir najčistije tečnosti izbio je na površinu.

Molila me da se vratim… Da je ne ostavljam samu… Svaki jecaj oduzimao mi je sve više snage.

Fontana je imala dva nivoa, sa dva mermerna anđela postavljena na sredinu, izraza lica ljudi skrhanih velikim bolom. Bila je bez vode. Urušena sa leve strane. U njoj su trunule šišarke i humusna zemlja. Crvi i kosti uginulih životinja. Primakao sam je sebi i spustio da sedne na ivicu. Rukom je prešla preko površine mermera i nasmešila se. Očekivala je da kažem nešto. Seo sam pored nje i uzeo joj šake u krilo. Zagledao sam se u njeno lice i sklonio joj kosu sa čela. Upitala me je zašto ćutim. Ali nisam ćutao. Bio sam beznadežan, ali nisam ćutao. Znao sam da nauka ne može više da pomogne. Iz nje smo istresli sve što je bilo moguće. Mogli smo samo da čekamo, ali to je odavno izgubilo smisao. Molitve Bogu bile su uzaludne. Došao je čas da se obratimo za pomoć nekim malo drugačijim silama…

Počelo je da grmi jače i ubrzo smo osetili prve kapi kiše. Rekla je da bi trebalo da se sklonimo. Nisam je poslušao i čvrsto sam je stegao ne dozvoljavajući joj da se pomeri. Kiša je sve jače padala i fontana se punila vodom. Izvadio sam metalni novčić iz džepa i nekoliko puta ga prevrnuo u ruci. Pomilovao sam je po licu. Suze su se mešale sa kapima kiše. Dok je novčić lebdeo kroz vazduh i zveketao po obodu fontane, uranjajući u baru kišnice, naglas sam izgovarao….

Kupila si me dušom,

Još više noćima.

Zbog kose tvoje i mirisa snenog,

Sva usputna zadovoljstva su otpala.

Sve na svetu bih dao,

Da vidiš koliko si lepa.

Štapom da ne gledaš gde si,

Da nisi slepa.

Kupila si me noćima.

Sve bih dao da me vidiš..

Da makar jednom budem u tvojim…

…očima…

I evo me baš tu. Sedim, čekam i trudim se da ne klonem duhom pred apsurdnom sudbinom i onim što sam poželeo (što definitivno otklanja enigmu izbora odgovarajuće reči). Nemoćan. Nemoćan, ali i zahvalan za svaki sekund života koji će proći, jer jedno je bilo jasno – svakog trenutka će zaplakati.

Sreća

- Pauk donosi sreću – rekla je i pomazila me po grudima – Nemoj da ga ubiješ.
Ležali smo goli na krevetu. Sivi insekt peo se uz cevanicu moje desne noge.
- A šta ako me ujede? – upitao sam.
- Pa šta ako te ujede. Nije to Crna udovica ili ne znam ti ja već šta. To je običan pauk. Nije smrtonosan.
Upoznao sam je prethodne noći u gradu. Običan subotnji izlazak pretvorio se u romansu u najavi. Bar u mojoj glavi. Bila je savršena.
- Muškarci mi nikad neće biti jasni – nastavila je – Smeo si da spavaš sa potpunom strankinjom, a plašiš se ujeda najobičnijeg insekta.
- Pa ne bih baš rekao da je običan. I nisi ti strankinja! Mislim, pričali smo i upoznali se pre svega ovoga, zar ne?
- To ti je isto kao da si rekao da je serijski ubica dobar čovek samo zato što je propustio staricu u pošti da plati račune pre njega.
Nasmejali smo se. Sklonio sam joj kosu iza uveta i poljubio u obraz. Pauk je zastao na sred butine.
- Pogledaj ga kako trlja nogu o nogu – uzviknuo sam – Kunem ti se da je ovaj mališa naumio nešto zlobno.
- Ma da. Sada će da izvadi kramp i raskopa ti celu nogu sve dok se ne uveri da unutra nema zlata.
- A kako ti znaš da nema? – upitao sam zavodnički.
- Nisam gubila vreme – odgovorila je i bacila mi se u naručje. Prevrnuo sam je na leđa i uhvatio za bedra – Tebi nikada nije dosta, zar ne? – šapnula mi je na uvo.
Hteo sam da odgovorim, ali osetih jak bol u predelu butine. Brzo se prebacih u sedeći položaj. Mesto ujeda počelo je da crveni i natiče velikom brzinom. Pauka nigde nije bilo.
- Mali ljigavac – rekao sam kroz zube savijajući se od bolova – Tačno sam znao da će se ovo desiti. Da nemaš možda nekog alkohola u stanu?
- Imam. Hoćeš da donesem?
- Molim te…
Ustala je i laganim koracima otišla do kuhinje. Počela je da me hvata groznica. Noge su mi trnule i ubrzo nisam mogao da ih pomeram.
- Mislim da bi možda trebalo da zovnemo hitnu pomoć. Nije mi dobro. Ne mogu da pomeram noge…
- Smiri se – rekla je i sela na krevet pored mene držeći u rukama flašu crnog vina i dve čaše – To je samo običan napad panike. Proći će.
- Pa nisam tražio da pijemo vino – napravih bolnu grimasu -  nego nešto da natrljam mesto gde me pauk ujeo.
- Veruj mi da će ti ovo bolje prijati.
Nasula je vino u čašu i pružila mi.
- Pa dobro – rekoh dok se utrnulost širila po celom telu – Ne može da škodi.
Pokušao sam na sve načine da ostanem pribran. Možda je bila u pravu?! Možda sam i ja malo uveličavao stvari. Pomislih da će biti bolje da ne mislim na bol i uživam u vinu, ali trenutak kasnije i ruke su mi se paralisale, a čaša je  pala na pod i razbila se. Pauk se ponovo pojavio pored mojih stopala. Sručio sam se na krevet.
- Šta se dešava?! – upitao sam je – Zovi hitnu pomoć!! Pomozi mi!!
- Žao mi je ali ne mogu – bila je smirena, skoro nehajna – Takav je dogovor.
- Ne sećam se da smo se išta dogovarali – stezao sam zube.
- Ma ne sa tobom. Nego sa njim – pokazivala je prstom na pauka koji je polako počeo da plete mrežu oko mene.
- Šta?? Upomoć!! – pokušao sam da se proderem, ali i glas me je izdao.
Za nekoliko trenutaka bio sam upleten do ramena, kao mumija. Pao sam sa kreveta.
- Žao mi je – rekla je i ispila vino.
- Šta će biti sa mnom? – upitao sam poslednjim atomima snage.
Trenutak kasnije više ništa nisam video. Bio sam skroz obmotan mrežom. Osetio sam samo da se blago pomeram u pravcu vrata koja su vodila u drugu prostoriju. Poslednje što sam čuo pre nego što sam ostao bez svesti bile su njene reči:
- Ne znam. Ja ne ulazim tamo. Dogovor je bio da mu povremeno dovedem nekog, a on će meni za uzvrat doneti sreću…

Svetionik

Početak proleća uvek donosi nemir.  Želju da se povučem duboko u sebe. Osećam ga u svakoj pori tela. Neobjašnjivo… Iscrpljujuće… Kažu da je to obična sezonska depresija izazvana nedostatkom svetlosti, jednoličnom zimskom ishranom i smanjenim unosom vitamina C, mada ne verujem da su svi nabrojani faktori toliko moćni da bi uticali na moje ponašanje i osećanja.

Ne tražim stručnu pomoć.

Mislim da mi je ovakvo stanje zbog nečega potrebno i vremenom sam naučio da mu se prilagodim. Da se prepustim, asimilujem i sačekam dok ne izronim iz dubine tog najmračnijeg okeana.

Ali, opet  je,  kao što to obično i biva, bez obzira na sve sumnje i strahove što su se u meni bezrazložno nagomilavali, postojala jedna stvar koja mi je u tim trenucima razdražljivosti neobično prijala – vožnja gradskim prevozom. Zvuk motora, miris koji se širio sagorevanjem benzina i vibracije, na neki čudan način uticali su na mene. Kao najdelotvorniji lek na svetu. Kao placebo toliko očigledan da zapravo zbog same te činjenice i deluje. Mogao bih sve da zaboravim i neprestano se vozim. Što dalje… Što duže…

Tako je bilo i tog dana…

Ušao sam na početnoj stanici, poništio kartu i seo u zadnji deo autobusa.

Vozač je zamišljeno gledao u asfalt ispred sebe nekoliko minuta dok konačno nije zatvorio sva vrata i krenuo. U početku smo bili sami, a onda je vozilo počelo da se puni putnicima kako su stanice odmicale. Vozač je često kočio i stajao, kupeći usput sve koji bi mu signalizirali da stane, pa čak i van dozvoljenih stajališta. Za takve ustupke dobijao bi reči hvale, a oni stariji srdačno bi mu poželeli da ga Bog čuva do kraja života i davali svima do znanja da bi sve bilo drugačije kada bi svi vozači bili tako dobri kao on!!

Ne znam koliko smo krugova obišli jer sam u toku vožnje mislima daleko odlutao i prepustio onom čudnom osećanju da me preokupira, ali sećam se da je u jednom trenutku vozač došao do mene i rekao mi da je završio smenu i da bi trebalo da siđem. Odgovorio sam mu da vozi i ne brine. Objašnjavao mi je da ova vožnja nije redovna i da on sada ide mnogo dalje nego obično. Moja reakcija bila je identična. Gledao me je nekoliko momenata, slegnuo ramenima i odustao od ubeđivanja.

Ponovo smo bili na cesti, a ja sam utonuo u svoje prazne misli koje su kao crna rupa gutale sve oko mene. Postao sam jalovi vakuum dovoljan sam sebi. Da sam mogao poželeti bilo šta u tim trenucima poželeo bih da me svi ostave na miru i da autobus nikada ne stane…

Kada je motor prestao da radi osetio sam hladnoću koja je dolazila spolja. Sunce se rađalo na istoku okupano sivim nebom i talasima. Došli smo do mora. Izašao sam iz vozila i udahnuo slani vazduh. Ptice su kreštale sa svih strana. Vozač je čučao na litici i pušio. Prišao sam mu i stao pored njega. Ponudio me cigaretama. Uzeo sam jednu iako nisam bio pušač.

– Danas će biti poprilično hladno – rekao je tiho.

– Verovatno – odgovorio sam i osmotrio ga malo bolje. Bio je mršav, sed i neobično smiren. Pogled mu se gubio negde u daljini dok je prstima vešto prevrtao cigaretu. Tek tada sam primetio crvene mrlje po njegovoj odeći:

- Vino? – upitao sam.

– Ne. Ne pijem – nasmejao se i pokazao nekoliko srebrnih zuba na gornjoj vilici – To je krv. Sinoć sam ubio nekoga.

Neobično mirno sam ga posmatrao.

- Zašto? – upitao sam hladno.

- Zašto? – začudi se –  Zašto si se ti vozio sa mnom celu noć?

- Ne bi razumeo kada bih ti rekao. Zvučalo bi glupo.

- Pa eto. I moj odgovor na tvoje pitanje bi mogao biti podjednako glup – protrljao je oči, napravio pauzu nekoliko trenutaka pokušavajući da sumira misli, a zatim tiho nastavio – Sećaš li se onog velikog zemljotresa u Japanu, pre nekoliko godina, kada je uništena jedna nuklearna elektrana i kada je radioaktivni materijal iscureo zapretivši da ostavi nezamislivo katastrofalne posledice po živi svet?

- Sećam se – odgovorih.

- Pokušaj da se setiš šta ti je zapravo u celoj priči bilo najupečatljivije.

- Uf – uzdahnuh duboko – Davno je to bilo. Ali mislim da je najzanimljivije bilo to što se nije dizala prevelika prašina oko cele stvari bez obzira na ozbiljnost situacije.

- Tačno tako – reče vozač i na licu mu se moglo videti da je zadovoljan mojim odgovorom.

- Ali kakve to veze ima sa bilo čim? – upitah i uvukoh dim.

- Organizovana društva – nastavi  – ne dozvoljavaju sebi ni najmanje propuste. Red koji je bio savršeno ustanovljen u svakodnevnim, uobičajenim, situacijama samo se preslikao na ovu vanrednu. Verovatno ti je poznato da se tamo vozači tramvaja ubijaju ako zakasne čak i nekoliko sekundi od planiranog reda vožnje.

- Čuo sam neke priče, mada iskreno ne verujem u to.

- Istinite su. Tamo je sve podređeno društvu. Individua se pokorava blagostanju celine. Sebičnost  se isključuje. Lične potrebe ne smeju biti ispred potreba većine. Rezultati su očigledni. U odnosu na nas. U odnosu na sve ostale. Jedan tako uređen sistem u kome svako tačno zna svoje mesto i odgovornosti je jedini način koji celokupnom čovečanstvu obezbeđuje siguran opstanak kao vrsti. Ipak, to je više utopija nego realnost. Ljudi, na žalost, ne shvataju.

- Nema li Japan skoro najveću stopu samoubistva?

- To je totalno nebitno. Shvati da bi ti ljudi ionako pre ili kasnije umrli. Društvo to ne oseća. Ono oseća samo njihove greške ili njihove doprinose. Život kao takav ga ne interesuje. Kao što i treba da bude. Red. Pravila. Toga se treba pridržavati. Bez toga ne bi opstali. Evo uzmi ovog nesrećnika kojeg sam sinoć morao da ubijem. On je potpuno isti kao i svi ostali. Za dvadeset godina službe ja sam uvek kretao na vreme sa stanice i uvek se trudio da poštujem svoj red vožnje. Čak sam često skraćivao pauze da bih sve to ispoštovao. Da bi sistem funkcionisao. Ali ljudi neke stvari ne shvataju. Oni prelaze na sred ulice kad im se prohte, prelaze na crveno, iskaču ispred vozila… Zbog njih ja moram da zaustavljam vozilo puno ljudi koji bi trebalo da stignu na odredište u neko određeno vreme. Zamisli kada bi morao da se zaustavljam u toku jedne vožnje nekoliko stotina puta. Nikad ne bih stigao na svoje odredište, a ljudi koje vozim bi kasnili. Čini se kao trivijalna stvar, ali sigurno ti je poznat termin „efekat leptira“. Tako se, dragi moj gospodine, ne stvara visioko funkcionalno društvo. Da ne spominjem to što bi, u slučaju da ne ukočim, bez obzira na zakone ja odgovarao za smrt nesrećnika. Potpuna besmisao, kažem ti.

- Ali otišao si u krajnost.

- Ne. Grešiš. U ovakvim situacijama ne postoji krajnost. Postoji samo izbor. Poštovati nešto radi boljitka ili pljuvati na to. Ja sam odabrao ovo prvo i ceo svoj život težim tom idealu. Zbog toga sam odlučio da samosvesno uzmem stvar u svoje ruke, pošto je očigledno da se gadovi uvek izvuku.

- Ne razumem.

- Zapamtim ih. Zapamtim gadove. Njihova lica mi se urežu u pamćenje čim naprave prekršaj. Čim stave sebe i svoje potrebe ispred potreba mojih putnika i mene. A onda ih nađem i uklonim iz sistema preciznim hirurškim zahvatom. Kao slepo crevo. Razumeš. Društvo tako ima veću šansu da funkcioniše bolje. Ne smatram sebe nekakvim spasiteljem. Daleko od toga. Ne moraš mi zahvaljivati. Ja se jednostavno trudim da dam svoj doprinos.

- Ali nisi li ti u toku sinoćnje vožnje bio taj koji je pravio prekršaje stajući često van dozvoljenih stajališta?

Vozač se nasmeja.

- Dobro si zapamtio. Video si kakav je nusprodukt te moje tzv. dobrote. Ljudi su mi zahvaljivali i veličali me. Oni idu čak dotle da su veoma srećni kad neko prekrši pravila i naruši sistem zbog njihovih inividualnih potreba. Ali ja i takve dobro pamtim, jer to je samo početak razvoja njihove bolesti. Ne znaš ko će sutra od njih ponovo to da uradi ili izleti ispred mene. Ako u međuvremenu ne shvate da ne treba da ulaze na mestima na kojima to nije predviđeno uklanjam i njih. Doduše, u tim slučajevima sam tolerantniji nego obično pa im dozvolim da pogreše i po nekoliko puta. Ipak je to neka vrsta testa. Kao sa miševima. Ako posle više pokušaja ne pronađu put do sira kroz lavirint složićeš se da i zaslužuju da umru od gladi.

Ugasio je cigaretu i lagano se podigao. Pogledali smo se. Vetar i more su postajali glasniji.

- I šta sad? – upitah.

- Sada čekam trajekt kojim ću se prevesti na drugu stranu do svetionika. Tamo ih sve ostavljam – kažiprstom je pokazao u daljinu ka litici sa koje se ponosno dizao sivi svetionik.

- Koliko ih ima?

- Ima ih puno. To je pravi nakot, kažem ti. Kao smrtonosni virus koji neprekidno štancuje nove ćelije. Hoćeš možda sa mnom da ih vidiš? Mada, moram te upozoriti da su neki u baš lošem stanju.

Prvi put u toku razgovora sa vozačem osetih da me je uhvatila blaga jeza koja je od vrata počela da se spušta do dna kičme. Glava mi je bivala sve teža, a ruke su trnule. Kao da se nekakva mrena navlačila preko očiju…

- Koliko dugo to radiš? – upitao sam i osetih blagi napad vrtoglavice.

- Ne sećam se tačno. Ali što je to bitno?

- Pa i nije. U pravu si – rekoh zamišljeno i podigoh  kamen koji je stajao pored moje noge.

Kada su me upitali zašto sam to uradio odgovorio sam da se ne sećam ničega. A i nisam se sećao. Bio sam ubeđen da ga nisam ubio. Ja ni mrava ne bi zgazio. Dokazi su međutim govorili suprotno. Kamen sa mojim otiscima, krv na odelu, činjenica da sam jedini bio u njegovoj blizini i još mnogo toga… Međutim, ja na sve to nisam obraćao ni najmanju pažnju. Sve to je bilo nevažno u odnosu na ono što se tamo stvarno dogodilo. Beznačajno i trivijalno u odnosu na sliku koja je neprestano igrala pred mojim očima. Sliku velikog sivog svetionika.

 Godišnji odmor

Počelo je zumom na mišićavog atletičara. Plavo-beli dres sa brojem 392. Publika je divljala. Glas je šaputao: „Nalazite se na atletskoj stazi spremni za trku i skoncentrisani ste jedino na cilj i pucanj iz pištolja. Ali, jeste li primetili da vam je unutrašnja strana staze opet sa leve strane. Da, da. Baš tako. Opet i uvek sa vaše leve strane. Igrate po pravilima, a više ne možete? Hoćete da malo bude po vašem?? Vreme je da uzmete godišnji odmor. Vreme je da odete na MORE!!“…

Tako je izgledala reklama koju je videla na televiziji pre mesec dana. Tada je shvatila. Ne baš stoprocentno zbog nje, ali može se reći da je to bio jedan od onih prelomnih momenata koji se dese svakome, kada nas nešto skroz nebitno asocira na stvari koje je odavno trebalo da uradimo. Već dugo se mlela u gradskoj mašineriji koja je kao pogonsko gorivo koristila filozofiju kapitalizma i bilo je krajnje vreme da ode na neko daleko mesto i dobro razmisli o sebi i svom životu. O svemu… Osećala se kao kokica bačena na vrelu rernu odmah nakon kokanja. Lagano se topila i smrdela. Sve ju je nerviralo. Počela je polako da se gubi u kolektivnom moralnom poremećaju čovečanstva.

Izvadila je karticu iz mobilnog telefona i aparat odložila u fioku na ormaru. Ok, rešeno je. To nam neće biti potrebno na neko vreme. Oslobodiće se onog osećaja u stomaku kada se javlja na telefon i očekuje sve najgore od osobe sa druge strane veze.

Kratka ček lista: Kanister je bio pun do vrha. Auto je pre nekoliko dana prošao redovan tehnički pregled. Jeftine naočare za sunce bile su kupljene kod uličnog prodavca. Jedino još možda fali jedan od onih napitaka koji te drže budnim i skoncentrisanim po ceo dan, ali pošto to i nije neki bitan propust, sledeća stvar koju treba odraditi je stisnuti gas što jače i izgubiti se odavde brzinom svetlosti.

Zaista je lep osećaj kada na nogama imate japanke umesto štikli, mada policajci zbog toga često umeju da budu vrlo naporni…

Brzo je izašla iz grada i uključila se na autoput. Pogledala je mapu još jedanput. Nije tu bilo nikakve preterane filozofije. Samo pravo 500 kilometara i uživancija u talasima i slanoj vodi je zagarantovana. Sve je podsećalo na one futurističke izlete na Mars u naučno fantastičnim filmovima. Jedino je žalila za tim što neće moći da se opusti u kriogenoj kapsuli i jednostavno probudi kad stigne na more. Vožnja je uvek bila iscrpljujuća stvar.

Cesta se pušila od vazdušnih isparenja, a tu i tamo bi po neki nestrpljivi vozač razbio monotoniju kamikaznim pokušajem da se ubaci između dva automobila u koloni, izbegavajući treći iz suprotnog pravca, na delu koji nije bio razdvojen ogradom. Na radiju nikada nije išla muzika koja bi trebalo da ide, ali kad krenete na odmor stvari dobijaju malo drugačiju dimenziju, pa jedino što treba da uradite u takvim situacijama je da ga pojačate do daske i prepustite se momentu.

Zapitala se koja će biti prva benzinska pumpa na koju će morati da stane da bi se osvežila. Odigrala je malu kladioničarsku igru sa sobom ulažući simboličnu sumu novca. Ako izgubi za kaznu će morati da se zaustavi i kupi kilogram jabuka od jednog-od-onih-prodavaca-pokraj-puta koji su prodavali uglavnom ukradenu robu, osim ako nije bila baš iz njihovih voćnjaka. Imala je predlog da i njih svrstaju u kategoriju „krajputaši“ poput onih spomen ploča neznanim junacima, pošto ionako nije bilo nikakve razlike.

Naravno, izgubila je. S tim pumpama se nikad ne zna. Svake godine se nešto razmeštaju. To je isto kao da se kladite koju ćete rasu pasa prvu sresti na ulici. Mislite da će to biti najobičnija lutalica, a ispred vas se pojavi haski.

Vozila se dva sata pre pauze. Planirala je istovremeno da se protegne i ispoštuje opkladu. Isključila se sa autoputa i parkirala ispod ogromnog hrasta. Uzela je tašnu i krenula ka drvetu ispod kog je sedeo čovek sa šeširom sive boje. Tri gajbe sa jabukama bile su nesimetrično razmeštene ispred njega sa cenom ispisanom na parčetu papira koje samo što se nije odlepilo sa jedne od njih. Nogavice na pantalonama bile su mu podvrnute do kolena ističići u prvi plan noge pune modrica i crne nokte na prstima. Čoveka očigledno prodaja jabuka i nije puno zanimala jer mu je šešir bio navučen preko očiju rubom dodirujući slamku koja je visila iz levog ugla usana. Kao da je izgubio svaku nadu da će nešto uopšte i prodati ili kao da ga to nije ni interesovalo. Oduvek je mrzela da ima bilo kakav kontakt sa sličnim ljudima, ali bila je čvrsto rešena da ispoštuje opkladu do kraja. Uostalom to je bila i poenta opklade. Ako izgubiš radiš ono što verovatno ne bi nikada. Karakter je ono što čini čoveka. A kad se nešto kaže to se i uradi, ponavljala je u sebi.

- Šta buljiš više? Ili kupi jabuke ili se gubi odavde!! – povika prodavac. Svakako da nije očekivala kraljevsku dobrodošlicu, ali ovo je bilo preko svake mere neukusno.

- Nema razloga da budete toliko neprijatni – odgovorila je – Uzela bih nešto jabuka i odmah odlazim.

- Uzmite i idite, baš me briga. Samo požurite jer me remetite u razmišljanju.

- Uh, izvinite, nisam znala da razmišljate.

- Pokušavaš da budeš zanimljiva, je li? Misliš ako prodajem jabuke pored puta da sam glup?

- Dajte mi kesu, molim vas. Ne bih želela da se raspravljam.

- Kesu!! Da nećeš možda i da ti otpevam nešto. Slušaj. Uzmi proklete jabuke i gubi se odavde.

U tom momentu se začulo neko komešanje. Približila se još malo i iza prodavca videla belu kartonsku kutiju sa malim pravougaonastim prorezom na vrhu. Kao kasica prasica za džinovski novac. Kutija je počela da se mrda, a iznutra se čulo pi, pi, pi, pi….

- Uznemirili ste mi piliće. Eto šta ste uradili. Idite odavde. Odmah.

- Piliće? Pa zašto ih ne pustite napolje, pobogu? Ugušiće se u toj kutiji.

- Neće se ugušiti. A i ako se uguše baš me briga. Hoćete li da ih nahranite možda. Ja im dajem samo jabuke da jedu. Dosadilo im je više. Poslednji put kad sam proveravao bile su tri cele, nepojedene. Imate li vi nešto drugo da im date?

- Pa da niste bili onako neprijatni od samog početka možda bih i imala nešto za vaše piliće. Ovako uzeću samo jabuke i idem. Evo pet komada. Zadržite kusur.

- Svi ste vi isti. Nemate nikakvih briga. Samo mislite na sebe.

Iz kutije se zatim čulo kao neko mumlanje koje je tren kasnije preraslo u jedno prigušeno „upomoć“. Okrenula se ne baš sigurna da je zaista čula ono što joj se u trenutku učinilo, ali poziv u pomoć se ponovio još jednom, a zatim još jednom. Sadržaj kutije se sada uskomešao i poziv se mešao sa desetinama pi-pi-pi–juka. Brzo se vratila do prodavca

- Otvorite kutiju brzo – rekla je – Hoću da vidim šta je unutra.

- Ne tiče vas se šta je unutra. Ako hoćete da ostavite nešto hrane ostavite i odlazite.

- Upomoć –  čulo se opet samo dosta glasnije. Sad je bila sigurna da je glas dolazio iz kutije i da je bio dečiji. Zaobišla je prodavca hitrim koracima i prevrnula kutiju. Istog momenta ispustila je torbu i uhvatila se za glavu ne verujući u ono što vidi. Devojčica je ležala u gomili pilića, koji su se odmah rastrčali, vezana konopcima, sa maramom preko usta. Bila je bosa, u žutoj haljini koja se iscepala na više mesta. Lice joj je bilo prljavo od zemlje, nokti crni, a udovi modri na mestima gde ih je stezao konopac.

- Šta se ovde dešava – uzviknula je – Srećo, jesi li dobro? Zvaću policiju!!

- Nećete zvati nikoga – uzviknuo je mirno prodavac i tek tad se polako podigao sa zemlje.

- Ne prilazite mi. Upomoć!!

- Džaba se derete, gospođice. Niko vam ovde neće pomoći, a verujte mi da bi vam bilo bolje da odmah odete odavde ili ćete…

- Ili ću šta. Ili ćete me vezati kao što ste vezali i nju? Ili ćete me prebiti. Šta će biti od svega toga? Odrasla sam ja sa jednim takvim manijakom. Znam ja dobro kako takvi ljudi završavaju. A verujte mi uopšte nije lepo.

- Ne razumete u šta se uplićete. Bolje idite i ostavite stvari onakve kakve jesu. Ovo vas se ne tiče. Uzmite jabuke. Evo vratiću vam i novac. Samo idite dok niste napravili glupost.

- Ooo, otići ću ja. Ali sa njom – rekla je i oslobodila devojčicu. Zagrlila ju je i upitala – Jesi li dobro? Devojčica je klimnula glavom – Vodim je odavde.

- Bolje ne – reče prodavac i izvuče dugački nož iz pojasa. – Devojčica ostaje, a vi idete kuda ste naumili.

- Ne. Ona ide sa mnom. Upomoć!!

- Kažem ti džaba vičeš. Niko neće izaći da ti pomogne. Ali ne zbog toga što neće, već zbog toga što znaju da ne treba.

- Vi ste ludi. Poremećeni – krenula je sa devojčicom unazad – Kako ste mogli da uradite ovako nešto?

- Zato što je zaslužila. Zato što je rekla rođenoj majci da je kokoška. E sad, ako je mama kokoška, onda je ona pile. A pile treba da bude sa ostalim pilićima, zar ne? Ako je mama kokoška, onda je ćerka pile. Logično, zar ne?!

- Šta pričate to? Ne možete da radite takve stvari svojoj deci.

- Je l’ te. A deca mogu da rade šta hoće svojim roditeljima! Mogu da prave od njih šta im se prohte?! Šta mislite kako je sad njenoj majci. A? Šta mislite kako je meni? Sve je uništeno. A ona ju je rodila i odgajala i pazila sve ove godine, pokušavajući da joj pruži najbolji mogući život. Ali ne! Ona je nezahvalana. I sad je po njoj njena majka kokoška. Zamislite se u istoj situaciju. Zamislite kako bi vama bilo. I to zato što nije htela da je pusti na more sa onom malom seljačinom. Samo da ga dohvatim. Dakle?

- To nije nikakvo opravdanje. Zbog jedne male uvrede. Zaista ne razumem. Pustite nas da prođemo – devojčica je sve vreme bila pripijena uz nju i nije progovarala. Sad se pustila i premestila joj se iza leđa jako stežući ruku. Krenule su napred.

- Znam da ne razumete, zato neće moći – uzviknu prodavac i zamahnu nožem sa namerom da je poseče po licu. Ona se izmaknu i prsnu ga sprejom, koji je uvek nosila sa sobom u odbrambene svrhe, po licu. Prodavac ispusti nož i uhvati se za glavu, ostajući da kleči i zapomaže na zemlji. Spustile su se do automobila trčećim korakom. Upalio je iz prve za promenu pa su se brzo našle na putu.

- Jesi li dobro, upitala je devojčicu – Klimnula je glavom – Šta se dođavola dešavalo gore?

- Mama nije htela da me pusti na more – progovorila je po prvi put kroz suze – a ja sam joj rekla da je kokoška. Tata se onda naljutio i smestio me u kutiju sa pilićima.

- Koliko si dugo tamo bila?

- Ovo je treći dan. Vi ste prvi koji ste naišli. Hoćete li me odvesti na more?

- Hoću, hoću. Odvešću te. Ali prvo moramo da obavestimo policiju i hitnu pomoć. Ja nemam telefon kod sebe, ali ćemo stati na najbližoj pumpi da se sredimo. Ne mogu da verujem šta se desilo. Tamo ćemo malo da se sredimo. Ok?

- Ali ja hoću na more sa vama. Neću u policiju.

- Ok. Ok. Samo da stignemo na pumpu.

- Nećuu. Idemo pravo na more. A kada budemo stigli tamo ću da se igram sa delfinima. Delfini su moje omiljene životinje. Oni se uvek smeju. Imaju lep osmeh tako kao i vi gospođice. I pametni su i lepi isto kao i vi. I kada bi mene napala velika bela ajkula delfini bi me sigurno spasili. Isto kao što ste me vi malopre spasili. Vi ste moj omiljeni delfin od sada.

- Shvatiću to kao kompliment!!

- To i jeste kompliment, gospođice. Svi vole delfine…

Pogledala je devojčicu. Iz nekog nepoznatog razloga osetila je blagi napad smeha koji se postepeno pojačavao. Da li zbog malopređašnjeg pretrpljenog stresa ili zbog toga što se posle toliko vremena osetila lepo učinivši nešto humano nije mogla da stane. „Hahaha“ spočetka blago je prešlo u „hehehe“. Osetila je da joj se koža polako zateže na neki čudan način i da joj se vilica izdužuje i menja. Najednom kao da je imala duplo više zuba. Glava joj je otežala, a ruke se iznenada skratile pretvarajući se u nešto trouglasto. Bez obzira na to što se dešavalo smeh nije prestajao pa je „hehehe“ neprimetno prešlo u „kekeke“… I dok se cesta kotrljala pod autom, naišla je i prva pumpa. Ali nisu se zaustavile. Perajem je ubacila u petu brzinu i stisnula gas. Sad su već žurile da što pre stignu do obale i slane vode. Sad je već bilo pitanje života i smrti.  Devojčica i veliki plavi delfin…

Ćošak

Svako ima svoje omiljeno mesto na svetu pa i ja?!…Ne, ne i ne. Ne valja. Ne valja nikako. Da gospođa Petrović čuje ovo sigurno bi ti zalepila keca. Jesmo li sto puta rekli da se sastav nikada ne započinje temom. Jesmo li? Uh… Zaboravio si šta je bila tema?! Zaboravio si?!

Smiri se. Diši… X, Y, Z. X, Y, Z. Dva zida i pod. Dva zida i pod. Znam. Setio sam se. U svetu postoji jedno carstvo, u njemu (ne)caruje drugarstvo… U njemu je sve ružno, u njemu je sve tužno, u njemu se sve bičuje…

Opet nije dobro. Moraš da budeš orginalan. Plagijatore niko ne voli. Daj nešto svoje. Ajde potrudi se. Da te vidim šta znaš…

…Oh, oče, zašto si me odbacio i gurnuo ovde jadnog, u senke, međ’ zidove ćoška, hladnog

Tako je!! Vidiš da možeš kada se malo bolje potrudiš. Imaš ti potencijala, nego šta… Biće to senzacionalna osveta. Nezapamćena, ja kad ti kažem. Ej, ej, ne okreći glavu. Ima do toga još puno. Baš puno… Ali naravno mora se na vreme krenuti. Za početak se pokrij rukama. Tatica je ljut. Udariće te po glavi opet i tek onda ništa nećeš moći da zapamtiš. Ako ga ne poslušaš toliko će te tući da ćeš na kraju zaboraviti i svoje ime. Želiš li da zaboraviš svoje ime? Želiš li da budeš Niko? Ne!! Tako sam i mislio. Tatica je sada srećan i ne prekidaj ga. Kada bude svršio onda će sve biti ok. Znaš i sam koliko se loži na teta Milenu. Tek kada bude otišao da je isprati možeš u toalet. Šta!! Već si se upišo? Pa zar nismo o tome razgovarali! Ti si sada veliki čovek i to nije dozvoljeno. Šta da ti radim? Evo ti mi reci… Sada ćeš još i da zaplačeš, zar ne?! Taman da napravimo koktel od suza i pišaćke. Nazvaćemo ga Plačipička. Hahaha. Svaki put me razočaraš. Svaki. Ako prestanem da se trudim oko tebe moraćeš sam da izlaziš na kraj sa taticom. Želiš li to? Šta?! Molićeš ga da te udara jače?? Ok, ok, to mi već kvari planove… Neću te napustiti, šalim se. Samo nemoj da si ko neka seka persa. Na kraju ću morati da ti kupim haljinicu, a znaš i  sam da nemam nimalo ukusa pri izboru takvih stvari. Nego reci mi koliko kapljica krvi je danas bilo? Imamo li možda novi rekord? Tri!! Samo tri? Dobro si prošao nema šta. Najbolje do sada. Gde su? Želim ih. Kako to misliš potrošio si ih? Opet si pisao MAMA po zidu. Neverovatno!! Mama je otišla, klinac. Neće se više vraćati. Sada ti samo ja mogu pomoći, a da bi to radio znaš i sam da mi treba tvoja krv. O, čoveče, ne verujem da se ovo dešava. Prava si sisa, je l’ znaš? Prava pravcata sisetina. Kako bi se ti osećao da preskačeš obroke, a? Kako? Sad će stomak da mi krči ceo dan i neću moći da se skoncentrišem. Kako misliš da ti pomognem u takvom stanju? Sigurno će me i glava zaboleti…

X, Y, Z. X, Y, Z. Dva zida i pod. Dva zida i pod

Ne znam šta pokušavaš, ali veruj mi neće ti uspeti. Bliži se zima, a ovde ti postaje sve hladnije i sve buđavije. Gledaj šta si uradio sa zidom. Pun je tvojih slina i izbljuvaka. Skinuo si sav malter noktima. Pogledaj parket. Izgreban skroz. Pa ne misliš valjda da ću ja da čistim za vama? Još malo i gljive će početi da rastu. Samo da nisi takva plačipička. Skini se da vidim leđa. Ooo… Impresivno nema šta. Popravlja se. Vidim i da je poprilično usavršio tehniku.  To je to. Čim je počeo redovno da jebe ruka mu je postala dosta mirnija. A znaš li šta to znači? To znači da će krvi biti sve manje i manje i da je od sada pa nadalje svaka kapljica bitna. Ali tebe to očigledno ne interesuje koliko vidim. Oćeš da igramo jednu igru? U stvari šta ima i da te pitam. Ovako ćemo. Vrlo je prosto. Šta je sad opet? Nećemo se igrati kao pre, ne brini se. Samo ćemo stavljati recke. Tri na zid, jednu na ruku. Tri na zid, pa opet jednu na ruku. Tako je. Pravi si. Najbolji si.  Sad je već bolje. Mmm… Mnogo bolje. Sad već pričamo kao odrasli muškarci. Razmišljam da poslujem s tobom dugi niz godina, znaš. Pa čak i nakon što završimo sa tvojim taticom. Sve dok te ne sjebem skroz. Tvoj tatica te mrzi, znaš. Mrzi i tebe i tvoju majku. Prezire vas. Majku je oterao, a tebe će tući dok te skroz ne slomi. Ti si samo jedna velika greška. Jebote, kol’ko volim ovo da radim. Ne, ne… Ne okreći glavu još. Još uvek si moj. Ali nisam ja tako loš, videćeš… Nisam uopšte. Sredićemo mi njega, klinac. Ne brini se…

X, Y, Z. X, Y, Z. Dva zida i pod. Dva zida i pod…

Napraviću ja čoveka od tebe. Evo krećemo od ovog trenutka. Ponavljaj za mnom duboko u sebi. Klinac će da poraste… Klinac će da poraste… Klinac će da poraste… Klinac će da poraste…

X, Y, Z. X, Y, Z. Dva zida i pod. Dva zida i pod… X, Y, Z. X, Y, Z. Dva zida i pod. Dva zida i pod… X, Y, Z. X, Y, Z. Dva zida i pod. Dva zida i pod… Klinac će da poraste… Klinac će da poraste… Klinac će da poraste…

Divno…

Rođendan

Mirisala je na medenjake i delovala uplašeno. Bila je bleda i mršava i na neki se čudan način klatila i lomila u struku kao da će svakog časa da pukne na pola i stropošta se na ulicu. Plave oči, upale u lobanju, gledale su molećivo ka meni, dok me je pegavom rukom stezala za podlakticu.

- Mladiću, možete li da mi pomognete? Krenula sam do pošte i sad sam se skroz izgubila. A još i ovo sunce. Uopšte mi nije dobro – govoreći to brisala je drugom rukom znoj sa čela, i otirala je o belu haljinu sa crnim tačkicama.

– Pa zašto ste krenuli sami po ovoj vrućini? – upitah je i izvukoh ruku iz njenog stiska. Ona se još malo zateturala, kao da se nalazi na ivici litice, ali se brzo ispravila. – Zar nemate nikog da krene sa vama?

- Nemam – odgovori drhtavim glasom – Nemam nikoga. Sama živim.

- A komšije? – upitah pokušavajući da je možda uputim na opciju o kojoj uopšte nije ni razmišljala.

-Ih, komšije!!! Ne znate vi kakve su moje komšije. Baš njih briga za bilo koga. Imam ja sestru. Ali ona je bolesna. Nepokretna. Ona ne može ni sebi da pomogne. Samo mi recite kako da se vratim kući. Sama ću ja. Imate vi svoja posla. Sigurno ste puno zauzeti.

-Pa dobro. Ali morate mi prvo reći gde stanujete. Ne mogu vas uputiti kući, jer ne znam gde je.

-To ti je tamo kada se prođe onaj veliki crveni tržni centar. Uh, sad sam skroz zaboravila. O, bože, sve su izmenili. Nekada je bilo puno jednostavnije. Nekada sam znala sve autobuse i linije. Sad mi više ništa nije jasno. Ovaj prolazi tuda, ovaj skreće onuda, pa se vraća nazad, ali ne istim putem. Nikada istim putem. Dobro i stignem kući – glas joj je drhtao i izgledalo je da će svakog časa zaplakati.

- Polako. Polako. Bez brige. Nije to ništa. Svi se mi zbunimo ponekad – pokušavao sam da je utešim – Evo, pomoćiću vam.

- Zaista hoćete?! – upita i steže mi ruku jače nego prvi put – Molim vas vodite me ovako. Idemo kući.

- U redu, idemo kući. Samo gde je kuća?!

- Pa rekla sam vam malopre. Prođe se onaj veliki tržni centar. I onda još malo napred, mislim. I tu je. Imaju velike stepenice sive boje na ulazu. Jeste, sad sam se setila. Sigurno imaju stepenice.

- Znači vraćamo se nazad.

-Da, da. Nazad. Nazad, kući – uzviknula je usplahireno.

Poveo sam je preko ulice. Sačekali smo da automobili prođu i da se upali zeleno svetlo za pešake, prešli preko prelaza i laganim korakom, koliko su njene godine dozvoljavale, stigli do autobuske stanice. Bilo je veoma toplo, a lim i staklo od kojih je stanica bila sagrađena nisu nimalo pomagali.

- Stanite u hlad – rekoh joj – Biće vam bolje ako se sklonite sa sunca. Uhvatite se za stub. Evo ovde.

- Ne. Hoću da se držim za vas. Sigurnije je. Vi me nećete pustiti da padnem. Stub hoće. A i ruke su vam hladne pa mi pomalo prija.

- Ali neće – odgovorih kroz smeh -  Jedino ako se vi ne pustite.

- Ne znam ja. Ovako je bolje. Sve su izmenili. Sve. Ja sam davno došla ovde. Studirala sam i završila biologiju. Samo, nekad je bilo sve drugačije. Nemam nikoga otkada mi je muž umro. Vidite. Nema ko ni da me vrati kući. Srećom, još uvek ima finih mladih ljudi kao što ste vi, koji su spremni da pomognu. Nije se sve iskvarilo kao što pričaju. Nije.

- A vi je ne poznajete – ubaci se u priču žena koja je stajala pored nas na stanici i pomno slušala naš razgovor. Po kesama punim raznoraznog voća i povrća zaključio sam da se sigurno vraća sa obližnje pijace.

- Ne! – odgovorih.

- Zaista, svaka vam čast, mladiću. To što radite je veoma lep gest. Dajete redak primer ljudima u gradu.

– Hvala – odgovorih – Samo, problem je što još uvek nisam shvatio gde živi.

- Gde živiš, bako? – upita je žena.

- Blizu sam. Ima tu i fakultet. Pored fakulteta sam. Prođe se tržni centar, pa fakultet i tu sam.

- Pa znate li adresu, bako? – upita je opet žena smirenim glasom

- Kako da ne znam adresu. Evo piše mi u ličnoj karti. Pogledajte ako hoćete – reče pružajući iscepani i očigledno više-puta-u-veš-mašini-oprani dokumenat – B.U.37. Valjda znam gde živim. Možda su me druge stvari zbunile, ali svoju adresu znam.

- Jadnica, udarilo je sunce – reče žena i uzdahnu – Ali sad barem znate gde živi. Znate li koji prevoz ide tamo?

- Da – potvrdih joj – Bolje što pre da je odvedem. Nemam, iskreno, baš toliko vremena da budem sa njom nešto duže.

- Pa kako hoćete. Evo ga moj autobus. Čuvajte se, mladiću, i srećno. I zaista ste zlatni što joj pomažete!

- Da ja to ne radim sigurno bi neko drugi, verujte mi.

- Možda. Pazite usput na svoje stvari. Ima puno džeparoša. Vi pomažete drugima, a oni pljačkaju vas. Katastrofa, zar ne?!

Pričekali smo još neko vreme dok autobus nije naišao. Naš ulazak je trajao čitavu večnost. Stepenice su predstavljale pravu avanturu za staricu. Kao da se penjala na Mont Everest. Konačno smo seli, a ja sam se zahvalio vozaču na ukazanom strpljenju. Pitao sam jednog momka da li zna da mi kaže gde da siđem, objašnjavajući mu da pomažem starici da se vrati kući. Srdačno mi je objasnio, ali nije uspeo da se suzdrži i ne uputi komentar:

- Zašto idete sami po ovom suncu, gospođo?

- Morala sam do pošte – objašnjavala mu je, ali je momak samo coktao. Sišli smo na petoj stanici. Vozač je imao puno strpljenja. Ne sećam se da sam se u životu kretao sporije, ali tako je to kada se odlučite da pomognete. Pored dobre volje treba i puno živaca. Stigli smo pred ulaz. Nije tu bilo nikakvih stepenica. Možda nekad. Sad ne.

- Imate li ključ od ulaznih vrata zgrade? – upitah je.

-Ključ? Nemam ključ. Vrata su uvek otključana. Znate, interfon je pokvaren. To su uradili ovi iz mog stana. Hihihihi. Bilo im je dosadno da stalno zvone i otvaraju kad im se jedu medenjaci, pa su razvalili interfon.

- Zar niste rekli, malopre, da nemate nikoga?

- Pa i nemam. Nisu oni moji. Samo dolaze da jedu medenjake.

- Ne razumem?!

- Uđite, mladiću. Osećam se sve lošije i lošije. Molim vas odvedite me do stana. Broj 17. Lift je u kvaru. Moraćemo stepenicama, bojim se.

- Ooo. Pa ima li šta gore – pomislih – Stići ćemo prekosutra.

- Ali to je drugi sprat – reče kao da mi je pročitala misli u trenutku – Nije daleko.

Zakoračismo na prvi stepenik. Stepenište je bilo usko i kao DNK lanac pratilo lift do vrha. Pomislih da bi ovuda bilo teško uneti krevet u jednom komadu.

- Sutra mi je rođandan, znate – uzviknu starica oduševljeno.

-Stvarno!! Nek vam je sa srećom.

–Da. Hvala. Jeste li primetili kako ljudi često umiru u vreme rođendana, mladiću? – upita me malo dubljim tonom nego inače.

- Iskreno nisam. Ne razmišljam puno o tome.

- Naravno da ne razmišljate. Još ste mladi. Ali kad budete u mojim godinama razmišljaćete. Ja svaki dan, kad otvorim novine, okrenem stranu sa umrlicama i razgledam. Ponekad nekoga i prepoznam. Ali zaista je izuzetno kako ljudi često umiru baš u vreme rođendana. Jedanput je došla i po mene!!

- Ko je došao po vas? – upitah osećajući kako mi se hladna graškica znoja polako sliva niz leđa i zaustavlja na rubu bermuda, terajući me da se počešem.

- Pa ona. Kako ko? Ona. I nemojte se praviti da ne znate o kome govorim kad smo malopre o tome pričali. Ali nije me odvela. Bio mi je rođendan. Sedamdeset i treći ako baš hoćete da znate. Odvela je mog muža. I obećala je da će se vratiti po mene kasnije. I samo da znate da uopšte nema kosu i crn ogrtač. Više je kao neka prašina – prošaputa i napravi polukrug rukom u vazduhu.

- Hm. Verovatno svako od nas ima neko svoje viđenje smrti. U svakom slučaju veoma mi je žao – uzvratih.

- Ne, ne treba da vam bude žao. Bitno je da ja sad znam kako da se odbranim. Ja sam naučila da pravim dobre medenjake.

Ne znam koliko vremena je prošlo, ali stigli smo do vrata stana. Bila su odškrinuta i iznutra se čula galama. Nije bilo pločice sa prezimenom. Samo svetli pravugaonik kao dokaz da je nekada tu stajala i crnim flomasterom nevešto ispisan broj sedamnaest.

- Jesam li vam nedostajala, deco? Jeste li ogladneli? – uzviknula je starica dok je lagano otvarala vrata.

- Nema više medenjaka. Hoćemo još. Hoćemo još!! – zaorilo se stanom kao na koncertu kada bend pozivaju na bis.

- Smirite se, smirite se. Sad ću da ih stavim. Halapljivci jedni.

Gledao sam ljude u stanu. Bilo ih je sigurno petnaest i više. Svi su bili debeli i nepomično su sedeli ili ležali na krevetu, na podu, gde su god stigli. Podsećali su na krdo morževa koje se odmara na hridini dok ih talasi okeana zapljuskuju i hlade. Ništa mi nije bilo jasno. Jednog sam čak i prepoznao. Bio je to moj kolega sa posla koji je iznenada nestao pre godinu dana. Samo sad se potpuno izobličio. Bio je debeo i rumen. Stan je bio klasičan starinski sa puno nepotrebnih braon komodica, sijaset predratnih slika i miljea na svim mogućim predmetima. Veštačko cveće štrčalo je iz fluorescentnih vaza.

- Šta se, bre, ovde dešava – upitao sam staricu dok je vezivala kecelju sa tri velika plava srca koja su se uvijala oko kukova i stavljala veliku pekarsku rukavicu na desnu ruku.

- Zar ti nije jasno? Mislila sam da jeste. Ona je došla po mene, a odvela mog muža. Predomislila se zato što je on bio tu. Shvatila sam da će, kada narednih puta bude dolazila, možda opet da se predomisli ako neko bude tu. Što više ljudi u blizini veća je šansa da ne izabere baš mene. I zato sam naučila dobro da spremam medenjake. Najbolje medenjake u kraju… Dosta njih hoće da pomogne starici u nevolji. Sve su to dobra deca. Ali su gladna. Niko se u gradu nikad nije dobro najeo. A ja to znam. I zato svi ostanu kod mene.

- Ostaju zbog medenjaka?

- Baš tako. Hoćeš da probaš jedan?

- Ne. Neću. Vreme je da se ide!!

- U redu. To je tvoj izbor.

- Ovo treba prijaviti. Ovo ne bi trebalo da se dešava.

- Prijavi. Ali ja ne činim ništa loše. Niko ovde nije protiv svoje volje – rekavši to otvorila je rernu i slatki miris medenjaka ispunio je prostoriju i sva moja čula. Zakovao sam se za pod i nastavio da se inhaliram božanstvenom aromom koja je ulazila pravo u moj krvotok. Osećao sam se kao da letim. Kao da ponovo sanjam najlepši san na svetu. Odjednom su sve brige izgledale daleke. Trenutak me je zarobio. Nevidljive ruke vukle su ka gnezdu bezbrižnosti. Otvorio sam oči. Ispred mene je stajala starica sa punom tepsijom svežih medenjaka koji su izgledali kao najbistrije jezero u koje želite da uskočite i kupate se do iznemoglosti.

- Probaj – rekla je – Makar jedan. Zbog mene. Zbog rođendana.

Ruka je sama krenula i zgrabila najveći medenjak, koji se lagano odlepio sa dna tepsije. Počeo sam da ga žvaćem, mrvim i slasno preturam po ustima, uživajući u svakoj njegovoj najmanjoj čestici. Bilo je divno. Bilo je božanstveno. Shvatio sam.

- Čini mi se da bih sve mogao da pojedem sam – rekao sam starici ližući prst po prst.

- Slobodno – prekinula me, gurajući mi tepsiju u grudi – Sedi i uživaj, a ja se brzo vraćam sa još jednom tepsijom punom medenjaka. Moram da mislim na sve vas.

- Nažalost – nastavih – moramo poći. Vaš muž vas čeka. A i vreme je da se svi ovi ljudi vrate svojim kućama i poslovima.

Zbunila se za trenutak, a onda ispustila medenjake na pod. Tepsija je zveknula o keramičke pločice i njen sadržaj se prosuo na sve strane. Za tili čas bili smo okruženi „gostima“ koji su se kao svinje gurali oko naših nogu pokušavajući da dobiju svoj deo.

- Mislila sam – rekla je skupljajući bradu.

- Znam. Ali ne možete prevariti baš sve nas – rekoh kroz smešak.

Pružio sam joj ruku i lagano smo izašli. Neko vreme je ćutala, a onda duboko uzdahnula i kroz osmeh pun smirenosti upitala:

- Je li moj muž dobro?

- Jedva čeka da vas vidi – odgovorio sam  i zalupio vrata stana u kome su se ljudi valjali po podu i lizali pločice ne obraćajući pažnju na jedno sićušno telo koje je ležalo pokraj otvorene rerne.

Umetnost

Park na koji su naišli bio je poluosvetljen i prazan. Metalne klupe ukrašene vinjetama sa strane pravile su skoro savršen krug oko trouglaste bašte, načičkane cvećem po sredini. Statua obnažene lepotice, sa povezom preko očiju, dizala se iz mermernog stuba i kažiprstom upirala ka nebu, na kome se oblacima krzala slika punog meseca. Grad je odavno ušao u kolektivnu REM fazu. Tek se ponegde iz daljine čuo huk automobila.

Otvorio je pivo. Crno za sebe, a svetlo za Rorija. Prošli su šljunkovitom stazom oivičenom mermerom i seli na klupu. Veliki sat na crkvenoj kupoli, koja se videla iznad borova u parku, pokazivao je pola četiri ujutru. Voleo je da provodi slobodno vreme sa Rorijem iako je ovaj bio prava nezgrapna, dva sa dva, životinja od čoveka. Neprijatno je mirisao bez obzira na sva kozmetička pomagala, a kosa i nokti su mu stalno bili zapušteni. Znao je da se niko drugi nikada ne bi usudio da mu priđe, a poslednje što je hteo da dozvoli je da njegov drug, bez obzira u kakvom stanju bio, dane provodi sam. Nikada ga ne bi ostavio i osećao je koliko mu to znači.

Potapšao ga je po ramenu. Rori se osmehnuo i nagnuo limenku sa pivom. Voleo je pivo i voleo je da ga pije sa svojim najboljim drugom. Rukavom je obrisao usta, a zatim isplazio jezik i pljunuo u pravcu Meseca.

Nekoliko trenutaka noć ih je milovala naletima svežeg vazduha. Uživali su u tišini, praznini i treperenju zvezda, a onda ih je iznenada prekinulo brujanje kamiona koji se uparkiravao sa druge strane parka.

- Dobro je, dobro je. Stanii… – vikao je neko – ne želimo da uništimo travu  – Ista osoba je otvorila vrata prikolice i izvela ogromnu žirafu napolje. Žirafa se stresla i napravila ušima nekoliko krugova – Idemo, lepotice – povikao je čovek i pomilovao je po vratu, stavljajući oko njega veliki povodac. Uputili su se do sredine parka laganim koracima. – Hej, dobro veče… ili dobro jutro. Ko će ga pogoditi. Neko to gleda ovako, neko onako – uzviknu čovek koji je vodio žirafu – Nisam vas video ranije na okupljanjima. Mora da ste novi? Oni imaju običaj da dođu ranije. Je li još neko stigao?

Posmatrali su čoveka koji im se obraćao. Izgledao je smešno. Podsećao je na ljude koji su u cirkusima najavljivali „sledeće tačke“, samo bez cilindra i štapa. Bio je nizak i proćelav, sa sivim gumenim čizmama. Iz levog džepa pantalona visila mu je crvena marama.

- Prijatelju, ti ili si došao pravo iz nekog cirkusa ili smo nas dvojica ispijajući pivo usput i neprimetno zaspali pa sada sanjamo. Treće solucije nema. A mi nismo zaspali, Rori. Je l’ tako? – Rori se samo nasmejao i potvrdno klimnuo glavom.

- Ah – uzdahnu – Mladi i njihov sarkazam. Da ne pišete neke aforizme ili kolumne negde? – upita ih, malo iskrećući glavu ukoso i dižući desnu obrvu.

- Jok – odgovorio je mućkajući pivo u ustima – U slobodno vreme uglavnom šetamo i pijemo pivo po parkovima.

Tada se začu i nekoliko prl, prl, prl iza žive ograde sa leve strane i u park ušeta ženska osoba od nekih tridesetak godina vodeći prelepog pauna na povocu. Ovaj je dostojanstveno gazio po šljunku i neprestano ispuštao prl, prl, prl zvuke. Pored bujne, crne kose koja joj je padala po ramenima i kaleidoskopske lepršave haljine, pažnju su privlačile i tetovaže boginje Kali i Drveta života na podlakticama desne i leve ruke.

- Danijel, stigla si. Drago mi je da te vidim!! – uzviknu čovek sa žirafom, koja spusti dugački vrat do zemlje stavljajući do znanja da i ona misli isto.

- I meni je drago da vidim tebe, Terense. Ko su novi drugari? – upita odmahujući u pravcu klupe.

- To i ja upravo pokušavam da saznam.

- Pa momci… Koga imamo čast da upoznamo? Koja je vaša sfera?

- Ja sam Daun, a ovo je Rori – uzviknu – i jedina sfera za koju mi znamo je ona sa Šeroun Stoun i Dastinom Hofmanom u glavnim ulogama – reče aludirajući na čuveni SF film na šta se Rori pomalo stidljivo nasmeja.

- Divno, divno. Ja sam Danijel, slikarka. A ovo je, kao što možda već i znate, Terens, naš širom sveta poznati arhitekta. Uh, pa ovo se i rimuje. Možda bih mogla da se bavim i poezijom – reče kroz smeh.

- Mogla bi – uzvrati momentalno Terens – Ali verujem da bi se Magdalena naljutila. Ipak je ona broj jedan.

- Jeste. Ali makar večeras. Ionako je bolesna pa neće doći. Neće mi zameriti da je odmenim malo. A vi momci? Šta imate da nam kažete o sebi. Nisam vas baš nešto primetila na forumu. Gde su vam ljubimci?

- Ljubimci? Mislite kao pas i mačka?

- Hahaha – gromoglasno se zakokitaše oboje – Pas i mačka. Ma hajdete molim vas. Vi ste sigurno neki komedijaši. Mada, njima smo još pre godinu dana izričito zabranili da budu članovi našeg udruženja.

- Šta ima loše u tome? Ljudi uglavnom imaju pse i mačke za ljubimce, ako niste primetili – ljutito uzvrati Daun.

- Primetili smo – odbrusi Danijel – ali, psi i mačke su za obične ljude. Ljude svakodnevnice. Za „decu konvencionalnosti“ kako ih mi nazivamo. Svi dobro znaju da samo istinski i veliki umetnici imaju drugačije ljubimce. Ljubimce koji su simbol onoga što im je i životna preokupacija. Evo, uzmite Terensa na primer. On je arhitekta i ima žirafu. Ja sam, pretpostavljate, slikarka… – čuli su se koraci iza nje. Ubrzanim koracima približavala se devojčica noseći u rukama žabu krastaču. – Moli – upirući prstom u nju -  piše ljubavne romane za tinejdžere, a ima nas još!!

I kao da su je čuli, još nekoliko njih je ušetalo u park vodeći na povocima labuda, pitona, pumu, a jedan se čak i gegao sa fokom koja je imala leptir mašnu.

- Ko ste bre vi ljudi? Kakav je ovo čudan skup u pola četiri ujutru?

- Vi zaista ne znate? – uzviknu Terens.

- Ne. Mi smo se šetali gradom da uzmemo malo svažeg vazduha i jednostavno smo seli malo da se odmorimo u parku. To je sve.

- Hm. Baš čudno. Ali sad kad ste već tu. Mi smo umetnici. Poznati gradski umetnici, a neki od nas su i na „svetskom glasu“. Sastajemo se ovde u parku dva puta mesečno, svake nedelje u 3:33, šetamo svoje ljubimce i razmenjujemo ideje koje ne možete dobiti od onih običnih ljudi.

- „Dece konvencionalnosti“ – uzviknu čovek sa labudom koji je pomalo podsećao na kineza.- Ja sam baletan!! – ponosno uzviknu.

- Imamo takođe i svoj forum na kojem raspravljamo o raznim temama. Ali najbitnije nam je sastajanje u parku zato što možemo da se vidimo, razmenimo impresije iz prethodnog perioda i izvedemo naše životinje napolje. Ovo je naše vreme. Vreme koje krademo od ostalih. Vreme za nas posebne. Za nas koji ulepšavamo živote drugih.

- Smešno!! – odgovori Daun – Ko još danas živi od umetnosti?

- Zavisi kojom se umetnosti bavi – reče Danijel – Moli uglavnom neće imati problema da proda svoje knjige. Je l’ tako, Moli?

- Uglavnom  – odgovori devojčica uobraženo i premesti žabu iz desne u levu ruku.

- Niti će Drajksu biti problem da odradi par tetovaža preko dana…

Debeli ćelavac se smešio ponosno dok mu se piton stezao oko vrata na šta on očigledno nije obraćao puno pažnje.

- Ali problem nastaje kada je reč o nekim drugačijim vrstama umetnosti, malo kompleksnijim, čiji se krajnji rezultat ne može reprodukovati i ne može svima biti dostupan na isti način. U svakom slučaju uvek se nađe nekakvo rešenje za egzistencijalne probleme jer se broj bogataša skorojevića povećava iz dana u dan, a svi se oni kao nešto razumeju u to što mi stvaramo. Ne može se reći da smo baš srećni što naša dela završavaju kod takvih ljudi, ali kao što rekoste i sami, teško je živeti od ovog zanata.

- Ako osećaš da imaš umetnički potencijal i hoćeš da budeš kao mi trebalo bi da nabaviš ljubimca. – drao se čovek koji je vodio foku na povocu – Naravno sve ima svoje dobre i loše strane u zavisnosti od vrste životinje koju odaberete, ali trud oko održavanja je uvek višestruko isplativ. Možda bi ti bolje bilo da se šetaš sa njim nego sa tim tvo…

- Ne gospodine. Bolje stanite tu – uzviknuo je Daun – Bolje ne nastavljajte misao.

- Ali zašto da je ne nastavi? – upita Danijel.

- Ne razumete…

- Šta ne razumemo? Šta to mi pa ne možemo da razumemo. Mi smo i postavili pravila oko toga šta je razumljivo, a šta ne. Mislite da nismo u pravu ako vam kažemo da će vam ljubimac dobro doći ako želite da se vinete malo dalje od granica ove surove i veoma neukusne svakodnevnice…

- Hm. Ne, ali…

- Verujte mi na reč – pokušala je da zazvuči što ubedljivije – Za vaše dobro i dobro vašeg skrivenog talenta ako ga ima. Svaka životinja je bolja…

- Molim vas nemojte…

- …od vašeg druga…za…

Trajalo je delić sekunde. Rori je zarežao i rukama se odbacio od klupe ulećući u gomilu životinja. Otvorio je usta i noktima zaorao po šljunku. Oči su mu odjedanput promenile boju iz zelene u crvenu. Nekoliko momenata se okretao u krug, a onda zubima zgrabio labuda za vrat i bacio ga na zemlju. Prišao je i jednom rukom ga uhvatio za kljun, a drugom za levo krilo i počeo da mu grize vrat, sve dok ga nije otkinuo.  Zatim je pljunuo krv i nešto perja na zemlju, šutnuo telo ptice, još jednom zarežao ka ostalima, koji su se povukli unazad i vratio na klupu da završi pivo.

- Eto vidite šta ste uradili!! – drao se Daun – Lepo sam vam rekao da ćutite.

Međutim, umetnici kao da se nisu mnogo potresli oko cele situacije, Terens je uzviknuo:

- Znam, znam. Kao što sam i mislio ispočetka. Vi režirate horor filmove? Je l’ da? Vi ste sigurno poznati režiser horor filmova? Tako delujete. Mračno. Recite mi jedan!! Odmah idem da ga gledam. Sigurno su sjajni. Divno, divno…

Daun ih pogleda. Stajali su i očekivali nekakav zadovoljavajući odgovor.

– Ja nisam nikakav umetnik – odgovori – ja samo slažem sokove u hipermarketu – i izvadi povodac iz džepa sa strane.

Pomilovao je Rorija po glavi i vezao mu kaiš oko vrata. Ustali su sa klupe i udaljili se nekoliko metara od umetnika. Daun dvonoške, Rori četvoronoške kao gorila.

- Nemoguće – uzviknu Danijel – Prosto nemoguće. A vaš prijatelj, ljubimac? Šta je s njim?

- Rori?! Rori je lud. Ja samo vodim računa o njemu. A sad izvinite me. Krenuli bismo da se ne dogodi nešto slično. Prijatno…

- Sigurno je režiser horor filmova – došaptavali su se umetnici među sobom.

- Šta ćeš za labuda? – upita Terens kosookog čoveka.

- Ma nabaviću drugog. Više me interesuje da saznam ko je ovaj tip. Kako reče da se zove?

- Daun – promrmlja Danijel.

- Ne znam za vas, ali ja idem na internet da vidim imaju li šta o ovom momku. Ako su mu filmovi slični ovome što je uradio noćas može biti veoma interesantno.

Razišli su se istog momenta ostavljajući mrtvog labuda đubretarima.

Milan R. Simić

U zamku

Borhesovsko ogledalo smešteno je u dnu Kafkinog hodnika.

Najkraće NF priče u svetu

Stiven Bakster

Tvoja sam budućnost, dete. Ne plači.

Entoni Bardžes

Tog jutra sunce je osvanulo na zapadu.

Majkl I. Blejk

Naučnafantastika za telepate.[1]

[1] Pa, znate šta sam hteo da kažem…

Ben Bova

Umre opet, kako bi spasao čovečanstvo.

Fredrik Braun

Kucanje

Poslednji čovek na zemlji sedeo je u sobi. Neko je pokucao na vrata…

Dejvid Brin

Dinosaurusi se vratiše. Traže naftu natrag.

Prasak odložen. Nedovoljno veliki. Resetovanje sistema.

Osvetnik kroz vreme pogreši! Nisam ja…

Smrt odložena. Metastazirane ćelije se organizovaše.

Razvila je sopstveni um. Prokleta kosilica.

Rodžer Dili

Vreme je stalo. Juče.

Robert Džordan

Nebo je palo. Detaljnije u jedanaest.

Pol di Filipo

Klonovi zahtevaju svoja prava: druga emacnipacija.

Ejlin Gan

Kompjuteru, da li smo poneli baterije? Kompjuteru?

Nil Gejmen

Umro sam. Nedostajala si mi. Poljubac…?

Vilijam Gibson

Buš reče istinu. Pakao se zaledio.

Heri Harison

MAŠINA ODE U BUDUĆNOST! … nema nikog…

Orson Skot Kard

Bebina krvna grupa? Ljudska, uglavnom.

Džejms Patrik Keli

Poljubismo se. Istopila se. Krpu molim!

Stiven Meretcki

Potpuno zbunjen, pročitao je sopstvenu umrlicu.

Dobih na lotou. Sunce postade Nova.

Putnik kroz vreme: „Koja je lozinka?“

Doroti: „Nek ide sve dođavola, ostaću ovde.”

Džef Rener

Mladić upoznaje devojku.
Mladić gubi devojku.
Mladić pravi devojku.

Brus Sterling

Previše košta ostati čovek.

Nil Stivenson

Tik tak tik tak tik tik.

Čarls Stros

Brodska paljba; princeza plače, među zvezdama.

Vernor Vin

Epitaf: Blesavi ljudi, nikad ne napustiše Zemlju.

Haurd Voldrop

Kiša pada, pada, nikad ne prestaje.

Hidrogenske bombe bačene; svi smo poginuli.

Prevela i priredila
Tamara Lujak

Izvori:

http://stason.org/TULARC/education-books/sci-fi-sf-written/36-What-s-the-world-s-shortest-science-fiction-story.html

http://everything2.com/index.pl?node=shortest%20science%20fiction%20story%20ever

http://www.wired.com/wired/archive/14.11/sixwords.html

Milovan Vitezović

Obelisk

„Kad ga tako svojski valjaš, ukleši bar svoje ime.“ Reče Prometej Sizifu.

Antičko iskustvo

„Da se menjamo?“ – reče Sizif Tantalu.
„Ne znam“ – kolebao se Tantal: „Imam loše iskustvo sa Prometejem.“

Biblijski otac

„Posle mene potop!“ – reče Noju njegov otac.

Bajronova kočija

Lord Džordž Gordon Bajron, napravio je sebi kočiju istovetnu Napoleonovoj, da se zna čiji je svet.
U toj kočiji Bajron se vozio po Italiji.
Oni koji su obraćali pažnju na kočiju, nisu primetili da je u nju prezao Pegaza.

Dželat

„Molim, sudijo, da ne ubijam više ljude po suncu.“ – molio je dželat: – „Njihove senke kreću za mnom.“

Izveštaj

Dajući lakonski odgovor na poslaničko ekološko pitanje, predstavnik vlade je bio toliko samouveren da je naprosto zračio:
„Ne, nije bilo prekomerne radijacije!“

Oglas iz ponoćnih novina

Izdaje se, na godinu dana, lep prostrani dobro namešten grob. Vlasnik i korisnik groba putuje u Transilvaniju na specijalizaciju. Pitati u aleji nacionalnih vampira, druga staza, grob pod kestenom, svakog dana od 0,00 do 2,00 h.

Medij

Tehnika nas je učinila demokratskim društvom. Kod nas čovek ne strada kako je stradao u zaostaloj i mračnoj prošlosti. Ako nam neko nije po volji, mi ga vremeplovom vraćamo u surovu i mračnu prošlost. Tamo takve likvidiraju.

Muke

Čuvenog dentistu probudio je iza ponoći vampir.
Dentista je drhtao dok mu se u strahu dizala kosa i oči mu rasle.
„Ne bojte se, pobogu, trebam Vas. Sa tim strahom ne možete mi pomoći. Mene je strah, a Vi se ne bojte!“
„Šta hoćete od mene?“ – cvokotao je dentista.
„Rešite me muke! Plombirajte mi ovaj zub što mi ni u grobu ne da mira!“

Pijanistkinja

Kad se čuvena i prelepa pijanistkinja posle veličanstvenog i teškog koncerta kupala, iz kupatila se umesto zvuka mlaza vode čula muzika.
Lepa pijanistkinja je spirala note sa sebe.

Cveće za majku budućnosti

„Kakav divan cvet!“ – radovao se dečak budućnosti.
„Zaista divan cvet“ – rekla je majka budućnosti.
„Prirodan je!“ – rekao je dečak budućnosti.
„Prirodan?“ – trgla se majka budućnosti.
„Možda i miriše“ – bio je radoznao dečak budućnosti.
„Ne!“ – kriknula je majka budućnosti: „Ne miriši ga bez maske!“

Milovan Vitezović, Platonova laž, Beograd, 1999.

Leila Samarrai

 Molitva

 Krenuo čovek da se moli Bogu rečima:

- Milost! Kada ću naći srodnu dušu, o Bože! – kad začu gromoviti glas Božji.

- Kako se zoveš, smrtniče?

- Valdorf – odgovori čovek smerno.

- Drago mi je da si muškarac. Većina mojih klijenata jesu.

- Zašto? – uznemiri se čovek, prekinut u molitvi očajnika.

- Deficit u rebrima, sine moj.

Čovek se preplaši i pobeže glavom bez obzira.

Bog se grohotom nasmeja:

- Radi! Konačno uspevam da ih skinem s vrata! Vala mnogo su dosadni! Daj ovo, daj ono… – izreče zadovoljno i utonu u vasionski san.

Zakerija Tamir

Klinci se smeju

Ugleda kralj jednog dana nekolicinu dečaka gde se igraju na nekom poljančetu i razdragano se smeju, pa ih upita: „Zašto se smejete?“

Jedan od dečaka odgovori: „ja se smejem zato što je nebo plavo.“

Drugi reče: „Ja se smejem jer je drveće zeleno.“

Treći reče: „A ja se smejem jer ptice lete.“

Kralj pogleda u nebo i u ptice i u drveće i nađe da ništa od toga nije smešno. Ovo ga uveri da je smeh onih dečaka iamo samo jedan cilj – da se nariga njegovoj kraljevskoj sili i strahoti. Vrati se u svoj dvro i izdade ukaz kojim se žiteljima njegove kraljevine zabranjuje da se smeju.

Odrasli se pokoriše naredbi i okaniše se smeha, ali klinci ne davahu ni pet para za kraljevski ukaz i nastaviše da se smeju zato što je drveće zeleno i što je nebo plavo i što ptice lete.

Najkraće priče na svetu, str. 80, Beograd, 2004.

Stevan Raičković

Bajka o Tadiji

Na kraju male varoši živeo je usamljeni starac, po imenu Tadija, za koga se pričalo da je nekada u davnini lovio ribu, a da je još davnije bio i ratnik.

Malo po malo, dođe i duboka starost.

Poslednjih godina retko je kad izlazio iz kuće, a još ređe ko navratio do njega.

Kad pade sneg i zaveja staze i pragove, starac se sasvim povuče u kuću. Puštao je bradu, sedeo pored prozora i mislio o tome kako su ga napokon svi zaboravili. Učini mu se ponekad da čuje škripu vratnica, protare rukavom zamagljeno okno i zuri na tu stranu odakle se začula škripa. Iako dobro zna da je to vetar, on više voli da zamišlja kako se preko njegovog celca zaputio neko, koji bi mu tog trenutka pao na pamet.

Eto, ovoga puta se kroz visoki sneg probijao Alimpije, sa kojim je starac četiri godine delio dobro i zlo u jednom od minulih ratova. Susret je bio onakav kao što i priliči starim vojnicima koji se nisu videli čitavih pola stoleća.

Alimpije skide šinjel, sa koga se na pod sasu dobar naramak snega.

I dok je gost, crvenkastim prstima od mraza, polako i nespretno zavijao svoju cigaru, domaćin tutnu panjić u furunu, izvadi najmanju ringlu i na žuti plamičak postavi čajnik.

Kad voda u čajniku poče da zuji, kao ulovljena mušica, dva ratna druga započeše priču o ratovima, o vojničkom kazanu, o topovskim cevima… i o trubaču koji im je u cik zore prekidao san na najlepšem mestu…

Eh, da se samo nisu setili trubača, razgovoru ni ovoga puta ne bi bilo kraja. Ovako, starac se prenu na svome tronošcu. Pod niskom tavanicom puste izbe, čula se samo voda u čajniku, koja je sad zujala mnogo jače, kao ulovljeni bumbar. Ipak, starac se osmehnu, nali čaj u svoju šolju i zagleda se ponovo kroz prozor…

Te zime je napadalo snega kao retko koje. Na sreću, bilo je i vetra, tako da su vratnice često škripale.

Starcu je ponestajalo hrane, a ni panjića nije bilo na pretek.

Jednoga jutra, dok je po običaju zurio kroz svoje okno, starcu se pričini da su se negde napolju oglasila zvoncad sa saonica. A zatim se začu i poznata škripa na vratnicama.

Starac ogrnu kabanicu i zakorači u celac. Dugo se kroz visoki smet probijao do kapije, iznad koje su se klatile na vetru, odebljale od snega, grane oraha. To stablo je starac još u svojoj mladosti posadio.

Ovoga puta, pred kapijom je stajao Lukijan, sa kojim je starac, pre mnogo godina, poslednji put lovio ribu na obližnjoj reci.

Eto, nije ga uzalud svu noć sanjao.

Susret je bio onakav kao što i priliči starim drugovima sa reke. Popeše se u saonice. Lukijan zviznu bičem iznad belca, koji se pušio od pare.

I ponovo se sa saonica oglasiše zvoncad.

Dugo su se vozili kroz beskrajnu ravnicu i pričali o velikim somovima, nemirnim štukama i ludim čikovima. Oko njih je vejao sneg i pušila se para sa oznojenog belca. Da se nisu oglašavala zvoncad, izgledalo bi im kao da plove na nekom velikom, belom oblaku.

Najednom, kao da izađoše iz zime: saonice zapeše o visoku, zelenu travu, prošaranu crvenim bulkama. Zaputiše se zatim pešice kroz lisnatu šumu, na čijoj se ivici ukaza plavičasta reka obasjana suncem…

Starac se više nikada nije vratio u svoju kuću na kraju male varoši.

Pričalo se da su ga neke lutalice pronašle zavejanog na putu koji vodi za reku.

Ali neki drugi, govorili su o tome i drugačije, tako da priča o starcu iz male varoši traje i do naših dana.

Kako osvoji proleće i otopli voda u reci, starac se nađe na nekoj od njenih obala. Kažu: sedi, onako zaboravljen i lovi ribu. Onda se noću zaputi kroz šumu i osvane na nekoj drugoj reci.

Svuda gde je voda, nađe se i jedan ovakav starac. Ulovi svoju ribu, popuši koju cigaru i uputi se dalje.

Samo onaj, koji nikada nije lutao uz reku, nije video ni Tadiju…

Aleksandar Blažević

Gospod i ribar

Toplog predvečerja, stari ribar izašao je iz svoje kamene kuće na obroncima brda ispod koga se prostirala peskovita obala nepreglednog mora. Seda brada mu se vijorila na vetru; kosu je upleo u kiku i pričvrstio tamnoplavom pantljikom. Gazio je, sam, po pesku obale mora, zaobilazio je alge i korale, koje je voda izbacila, noge su mu upadale u vlažni pesak, miris slane vode i čempresa uvlačio mu se u nozdrve. Dok je zamišljen hodao sunce je zalazilo i poprimalo crvenu boju. Crveni odsjaj se razlio okeanom, i zvezda koja greje zemlju stopila se sa nepreglednom vodom. Stari ribar podigao je glavu da posmatra kosmos, izlazak zvezda, da vidi nebesko prostranstvo beskonačno puta veće i nepreglednije od okeana pored koga je on rođen. Umesto zvezda, visoko među crvenim oblacima video je ekran Neba i na njemu sve protekle dane svog života. Video je obalu kojom je hodao i na kojoj je proveo svoj život; za svaki proživljeni dan pojavljivala su se u pesku dva para nogu; četiri otiska stopala: Gospodove i njegove. Ali u pojedinim trenucima, video je samo jedan par stopala; to su bili dani najteži u ribarevom životu. Zastao je, okrenuo se skoro ljutito, uvređen ili razočaran, da pođe nazad otkuda je te večeri došao. Onda je zastao, nikada nećemo saznati da li iz sujete ili zbog toga što je mislio da ima prava da zna. Tražio je odgovor. Rekao je: „Gospode, izabrao sam život sa Tobom i Ti si mi obećao da ćeš uvek biti sa mnom. Zašto si me ostavio samog upravo u najtežim momentima?“ I On mu je odgovorio: „Sine, znaš da te volim i da te nikada nisam napustio. Dani kada si video jedan par stopala u pesku, oni su dani kada sam te nosio u naručju.“

Mala kutija, str. 228, Beograd, 2001.

S. V. Mihalkov

Smanjivanje rashoda

Ministar… al’ ne! – već direktor nekog zoološkog vrta

Dobio je nalog

Da zrnastu hranu u odseku ptičijega smera

Umanji do krajnjih mera.

Zasukao rukave, pa ti iz svih spisa

Sve drozdove, sve senice i čvorke izbrisa.

Izdatke je smanjio za sto dve jedinice,

I na mesto njihovo postavio tri orlice,

Koje od tog trenutka

Ne zrnevljem, nego mesom počeo da nutka!

Samo tri il’ sto i dve?

To, dabome, nije sito!

Ko tu može da se vara?

Al’ u obzir uzme li se sve

(I cena za meso čisto!)

Tad ispadne skuplje maslo nego – dara!

Zar u munistarstvu nekom ne čine tako,

Kad smanjenju rashoda pristupaju lako?

Kamilica i ruža

„Oprostite, molim, što vam se ovako… obraćam u prozi!“

Kamilica reče Ruži (u otmenom svetu zvanoj Rozi),

„Stablo vaše postalo je meta

Biljnoj vaši što na vama živi,

I umesto da se vama divi –

Po lišću vam drsko šeta.

Ne dajte joj da vam smeta!“

„Kako se usuđuješ?!“, usplamtela Ruža.

„Kamilica prosta da mi savet pruža!“

Zadovoljna sobom, prezirući sve od reda,

Smrt je rano lepoticu smela,

Ali ne što beše precvetala rano, a ne i od leda –

Već što savet malog cveta poslušati nije htela.

Ko na druge gleda sa visine veće,

Taj ni basnu ovu razumeti neće.

Postanak ode

Pozvali u upravu knjigovođu-pesnika,

Ali ne kod šefa već kod zamenika:

„Vi stihove pišete i uspehe postižete vidne,

A novine zidne

Imamo u preduzeću – pa nam basne dajte…

Na posao haj’te!

Da tučete porok perom i nedela nova

Učite se od Krilova –

Životinje slikajte u ulozi ljudi.

Kurirku, na primer, Klavu

Predstavite kao kravu,

Inspektor nek bude dabar. Uostalom, vi im znate ćudi…“

Naš pesnik se vrati kući i sede za sto

Sav crven u licu, u glavi mu to pa to:

Životne mu staze postaju opasne,

Jer mnogi ne vole basne…

Preko želje šefova, ona olako ne sme preći,

A valja nam reći

Da je jadnik radio u takvome preduzeću,

Koje basnopiscu daje tema punu vreću:

Šef je birokrata (bez časti a svakom pamet bi da soli),

Zamenik je ulizica, a ekonom mito voli!

Koga sa rakunom, a kog sa magarcem on da uporedi?

Koga svinjom da nazove? Sve će da najedi.

Makar kako da okreće –

Svak će sebe da prepozna,

I odmah će stati da njemu podmeće…

Mani – što će računaljku drugom da poture,

Nego i sa posla mogu da najure!

Preznoji se pesnik naš do sedmog znoja,

Ali vajda koja!

Ižvrljao svu hartiju, životinje redom ređa,

Ali svaka nije zgodna, svaka manom svojom vređa.

Obrtao pesnik, okretao svu noć i do zore,

A posao ide sve gore i gore.

I najzad još jednom, nakupivši snagu,

Pogleda u tvorbu dragu,

A kad tamo: mesto basne – šefu pohvala i oda!

(Nije se nado „basni“ takvog roda.)

Basnopisac nemoj biti ako te spopada muka

Kad u šumu stupaš a bojiš se vuka!

Šrafić

Jedanput je točak neki

Stado da se prsi, hvali:

„Kakva sam ja sila!

Koliko ste svi vi mali!

Kad se ja obrćem –

I sve se obrće…

Radim ja za sve.

Zar ne?“

Ali, ko za pakost, u mašini negde

Slomio se šrafić mali,

Hod našega točka napola je spao,

Okrenuo nazad, pa će napred – al’ nešto mu fali,

Te na kraju i sasvim je stao…

U basni ovoj pouka je prosta:

Od šrafića maloga zavisimo dosta!

Vrane i vajari

Na kupoli jedne zgrade

Postavili nekakvu skulpturu –

Veliku i nagu figuru.

Pešaci sa zemlje skulpturu ne vide –

Samo jato vrana često tamo ide.

Jedino su one uz zaglušnu graju

Mogle sud da daju…

Na figuru vrane bi posedale,

Zagraktale, malo pogledale

I optužbe izricale teške –

Na skulpturi vidljive su greške:

Korisnice, jasno, zaboravljene su bile,

Pošto nema mesta gde bi gnezda svile!

Kada stvaraš, i majstorsko tvoje oko

Delo hoće da digne visoko,

Stvaraj, umetniče, spreman da odgovaraš:

Šta i zašto, i za koga stvaraš?

Birokrata i smrt

Smrt po birokratu došla.

Prvog dana daqe od predsobqa nije prošla,

U predsobqu sutradan je sedela.

Trećeg dana još više prebledela –

Gledajući dugi red.

Od muke se ukraj zida stisla

I, ne uspev da iskali jed,

Presvisla!

„Šta-a-a? Zar od smrti birokrata jači?

Ne!

Al’  žilav je taj rod mačji!“

Količina i kakvoća

„Čestitaj mi, druže Petuškove!“

„Šta?“

„Pa premije ove!“

„A za šta?“

„Ta sto hiljada češljića preko svakog plana

Napravih bez mane

I u kupoprodajnu ih mrežu poslah ja još lane!

Nego vidim – od brige,  šta li –

Sav si oćelavio, na glavi ti kosa fali?!“

„Da, druškane, kosa glavu mi ne grasi,

Jer češljićem tvojim i ja češljam vlasi…“

Mihalkov, Basne, Beograd, 1964.

Nataša Stanić

ČARDAK I NA NEBU I NA ZEMLJI

Na trećem kamenu od Sunca, na brdu između doline Neprolaza i  zemlje Zaborava, živele tri sestre – Sunčica, Luna i Zvezdana. Brdo je bilo nadaleko poznato po tome što se na njemu godišnja doba nisu smenjivala, već samo vremenske prilike – danju je iz gustih sivih oblaka padala kiša, a noću je bilo vedro. Sa vrha brda uzdizao se čardak i na nebu i na zemlji.

Sunčica je danju skupljala kišu – u  lončiće, šerpe, kazane i raznorazne posude koje je pronalazila. Razume se, sa većom posudom skupila bi više vode. Sa velikom količinom vode mogla bi bezbrižno da pregura noć. Čudnovate biljke za koje je skupljala vodu mogle su da prežive samo nekoliko sati bez zalivanja. Stabla, na pojedinim mestima visoka i po nekoliko destina metara, bila su zidovi čardaka a cvetovi biljke bili su njegove kule, sa otvorima ka nebu. U kulu se moglo dospeti samo na jedan način: radoznalošću.

Što je biljka dobijala više vode, to je kružni otvor cveta bivao veći i duže je trajao. Kad bi Sunčica posle napornog dana zaspala, o cvetovima se brinula Luna, mlađa sestra. Zgrtala je rosu sa latica i od nje, uz malo dodatog srebra, vešto pravila ogledala. Njima je poklapala otvore na cvetovima. Tako je svaka kula dobila poklopac po meri.

Izletnici koji su na brdo dolazili zbog čarolije zvezdane noći, pomišljali su da poklopci na kulama štite od kiše stanovike čardaka. Poklopci su, međutim, služili za skupljanje svetlosti. Što je otvor kule bio veći, sakupio bi više svetlosti, kao što se i u Sunčicinim kazanima kupilo više vode nego u lončićima. I najmanji tračak svetlosti, pažljivo prikupljen, bio je dragocen za stanovnike čardaka. Ti čudnovati ljudi mogli su samo nekoliko sati da prežive bez gledanja u daljine.

U jednoj od najvećih kula, koja je najbolje približavala nebo, sedela je najmlađa sestra, Zvezdana. Svake noći posmatrala je zvezde, prebrojavala ih i davala im imena. O, kako se samo divno zabavljala! Koliko je tu bilo boja! Koliko je bilo zvezda! Zvezdanih porodica! Kako je za imena zvezda već davno iskoristila imena stanovnika brda, doline Neprolaza i zemlje Zaborava, rešila je da počne da im deli brojeve. Tako je svaka zvezda, bez obzira koliko je udaljena, imala svoje ime ili broj.

Svaki put kada bi iznikla nova kula sa uglačanim poklopcem od rose i srebra uperenim u zvezde, na Brdo bi dolazili stanovnici doline Neprolaza i zemlje Zaborava. U vrtu ispred čardaka i na nebu i na zemlji napravili bi veliko slavlje u čast Sunčice, Lune i Zvezdane.

I svako ko bi makar jednom bacio pogled ka nebu kroz kule ovog čardaka, ostajao je da u njemu živi, srećan i ozvezdan zauvek.

Tako su se svi stanovnici na trećem kamenu od Sunca vremenom zarazili gledanjem u zvezdano nebo. Iz dana u dan grade sve veće i veće teleskope…

CRNA RUPA

–        Teto, teto, pričaj mi nešto – provirivao je dečak iza rascvetalog jorgovana.

–        Ti stalno tražiš novu priču – za spavanje, za buđenje, za doručak, šetnju, zalazak Sunca… Za proleće, leto, i tako u krug.

–        Ma hajde teto, samo još jednu. Ali nešto što nikada nisam čuo.

Priče za Mišu bile su kao lavirinti iz kojih se, iz godine u godinu, tetka sve teže izvlačila. Kako god da su se završavale, on je imao nešto da im doda ili oduzme. To je imalo suprotan efekat od željenog – umesto da ga uspavaju, priče su ga razbuđivale. Zato, od priče koju mu je ispričala noć pred polazak u školu, tetka više niti dolazi, niti priča. A evo i zašto.

Jednom davno, pre više od pet miliona godina, u sazvežđu Labuda svetlucala je jedna neobično velika plavo-bela zvezda, Labud X-1. Superdžin nad džinovima. Kad god je bila u prilici da se pokaže svojim starijim prijateljicama, snežno-belim, žuto-belim, dukat-žutim, narandžastim i crvenim zvezdama, razmetala se mladošću, lepotom i toplotom.

–        Pogledajte me, veća sam četrdeset puta od onih tamo dukat-žutih dama! A tek koliko sam toplija od njih! Pa, jedno pet puta! Sva gorim od želje da me vide!

Iskusne žute zvezde, Sunce, Alfa Kentauri A i Alfa Kentauri B došaptavale su se sa  crvenom patuljastom Proksimom Kentauri. One su mogle da šapuću među sobom, pošto su bile najbliže komšinice – od Sunca do tročlane zvezdane porodice Kentauri telefonski signal putovao bi svega četiri godine. U tom slučaju, bile su uvek u prednosti kada je u pitanju ogovaranje plavo-bele razmetljivice Labudice čiji bi signal svetlosti, velike li uvaženosti, morao da se čeka čak šest hiljada godina! Kao da su one nameravale da ga čekaju! Starije i iskusnije, znale su nešto o Labudici X-1 što ona sama nije ni slutila – neće joj šepurenje dugo trajati.

Bilo je opšte poznato u zvezdanom komšiluku da sve da najsjajnije, najblistavije i najveće zvezde najkraće žive i dožive najstrašniju sudbinu – njihova tela kao supernove bivaju raznesena najsnažnijim eksplozijama u svemiru, dok njihova srca, jezgra njihova, bivaju zauvek pretvorena u misteriozne crne rupe.

Tako se i plavo-bela Labudica pretvorila u crnu Labudicu. Sagorela je od prejake želje da bude viđena. Zgusnula se i skupila toliko da je zakrivila mrežu prostora i vremena u kojem je živela. Ni jedan tračak svetlosti čak i kada bi pojurio najvećom mogućom brzinom u svemiru, ne bi joj mogao uteći. I dalje željna pažnje, privlačila je sve što bi joj se približilo. A njena glad postajala je neutoljiva, sve veća i veća. Čitavi gradovi publike, planine zadivljenih posmatrača, mogli bi da budu tek zalogajčić za crnu Labudicu. Postala je prava crna rupa.

–        Teto, teto, a gde crna rupa kaki?

Miša je ostao bez odgovora. Tetka je upala u priču o crnoj Labudici i od tada joj se gubi svaki trag na horizontu događaja. Ako neko od vas tamo zaluta, neka je potraži. Možda je saznala odgovor na Mišino pitanje.

PIRUETA  I  MLEČNI  PUT

Dea je žmirkala u krevetu. Lutke pored kreveta uveliko su se sunčale širom otvorenih očiju. Štrafte svetlosti provlačile su se kroz kosu sirene. Danas je generalna proba za predstavu.

– Mama, gde mi je kostim za balet? Znam da je bio na korpi sa igračkama.

Nagla se nad korpu od pruća, još uvek napola u krevetu i pretura po igračkama, ne znajući da joj je mama već spakovala opremu za predstavu.

– U ružičastom rancu, stiže odgovor iz kuhinje sa mirisom prepečenog hleba.

– A gde mi je ranac?

– U ormanu.

– Kao da je to lako – u ormanu! Dea kreće u potragu otvarajući redom polja nepreglednih

polica uz zvuke klizećih točkića.

– Pa, u hodniku, zlato!

– A gde je hodnik?

Devojčica vragolasto stoji u hodniku sa kostimom u rukama, ali ne namerava da prekine omiljenu igru pitalica sa mamom. Ovog puta će ići do kraja. Sve dok mama bude znala odgovore.

– U našem stanu, pa nije valjda kod komšije?

– Znam, stan je u zgradi, zgrada u našem gradu, naš grad u Srbiji, a Srbija je u Evropi, ili će bar biti uskoro. Mene muči naša planeta. Gde ona stoji?

– Ona nikada ne stoji, vrti se baš kao ti kada na baletu praviš piruetu. I kao kada ti gledaš u publiku, ona malo gleda u Sunce, malo u scenu iza sebe. Da, usput neumorno obilazi oko Sunca, milijardama godina po jednoj istoj stazi.

– Nešto mi govori da i Sunce pomalo igra balet, zar ne?

Dea proviruje iz hodnika u kuhinju krijući kostim iza leđa.

– Velika je to predstava – milijarde zvezda, i Sunce među njima, u svetlosnom vrtlogu plešu oko središta zvezdanog grada. I usput, sve do jedne, prave sjajne piruete.

– Hej, pa zvezde su balerine! Ja sam zvezda, jel’ da mama?

– Zvezdo mamina, hladi ti se čaj.

– Zvezdani grad, zvezdani gradovi! Hoću da obiđem sve do jednog! Samo mi reci gde se oni nalaze!

Dea je u mislima već bila u nekom od njih. Mama je sa svoje utabane staze od sudopere do šporeta povremeno bacala pogled ka stolici za hranjenje u kojoj je malo musavo stvorenje elegantno imitiralo sestrine pokrete ruku.

– U svakom od nas, pomalo – zamišljeno će mama. Kao svetlucavi vilinski prah. Kao kosmičko tkivo. Kao svetleća duša svemira. Kao… Šta bi sa kostimom za balet?

– A, kostim. Našla sam ga, odoh! Tata me čeka kod lifta.

Dea je popila čaj i izašla iz kuće mašući rukama. Jedna svetlucava pirueta na predstavi te večeri zauvek je ostavila beličast trag na nebu. Naš Mlečni Put.

ZVEZDANI DETEKTIVI

U autu je bilo pretoplo. Na magistralnom putu neočekivana gužva, a zadnje sedište prepuno nestrpljive dece. Žućkasti pramenovi nemirne Minine kose ljubomorno čuvaju sećanje na slane talase nedavnog letovanja.

–        Kako bih volela da znam sve! Ali baš sve! A ti, Nidžo? – cvrkuće Mina tresući glavom.

–        Pa, ja bih na primer voleo da znam kada ćemo stići tamo kuda smo krenuli – mrgodi se Nikola.

–        Zašto si tako nestrpljiv, pa stićićemo kad stignemo. Pogledaj kako je samo plavo nebo!

–        Plavo je, pa šta? To je valjda normalno, osim kad pada kiša.

–        Hm, a zašto je baš plavo, što nije neke druge boje, šta misliš?

Nikola je pogledao u nebo kao da ga vidi prvi put. Kao da u mislima vodi razgovore sa samim

plavetnilom. Motor automobila se ućutao, vrata se zatvorila uz tresak, a Džoni i dalje zagledan.

–        Hajde, izlazi, zakasnićemo na predstavu – uznemireno će Mina.

–        Ma kakvu sad predstavu, idemo valjda u igraonicu – pridruži se Džoniju još nekoliko

dečijih glasova.

– Biće i jedno i drugo, oglasi se hor po poslednjoj modi doteranih mama uz zagonetan osmeh, oprezno prelazeći ulicu. Pet neumornih mladih žena sa ukupno trinaestoro dece i isto toliko šarenih ranaca približavalo se oronuloj zgradi polukružnog krova, potpuno zaboravljenoj od sveta, podno Kalemegdana. Nisu je zaboravili samo oni što pišu grafite.

Prostorija u koju su ušli bila je neobična, potpuno kružnog oblika. Baš na mestu gde su pre nekoliko vekova ljudi sedeli u oblacima vrele pare turskog kupatila, veselo čavrljajući, stajala je neobična gvozdena skalamerija. Na prednjoj tabli postolja nekoliko dugmića sa izbledelim komandama. Loptasta glava mašine, kao kakva aždaja sa dvadeset očiju, vrtela se uz čudno zujanje. Svetlucavi planetarijumski ćilim prekrio je decu čvrsto stisnutu uz mame. U potpunom mraku bez daha su pratili kružne putanje zvezda po nebeskoj sferi, putokaze do Severnjače, Sirijusa i Alfa Kentauri. Od jednog do drugog sazvežđa, od Severnog Pola do Ekvatora…

− Moja Veoma Zauzeta Mama Je Spremila Uštipke Nama! Moja Veoma Zauzeta Mama Je Spremila Uštipke Nama! Mmmm… Mama, večeras spremaš uštipke, hoću da utvrdim prvu lekciju zvezdanih detektiva, zapoveda Mina izlazeći iz planetarijuma.

− Zar misliš da se tek tako postaje zvezdani detektiv? Pojedeš uštipke – i gotovo, mama je pokušavala da izvrda.

Početna slova reči u rečenici koju je ponavljala kao razbrajalicu, Minu su potsećala na raspored planeta u Sunčevom sistemu: Merkur, Venera, Zemlja, Mars, Jupiter, Saturn, Uran, Neptun. – Moja Veoma Zauzeta Mama Je Spremila Uštipke Nama –Visoko podignuti konjski rep veselo je skakutao širokom stazom prema kapiji Karla Šestog.

− Čekaj, uznemireno je dovikivao Nikola sustižući Minu, − šta ćemo sa Plutonom, sa onim iza Plutona, oblakom kometa, milijardama zvezda, milijardama galaksija i velikim praskom? Zar nisi rekla da bi volela da znaš sve?

− Opet si nestrpljiv, pa ne možeš preko reda, zavrteće ti se u glavi! Meni je i osam uštipaka sasvim dovoljno za večeru − jedan u obliku kratera na Merkuru, jedan pravo iz Venerine rerne, jedan ovozemaljski, jedan rumen kao Mars… Moja veoma zauzeta mama je spremila uštipke nama…

NA IZVORIŠTU SVETOVA

Priča o rađanju svetova ima četiri dimenzije.

U prvoj dimenziji rađaju se svemiri. Izvorište svetova postoji oduvek i zauvek, bez početka i kraja. Beskrajno polje čiste energije u kojem se rađaju novi svemiri. Bezbroj velikih praskova, svuda i u svakom trenutku! Samo jedan od tih silnih velikih praskova izrodio je naš svemir u strahovitoj eksploziji. Iz neverovatno guste, sićušne i vrele tačke, stvoreno je sve što vidimo da postoji. A ta naša tačka, ona je eksplodirala iz čiste energije, sasvim slučajno, kao što to čini bezbroj drugih tačaka u izvorištu svetova. Naš svemir raste od kada se rodio! Skoro četrnaest milijardi godina! A oni drugi, nastali iz drugih početnih tačaka, ko zna od čega su, koliki su, kakvi su. Da li i oni rastu, ili se možda smanjuju? Ili malo rastu pa se malo smanjuju? Ne znamo. Kao što ne znamo da li ćemo ikada otkriti neku prečicu do nekog od njih.

U drugoj dimenziji, rađaju se zvezde. Opet slučajno. U džinovskim i hladnim oblacima gasa, u našem svemiru čestice se sporije se kreću nego u toplijim oblacima. A to je dovoljan uslov za početak čarolije. Čarolije privlačenja. Kad jednom počne, ta čarolija nikada ne prestaje. Najpre se, na više mesta u oblaku, naprave male, pa sve veće i veće, sve zgusnutije, zgrudvanije i vrelije grumuljice. Kada postane baš vrelo, kad sve u grumuljici počne da se krčka na desetak miliona stepeni, rodi se zvezda.

U istom oblaku, istom zvezdanom porodilištu, rađa se istovremeno mnogo zvezda, na stotine novih sunaca…

U trećoj dimenziji vlada ljubav. Kao Čestice i Antičestice, On i Ona se slučajno sretnu. I ludo se, sasvim slučajno, zavole. U njihovom spajanju, nastaje božanstveni bljesak energije, veliki prasak ljubavi. Posle devet meseci širenja, novi svemir se rađa, odvaja i dalje nastavlja da raste potpuno sam. Dok jednog dana ne poraste i slučajno sretne nekog, kao stvorenog za novi veliki prasak ljubavi.

U četvrtoj dimenziji, od beskrajne energije zgrudvane u oblacima tvoje mašte, pokrenute čarolijom ljubavi, nastaju priče.

Večiti zakon nastajanja i nestajanja važi u svim dimenzijama. Zakon stvaranja nečega iz ničega.

Da li ćeš jednog dana stići do neotkrivenih svetova? Zavisi od energije tvoga bića, privlačne sile tvog duha, ljubavi u tvom srcu i mašte koja otkriva nove dimenzije.

NA SUNČEVOM RINŠGIPILU

Lana je obožavala ringišpil. To je bilo mesto na kojem se osećala posebno, kao da se ceo svet, vrteo oko nje. Sišla je, tek da se uveri da sve stoji na svom mestu. Kad ono –

– Sunce se pomerilo, mama! Pre pola sata bilo je iza zgrade, a sada je iza drveta!

Malu kućnu predstavu sa baterijskom lampom i globusom za Lanu su više puta izvodili tata i sestra, objašnjavajući ko na nebu obilazi oko koga, koliko, zašto… Sunce mirno čuči u sredini, odnosno tata koji drži baterijsku lampu. Sestra vrti maketu globusa i obilazi oko tate.

-          Postoji pravo, i postoji lažno, kobajagi kretanje, – ozbiljno će Lani mama. – Sunce kobajagi,

izlazi ujutru negde na Istočnoj strani neba, izdiže se polako nad horizontom, leti mnogo više nego zimi, i mirno tone u rumenilo zapada.

-          A zašto kobajagi? Pa ako i progutam to kobajagi, kako ću znati gde je istok a gde zapad?

-          Pošto je Sunce zašlo, možemo da sačekamo još malo da se pojave zvezde.

-          Čekaj, još mi nisu jasne stvari oko Sunca, a ti bežiš među zvezde!

Jedan dupli sladoled ubedio je Lanu da kroz nekoliko trenutaka zakorači sa mamom u mrkli mrak.

-          Pogledaj onih sedam sjajnih zvezdica što potsećaju na kola. Sa pet koraka, od kojih je svaki jednak razmaku između zvezda u pramcu kola, stićićemo do Severnjače.  Od nje se dalje prečicom spuštamo ka horizontu i tako dobijemo pravac ka severu. Iza leđa nam ostaje jug, ispružene ruke pokazuju istok, desna, i zapad, leva. I ako dovoljno sačekaš, videćeš kako se sve okreće oko Severnjače koja leži tačno na osi obrtanja Zemlje.

-          Opet, Zemlja se okreće oko ose! Kako ja to ne osećam? Pavle kaže da je video svojim očima da se Zemlja okreće! Ne verujem mu. Ja sam lično videla da se pomera Sunce! I ko je sada u pravu od nas dvoje?

-          Oboje ste u pravu. Zemlja obilazi oko Sunca, kao da sedi u korpi na Sunčevom ringišpilu a ta korpa se još  i vrti oko sebe. Razmisli, da li će se iz Zemljine korpe u svakom trenutku videti stub ringišpila, to jest Sunce? Lana je odmahivala glavom.

-          Pa neće, dabome – u nekom trenutku će se Sunce pojaviti u vidokrugu, i kako se Zemljina korpa i dalje vrti, opet će nestati. I tako se nama u Zemaljskoj korpi čini da se Sunce kreće po nebu tokom dana, zbog Zemljinog obrtanja. Zbog Zemljinog obrtanja postoje dan i noć.

-          Dobro, verujem ti! Ali da li se i Sunce bar malo, bar nekada, pomera?

-          Da, da, da. Pomera se. Zamisli sada jedan ringišpil mnogo veći od Sunčevog! I kako se na  njemu vozi dvesta milijardi zvezda! I Sunce sedi u jednoj korpici, trideset hiljada svetlosnih koraka od centra… Zamisli ti te korake! Svaki od devet i po biliona kilometara!

-          Baš bih volela da šetam tim svetlosnim koracima! Nikada se ne bih umorila! Kao svetlost!

-          Onda, hajdemo! Besplatna vožnja za sve, na galaktičkom ringišpilu! Mama časti! Još samo dvadeset krugova!

Oto Jegersberg

Spektakularni slučaj ekonomisanja plemenitošću

Društvo putnika nalazi se u neplodnoj oblasti. Glad i žeđ putnika, čije potrebe priroda ne može da zadovolji, izazivaju strah da će doći do katastrofe. Društvo nailazi na jedan voćnjak, ali plodovi leže na zemlji, sasušeni. Odavno ih je trebalo obrati. Tada se vođa putnika odlučuje da primeni jedno, čini se, zaboravljeno staro sredstvo. Seće žiletom svoju kožu ispod pazuha i umeće grančice kruške, onda brižljivo zatvara posekotine, tako da grane čvrsto stoje i ne smetaju pri hodanju. Sledećih dana putnici, puni nade, opažaju pod pazuhama svoga vođe život u zametku. Najpre se na granama probijaju listići, pa nove grančice, ubrzo zatim bujaju pupoljci iz kojih se razvijaju cvetovi. Nakon izvesnog vremena, kad društvo zbog iznemoglosti i ne pomišlja da nastavi put, najnestrpljiviji se već veru uz telo vođe da uberu plodove.

Najkraće priče na svetu, str. 129, Beograd, 2004.

Priče od 3 reči pristigle na Konkurs 357 – Priča za tren

Dijana Maloku, I mesto

Made in Jupiter. (Proizvedeno na Jupiteru.)

Katarina Nikolić, II mesto

Androidi napraviše dečaka.

Leila Samarrai, II mesto

U grobu sanjam.

Edita Prskalo Ćelić, IV mesto

Ime Doli, otac?

Miloš Živanović, V mesto

-Mrtav?

-Nisam više.

Sandra Zec

I nebo jeca.

Aleksandra Čvorović

Svemir je uzdahnuo.

Leila Samarrai

Vanzemljaci umiru bipćući.

Maša Prihotko

Sibile prestižu život.

Evica Kraljić

DUHOVI ŠEĆU SNOVIMA.

Edita Prskalo Ćelić

Stvarno nisu zeleni.

Edita Prskalo Ćelić

Crvotočina se ucrvljala.

Edita Prskalo Ćelić

Koči, crna rupaa…

Pavle Cvijić Pajo

Um razumu pobježe.

Evica Kraljić

SMRT KORAČA GRADOM.

Aleksandra Čvorović

Želim biti čovjek.

Leila Samarrai

Tražim recepte kanibala.

Leila Samarrai

Otkucaj iz groba.

Milan Stančić

Pahulja uruši neboder.

Milan Stančić

Saturnu dodi’o hulahop!

Milan Stančić

Platon upis’o speleologiju.

Darko Lisac

Kako misliš mrtav!?

Nataša Stanić

Prozori puni zidova.

Eva Petelin

Bum. Kraj sveta.

Vladimir Mušicki

LETEĆI TANJIR
Sleteo.

Zoran Trklja

Večni
Nije mrtav.

Stevan Šarčević

Kuku Todore, cunami!

Maša Prihotko

Mefisto, ktitor ispaštanja.

Milan Stančić

Faraon istjer’o arheologe.

Slaviša Milovanović

Srce kucalo. Juče.

Simon Marić

Kva. Kva. Kvazar.

Marina Prohaska

Umirem. Rađam se.

Petar Knežević

O B R T
Kuglanje svemirom…

Miloš Jocić

Ubio je zmaja.

Simon Marić

Vraćam telo. Reinkarnacija.

Maša Prihotko

Demoni silaze željom.

Maša Prihotko

Zgrčivši pipak, vaskrsnu!

Fedor Lučić

Zagrišću svoje uši.

Miloš Jocić

„PETI RAJH ZAUVEK!“

Milan Stančić

Mitraljez ubio Vrijeme.

Milan Stančić

Isus napio Budu!

Dragan Tomić

Zemlja diše… Živimo.

Pavle Cvijić Pajo

Ljubav svjetlom trči.

Zoran Svilar

Sila
Osvajači svemira

Nataša Stanić

Istetovirana raskrsnutim zorama.

Pavle Cvijić Pajo

Kočijom srca nestaje.

http://hellycherrywebzine.blogspot.com/search/label/Littera

Milovan Vitezović

Sa autoputa

Vozio sam propisanom brzinom.

Oni koji su vozili iz pravca u koji sam se namerio, ablendovali su mi.

„Opominju nas da idemo u susret mestu radarske kontrole“, upozori me supruga: „Smanji brzinu. Znaš ih.“

Smanjio sam brzinu za nijansu, s psovkom.

Posle izvesnog vremena pretekao me je motociklista i dao mi znak da pristanem.

„Vozio sam prema propisanoj brzini.“

„Jeste.“

„Vozilo mi je sasvim ispravno.“

„Verovatno.“

„Nisam ni pio.“

„Tim gore po vas.“

„Nisam načinio nikakav saobraćajni prekršaj.“

„Nisam ni ja saobraćajac. Ja sam iz službe javne sigurnosti. Radar je registrovao vašu psovku celog sistema.“

Mala kutija, str. 136, Beograd, 2001.

Tomazo Landolfi

Vaškina priča

Ja, vaška, živela sam u jednoj gustoj šumi po kojoj sam blaženo šetala; to je zaista bilo moje carstvo. Život mi je tekao srećno; za ishranu sam s najvećom lakoćom iz zemlje uzimala njen crveni sok, porod ostavljala na sigurno, u sopstvenu ljušturu u podnožju jednog stabla, i sve u svemu, ništa nije uznemiravalo naše naselje koje je cvetalo. Ali, jednog dana osetih kako se zemlja ispod mene hladi, a njen se sok, slično nekoj beživotnoj limfi, zgruša i poprimi ukus smrti. Okončah u ledu, u nekakvom mračnom svetu. Za to ne želim nikog da okrivljujem, čak ni onoga koji nas sluša odozgo; moguće je (mada ne verujem) da je tako trebalo da bude i da je to dobro. Ali vi, ljudi koje nazirem u senci, zašto me gledate tako oholo? Ista će biti vaša sudbina jednog dana.

Najkraće priče na svetu, str. 41, Beograd, 2004.

Tihomir Nešić

Dvoboj

Nekoliko noći sam udarao u zidove, najpre pesnicama, potom glavom, na kraju sam se čitavim telom bacao na njih.

Prošle noći su zidovi krenuli na mene: dugo su se preteći približavali, a kad su me obuhvatili, zaustavili su se kao da procenjuju koliko sam uplašen.

Stisli su me i utisnuli se u moju kožu.

Noćas, to mi je jedini izlaz, moram sa sebe da zderem jedan zid, ili da prođem kroz onaj koji se pokaže najmekšim ili najslabijim.

Ako ne svane, znači – nisam uspeo.

Mala kutija, str. 114, Beograd, 2001.

Rudi Krausman

Mađioničar

U dvadesetoj godini mađioničar je digao ruke od svog posla i prihvatio dobro nameštenje u industriji. Za dvadeset godina stekao je veliku belu kuću, tri plava klavira, jedno staro remek-delo, dva francuska kuvara, psa, baštovana intelektualca, pet sijamskih mačaka, frigidnu ženu, dva crna mercedesa, počasnu titulu, dva pauna, zbirku pruskih sablji i jednog crvenog zeca.

Na svoj četrdeseti rođendan mađioničar je spakovao sve što je stekao u veliki kovčeg, i potom ga pretvorio u kutijicu koju je vezao najlonskim koncem. Stavio je kutijicu u svoje staro englesko odelo i odneo ga u zalagaonicu. Od novca koji je dobio kupio je skupu maramicu. S njom, odlučio je, ponovo će početi da se bavi svojim starim poslom.

Najkraće priče na svetu, str. 87, Beograd, 2004.

Miloš Latinović

Satanailo

Drobac:

Ne more guja da se vrati u jaje…

Ni vaš u gdinju iz koje je izmiljela!

Ljubomir Simović

Čovek po imenu Satanailo bio je večna katana, a zbog zločina koje beše počinio – više zver vlastelina Kornela Pope. Ime i niska trofeja od tristo odsečenih ušiju pobijenih neprijatelja i onih što su mu se na stazi našli behu tom nesoju znamen i odličje. A takvima je i to previše.

Kršteno ime Satanailo označi mu karakter, istovrstan onome što ga ima muški đavo, koji se jednako tako zove. Muva se i vreba oko potoka i vodenica, a jači je od onog ko se njega boji, te ne preza od sitnih krađa, prevara i razbojništva. Satanailo – čovek, više zver – ušao j eu ovu povest iz dva razloga. Prvi – ljutom oštricom hitrog noža prerezao je zborani vrat ciganke Zore, seoske babice, koja je te – za nju nesrećne – noći s dva meseca, porodila Kornela Popu, sina vlastelina Kornela Pope, izričući kletvu da če dete biti – Đavo…

Drugi razlog, beše – k’o da je Satanailo, sačuvaj bože, pripovedač il’ sočinitelj pismena – rečenica:

- Ima neki dan kada ti se sve zgadi…

To je rekao, pričaju vetrovi, Satanailo i potom se zaleteo kroz mrak, preko litice, niz koju beše gurnuo preklanu staricu, napravio dva-tri koraka, kao da po vazduhu hoda i, bez krika i glasa, zauvek u tami, iz koje je, mora biti, u svet ukoračio – nestao…

Mala kutija, str. 219, Beograd, 2001.

Šel Silverstajn

Sudnji dan

I Bog pogleda dole, promotri celu Zemlju, i bi mu zlo.
- OK! – progovori on. – U redu! Ja sam sit, preselo mi je. Ogorčen sam. Već mi je na vrh glave. Što je previše, previše je.
- Gabrijele! – prodere se – zasviraj tu svoju prokletu trubu! Želim da dotučem to smeće tamo dole.
- Ma, već je i bilo vreme – reče Gabrijel vadeći trubu iz futrole. – Želiš li neki zgodan moderan hit, ili možda nešto vojnički, recimo kakav marš, ili možda samo jedan dobri, glasni…
- Baš me briga šta ćeš odsvirati – reče Bog – samo sviraj! I neka bude glasno; neka bude uverljivo, i konačno za svoju večnost… Neka odzvanja od neba do pakla i natrag; neka ispuni duše svih ljudi, neka ih ispuni spoznajom da je to to, da je kucnuo čas. NEKA GRUNE!
- T. S. Eliot kaže, da kraj sveta izgleda…
- Šta se mene, do đavola, tiče šta kaže taj T. S. Eliot! Samo sviraj kako ti ja kažem. – reče Bog.
- U redu, u redu – složi se Gabrijel – u redu, nije potrebno da se izdireš na mene. Konačno, ja sam ipak muzičar, a ne vodoinstalater. Bar sam se ja načekao da svane ovaj dan. Budi siguran da neću upropastiti stvar! Ti samo reci kakav si kraj zamislio, a ja ću već naći nešto što odgovara.
I on namesti pisak na svoju trubu.
- Hoćeš li opet izvesti da kiša pada četrdeset dana i noći?
- Paaaa, zapravo, nisam razmišljao o tome – reče Bog.
- Ha, ako si mislio da pada kiša, bolje da na to zaboraviš. Oni dole su usavršili melioraciju.
- Možda ću ih dobro zatresti – reče Bog. – To će ih zaista dobro…
- Ne pali – reče Gabrijel. – Ja bih, doduše mogao da ti odsviram nešto zaista potresno, ali one kuće dole su uglavnom sigurne od potresa, a verujem da si naumio da ode sve odjednom.
- Pa, naravno, naravno – reče Bog. – Znam ja to. Pa nisam ni mislio na potres, to sam samo rekao tek tako… Jedna dobra kuga više odgovara mom stilu… Možda jedna kuga koja će…
- Ali oni su vakcinisani!
- Vakcinisani? Hmm… Naravno… Ipak, šteta… U staro vreme, znaš, mogao si ih okružiti i tako pokositi svu mušku decu i…
- Mogao bih ih možda dotući gromovima – predloži Gabrijel.
- TO JE TO! Bravo! – reče Bog. – Nekoliko poštenih gromova bi zaista…
- Ne, neće ići – reče Gabrijel. Njihove bi rakete verovatno zaustavile oblake s gromovima.
Bog se ućuta, zavali se u naslonjač i razmišljaše dugo, dugo.
Gabrijel je prebirao bezvezno po dugmadima trube.
- Pretpostavljam da su im kuće nezapaljive – promrmlja konačno Bog.
- Sve osim predgrađa – reče Gabrijel – A ako ih spališ, podićiće moderna naselja.
Bog ponovo ćutaše dugo, dugo.
- Slušaj, – reče, izvinjavajući se. – Ma nema veze. Možda… Možda ih za sad pustimo na miru. Možda ću im dati još malo vremena. Na kraju krajeva, oni su svi moja deca, moji jaganjci, zar ne?
- U redu, što se mene tiče – reče Gabrijel. – Meni je svejedno. Nego, da ti ipak nešto odsviram? Hoću reći… Kad sam već izvadio trubu?
Opet muk.
- U redu, važi – konačno reče Bog umornim glasom, zavali se u naslonjač i sklopi oči.
- Sviraj mi… bluz!

Srimad Bhagavatam

Svetac i vile

Šuka, sin Vjase, običavao je da hoda nag, nesvestan vlastitog tela. Jednoga dana, dok je tako tumarao šumom, naiđe na jezero u kojem su se kupale vodene vile. One su ga gledale gde prolazi; i ne pokazivahu strah u njegovoj blizini. Ali kad je Vjasa, otac Šukin, izbio na obalu jezera, vile žurno isplivaše i zaogrnuše se haljinama. To iznenadi velikog mudraca Vjasu te on zastade i upita jezerkinje:

„Zbog čega takvo čudno vladanje, deco moja? Niste uzmaknule pred mladim Šukom, koji je nag, a plašite se mene, stara čoveka, uz to obučena.“

A vile mu odgovoriše:

„Poštovani gospodine, to je zato što Vi znate kojem polu pripadate, dok Vaš sin više ne zna je li muško ili žensko.“

Srimad Bhagavatam, jedna od najznačajnijih Purana (zbornika legendi, mitova, biografija, epskih pesama…), posvećena životu Krišne.

Hiljadu lotosa, antologija indijskih književnosti od najstarijih vremena do 17. stoljeća, str. 257, Beograd, 1987.

Isak Asimov

Vatra

Bila je gužva kao na kakvoj premijeri. Gomila naučnika, visoki oficiri, kongresmeni i par novinara…
Alvin Horner iz Vašingtonskog odeljenja za štampu prepozna pored sebe Džozefa, iz Los Alamosa, i reče: „Sad ćemo da vidimo nešto.“
Vinćenzo se zagleda u njega kroz debelo staklo naočara. „Ne vidim nešto naročito zanimljivo u svemu tom.“
Horner se namršti. Čekali su projekciju prvog super-usporenog snimka eksplozije atomske bombe. Uz pomoć najsavremenije opreme i zahvaljujući velikom trudu mnogih posvećenih trenutak eksplozije biće podeljen u milionite delove sekunde. Juče je A-bomba eksplodirala, a danas će snimci pokazati neverovatno detaljno tu eksploziju.
„Mislite da neće uspeti?“
„O, uspeće sigurno. Svi testovi su bili uspešni. Ali zaboravljamo glavnu stvar-„
„Šta je?“
„Ta bomba je smrtna presuda čoveku. Izgleda da nismo u stanju to da vidimo.“ Vinćenzo klimnu glavom. „Pogledajte njih. Oni su uzbuđeni i napeti, ali nisu uplašeni.“
„Ma svesni su oni opasnosti. I oni su uplašeni.“
„Ne dovoljno”, reče naučnik. „Viđao sam ja neke od njih kako gledaju dok hidrogenska bomba raznosi celo ostrvo, a zatim odlaze kući da mirno spavaju. Takvi su ljudi. Hiljadama godina đavolska vatra im se pokazuje, i još uvek nije ostavila neki utisak.“
„Đavolska vatra? Da li ste vi religiozni, gospodine?“
„Jučerašnja eksplozija beše đavolska vatra. Bukvalno.“
To je bilo previše za Hornera. On ustade i promeni sedište, ali poče nervozno da osmatra ostatak publike. Da li su uplašeni? Nisu mu se više takvim činili.
Ugasiše svetla i projekcija poče. Na ekranu, vatreni toranj poče da se diže. Publika se sasvim umiri.
Tad se tačkica svetlosti pojavi u korenu tornja, crvena, goruća tačka, polako rastući u lenjim drhtajima, čas u jednom, čas u drugom smeru, uzimajući nepravilne oblike, mešajući svetlost i senku…
Jedan čovek vrisnu u šoku, a za njim još nekolicina. Promukli usklici praćeni tišinom. Horner je mogao onjušiti strah, ukus strave u sopstvenim ustima, osetiti kako mu se krv ledi.
Ovalna lopta plamena zaustavi svoj rast na tren, pre nego što se raširi u svetlu sferu.
Tad svi u prostoriji videše tamne mrlje nalik na oči, sa tamnim linijama brade, blješteće oči, kosu koja se spušta na čelo u pravilno V, tanka iskežena usta kako se smeju iz đavolske vatre…
I rogove.

Najkraće priče od 5 reči

Priče pristigle na konkurs „357 – Trenutak inspiracije“

Tri jahača apokalipse jure četvrtog.

Aleksandar Stošić, 1. mesto na konkurtsu Trenutak inspiracije – 357

Grad spava. U podrumima – glave.

Vladimir Kolarić, 2. mesto na konkursu Trenutak inspiracije – 357

Mama, biću dobar! Uključi me!

Saša Rudan, 3. mesto na konkursu Trenutak inspiracije – 357

Vremepolov

Ponedeljak, utorak, sreda, ponedeljak…

Nenad Jovanović

A.I.

Ni boli, ni snova…

Đorđe Aćimović

Plamen iz srca sažiže zvezde.

Vladimir Kolarić

Budim se skupljajući dijelove tijela.

Wall

Za majmuna

mi smo

I-Ti.

Bojana Knežević

Sve je uredu – defragmentujem se.

Nikola Dinić

Mjenjam planetu… atmosfera nije bitna…

Dragutin Jurić

Plavo sunce se ponovo rađa.

Vedrana Čačić

Pod noktima bogova ljudski tragovi.

Gordana Radovanović

Moraćemo peške. Teleporter opet crk’o!

Ivica Milarić

Na novootkrivenoj planeti, savršena piramida.

Milivoj Kostić

Sapleo se o treću nogu.

Ivana Milaković

Ljubavi, tvoji pipci me golicaju!

Saša Rudan

Priredila Tamara Lujak

Bojan Bosiljčić

Unutra

U poslednje vreme sam se češće skrivao na tavan. Novi susedi – beše to očito već posle nekoliko dana – bili su rešeni da rasture rumenu koprenu mojih popodneva. Bam bam bumbara bum bum bum! Neko je tu bio bubnjar. Topao, pucketav, tavan je bio moj štit pred Gradom. Polako sam gore preneo neophodne stvari: sto, sotlicu, stonu lampu. Ovo poslednje bilo je najvažnije: da bih uopšte mogao da pišem svetlost je morala da pada tačno pod određenim uglom…

Tavan je (a koji nije?) bio bogato opskrbljen čudnim stvarima pa sam tako, iz dana u dan koncentrično zalazeći u njegove dubine, jedne ponoći, ispod prevrnute fioke koja je ispala iz komode a ova opet bila pritisnuta uspravljenim kaučom, napipao predmet čija me je tajanstvena zvezkavost naterala da ga hitro prinesem svetlosti. Bila je to malpa, jedna od onih što liče na čajnik, sestra bliznakinja Aladinove čarobne lampe koju kad protrljate… i po kojoj se zove završno poglavlje jedne od mojih knjiga. Bio sam dirnut.

Očistio sam je od prašine i odredio joj najlepše mesto na stolu. Ipak, znajući istoriju i sklonosto moje porodice generacijama unazad, pitao sam se kako je lampa uopšte stigla ovamo.

Jedne noći (ovaj put ne znam tačno vreme, ali to nije teško odgonetnuti), nešto me je povuklo, neka iznenadna čežnja, i moji dlanovi su nežno prilegli uz kruškasto telo. Protrljao sam lampu. Ali… hvuššš! kakva je to lampa bila?! U obliku plamička dima, ne povinujući se nikakvom pravilu u tom pogledu, usisala me je unutra!

Nadam se da me niko neće naći. Tiho je ovde, i toplo; i bubnjevi se više ne čuju. Ne umem to da objasnim, ali, gde god da se okrenem, svetlost me odnekud prati baš pod onim, tačno određenim uglom…

Mala kutija, str. 200, Beograd, 2001.

Priče od 5 reči pristigle na Konkurs 357 – Priča za tren

Ivan Sobakov, I mesto

Umro sam juče, javi mami.

Dragan Paunović, II mesto

Dođi da vidiš šta sanjam.

Stevan Šarčević, III mesto

Tata, nekada je postojalo kopno?

Katarina Nikolić, IV mesto

Mehanički dečak biće ljudima prijatelj.

Milena Ilić, V mesto

Svuda sam, ali se krijem.

Aleksandra Čvorović

Grob
Tiše… Ne prizivaj zlo.

Eva Petelin

Robot reče punjaču: „Volim te.“

Leila Samarrai

U grobu je nesnosna buka.

Fedor Lučić

Mrtvi pikseli na mom dlanu.

Vladimir Kraljević

Format C?
- Nemoj, to boli.

Vladimir Kraljević

Zaključak 9691BBZN
Zemljani nisu jestivi.

Ivan Sobakov

Reklama: Prodajem jednoroga, 500 eura.

Maja Đorović

Pomagaj vilo, pao mi sistem!

Vida Nenadić

Nebo mi je ukralo boje.

Milan Todorov

J. Z. GREŠNI (2010 – 1953)

Evica Kraljić

LETEĆI TANJUR NA LIVADI. SPAVA.

Vanja Pavlović

UTERUS
Penis kiborga ispaljuje atome.

Stevan Šarčević

‘Bem ti marsovce! Ode zemlja!

Miloš Jocić

Bio je to okej svet, pomisli Bog.

Milena Ilić

Pogledao je u padajuće nebo.

Stefan Marković

Prizivanje duhova se loše završilo.

Leila Samarrai

Uhvatio sam te, vanzemaljski gade!

Miloš Jocić

„Nedostaju mi ratovi na Zemlji…“

Nataša Stanić

Neopažena smrt u sazvežđu Leptira.

Aleksandra Čvorović

Prekasno je za novo rođenje.

Milan Todorov

JEDEM trešnje. Jedna nema košticu.

Ružica Dević

Autistična. Ona mašta o mašinama.

Milan Stančić

U Americi službeno pismo ćirilica!

Stefan Pas Stefanović

Ne vidim sebe u ogledalu.

Zoran Milošević

RAKETA
Boli me nuklearna glava!

Evica Kraljić

SVEMIRCI ULAZE U MOJU SOBU.

Bojan Kiš

Zemlja?! A gde je to?

Simon Marić

Na ’leba sam vanzemaljca namazao.

Miloš Živanović

Čemu živeti?
a=b

Leila Samarrai

Jutro je osvanulo isuviše kasno.

Nikola Marković

Zamjauka pas na troglavog čoveka.

Dragan Tomić

Big beng…zaista kosmički orgazam.

Milena Ilić

Mrak je te večeri pao dva puta.

Miloš Ilić

Okrenuo je vetar, nastavio put.

Željka Romić

Nebo pada. Ipak nismo sami.

Dušan Pirković

Svojim eksperimentima probudili ste Ktulua.

Maša Prihotko

Crnobog pred čovekom jako preblede.

Vida Nenadić

Još čujem ćutanje polivalentne tišine.

Milena Ilić

Okrenula se i spazila sebe.

Dušan Pirković

Turisti – prve žrtve boga Jaguara.

Milan Todorov

Dijagnoza: izliv mozga u krv.

Ružica Dević

Robot-seksualna ja. Nedeljom se samozadovoljavam.

Đura Šefer Sremac

Srbi – nebeski narod, zemaljske ovčice.

Darko Lisac

U ogledalu nije bilo odraza.

Bojan Kiš

Idemo u susret kometi! Čššš…

Milan Todorov

JAHAČI Apokalipse, obavezno sa kacigama.

Miloš Ilić

Kockom razbijam cvetove na kugle.

Evica Kraljić

CRNE VODE TEKU PO ULICAMA.

Sandra Zec

Snovi pokrivaju ostatke ranjenih avatara.

Milan Todorov

KAJSIJA puna plodova tri godine.

Fedor Lučić

Volfram-čelična spirala u letnjem suncu.

Petar Knežević

L E T
Zasićenost praznim prostorom večnosti.

Aća Tatjana

Alfa
Vanzemaljac? Mozak ipak ljudski?

Saša Skalušević Skala

Mi smo virtuelni mitovi, senke.

Milan Todorov

BAKA u krošnji stare jabuke.

http://hellycherrywebzine.blogspot.com/search/label/Littera

Žoze Saramago

Grad

Bio jednom jedan čovek koji je živeo izvan gradskih zidina. Da li je počinio neki zločin, da li je ispaštao grehove predaka ili se naprosto povukao u samoću iz osećanja ravnodušnosti ili stida – ne zna se. Možda zbog svega pomalo, jer je sasvim izvesno da od lepog i ružnog, od istine i laži, od onog što se priznaje i onog što se taji, svi mi gradimo svoje krhko postojanje. Živeo čovek izvan gradskih zidina i, zbog te izopštenosti, dobrovoljne ili nametnute, naposletku je počeo da oseća izvestan ponos. Ali nije mogao da izbegne (to već nije mogao) da mu se na oči ne navuče neka setna izmaglica, koja inače obavija svako prognano biće.

Nekoliko puta je pokušavao da uđe. Činio je to ne zato što je osećao neodoljivu želju, niti zato što mu je njegov položaj već dojadio, nego iz pukog nagona za promenom ili iz nesvesne malodušnosti. Birao je uvek pogrešne kapije, ako ih je uopšte bilo. I ako bi ponekad pomislio da je već ušao u grad, to se dešavalo u trenucima kad bi mu se pričinilo da uporedo sa stvarnim gradom postoje njegova obličja nepostojana kao senka koja se u očima zgušnjava. A kad bi se te slike raspršile, poput magle što se iznad voda razilazi na prvi dodir sunca, zaticao bi oko sebe pustoš, dok bi u daljini, beli i visoki, s drvećem zasađenim na kulama i visećim vrtovima duž terasa, bedemi grada ponovo zablistali, i dalje nepristupačni.

Iznutra je dopirao žagor slavlja. To je govorila mašta, više nego čula. U savkom slučaju, bili su to zvuci života. A ne samotnička smrt koja nije ništa drugo nego uporno posmatranje vlastite senke. A ne gluvo beznađe poslednje reči koja se otme u trenutku kada bi, umesto nje, više vredeo ključ. Tada je čovek obilazio oko dugačkih bedema, pipkajući duž zidova, u potrazi za vratima koja su mu, neodređeno, bila obećana.

Jer čovek je verovao u sudbinu. Život izvan zidina (ako je o njemu uopšte imao stvarnu predstavu) bio je za njega jedno slučajno i privremeno stanje. Jednog dana, ni pre ni kasnije, već tačno utvrđenog dana, ući će u grad. Bolje rečeno: ući će u bilo koji deo grada, jer na to su se svodila njegova očekivanja. Ona setna izmaglica pretvoriće se u noć, i to će biti nužno zlo, ali takođe privremeno, jer će predodređeni dan doneti rešenje. Ili možda čak ni to. Možda samo neki svršetak, običan svršetak. A i odustajanje bi, takođe, bilo neki izlaz.

Čovek nije znao da se gradovi opasani visokim bedemima (pogotovu ako su još beli i obrasli drvećem) ne zauzimaju bez borbe. Čovek nije znao da će pre bitke za osvajanje grada morati da vodi jednu sasvim drugu bitku, i da pobedi. A u toj prvoj bici moraće da se uhvati u koštac sa samim sobom. Niko ne zna ništa o sebi pre nego što stupi u neku akciju u koju će morati da uloži sve što ima. Ne poznajemo snagu mora sve dok se njegove vode ne pokrenu. Ne poznajemo ljubav pre no što nam se ljubav desi.

Nastupila je bitka. Kao u Homerovim pevanjima, u nju su se uključili i bogovi. Borili su se na čovekovoj strani i protiv njega, a katkad i međusobno. Čovek koji se borio za život unutar gradskih zidina, udružio je mač i reč s bogovima koji su mu bili saveznici. Ranjavao je i zadobijao rane. A bitka se otegla danima, nedeljama, mesecima, bez prekida i predaha, čas blizu samim bedemima, čas toliko daleko od njih da se čak ni grad nije mogao videti, niti se više znalo kakva će nagrada uslediti po okončanju borbe. Bio je to samo novi vid očajanja.

Sve dok jednoga dana bojno polje nije ostalo slobodno i raskrčeno, kao kakvo ušće gde se odmaraju vode. Sav krvav, čovek, i jedini bog koji mu je preostao, pogledaše kapiju pred sobom, otvorenu širom. U gradu je vladala mukla tišina. Još uvek pun bojazni, čovek kroči napred. U korak s njim, bog. Uđoše na kapiju – i tek posle njihovog ulaska, grad je postao naseljen.

Bio jednom jedan čovek koji je živeo izvan gradskih zidina. A taj grad bio je on sam. Grad zvani Žoze, ako već želimo da mu nadenemo neko ime.

Žoze Saramago, Embargo i druge priče, str. 5-7, Beograd, 1999.

Adnadin Jašarević

O, MOJ BOŽE!

Rano je jutro Dekade. Nikoga na ulicama. Naravno. Svi spavaju… Ne i ja. Neka svi zaborave svoje dužnosti za Dekadu, ja neću. Ja, Roger. Roger 13. Zvjeram lijevo-desno. Očekujem valjda da će se iz sjenovitih pobočnih uličica neko ipak pojaviti. Zbunjen sam. Koračam kroz utihli grad, bulevarom obojenim u sivo i mislim… Svijet se promijenio. Ne tako davno odlazio sam do Hrama u društvu. Brojnom. Svi su žurili zauzeti mjesto u Velikoj dvorani. Sjećam se, hiljade mojih sugrađana je, u redovima, kao postrojeni u regimente, čekalo ispred svetilišta. Sjećam se…

Koračam pustim Čapekovim trgom pognute glave. Ta tišina, recimo apoteoza tišine… Pritišće mi pleća ka tlu, stišće ramena ka prsima. Moji koraci odjekuju poput udaraca čekiča. Nikada se nisam osjećao tako usamljenim. Nedostaje mi mrmor tisuća glasova, brujanje motora, čak i guranje s prolaznicima koje me negda smetalo. A najviše od svega, da, sretanja na velikom platou pred Hramom, u vrtovima od opsidijana… Kako smo onomad govorili, da: „Slava Zakonodavcu!“ Da, nekad bilo. Izbijam na plato, među uzvišene oblike vajane stoljećima, rukom Ulisa, Hala, Lamana… Tek ovdje, pod otvorenim nebom, sav taj neispunjeni prostor, praznina me salijeće, kao da me nastoji zdrobiti u parčiće. Eh, sad, i vjernik poput mene, nepokolebljiv, nalazi utjehe u mnoštvu. Obraćati se Bogu bez podrške samotan je posao. Kako je majušan, tih do nečujnosti, moj glas upravljen ka nebu. Kako je moćno glasao odzvanjajući uz tisuće drugih. Podižem pogled ka visokim kulama Hrama koliko da se utješim. Podiže se sred platoa, tvrda citadela, savršenog oblika, glatkih robusnih zidova, čista, mračna uprkos izlazećem suncu. Djeluje tako snažno da i ja, neznatan kakav jesam, koračam ka kapiji uspravljene glave, djeleći makar iluziju snage što je osjećam u tom posvećenom mjestu. Žurim kraj statua koje prikazuju zaboravljene stvorove iz mrtvih šuma i mrtvih vremena… Kapija je otvorena. S lijeva, uz stepenice, postavljena je bista koja prikazuje Zakonodavca. Stajem lice u lice sa našim Učiteljem. Njegovo lice djeluje kao da je istesano grubim, oštrim potezima. Snažno je. Pripadalo je osobi što ne zna za neuspjehe, onome koji nikada nije ustuknuo pred nedaćama. Nisam snažan dovoljno ni za puki svakodnevni život, ali, pred njegovim licem uvijek osjetim čvrstinu u sebi, kakva inače ne progovara… Zahvalan, konačno okrećem glavu, namjeren ka kapiji.

Kapija je širom otvorena, nalik na raširene ruke prijatelja. Ulazim u veliki hol donekle umiren, iako ne mogu shvatiti zašto drugi ne razmišljaju poput mene. Kako su mogli zaboraviti?! Što se to promijenilo u njihovoj svijesti? Ne doći, pokloniti se pred simbolima Zakonodavca i svemoćnog stvoritelja… Ne znači li to da su zaboravili Zakone, da više nisu ono za što su stvoreni? Prelazim dugački hol smjerno. Kao da osjećam poglede proroka na tjemenu. Znam da su ovdje samo njihove biste sazdane od rijetkih metala, puki simboli, ali opet… Njihova lica trebalo bi da nas podsjećaju na tradicionalne vrijednosti, na patnje i bol, uzvišena htijenja… Kako god, čini se da malo ko danas osjeća potrebu da ih se prisjeti. Ili se možda plaše tih upornih pogleda, ako ne i ispitivačkih. Ne i ja. Prilazim oltaru sazdanom od simboličkih vretena jednadžbi, algoritama i čarobnih formula što pokreću univerzum. Sada klečim. Izgovaram litaniju, kao i u bezbroj dekada stotinu godina unazad: „Jedan je bog, a Isak Asimov je njegov prorok…“

Veselin Marković

Prostori

Omamljujuća toplota u uskoj kuhinji činila ga je pospanim. Protegao se. „Stavi ruku na usta kad zevaš“, upozorila ga je baka.

Od štednjaka se dizala vrela zagušljiva para i skupljala se na zidovima, prilika za nekažnjeno crtanje. Vrhom kažiprsta ukoso je ispisao svoje ime u toploj magli. „Napisao si „i“ obrnuto“, rekla je baka. Obrisala je ruku o kecelju i ispravila grešku. „Tako treba.“

Mirisu su bili poznati pa se podigao na prste ne bi li otkrio šta se kuva, ali jelo je ostalo previsoko.

„To je nešto što ti vrlo voliš, ali neću ti reći šta. Piše na ovoj cedulji. Umeš da pročitaš?“

List papira ostao je van dohvata, zalelujan u pari. Baka je skinula naočare. „Eto, opet sam uzela pogrešne naočare. Luda stara baka. Hajde, idi u moju sobu i donesi mi one za čitanje.“

Pokazalo se da baka ima još dva para naočara. Ležale su na stočiću pored kreveta, zagledane u tavanicu. Razmislio je, a onda uzeo i jedne i druge.

Vratio se u kuhinju, ali bake nije bilo. Šerpa je stajala na istom mestu, poklopac je i dalje bezvoljno poskakivao u pari, ništa se nije promenilo. Otišao je ponovo do bakine sobe, pomislivši da je krenula za njim, ali nije je našao, kao ni u kuhinji kada se opet vratio.

Ušao je u dnevnu sobu. Otac je sedeo u fotelji i čitao novine.

„Tu je ona negde“, odgovorio je otac. „Ne treba da brineš. Sigurno je otišla u ostavu, da uzme nešto za ručak.“

Oprezno je otvorio vrata prohladne ostave i ugledao polumračne police načičkane teglama. Vratio se da kaže ocu kako bake nema ni tamo, ali dnevna soba bila je prazna. Novine su presavijene ležale na fotelji.

Stajao je, čekajući da se otac vrati, a onda još jednom prošao stanom, ali nikoga nije našao.

Dotrčao je do majčine sobe i naglo otvorio vrata. Majka ga je iznenađeno pogledala. „Šta je bilo?“, tiho je upitala, a knjiga joj je skliznula iz ruku. „Šta se dogodilo? Zašto plačeš?“

Nije odgovorio. Seo je na krevet i zagledao se u majku. Znao je da ne sme ni trepnuti.

Mala kutija, str. 220, Beograd, 2001.

Najkraće F priče od 7 reči

Priče pristigle na konkurs „357 – Trenutak inspiracije“

Napravili smo pustinju. Sad pravimo fata morganu!

Radmilo Ristić, 1. mesto na konkursu Trenutak inspiracije 357

Sletanje blizu otiska.

* * *

Čekanje…

* * *

Otisci blizu sletanja!

Nenad Jovanović, 2. mesto na konkursu Trenutak inspiracije – 357

Osvrni se na lobanju i njeno lišće.

Jovan Matović, 3. mesto na konkursu Trenutak inspiracije – 357

Ostali  Svetovi  Mozak  Analiziraju.

Rešavaju  Evoluciju  Čoveka.

Nenad Jovanović

Volim Silvanu,

Ona voli H.A.L-a,

H.A.L. mene.

Dinko Osmančević

Mars, Bog Rata…mrtav…ništa nismo našli…

Dragutin Jurić

Na Zemlji android, ka Zemlji – asteroid. Lepo.

Vladimir Kolarić

Premladi da puzimo, odlučili smo da letimo.

Darko Veselinović

Mogu li mašine da ispravljaju greške prirode?

Darko Veselinović

Vrhovi krošnji golicaju nam stopala. Letimo dalje.

Nenad Glišić

Bele vile pletu kolo. Reka im svira.

Nenad Glišić

Seme budućih svetova posejao sam vetrovima galaksije.

Wall

Ponestaje nam vode. Znači, opet u rat.

Nikola Dinić

Vratih se na Zemlju. Malo je ostalo.

Nikola Dinić

Koja?

- Ona!

Ode u svemir. Donese zvezdu.

Dragana Stojiljković

Jašući svetlost, spotakoh se o kristale vremena.

Olja Bašanović

Vodjen zvezdama, Bogdan je vukao kumovu slamu.

Olja Bašanović

Na potezu od Vlašića do Kentaura, splavarih.

Olja Bašanović

Gipki mrak je propustio svetlost i iskrvario.

Ana Jakovljević

Zarivam zube.

Dajem ti besmrtnost.

Zašto vrištiš?

Vedrana Čačić

„Dosadne muve!” pomislih i zamahnuh zadnjim rukama.

Vedrana Čačić

Onostrani među prolaznicima. Svetlost probija lelujave senke.

Gordana Radovanović

Kalendar, sat, kompas, alhemija – izgubljen u svemiru.

Tatjana Debeljački

Zmaj je zapalio cigaretu. Ja sam goreo.

Olivera Milojković

Šporet laže da ga seksualno uznemiravam. – Robot.

Olivera Milojković

Dugogodišnji načelnik transfuziologije P(g)rof Dr A. Kula

Adrijan Sarajlija

Aragorn poraženim Orcima: „Ich bin ein Mordorer.”

Adrijan Sarajlija

Vanzemaljci ne jedu ljude jer su vegetarijanci.

Ivana Vanja Niković

Odlučili atomi da rade stoj na glavi.

Gordana Jovanović

Naljuti se Mesec. Pokupivši plimu, napusti Zemlju.

Gordana Jovanović

Želela je da postane zvezda, ne kvazar.

Ivica Milarić

Prožima me jeza. Lovci na duše pristižu.

Igor Stevanović

Ne postoji evolucija. Žive oni kojima dozvolimo.

Pavle Zelić

Između Venere i Merkura nestade mi goriva

Saša Rudan

Trgnuh se iz sna. Zagrlih te… Mrtvog.

Saša Rudan

Hormoni kompjutera su uzavreli dok narezuju disk

Aleksandar Stošić

Dilema

Da ili ne? Eksplozija. Nuklearna zima.

Zdenko Franić

Dokazano postojanje vanzemaljaca!!!

“Jebi ga, nismo sami!”

Tatjana Erić – Obrenović

Evolucija

Plutam. Puzim. Hodam. Trčim. Klečim. Restore.

Đorđe Aćimović

JOŠŠŠ DIŠEM…

…mada zubi u vratu otežžžavaju…

Tatjana Erić – Obrenović

Kraj

Svetlost je obasjala kosmos…i utihnula.

Dejan Milenković

Ljubav

Volim je. A nije sa Zemlje.

Ivan Makragić

Pizde

Mrtvi znaju tajnu besmrtnosti, ali šute.

Darko Macan

Repetitio

Zar i ti, sine HAL 10000?

Tatjana Jambrišak

Samoća

Tražim robote. Nemam prijatelje. Želim surogate.

Ivan Makragić

TIPKALNICA

Kroz oblake Venere, ukaza se heliodrom.

Milivoj Kostić

U orbiti

Čekam da me neko pokupi.

Aleksandar Petrović

Vasiona

Oguljene kore, razdeljena na kriške. Pojedena.

Jelena Martinović

Zapis

Ukleta senka prati i po mraku.

Vesna Denčić

Priredila Tamara Lujak

Neven Novak

DEBELI MEDVED
Sedeli su u mraku, na krovu. Bila je to kuća od tri sprata sa crvenim crepom.

Devojčica je imala crnu loknastu kosu, krupne oči i prćast nos. Nosila je svilenu spavaćicu. Dečak je bio debeljko plave kose, okruglog lica, rumenih obraza. Na sebi je imao frotirsku pidžamu. Devojčica je na krilu držala plišanog medveda sa crvenim prslukom.

,,Ovo je čarobni medved“, reče ona dečaku.

,,Kako čarobni?“ upita dečak.

,,Lepo.“, odgovori ona

,,Kaži mi.“

,,Neću.“

,,Zašto ne?“

,,Debeo si.“

,,Nisam debeo.“

,,Jesi, debeo si.“

,,Pa šta? I ti si debela.“

,,Nisam debela.“

,,Nisi. Lepa si.“

,,Medved je debeo“, reče dečak u frotirskoj pidžami.

,,Medved je čaroban“, reče devojčica u svilenoj spavaćici.

,,Čaroban i debeo. I debeli dečaci mogu da budu čarobni.“

,,Ti ne možeš.“

,,Mogu.“

,,Kako?“

,,Ako me poljubiš.“

,,Neću da te poljubim.“

,,Zašto ne?“

,,Ne ljubim debele dečake.“

,,Medved je debeo“, reče dečak.

,,Medved je čaroban“, reče devojčica.

,,Njega ljubiš.“

,,On zna da leti.“

,,I debeli dečaci znaju da lete.“

,,Kako lete?“

,,Lete kada ih devojčice poljube.“

,,Stvarno!?“ viknu ona.

Dečak klimnu glavom, a obrazi mu pocrveneše kao ringlice.

,,Onda, dobro. Poljubiću te.“

Dečak uzdrhta. Ona okrenu glavu i usnama taknu njegov obraz.

On oseti njen hladan nos. Potom otpuza, po crepu, do ruba, i pogleda devojčicu.

,,Hajde… Čekam“, reče ona, a oči joj sinuše.

Dečak se preturi u noć. Devojčica stegnu medveda.

KUĆA OD PAPIRA

Napolju tama, mraz i studen. Nigde nikog. Mokar sneg pada po đubrištu i pretvara ga u baruštinu. Tu i tamo protrči pas, poneka mačka frkne, nakostreši se i zamakne u sene. Vejavica ne popušta. Na sve strane nosi, šiba, pa se čini, evo, pomešće i ovu malu kartonku, sa čijeg krova već sleću vlažne hartije, novine, i drvene palete. Nad ulazom fenjer, kao patuljasta utvara, žmirka bledo i nezdravo. Čovek da ne poveruje da je i ovde praznik.

Otac sedi za stolom, klonule glave, razdrljene košulje, rasečenog čela. Pred njim oborena boca i razbijena čaša. Vlažna daska upija rakiju i krv. Čovek nešto promrmlja, glasno opsuje, a u stvari hrče, obeznanjen.

Majka sićušna, pogrbljena, čuči nad gajbicom iz koje se čuje kmečanje. Osvrće se nervozno ka mužu pa se opet nadvija nad gajbicu. ,,Ama, prekidaj…“ šapuće garavom dojenčetu koje, ovako povijeno u rite, podseća na valjušak. ,,Prekidaj, ako Boga znaš, probudićeš ga!“

Kad shvati da kumljenje ne pomaže, ona uze dete u naručje, privi ga na grudi i dâ mu da sisa. Beba se umiri.

A tamo, pokraj razlupanog prozora, Điđo, cigančić od desetak godina, uvijen u prljavi dronjak, skupio noge pod sebe, pa gleda preko smetlišta i kaljuge u grad.

Nad gradom – vatromet. Ali Điđo nikad do sad nije video takvo slavlje. Ovi rumeni krugovi što se rasipaju po nebu i srebrne štrafte koje fijuču, za njega su zvezde padalice. Polete, prasnu i nestanu. Gde li to nestanu? Na koje li to sretne kuće padnu?

,,Mamo,“, zacvokota on zubima, ,,a jesu li ono tamo novogodišnje zvezde?“

,,Jesu, Điđo.“

,,A je l’ ih, sad, gore, ima puno?“

,,Ne zna im se broja.“

,,A padaju li to sad one, mamo?“

,,Padaju.“

Tad se dečak priseti prošle godine, i zime slične ovoj, i neba sličnog ovome, kad mu je majka pokazala repatu zvezdu. ,,Vidi gore, Điđo!“ viknula je. ,,Gledaj!“ A on je uspeo da ugleda srebrni trag. Iste večeri, pred spavanje, ispričala mu je legendu čergara po kojoj su tople samo one kuće koje pogodi zvezda padalica i to u novogodišnjoj noći.

Điđo upita majku: ,,A kad ih je tol’ ko, što neće bar jedna na našu kuću?“

Tu se žena trže kao oparena. Lagano se uspravi pa izađe napolje da ugasi fenjer. Crna kosa, nošena mećavom, prekri joj lice; ona čvršće steže žgepče, zagleda se u vatromet, pa pljunu u sneg.

Zatim se vrati u kuću i, uverivši se da se krv sred čela njenog muža zgrušava, glasno uzdahnu: ,,Eh, Điđo! To će ona da padne kad budemo imali pravi krov, a ne ovaj. Pa naša bi se kartonka očas posla zapalila. Hajde, spavaj, probudićeš tatka. Šta ćemo onda?“

Điđo leže na pod, pokri se dronjkom i nastavi da zuri kroz prozor. Gledao je tako još neko vreme, a kad mu kapci otežaše, ugleda blještavu kuglu kako se sve brže i brže primiče kartonki. Poslednje što pomisli, pre nego ga obuze san, beše: ,,Ma nek’ se zapali, mamo. Neka gori.“

ŽELJA

Na Saher torti gore tri sveće. Strana okrenuta ka devojčici je neravna, ali ni rodbina, ni klinci ne mogu to da primete; nešto ranije žena je oštećeno mesto popunila filom.

Devojčicin stariji brat sedi na fotelji u ćošku s crvenim otiskom prstiju na obrazu. Liže rastopljenu čokoladu sa desnog stopala.

,,Hajde, Karolina!“ dovikuje žena. ,,Poželi nešto!“

,,Preslatka je…“ šapuće neko iz mraka. Blic, jedan, drugi, još jedan.

Karolina zatvara oči i kaže: ,,Želim da posle mog rođendana svi odemo na nebo.“

Zatim duva u plamenove.

Oskar Vajld

Učenik

Kada je Narcis umro, jezero njegovog užitka zamenilo je svoje slatke vode slanim suzama: i rastužene orejade stigoše kroz šumu da mu pevaju i pesmom svojom donesu mu utehu.

I kad videše da je jezero svoje slatke vode zamenilo slanim suzama, orejade raspletoše zelene uvojke svojih kosa i glasno mu se obratiše:

„Ne čudimo se što na taj način oplakuješ Narcisa; bio je jako lep!“

„Narcis je stvarno bio lep?“, upita jezero.

„A ko bi to mogao bolje znati nego ti?“, odgovoriše mu orejade. „Kraj nas je samo prolazio i jedino je tebe tražio; ležao je na tvojim obalama u tebe zagledan i u ogledalu tvojih voda ogledala se i njegova lepota.“

I jezero im kaza:

„A ja sam Narcisa voleo jer se, dok je ležao na mojim obalama u mene zagledan, u ogledalu njegovih očiju ogledala moja savršena lepota!“

Oskar Vajld, Aforizmi i parabole, str. 131, Beograd, 2004.

Priče od 7 reči pristigle na Konkurs 357 – Priča za tren

Nataša Stanić, I mesto

Vreme zastade na horizontu događaja. Ugleda Reč.
Dalibor Drekić, II mesto

POKOP
ON SEDI LEVO, DUŠU DOVELI DESNO
(MOŽE DA SE ČITA UNATRAŠKE)

Leila Samarrai, III mesto

IZAĐE ZVEZDA IZ MAGELANOVOG OBLAKA
Bi Supernova.

Leila Samarrai, IV mesto

Kasnim na posao-reče i otvori kovčeg.

Zlatko Vasić, V mesto

- Kuc, kuc!
- Da?!
- Ja sam!
- Ko?!
- Smrt…

Slaviša Milovanović

Dete zombi sedi na grobu. Čeka doručak.

Leila Samarrai

Ipak, ne – reče Neron i ugasi vatru.

Leila Samarrai

Vozovi više ne prolaze- uzdahnu Ana Karenjina.

Željka Romić

„Kišna večer“
Kosac blista pod neonom. Čeka.

Zlatko Vasić

FANTASTIČNA PRIČA
Postoje ljudi! – reče vilenjak vampiru.

Zlatko Vasić

Između zvezda – tišina. Vasiona osluškuje razgovor mrtvih.

Nataša Stanić

Poslednji trenutak sklopio je krila. Moli te.

Dragan Jovanović

„Još samo ovaj put“, reče Smrt razočarano.

Miloš Živanović

Deca su gladna.
-Nek ih otac podoji!

Dijana Maloku

Na Mlečnom putu od jutros veliki zastoj.

Ljiljana Ćuić

Bog stvara čovek razara Sveti Duh obnavlja

Milica Petrović

Voleo je miris žena. Kuvanih u vinu.

Milica Petrović

Tražili smo Boga. Pao je sa neba.

Milan Todorov

Povraćam. Dželat mi pridržava glavu već otfikarenu.

Eva Petelin

Robot bateriji: „Ti si sav moj život.“

Leila Samarrai

Fale ti antene – reče mi mali zeleni.

Đura Šefer Sremac

Bog dužan čoveku. Pozajmio Adamovo rebro Evi.

Milan Stančić

Skoknut ću do prošlosti da posavjetujem futur.

Stefan Pas Stefanović

- Kuc, kuc.
- Ko je?
– Smrt. Došla sam.

Dragiša Eraković

ZVEZDANA PRAŠINA
Zemlja se okreće, tražeći sebe.

Dragiša Eraković

POVRATNICI
Zeleni su pobeleli, pocrneli, pocrveneli, požuteli…

Dejan Ristić

Ima li neko punjač?
- Drugi grob levo.

Dalibor Drekić

ALA
NA MENI NEMAN
A MENE NEMA
(MOŽE DA SE ČITA UNATRAŠKE)

Slaviša Milovanović

Od kad sam ustao – jedem samo ljude!

Nataša Stanić

Kuju nas zvezde. Atom po atom istine.

Simon Marić

„Imaš li koju planetu?“, promumla intergalaktički prosjak.

Stefan Marković

Znao je da je sam… Pogrešio je.

Eva Petelin

Poruka
Došao na Zemlju. Pronašao cvet. XXZ987

Dragan Tomić

Interplanetarno fudbalsko prvenstvo prekinuto. Zemljani izazvali nerede.

Marina Prohaska

Probudih se. Čudovište me i dalje glođe.

Marina Prohaska

Samo je on plakao na svojoj sahrani.

Milan Todorov

RASEČEM lubenicu. U njoj sat pokojnog oca.

Jože Volarić

Ne okreći se… Otac je u paklu!

Jože Volarić

Zatvori usta… Iscedit će ti se mozak!

Miloš Ilić

Ova noć nikada neće osvanuti u jutro.

Jelena Marićević

Umutiti poljupcem: mušku pljuvačku, žensku krv. Eksirati!

Branislava Kostić

Umro Jovan. Papagaj Đole mu iskljucao srce.

Milica Petrović

Otvorio je kapke. I počeo da sanja.

Antonina Poledica

U zubima komad usne. Volela ga je.

Katarina Kovčin

Poslednja karta očajnika, beše as za Kosca.

Ružica Dević

U budućnosti drugari će nam biti roboti.

Đura Šefer Sremac

Vanzemaljka dobro vrda. Na vrhu moga brda.

Miloš Jocić

Volela ga je svim svojim operativnim sistemom.

Milan Stančić

Vječnost je na rubu da počini samoubistvo.

Tatjana Erić

Pozvaću Kerbera k nozi, ako smiriš Hidru!

Tatjana Erić

Nebojša, zmajevi su opet gladni! Nebojšaa? Neee…

Dragiša Eraković

Krtice su žive. Opet mi kosti premeštaju.

Dragiša Eraković

San je opet došao da me plaši.

Dejan Ristić

Volim svoju zemlju.
Ne otkopavajte mi grob.

Dejan Ristić

Turistički vodič
Ovde je nekad bila planeta.

Sonja Todorović

Smak sveta. Jedina sam. Neko me doziva.

Slaviša Milovanović

U njoj nema više krvi. Popio sam!

Slaviša Milovanović

Kovčeg. Grebem iznutra. Nokti krvavi. Uzaludno je…

Slaviša Milovanović

Eritrociti, leukociti, trombociti… Krv je tako slatka.

Slaviša Milovanović

Ostvario sam vanplanetarni kontakt. Zemljani su bezveze.

Slaviša Milovanović

Turistički prospekt laže. Zemlja uopšte nije interesantna.

Slaviša Milovanović

Mrtvi se bude. Gladni su. Čekam ih…

Slaviša Milovanović

Čovek pravi robota. Čovek sluzi robotu. Robot…

Slaviša Milovanović

Zaljubih se. Ubih je. Ponovo, ponovo, ponovo…

Slaviša Milovanović

Otac sinu: „Nekad roboti radiše za nas.”

Slaviša Milovanović

Dobih bebu. Prelepa je. Tatino malo zeleno.

Ivan Sobakov

Ljubila sam vampira. Sad sam HIV pozitivna!

Ivan Sobakov

Pun je Mesec, a opet nema srebra!

Simon Marić

Mesec pade. Sreća pa na komšijsku kuću.

Simon Marić

„Hoću razvod!“, reče Saturn – i baci burmu.

Maksimović Ana

Čovek zastade. Srce stade. Čovek nastavi dalje.

Maksimović Ana

Sam. U tami. Okružen kostima zaboravljenih žrtava.

Maksimović Ivo

Čovek se strese. Raširi opnasta krila. Urliknu.

Dejan Milenković

JERIHONSKI DŽEZ
Čuju se trube. Nedostaje klavir.

Leila Samarrai

Bog je jednog dana samo rekao: „Tačka!“

Leila Samarrai

Želim grupni portret s mutantom-reče Dorijan

Zoran Pešić Sigma

ČETRDESET ŽDERAČA TAMNE MATERIJE
Metagalaksijo, otvori se!

Vida Nenadić

Napustivši svoje izloge, gradom šetaju plastične lutke.

Dragan Tomić

Vidim sebe u ogledalu kako odlazim besan.

Marina Prohaska

Neće vas moja druga ličnost ubiti. Obećavam.

Marina Prohaska

NLO pada. Smejem se. U njemu sam.

Katarina Nikolić

Samo žele da pobegnu. Na drugu planetu.

Milan Todorov

MRVICAMA od sasušenih vrabaca starac hrani golubove.

Evica Kraljić

U IZGUBLJENOM DANU PRONAĐEN LEŠ NEPOZNATOG MARSOVCA.

Jelena Marićević

Nokti mi penkala, po jastuku pišem krvlju.

Milica Petrović

I Zemlja se okrenula oko svoje senke.

Nenad Glišić

MEĐU NAMA
Čudovišta su među nama.
Vladaju.

Dušan Pirković

Više niko ne ubija zmajeve. Zbog birokratije.

Maša Prihotko

Dvojnik se udvojio rekavši: svako za sebe!

Katarina Kovčin

Tog jutra, rekoše mu da je umro.

Đura Šefer Sremac

Srbija traži svetlost, zaglavljena u Zoni sumraka.

Miloš Jocić

Sunce se crvenilo visoko na podnevnom nebu.

Darko Lisac

Vanzemaljac je kihnuo. Umirali smo u mukama.

Dragiša Eraković

DRESER
Dresirao sam aždaje. One me pojedoše.

Suzana Mirčić

Volim te. Ubiću te… Srećno, ljubavi moja.

Slaviša Milovanović

Sine, nemoj vaditi bubu iz oka. Žiletom.

Slaviša Milovanović

Majmun, neandertalac, čovek, robot-majmun, robot-neandertalac…

Slaviša Milovanović

Portal. Negde u beskraju ljudi polako nestaju.

Slaviša Milovanović

Ubismo dinosauruse. Da li da ubijemo ljude?

Maksimović Ivo

Poslednja kap krvi pade dole. Nanjušiše je.

Miloš Živanović

Učestvovaću na Helly Cherry konkursu – reče bubašvaba.

Stevan Šarčević

Pipak zemljoradnika ukloni ljudsku kost ispod traktora.

Stevan Šarčević

Vanzemaljci su došli. Nas više nema. Posmatramo.

Vida Nenadić

Živim sam u društvu sa neporemećenim vrednostima.

Veljko Bosnić

MESECOM
KUPAM SE U LOKVI TVOJE KRVI…

Aleksandar Marić

Ne želim da kažem BIP kada psujem.

Milena Ilić

Prodao dušu, pa nastavio da čita novine.

Aća Tatjana

Crna rupa
Shvatio je, vreme je stalo.

Jože Volarić

Svi Zemljini putevi idu sami za sobom.

Petar Knežević

DOKRAJČENOST
„Hvala na upozorenju. Rezerve kiseonika potrošene…“

Emir Sokolović

PIRUETA
Oslušnuh. Potom pogledah u sebe. Tama.

Milica Petrović

SEKS
Seks ne postoji. Adam je peder.

Jelena Marićević

„Osmi putnik“ glođe „Peti element“ „Trinaestog ratnika“.

Milica Petrović

Zalajao je na ljude. A potom odleteo.

Dušan Pirković

Te večeri, zvezda je umrla zbog njih.

Edita Prskalo Ćelić

Prodajem jeftino svemirski brod zbog preseljenja. Hitno.

Katarina Kovčin

Vreme stade. Vreme, iznenada, odluči da nestane.

Katarina Kovčin

Dugo su većali. Konačno, dosudiše Suncu smrt.

Olga Ružić

Nebo se pomračilo iznad Kalifornije. Mesec puče!

Petar Elez

IZVJEŠTAJ:
Zadatak nije uspio!
Postao sam Zemljanin!

Petar Elez

Zemlja!!! Opet krv, suze… Naređenje floti! Natrag!

Đura Šefer Sremac

Đavo orgija svemirom. Često svraća u Stradiju.

Zlatko Vasić

DODIR CIVILIZACIJE
Tigrovi love uz uličnu rasvetu.

Dalibor Drekić

AVET STEVA
I
CANE TENAC
UŽETA ZATEŽU
(MOŽE DA SE ČITA UNATRAŠKE)
Dalibor Drekić

NARAZARAN
EVO NAMA NOVE
ETO MARSU SRAMOTE
(MOŽE DA SE ČITA UNATRAŠKE)

Aleksander Ćurić

I noćas psi laju na neshvatljive svetove.

Slaviša Milovanović

Zombi sa malo zuba – žvaće koliko može.

Slaviša Milovanović

Vampir bez zuba. Pije krv samo slamčicom.

Slaviša Milovanović

Alisa reče: „Zeko nargila je stvarno moćna!”

Slaviša Milovanović

Opet plače. Podesiti bebin plač na minimum.

Maksimović Ana

Žena pogleda rogato čudovište koje je izrodila.

Maksimović Ana

Oči besno zasjaše. Usta zapeniše. Kosti zaškripaše.

Ivan Sobakov

„Živeli!“, uzviknu vampir i posisa krv deteta.

Nataša Stanić

Prolaznost se sunča. Kraj je odavno pocrneo.

Dragiša Eraković

Brodom sreće, srećnici pobegoše. Zbogom voljena Zemljo.

Dejan Milenković

APOKALIPSA
Vetar je raznosio miris pokošenog ljudstva.

Milan Stančić

Zapovjedi
Uprženi Božjom vatrom u hard disk.

Fedor Lučić

Budim se, sećanja mi otkrivaju ko sam.

Đura Šefer Sremac

Samo vanzemaljci mogu humanoidima Zemlje doneti demokratiju.

Ružica Dević

Žena iz svemira o katastrofama je mislila.

Ružica Dević

Sama sa demonima spremno jurišam u pad.

Olga Ružić

Obukao ljudsku kožu, nečujno se poče širiti…

Olga Ružić

Milion fotona u Gprs poslato na Saturn.

Dragan Stodić

Lobanja bez očiju jede ispljuvano dečje uvo.

Olga Ružić

Došli su… Posle milion godina Čovek nasta!

Katarina Kovčin

Glava se smejala ruci. Samo prsti plaču.

Pablo Franquelli

Prsten
Gospodaru, naredi koja planeta je sledeća?

Vanja Pavlović

U mlinu za kafu ušuškan nervus facialis.

Luka Vukušić

Sunce prži, more toplo, a snijeg pada.

Nikola Šimić

Tonin NLO u prvi kontakt uvuče i mrak.

Aleksandar Petrović

Valjda ću u sledećem hipersvemiru biti pametniji.

Petar Knežević

SABLAST
Okrenuh se. Bila je to ona…

Evica Kraljić

GLE, ČOVJEK SAGRADIO MOST IZNAD PAKLA ZLA!

Petar Knežević

K R A J
Poruka:
„Eksplozija letelice. Razbacani po svemiru…“

Jože Volarić

Ne poslužujte se sa utopijom… Utopićete se!

Aća Tatjana

Sablasne senke
Mesec je pun… On dolazi!

Aća Tatjana

Nemir
„Izgleda kao hodajući mrtvac“, reče David.

Dragan Tomić

Zemlja je preminula… Jedva skrpismo za čitulju.

Dražen Jergović

Ljudi više nema. Ostala su samo djeca.

Miloš Živanović

Prevrat
Zbacismo kretene sa vlasti. Medvedi dolaze!

Đorđe Stratijev

Animal nos
Životinje u nama su gladne…

Aća Tatjana

Humanoid
On je hiljadu svetlosnih godina daleko.

Aća Tatjana

Jupiter
To je prvi čovek na planeti.

Sandra Zec

Na tastaturi nestaju slova. Guta reč kosmos.

Dragica Ranković-Veselinović

REIKARNACIJA
ZEMLJOTRES!
LUTAM MRAKOM.
ČEKAM NA ROĐENJE.

Luka Vukušić

Dobre su lutke progovorile i veselo zaplesale.

Jelena Marićević

Vizirom, i bez gaća zvezdama me vraća.

Jelena Marićević

Brišem prašinu da uvidim suštinu svemirske prašine.

Nenad Glišić

Vampiri su među vama.
Isukali očnjake.
Smeh.

Dušan Pirković

Ipak, srce je najvažniji deo astronautove opreme.

Katarina Kovčin

Dugo sanjaše smrt. Najzad, Čovečanstvo se obesi.

Miloš Jocić

Čovek je, ipak, sasvim sam u Kosmosu.

Miloš Jocić

I tako, Višnu je uništio poslednju katedralu.

Miloš Jocić

Videli su sve oči Boga – svih šest.

Milan Stančić

Pobratimstvo PC-a na Zemlji
Ah!, ta konekcija.

Branka Selaković

Krvavicom zabojim zenice dok sikćem plamenu decu.

Slaviša Milovanović

Žena, ubica muža plače na grobu. Zombi!

Maksimović Ana

Sedeše na gomili kostiju. Zaškripah. Prenu se.

Maksimović Ana

Zagmiža po podu. Zavapi za ljudskim mesom.

Siniša Đaković

Svitaj donese apokalipsu! Posmatrah Zemljane hraneći mesožderku…

Nikola Radosavljević

Trepćući jednim okom, drugim je plakao krv.

Ružica Dević

Singularac
Oči Japanca. Uši Vulkanca. Singularnost čeka.

Ružica Dević

Zanesen u svom apsolutu Svemir Putnik bridi.

Olga Ružić

Urel načini korak, DNK izli u svemir..

Olga Ružić

Venerijanci i Vlašići sa svemirskog broda siđoše..

Olga Ružić

Šestokrili Oreonac lebdeo je iznad putničkog broda.

Dušan Pirković

Starica u belom ogrtaču donosi večni san.

Dušan Pirković

Probali su da pričaju. Krv beše crna.

Jelena Marićević

Tri puta merio, nijednom sekao; zato: Merkurac.

Jelena Marićević

Kroz iglene uši penjem se na glavu.

Jelena Mandić

Iskaču monstrumi lomeći udove tek stasaloj nejači.

Luka Vukušić

Pas protrči, a jaše ga zeleni patuljak.

Zoran Trklja

Mir
Svemir ga je progutao. Zapevao je.

Petar Knežević

POTERA
Stranci, snabdeveni nebeskim laserima sustižu nas…

Milan Todorov

NA KLIZALJKAMA led debeo pola metra.

Aća Tatjana

Imperija
Pažnja! Zaštiti prostorije od X zraka.

Aća Tatjana

Svemir
Programiraj novi čip u letelici. Požuri!

Aleksandar Solomun

Gazim pauka što proždire muvu, čekam udarac.

http://hellycherrywebzine.blogspot.com/search/label/Littera

Stevan Raičković

Bajka o Orašku

Rodio se siromašnome seljaku sin, a dugo nije imao nikakvog poroda. Osvrnuo se srećni otac po praznoj i naherenoj kući, pa uzdahnu. Nije u njoj bilo ničega što bi moglo da mu posluži da ovaj veseli dan proslavi onako kako se to po drugim seoskim kućama slavilo.

Dan se već bližio kraju i seljak se pred smiraj dana ipak nečega doseti.

U počast sinu, koji je tek banuo na svet, posadi pred kućom orah.

„Neka rastu naporedo“, pomisli siromašak zagledan u stabaoce koje mu je sezalo do kolena.

Reši se te iste večeri i sinu da nadene ime Oraško. Bunili se malo oni koji u knjigama zapisuju imena.

„Otkud ti to ime“, vajkali se.

Ali seljak je bio uporan, te ime ostade.

I zaista, rasli su orah i Oraško, naporedo.

Kad prvi put pred kućom orah slabašno zašumori, Oraško, kao da je neku svoju svirku oslušnuo, zaspa.

Kad stasa za školu, otac mu od jedne orahove grane izdelja lenjir i trouglove, a od druge išara štap, da čuva ono nekoliko gusaka po seoskim ledinama, kad se iz škole vrati.

Još se nije bio ni zamomčio, umre Orašku otac, dobri siromašni seljak koji mu je orah pred kućom ostavio i njemu tako neobično ime nadenuo. Uozbilji se Oraško i sav posao na ono malo zemlje oko kuće preuze na svoja pleća. Nije mu loše krenulo. Prodavao bi s proleća u varošici salatu, koja mu je u čitavom kraju prvom pristizala. S jeseni, na istoj pijaci, pročuo se po krupnim orasima, koje je sa svog razgranatog stabla mlatio dugačkom motkom.

Dođe mu vreme i za vojsku.

Odseče Oraško jednu podeblju granu sa svog oraha, te istesa i ukuca vojnički sanduk, na kome su mu svi regruti iz sela, na zbornome mestu, zavideli. U orahovu dasku useče svoje ime: Oraško.

Dok je služio otadžbinu, umre mu u selu samohrana i ostarela mater. Htedoše siročetom da ga nazovu, ali je to ime, uz njegovo tvrdo ime Oraško, slabo pristajalo. Beše brkat i jak vojnik, u četi najviši.

Kad se iz vojske vratio u selo, zateče kuću opustelu, skoro poleglu, a orah još golemiji. Sede u njegovu ogromnu senku, zamišljen, ali se ubrzo dade u veliki posao, jer mu je misao jedna na um pala, zaista velika.

Sušio je ćerpiče po ledini, dovlačio kamenove sa visa, izvlačio pesak sa reke koja je tekla podno sela.

Tesao je grede od debelih grana sa svoga oraha.

Podiže Oraško novu kuću, koja je po visini i lepoti štrčala u selu, baš kao što je doskora štrčao i njegov orah, sad uveliko proređenih i podrubljenih grana. (Istesao je iz njih krevete, izrezao dugačak sto, uglavio klupe i tronošce.)

Kad kuća bi gotova, oženi se Oraško, dovede u nju onu devojku koja mu se iz prikrajka najviše divila dok je kuću gradio.

Ne prođe ni godina, zaplaka u kući muško dete. Oraško zasadi prvo drvo uz ogradu, jorgovan. Tim imenom je i isna nazvao.

Prošla je još jedna godina i jorgovan prvi put zamirisa. Utom se i malom Jorgovanu sestra rodila. Ovoga puta, trebalo je žensko ime pronaći.

Izađe Oraško pod orah, pod njim je najbolje mislio.

I zasadi višnju pored ograde.

Svi iz sela, koji su tog jutra prolazili pored Oraškove kuće, iako nisu nikoga ništa pitali, znali su da mu se rodila kćer i da će joj ime Višnja biti nadenuto.

I zaista, takvo je ime sutra i u knjigama bilo zapisano.

Dugo i srećno živeo je Oraško sa svojom ženom i decom, Jorgovanom i Višnjom. Ženio je i udavao već i unučad, pod orahom, za onim stolom i klupom koje je iz njega još davno istesao.

U neko doba, oseti pogureni Oraško kao da mu neka ptica sa vrha trulog oraha dane odbrojava. Prikupi ono malo snage što mu još preosta, iseče dve poslednje zdrave grane svog oraha i polako iz njih grube daske odvoji.

Istesa saduk za sebe.

Stevan Raičković, Male bajke, Beograd, 2008.

nekrolog

Milana Božić

JUTARNJI ZAJEB

Dan je blijed. Malokrvan. Prodajem ga dokolici za kutiju stranih cigareta, jaku crnu kavu i malo ustajalog zraka. Predivna, Viktor i Novak bulje u mene. Predivna, Viktor i Novak su moje saksijske biljke.

Soba 23. Crno-bijela fotografija na zidu, na TV-u crno-bijeli film. Salvador Dali u susjednoj sobi krade sve boje. Matora bitanga.

Kiša opet pada. Jeftina i mlada. Kao kurve u parku pored autobusne stanice. Češke, ruske i albanske kurve. Kao češka, ruska i albanska kiša. Zamišljam da sam turista koji je upravo izašao iz autobusa i želi zgrabiti njene kapi, sakriti ih u svoje kofere… Moja kiša. U mrežastim čarapama i na visokim štiklama. Opravdano sam izostao sa svih kulturnih dešavanja. Jeo sam hot-dog, pio sam Koka Kolu, slušao MTV. Mozak je ispran. Osjećaj je divan.

Podriguje mi se. Opet sam pojeo apsurd svakodnevice za doručak.

Sjedam na kauč. Podižem noge, otvaram dnevne novine i tražim svoju sliku u čituljama.

Koliko dugo sam već mrtav?

Preuzeto, uz dozvolu Đorđa Otaševića, iz: Alisa u zemlji priča, str. 15, Beograd, 2006.

Једно реаговање на Priče

  1. vojska каже:

    Nedavno sam tražio nešto ovakvo… Svaka čast!

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s