Tamara Lujak

Tamara Lujak (1976, Beograd) piše kratke priče, aforizme, epigrame, haiku, književne prikaze i dr. Bavi se prevođenjem. Novinar, saradnik i urednik brojnih časopisa. Prevođena na poljski. Objavila zbirku priča Vilina planina (2006). Po priči Četvoroprsti koja otvara ovu zbirku izvedena je 2007. godine u Domu omladine istoimena predstava dramskog studija Alisa (scenario Bogdan Čurguz, producent Dragana Stojiljković). Član je Društva ljubitelja fantastike „Lazar Komarčić“ i Haiku kluba „Šiki“.

PRIČE

125. U ilegali

Ima nas koji smo još uvek u ilegali. Malobrojni smo, ali uporni i izdržljivi. Osmislili smo čitav sistem izbegavanja, izvrdavanja, utapanja, neprimetnog, nevidljivog prolaženja, provlačenja, mimoilaženja, koji tera vladu da donosi sve oštrije mere.

Protiv nas su podizane optužnice, love nas kao pse, zatvaraju sa najokorelijim kriminalcima i retko kad puštaju na slobodu jednom kad nas uhvate. Razvili smo stoga čitav sistem komunikacije, raspoznavanja, signalizacije, u kojem samo oni na vrhu znaju sve simbole, znake, ključeve i šifre.

Sami smo odabrali da živimo ovakvim načinom života. Kada biste nas videli na ulici nikad ne biste pomislili da pripadamo ilegali. Sasvim smo obični – to je jedan od prvih uslova da ne budemo uhvaćeni. Moramo da izgledamo što normalnije, što opuštenije kako ne bismo padali u oči organima reda.

Okupljamo se pod zemljom, u podrumima, tunelima, katakombama – i tad smo najranjiviji, ali sastanci su neizbežni i obavezni. Kako bismo inače znali koliko nas je, ko je u međuvremenu nastradao, a ko na slobodi? Sastanci kratko traju. Razmenimo iskustva, podelimo nove šifre, signale za sporazumevanje, lozinke i razbežimo se kućama.

Nekoliko su nas puta tako uhvatili. Osmatrali su kanale i rovove iz poslednjeg rata, tajne prolaze ispod zgrada i ulica, nekadašnje bunkere i skrovišta i postavljali klopke. Dosta nas je nastradalo. Gotovo da smo se prepolovili. Ali mladi naraštaji pristižu, a niko ne zna u kolikom broju.

Predanja se prenose od usta do usta, legende prepričavaju na svakom sastanku, pri svakom susretu, tajni znaci ostavljaju svuda po gradu, kako bi svako ko bi poželeo da nam se pridruži to mogao da uradi.

Ja sam jedan od najstarijih, jedan od onih koji je osmislio ceo pokret. Sve tajne su u meni. Imam ženu i decu, pristojan posao, ali niko od meni bliskih prijatelja ne zna ko sam zapravo. Noću smišljam operacije, predlažem ih najstarijim članovima i iznosim na sastancima. Danju živim svakodnevni život, rušeći sistem iznutra. Tako se jedino može. Tako se jedino sme.

Dokle ćemo izdržati ne znam. Mora se priznati da su organi reda sve efikasniji. Zaposlili su čitavu vojsku da nas lovi, prati, motri, hvata, kažnjava, ali jednu stvar kao da zaboravljaju: našu urođenu upornost, urođen inat, i našu, neuništivu, besmrtnu, ideju vodilju koja nas pokreće, uliva nam snagu, koja se ispisuje tajnim simbolima po ulicama grada, prenosi s kolena na kolena, uzvikuje glasno sa prkosnih usana: „Dole ridžovani!“

http://www.scribd.com/doc/104623815/Šipak18#fullscreen, Šipak br. 18, str. 34, 3.9.12.

124. Zabrana

„Kršenje zabrane kažnjivo je zakonom!“, dreknu policajac. Žena se skupi i onako mala dođe još nekako manja. Uvuče ramena, obori glavu, i pusti ruke da joj padnu pored tela. Počela je da jeca i da se trese od straha.

„Ali, šta sam zgrešila, šta sam zgrešila“, grcala je.

Prolaznici koji su se zatekli tog trenutka na pijaci, okretali su glave u strahu, bojeći se da pogledaju u pravcu tezge pored koje je stajao policajac. Organ reda nije smeo da se uznemirava u poslu. Nije smelo da mu se protivi, još manje odgovara. Stoga su se svi sklanjali i jadnoj ženi nije imao ko da pritekne u pomoć.

„Koliko dugo radite ovde?“, upita policajac gromkim glasom.

„Stigla sam jutros, vozom“, zagrca žena.

„Vi se to meni rugate?!“, dreknu grmalj. „Od koje godine pitam!“

„Od 2051. Ove će godine biti dvadeset godina kako dolazim…“, šmrcnu starica.

„I od 2051. godine vi prodajete ovo đubre?!“

„Kako to mislite đubre?“, ženica, zabezeknuvši se, raširi oči u čudu i podiže glavu kako bi bolje osmotrila policajčevo lice.

„Sami uzgajate hranu, zar ne?“, upita policajac sav zelen u licu.

„Naravno“, odgovori žena ponosno. „Već treću generaciju“, istog trena shvati da je rekla i više nego što je trebalo.

„A ne znate da je zabranjeno uzgajati organsku hranu?!“, dreknu policajac, uhvati je za uvo i povuče za sobom. Starica jeknu, izvi se bolno i posrćući krete u pravcu naoružanog vozila koje ih je čekalo na izlazu sa pijace.

http://www.scribd.com/doc/101728274/Šipak17, Šipak br. 17, str. 16, 1.8.12.

123. Čuvar

Volim posao čuvara. Jedan je od retkih, ako ne i jedini posao kojim sam se bavio, a bavio sam se mnogim poslovima, koji me je ispunjavao. Šef tvrdi kako sam jedan od najboljih radnika koje je imao. Osmehnem se svaki put kad to kaže, možda čak i pocrvenim, ali se ipak ne slažem sa njim. Možda jesam dobar, ali ne i najbolji.

Betonska zgrada na vrhu ulice završena je prošle zime. Odmah su mi se dopali stanari, iako se nisu svi uselili po tehničkom prijemu. Nekako sam osećao da će kolektiv biti složan. Petnaest porodica činilo je Skupštinu stanara (svi su želeli da budu uključeni), skladnu malu zajednicu koja je odmah po useljenju pristupila uređenju zgrade.

Mladi bračni par sa šestog sprata posadio je drveće oko zgrade, starica sa drugog vodila je računa o cveću u hodniku, dok su prve zime sneg raščišćavali postariji gospodin iz sedmice i sin udovice iz stana broj četrnaest. Iako sam svima znao ime i prezime, bračni status i zanimanje, ipak sam o stanarima zgrade razmišljao kao o brojevima: čičica je iz keca, ona mala je sa trećeg, bakuta sa petog. Profesionalna deformacija. Nema vezivanja. Uljudnost, pristojnost, da, ali ništa više od toga.

Pa ipak sam se vezao i to onog trenutka kad sam je ugledao na stepenicama ispred ulaznih vrata zgrade, jednog prohladnog, maglovitog jutra. Nosila je teške kese koje nikom drugom nije davala u ruke. Ponos ili dragocenosti? Odlučio sam se za ponos. Bila je skromno odevena, u iscepanim farmerkama i crnim starkama. Odmah sam uklavirio njen ležeran stil. Dopala mi se na prvi pogled.

Bila je verena za nekog nespretnjakovića – zajedno su opremali stan, kupovali stvari, šetali u sumrak. Ne mogu da kažem da sam bio ljubomoran. U prvom redu sam smatrao da je mogla da prođe mnogo bolje, ali nikad sebe nisam zamišljao na njegovom mestu. Bio sam i te kako svestan činjenice da za Petnaesticu ne postojim. Prošla bi pored mene na ulici a da nije imala ni najmanju predstavu ko sam. To me, međutim, nije povređivalo. Nisam se ni trudio da stupimo u neki ozbiljniji kontakt, šef bi mi otkinuo glavu zbog toga. Zato sam se držao po strani.

Kad je, uprkos dvadesetčetvoročasovnoj zaštiti, interfonu i kameni na ulaznim vratima, u zgradu ipak bilo provaljeno, dignuta je opšta uzbuna. Obijeno je nekoliko stanova u toku jednog prepodneva, ali nije odnešeno mnogo stvari: nešto novca i sitnog nakita, jedan palmtop, OLED TV i to je čini mi se bilo sve. Prvo što sam pomislio kad sam saznao, bilo je izgubiću posao, ali srećom, provala se nije desila u mojoj smeni. To me nije, naravno, lišilo potpune odgovornosti.

Stanari zgrade su se brzo organizovali i nabavili Veštačku jedinicu, najsavremeniji sistem koji se koristio za obezbeđenje muzeja, trezora i vladinih zgrada, a koji su, pored veštačke inteligencije, činile spoljašnje kamere, detektori pokreta i nagle promene temperature, laseri… Oladio sam se kad sam video kamion i ekipu ljudi koja je došla da ga ugradi. Celo su jutro izvlačili grdosiju iz vozila i smeštali je u podrumske prostorije.

Niko ne ugrađuje takav sistem obezbeđenja – neprobojan, nepremostiv – nakon samo jedne provale! U zgradi je definitivno neka zverka, pomislio sam, ali ko? Predsednik kućnog saveta sa četvrtog? Bračni par sa drugog? Onaj smotani samac iz prizemlja? Nisam mogao da znam. Moj je posao definitivno dignut na viši nivo. Morao sam da budem daleko obazriviji, daleko oprezniji. Kako smo duboko zagazili u drugu zimu, nije više bilo sanjarenja o Petnaestici.

Onog dana kada se oglasio alarm skočio sam kao oparen sa stolice u kojoj sam zadremao na tren. Očekivao sam ga danima već, ali me je opet iznenadio. Uzeo sam opasač, pričvrstio RL-494 laser najnovije generacije, obukao zaštitni prsluk i odelo, stavio masku na lice i uskočio u vatrogasno vozilo. Upalio sam rotaciona svetla i sirenu i nakon kraće vožnje zakočio, uz zaglušujuću škripu kočnica, ispred zgrade sa VJ obezbeđenjem i zatražio od čuvara da isključi sistem zaštite i pusti me unutra.

Čuvar me je zbunjeno posmatrao. Iako mu je VJ do sada sigurno već nekoliko puta saopštio da je izbio požar u zgradi i da sva napajanja moraju da se isključe, ipak nije mogao da veruje kako sam tako brzo stigao, uprkos činjenici da se Vatrogasni dom nalazio tri ulice dalje. Odmahnuo je glavom, ukucao šifru isključivši VJ i pustio me u zgradu. Izvadio sam lasersku pucu i prislonio mu je na grudi. Razrogačio je oči u neverici. Glavom sam mu pokazao u pravcu lifta. Nemo se trznuo dajući mi do znanja da je razumeo. Počeo je da se trese i znoji od straha. Disao sam sve teže pod maskom, ali nisam smeo da je skinem. Nije smeo da mi vidi lice.

Kada smo se popeli na sedmi sprat, udario sam čuvara u potiljak, onesvestivši ga. Odvukao sam ga sprat niže i prislonio na zid, a potom se stepenicama uputio ka stanu broj petnaest. Bravu sam obio u rekordnom roku. Džaba im bila sva tehnika, pomislio sam i obazrivo ušao u stan. Osmotrio sam hodnik, stavio cilindar u džep od pantalona i zatvorio vrata za sobom. Stan je bio prazan, znao sam to. Od kad se uselila nije promenila ustaljene navike: trčanje, jutarnje vežbe, posao od kuće, odlazak na kafu sa verenikom, kupovina i šetnja, povratak kući. Samo su ponekad izlazili uveče u grad i tada bi se obično vratili kasno.

Prošao sam, za svaki slučaj, kroz stan i kad sam se uverio da je prazan, skinuo sam masku i obrisao lice natopljeno znojem. Izvukao sam se iz preteškog vatrogasnog odela i prišao sefu iznad radnog stola. Ukucao sam šifru koju mi je šef dao – ne znam kako je do nje došao i nisam želeo da znam – i kada sam ga otvorio, izvadio sam malu plavu kovertu i na njeno mesto stavio drugu, istovetnu. Zatvorio sam sef i obrisao ga, iako sam sve vreme imao rukavice na rukama. Sagnuo sam se da uzmem odelo i gas masku, kad sam čuo ulazna vrata kako se otvaraju.

Pretrnuo sam i mahinalno izvadio nož iz pojasa. Laser je bio brzo i moćno oružje, ali ako ste ga ikad koristili onda znate koliko meso zna da smrdi kada se njime iseče. Zato sam uvek nosio lovački nož sa sobom, za nepredviđene situacije. Naslonio sam se leđima na hladan zid i sačekao da se začuju koraci u ulaznom hodniku. Skočio sam na pridošlicu zamahnuvši oštricom bez razmišljanja.

„Po svaku cenu“, rekli su mi kad su me regrutovali na mesto Čuvara. Ovaj će potez to i osigurati. Razrogačene oči izbuljiše se u mene od straha, pre nego što se mlitavo, beživotno telo opustilo u mom zagrljaju. Bio sam obliven krvlju, ali nisam mario. Položio sam muškarčevo telo na pod nedaleko od ulaznih vrata, obrisao nož o pantalone i uvukao se u vatrogasno odelo, vodeći računa da ne ugazim u sve veću lokvu krvi.

Navukao sam masku na lice i zatvorio vrata od stana ne okrenuvši se. Gladio sam ivice plave koverte koju sam mahinalno ugurao u džep, kad su se vrata od lifta otvorila. Stajao sam kao ukopan. Još se nisam povratio od neočekivanog susreta u stanu – nikako nisam mogao da shvatim kako to da se tunjavi verenik vratio (i to sam) ranije kući – kad sam ugledao Petnaesticu kako stoji u liftu, lepša nego ikad. Oblio me je hladan znoj. Nisam znao šta da radim. Zurili smo nekoliko trenutaka jedno u drugo kad sam, prestavši da dišem, doneo odluku i zakoračio u lift. Vrata su se bešumno zatvorila za mnom.

Ulazni hodnik bio je prazan. Imao sam neverovatnu sreću. Pa opet, obazrivo sam se uputio ka izlazu. Neko je još uvek mogao da izađe iz stana i zapazi telo u liftu pre nego što se teška metalna vrata zaklope. I upravo se to i dogodilo. Sirena se oglasila u trenutku kad sam čvrsto stežući metalnu kvaku povukao ulazna vrata ka sebi. Da se samo sekund ranije oglasila, beg bi mi bio onemogućen.

Prišao sam užurbanim koracima vatrogasnim kolima koja sam ostavio parkirana ispred zgrade, otvorio vrata i svalio se na sedište. Tresao sam se kao lud. Ruke su mi drhtale dok sam pokušavao da okrenem ključ i upalim motor. Bacio sam poslednji pogled na zgradu i video gužvu koja je nastala oko lifta i u hodniku. Niko, međutim, nije izašao napolje. Znači, brava je zablokirana. Neko se ipak setio da ponovo uključi VJ. To im neće puno pomoći, pomislio sam, pritisnuo papučicu za gas i odjurio niz ulicu.

Nekoliko meseci prošlo je od tad. Šta se nalazilo u onoj koverti – nikad nisam saznao – nisam želeo da znam. Šef se postarao da budem nagrađen za dobro obavljen posao i ubrzo sam bio unapređen. Više nisam bio puki Čuvar. Sada sam bio deo Obezbeđenja. Štitio sam najveće face u gradu i posla sam imao preko glave. Pa opet, svaki sam slobodan trenutak koristio da je obiđem. Nije ni sada, kao ni onda, bila svesna moje blizine. I dalje sam bio nevidljiv. Voleo sam da je posmatram, posećujem, motrim, jer od svih ljudi za koje sam bio odgovoran, Petnaesticu sam ipak najviše voleo da čuvam.

http://konkursiregiona-afirmator.net/cuvar/, 6.8.12.

122. Sirotanovići

Deset godina sam radio na rukopisu. Deset godina sam sedeo za stolom, pogrbljen, i kucao uz svetlost čkiljave lampe. Žena je za to vreme prala i peglala naše stvari, podizala decu, vodila ih u školu, kuvala…

Dok sam grozničavog pogleda, stežući usne i lomeći prste bio nadnet nad rukopisom, propustio sam prvu ljubav moga sina, prvi pad nemirne curice, prvu ženinu suzu. Svađe su krenule onog dana kada sam, samo na tren, digao pogled od rukopisa i nisu mogle da se zaustave.

Kako se ne bi ponovile, zagnjurio sam glavu dublje, pisao brže, opširnije, bolje, otrovnije… Tako nisam ni primetio, sve dok sledećeg trena nisam digao glavu od rukopisa, kad me je žena napustila i odvela decu. Izgleda da mi je vreme isteklo.

Urolao sam laptop, stavio ga pod mišku i uputio se izdavačkoj kući.

Zakucao sam na vrata, ušao u bleštavo belu prostoriju sa čije se tavanice spuštao skupoceni crni luster i zatražio od sekretarice da me direktor primi. Čekao sam do večeri, kada mi je rečeno da dođem ujutro, jer je direktor u velikoj gužvi. Poslušno sam ustao, uputio se kući i uredno se sutradan vratio.

Tako sam život za kompjuterom zamenio za život po čekaonicama. Nije me primio taj, ni sledeći direktor, kao ni urednici drugih izdavačkih kuća, a kada sam ih sve posetio, obišao, upitao i propitao u rodnom gradu, kupio sam auto i počeo da putujem po zemlji. Svuda sam, međutim, dobijao isti odgovor:

„Roman, kažete? Odlično! To će Vas koštati…“

Ipak, nisam odustajao. Tražio sam nekoga ko će mene da plati, nekoga ko će meni dati novac da me objavi, ko će me nagraditi za uloženi trud i znoj, nadomestiti propali brak i rasturenu porodicu, utrošene živce i vreme… Takvog, međutim, na kugli zemaljskoj nije bilo.

Stoga sam se okrenuo svemiru. Prodao sam kuću, vikendicu i jahtu na moru, polovinu novca dao ženi i deci a od druge polovine kupio omanji brod, naučio da letim, izvadio sve potrebne dozvole i otisnuo se u kosmos. Tamo je morao da postoji neko ko će me objaviti!

Putovao sam danima, mesecima, godinama, susretao razne kulture, običaje, ljude i stvorove, ali na izdavačku kuću nisam naišao. Najzad jedne noći (u brodu je bio mrak – jedino sam tako razlikovao dan od noći na ovom beskrajnom putovanju) ugledao sam u daljini svetleću reklamu na kojoj je krupnim, titravim slovima pisalo: „Izdavačka kuća Orion traži saradnike. Javite se! Najbolji smo u vasioni!“

Kliktao sam od radosti, skakao po kabini poput malenog dečaka koji je dobio svoju prvu igračku. Veselio sam se kao da sam otkrio novi svet, novu civilizaciju. Usmerio sam brod u pravcu reklame i za nepuna dva sata parkirao se preko puta šalterske kabine iznad koje su svetlele pozdravne reči izdavačke kuće.

„Dobar dan“, obratih se ljubazno, gotovo pevajući, šalterskoj službenici, pošto sam izašao iz malene letelice, jednoseda, koju sam parkirao ispred šaltera.

Službenica klimnu glavom i odloži palmtop u stranu. Videh odjavnu špicu neke serije i čuh jeftinu muziku koja ju je pratila.

„Došao sam da objavim roman“, izjavih pobedonosno. Žena me smireno pogleda, kao da je moja poseta u njoj izazivala dosadu i pruži mi formular koji je trebalo da potpišem. Sa svetlećeg ekrana bombardovale su me reklamne poruke izdavačke kuće, kao i tačke ugovora koje je trebalo da prihvatim.

„Izvinjavam se“, prošaputah pošto pročitah ugovor, „Nigde ne piše suma koj…“

„Suma je naznačena evo ovde, u dnu strane, odmah pored žiro računa izdavačke kuće“, prekide me službenica suvo, i pokaza noktom koji je svetlio, na najmanja slova u dnu formulara.

„Ne razumem“, promucah, „na reklami je pisalo…“

„Da smo najbolji u vasioni, tako je“, klimala je žena glavom, dok je ukrasna zvezdica na njenom noktu poigravala. „Tražimo najmanje novaca za objavljivanje rukopisa…“

Prebledeh kao krpa i naslonih se na ivicu šaltera kako se ne bih zaneo, pao i odleteo u otvoren svemir. Žena me začuđeno pogleda, trepnu, umiri sve svoje nokte čiji su ukrasi: perlice, srculenca, zvezdice, deteline sa četiri listića, izvodili besomučni ples i upita nervoznim glasom:

„Jeste li se odlučili? Nemamo ceo dan, znate…“

„Nn-ne, nn-ne, hvala Vam, predomislio sam se“, promucah bledim usnama i odvojih se od šalterske kabine u nameri da pođem.

„Izvinite!“, dreknu žena iza mojih leđa. „Ali, vezno mesto se plaća“, rekla je kratko. Trepnuh u neverici.

„Koliko?“, procedih.

„Sto talona“, odgovori ona spremno. „A plaća se i čitanje ugovora“, nastavi mirno, kao da nije primetila otrovna isparenja koja su izbijala iz mene.

„Koliko?“, upitah, streljajući je pogledom. Žena reče cenu, ja platih, sedoh u letelicu i odvezoh se na brod.

Dok sam napuštao atmosferu proklete planete, razmišljao sam o tome šta ću dalje. Novac sam gotovo sav potrošio, a nisam ostvario ono što sam naumio. Ostalo mi je taman toliko ušteđevine da kupim omanji asteroid i otvorim svoju firmu. Odlučio sam, postaću izdavač.

http://www.scribd.com/doc/98783046/Šipak16#page=1, str. 45, 2.7.12.

121. Novčanica

Glava je počela da me boli samo što sam izašla ispod prese, a svet kao da se i dalje vrteo oko mene. Ne znam gde sam tačno stvorena ali mora da sam izašla iz proizvodnog pogona. Druge su mi novčanice pričale o tome. Sve prolazimo kroz isti proces stvaranja.

Neću vam opisivati svoj put do prvog vlasnika – suviše je bolan. Dovoljno će biti da kažem da sam prošla silne kontrole i provere, da je svako zavirio u moju intimu, da me je mnogo ruku prepipalo i prevrnulo dok nije donešena odluka da sam zrela za upotrebu.

Moj životni put od izlaska iz Kovnice, u kojoj su sve moje sestre rođene, do sadašnjeg trenutka kada ležim u blatu, zaboravljena od sveta, upletena u žbunje, bio je sve drugo do sjajan, iako sam najvrednija novčanica koja postoji. Moja prvobitna vrednost, kako je na meni lepo napisano, brojem i slovima, iznosila je 5.000 dinara. Kako sam međutim, stupila u promet, stvari su se u izvesnoj meri promenile.

Prvi koji me je iskoristio bio je dužan državi da plati osamnaest posto na ime poreza – što bi trebalo, koliko shvatam poredak stvari, meni da se pripiše. Drugi koji se mnome okoristio takođe je platio osamnaest posto poreza i tako je to išlo, u neprekidnom nizu, od jednog vlasnika do drugog, sve dok se nisam vratila u državnu kasu (koja je na mene platila porez onog trenutka kada me je iznova upotrebila).

Kad sam se obrela u drugom životnom krugu, situacija se unekoliko promenila. Naime, sada su građani, iskoristivši me, plaćali trideset posto na ime poreza, i kako sam prelazila iz ruke u ruku, odlazila i vraćala se iz zemlje, menjala sam vrednost sa svakom promenom kursa. Ono što me sada tišti, a što nema ko da mi objasni, niti izračuna, dok lelujam nemoćna na vetru, jeste – koja je moja stvarna vrednost?

http://www.scribd.com/doc/91932984/Špakbroj14, 1.5.12.

120. Gnezdo

Najviše sam voleo jutra u zamku. Samo sam zbog njih pristajao da napustim prestonicu bez čije vreve nisam mogao da živim, i s ocem dođem ovde na obalu mora. Čim bi svanulo ustajao bih iz postelje i u noćnoj haljini izlazio na najvišu kulu zamka, na koju je moja soba gledala, da se nadišem svežeg vazduha. Nigde u kraljevstvu nije mirisalo kao u ovoj zabiti.

Otac je zaplenio zamak na ime utaje poreza ili nekog sličnog, glupog razloga i od njega napravio letnjikovac. Meštani nikad nisu saznali ko je novi vlasnik jer, osim što je popravio krov, od trenutka kad ga je preuzeo, ništa drugo nije uradio. Jedino što se u selu znalo bilo je da u zamku, s vremena na vreme, boravi ćutljivi bogatun. Tako sam od prestolonaslednika postao mladi, povučeni plemić, a takav sam zaista i bio: u zamku nit’ prijatelja nit’ dvorana sa kojima bih mogao da podelim reč, samo otac i njegov najverniji i najstariji sluga, Radosin.

Otac je slabo opremio zamak, samo najosnovnijim, prilično skromnim pokućstvom, sasvim suprotno njegovoj ličnosti. Ni traga bogatstvu i raskoši sa dvora. To me je kao dečaka užasno nerviralo, smatrao sam glupim i ispraznim, ali što sam bio stariji to sam ga bolje razumeo. Ne kažem da bih se sutra preselio ovde da živim, dvorska etikecija je nešto uz šta sam odrastao i bez čega ne znam da živim, ali voleo sam da, s vremena na vreme, ugađam starom i napustim dvor na nekoliko dana zarad ovog veličanstvenog mira.

Jutra sam, kako rekoh, uglavnom provodio na kuli posmatrajući okolinu. Morska pučina bila je mirna poput ogledala sve dok je, negde oko podneva, ne bi uznemirili trgovački brodovi. Ribolovaca na ovoj strani nije bilo jer je obala bila suviše strma, a stenje koje je izvirivalo iz vode gusto razbacano i oštro. Riba kao da je živela u skladu sa sredinom – bila je tvrdoglava, te je slabo grizla. Na drugu stranu osmatrao sam maleno selo usečeno u okolne planine i prebogatu šumu u kojoj sam ponekad lovio.

Put koji je vijugao u neposrednoj blizini sela bio je jedan od glavnih trgovačkih puteva u ovom delu kraljevstva i pravo je čudo kako se uspavano mestašce nije razvilo u maleni grad. Oživelo bi tek kad bi se karavani puni robe rasuli po dolinama ispred i oko sela. Do tad bi dremalo lakim snom koji sam gotovo mogao da namirišem. Ponekad, kad su duvali povoljni vetrovi, mogao sam da osetim miris pečenja ili sveže pokošene trave, ali sam najčešće osećao miris vatre sa domaćeg ognjišta.

Nakon lakog doručka koji bi nam spremio verni Radosin, otac i ja šetali bismo obalom mora, ne razgovarajući. Dok je boravio u ovom zamku otac je bio drugi čovek: tih, blag, strpljiv, okupiran nekim samo njemu znanim mislima. Trudio sam se da ga ne ometam, stoga sam ga najčešće ostavljao da se šeta obalom, a sam odlazio u lov.

Bez svite i pasa nisam bio neki lovac. U zamak sam doneo tek nekoliko prepelica, jednog fazana i par zečeva. Jelena nisam uspeo ni da okrznem strelom. Zato sam se sve češće nosio mišlju da pripitomim sokola kako bi mi pomagao u lovu, ali njihova gnezda trebalo je pronaći.

Viđao sam orlove kako kruže i preleću iznad zamka, bile su to ogromne, ponosite ptice kojima sam se posebno divio. Gnezda su im bila visoko u planinama, gde se nisam usuđivao da pođem sam. Put je bio dovoljno dug i naporan da bih na njega krenuo bez sluge ili makar pratioca.

Pa opet, želja za lovom i razonodom izvela me je jednog jutra rano iz dvorca i navela na stazu u šumi kojom do tad nikad nisam hodio. Poneo sam sasvim dovoljno vode i kolača od meda (jedino slatko koje je Radosin znao da pravi), pa odlučih da nastavim putem do večeri i vidim kuda vodi.

Ubrzo sam izašao iz šume i našao se na ogromnoj poljani posutoj cvećem. Stao sam kao gromom pogođen ugledavši na kraju poljane toliko visoko i široko drvo (jablan, kako sam tren potom razabrao), kakvo u životu nisam video – činilo mi se da ni nekoliko ljudi ne bi moglo da ga obujmi.

Tek kad sam se, ošamućen otkrićem, okrenuo da pođem, ugledah ogromnu senku kako lagano klizi poljanom. Podigoh glavu i ugledah orla sa tako velikim i razvijenim krilima da me je u prvom trenutku uhvatio strah. Prste sam upleo u grivu vernog konja i tako ih čvrsto stegao da mi se u ruci našlo nekoliko riđih dlaka. Konj frknu iznenađeno, orao zaleprša krilima uznemireno a ja se povukoh u sigurnost šume, uplašen.

Sakriven iza povećeg stabla posmatrao sam ogromnu pticu kako pretražuje poljanu i, videvši da me nema, umirena sleće u gnezdo na vrhu drveta. Zadivljeno sam posmatrao tu zastrašujuću grdosiju i istog trena odlučio da se sutradan vratim sa potrebnim klinovima i užadima kako bih se popeo uz stablo do gnezda.

Obodoh konja svom snagom; on se, još uvek uznemiren, prope na zadnje noge i odjuri ka zamku. Kad sam starom saopštio svoju smelu nameru on procedi jedno promuklo: „Ti si lud“, odmahnu rukom i nastavi svojim poslom.

Poslao sam Radosina kod kovača u obližnje selo da mi nabavi klinove i užad a sam stao da se spremam za put. Odlučio sam da krenem sa prvim svetlom jer nisam znao koliko će mi tačno vremena biti potrebno da se popnem na vrh drveta i da li ću uopšte imati snage za takav poduhvat. Uveravao sam sebe da ću uspeti tako što ću pravilno rasporediti težinu i snagu.

Celo sam veče proveo kao na žeravici. Drvo i orao toliko su me bili opčinili da sam morao da ih vidim izbliza. Nisam imao tačnu predstavu šta ću da uradim kad se dokopam gnezda. Nadao sam se dobrom ulovu – kakvom peru ili jajetu, mada sam znao da se na takav korak nikad ne bih odlučio – da lišim tako veličanstvenu pticu potomstva. Sam sam sebi bio smešan. Ponašao sam se kao razmaženi dečarac koji mora da dobije željenu igračku – takva me je groznica bila obuzela za čudesnim drvetom i gnezdom na njemu. Taman sam hteo da odustanem od cele zamisli kad se dobri, stari Radosin pojavi na vratima zamka sa traženom robom.

Potapšao sam ga po ramenu i čvrsto mu stegnuo ruku kao da je upravo osvojio važan turnir u ime porodice. Sedi čovek me je začuđeno pogledao jer ne bejah, poput oca, sklon takvim izrazima naklonosti i blago se osmehnu. Pitao me je kad želim da mi osedla konja i kad sam odgovorio „U zoru“, nemo klimnu glavom i udalji se. Sam sam se povukao na najvišu kulu i pokušao da u noćnoj tmini ugledam željeno drvo. To mi nije pošlo za rukom pa sam uzbuđen i uznemiren legao u postelju da spavam. Celu sam se noć okretao i prevrtao u krevetu kao da me trese groznica. Budio sam se na svaki zvuk, skakao na svaki šušanj, sve dok zora nije svanula.

Čim se pojavio prvi zrak svetlosti skočih iz postelje kao oparen, spremih se na brzinu i sjurih u unutrašnje dvorište zamka gde me je Radosin već čekao. Starac se blago nakloni i osmehnu, pružajući mi dizgine. Dok sam se nameštao u sedlu i pričvršćivao torbe koje mi je spakovao za put, teške zavese na prozoru u očevoj sobi u prizemlju se razmakoše i on mi mahnu u znak pozdrava. Odmahnuh i obodoh konja.

Jurio sam kao da me gone svi demoni ovog sveta. Nisam se zaustavio sve dok se nisam obreo na obodu šume. I konj i ja bejasmo okupani u znoju. Pogladio sam ga po sapima kako bih ga umirio i opustio, skinuo tovar sa njega i dobro ga obrisao i istimario. Tek tad sam ga nahranio i napojio i pustio ga da luta šumom. Znao sam da se neće sam vratiti kući jer se od mene nije odvajao od kad se oždrebio. Uprtih torbe na leđa i kretoh obazrivo preko livade.

Jutro je bilo sveže i mirisno i kao da me je bodrilo na ovaj suludi poduhvat. Nisam znao šta sam samome sebi hteo da dokažem ali sam znao da se neću smiriti dok se ne budem našao na vrhu čudesnog drveta. Usput sam čupkao cveće, mirisao ga i kidao latice što od nervoze, što od uzbuđenja. Strah gotovo da nisam osećao. Nisam razmišljao šta bi moglo da mi se desi ako bih zatekao žive ptiće, ili ako bi se džinovski orao vratio dok sam još u gnezdu.

Kad sam se našao podno drveta, skinuo sam torbe sa ramena, naslonio lice na debelu koru stabla i zagrlio ga. Srce mi je tuklo kao ludo. Sedoh na vlažnu zemlju da se odmorim i povratim dah. Založio sam se i napio vina pomešanog sa vodom, što mi je povratilo snagu, a zatim skinuo svu nepotrebnu odeću sa sebe. Ostadoh samo u dugoj lanenoj košulji i pantalonama, čak sam i čizme skinuo jer sam se bolje peo bos.

Preraspodelio sam vreće sa klinovima kako bi mi bile nadohvat ruke, vezao dve-tri oko struka a ostatak stavio u torbu koju sam obesio tako da mi visi na grudima. Bio sam svestan činjenice da ću se tako teže peti – pod većim i težim uglom – ali ću, s druge strane, na taj način lakše vaditi klinove iz torbe kad mi ponestanu oni iz vreća.

Vezah konopac oko stabla pa oko struka, izvadih prvi klin i zakucah ga u čvornovato, ponosito drvo. Začu se tup zvuk cepanja kore i rezak odjek pri udarcu metala o metal – i ništa više. Priroda je spavala. Kad sam zabio dovoljno klinova sa zemlje da mogu da se penjem, napravih nekoliko probnih pokušaja zakucavanja. Kako sam odlično balansirao mišićima vrata i ramenima, i svu težinu tela prebacio na prste i listove, tako otpočeh uspon.

Ne znam koliko je vremena prošlo od tad. Znam samo da sam već na trećini puta bio umoran i sav u znoju, ali sam čvrsto odlučio da pauzu napravim tek kad se domognem prvih grana. Čekić mi je bivao sve teži u ruci, a udarci sve slabiji, tako da sam češće morao da se odmaram i masiram ruke. Prsti su mi se kočili pa sam gubio i po nekoliko trenutaka kako bih ih razmrdao pre ukucavanja narednog klina, ali me to nije onespokojavalo. O padu sa ove vrtoglave visine nisam razmišljao. Bio sam dobro vezan, što mi je omogućavalo izvesne trenutke odmora, ali opet nisam smeo previše da se opustim.

Što sam se duže peo to sam bio ubeđeniji da je drvo više od samog zamka. Dok sam ukucavao poslednje klinove i trošio poslednje zalihe vode, pojaviše se prve grane nada mnom. Kad sam se popeo na najbližu granu, vezao sam konopac oko nje, kako bih mogao opet da ga koristim pri silasku – ako ga bude bilo, a potom seo da se odmorim.

„Jesam lud“, izrekoh naglas i počeh da se smejem. Tad prvi put pogledah dole i zapanjih se kad shvatih koliko je drvo visoko. Jeste više od zamka, pomislih i naježih se. Dlanovi i prsti na nogama su mi brideli, dok su mi se mišići, nabrekli do pucanja, kočili. Pojeo sam preostale zalihe hrane i popio poslednji gutljaj vode i udahnuvši duboko nastavio sa penjanjem.

Išlo je daleko lakše nego sa klinovima, iako sam bio mnogo umorniji nego na početku uspona. Na izmaku snaga dotakoh tanje grane i shvatih da mi je gnezdo iznad same glave. Imao sam priličnih muka dok sam se prebacio u gnezdo, kada sam sav krvav i izgreban klonuo od umora na leđa.

U prvom sam se trenutku samo borio da dođem do daha i uravnotežim disanje, tako da osim plavog neba i po kojeg belog oblačka iznad glave nisam ništa drugo video. Tek kad sam se malo primirio i došao do daha počeo sam da razgledam okolinu.

Gnezdo je bilo tako veliko da mi se činilo da bi deset osoba komotno u njega moglo da se smesti. Bilo je tako solidno građeno, sa gustim isprepletanim granjem, da sam se zaprepastio. Seo sam i pogledao unaokolo. Ni traga peru, niti jednog jajeta. Razočarano sam sedeo i razmišljao kako ću dole. Bio sam na izmaku snaga i nisam ni pomišljao na neku skoriju aktivnost.

Sunce je bilo visoko na nebu. Počeo sam da se pribojavam povratka ogromne ptičurine kad mi je nešto privuklo pažnju: ležao sam na najmekšoj podlozi od trave, lišća i mahovine, mekšoj od bilo koje postelje od svile u kojoj sam do tad spavao. Rukom pređoh preko trave i shvatih da je sveža. Mora da je skoro donešena. Verovatno pre nego što sam počeo sa usponom.

Pre nego što sam stigao da se iznenadim nad neobičnim otkrićem, sustiže me drugo, još veće. Zapazih, naime, na drugom kraju gnezda bokor cveća. Protrljah oči u neverici. Ustadoh sa mukom i pređoh nekoliko nesigurnih koraka preko meke podloge od mahovine, koja je bila tako savršeno napravljena da sam imao utisak da hodam po zemlji. Dodirnuh latice cveća i osetih nešto još tananije pod prstima. Pomislih da nije paučina.

Uzeh cveće u ruke i tek tad shvatih da je upleteno u paukovu mrežu. Razvio sam je i zaprepastio se kad sam shvatio da u rukama držim pravu pravcatu haljinu, istkanu od paučine, ukrašenu najlepšim livadskim cvećem. Pokušao sam da dokučim sve neobičnosti vezane za ovo čudesno gnezdo, pokušao sam da proniknem u to ko bi mogao, i zašto, da izradi i nosi ovako finu tkaninu, kad najednom, pošto na rumenom obzorju ugledah kako crna tačka koja mi se približava postaje sve veća i veća, shvatih, kao gromom pogođen, da sam se obreo u pravom pravcatom vilinskom gnezdu!

http://ja-jesam.com/prica/gnezdo/, 27.4.12.

http://www.boni.rs/clanak.php?id=3807&sifg=14, 30.4.12.

119. Čuvari semena

„Hoćete da kažete da ste ceo put prevalili zbog semena?“, Kolovrat je bio zabezeknut.

Došljak nemo klimnu glavom i slegnu ramenima.

Seljak skide kapu, spusti motiku na zemlju i počeše se po glvai.

„Neverovatno“, uzdahnu, slegnu i sam ramenima i rukom pokaza došljaku da ga sledi. Iz džepa od pantalona izvadi maramicu i obrisa znoj sa lica i prljavštinu sa ruku. Tek zasejanu njivu prešli su u tišini. Stranac se divio seljakovom predanom radu.

Kad su stigli pred trošnu kuću od pletera i lepa, Kolovrat skide gumene kaljače i odloži ih pored vrata. Došljak je morao da se sagne kako bi ušao. Dok ga seljak nije ponudio da sedne na tronožac stajao je pogrbljen na sred prostorije, toliko je bio visok. Pošto je seo i ispružio noge, zauzeo je gotovo celu sobu.

Levo od vrata nalazio se krevet, desno beše ognjište. Od ostalog nameštaja behu tu još samo jedna stara škrinja i jedna malena polica sa svećom i ikonom. Pridošlica je sve to zadivljeno posmatrao. Uzeo je gutljaj ponuđene mu rakije i čim mu je skliznula niz grlo, zakašljao se i zacrveneo u licu.

„Dobra?!“, Kolovrat se od srca nasmeja i lupnu dugajliju po ramenu. Ovaj se umalo ne preturi sa stolice od siline udarca. Zagrcnu se i otpi još jedan gutljaj. Lice mu se ozari kao detetu kad dobije neočekivan poklon.

„Ddobbrra“, naglašavao je suglasnike kao neko ko je skoro naučio jezik. Seljak se zadovoljno pljesnu po kolenu i ponudi gosta skromnim ručkom. Pošto su se dobro založili, digoše se od trpeze i odoše u podrum gde se nalazilo seme za sadnju.

„Evo“, reče Kolovrat otvarajući teška, dvokrilna vrata. „Možeš uzeti koliko god želiš.“

Došljak se nesigurno klatio na nogama, pa opet, savršeno je vladao sobom.

„Uzzeću od svake biljke po trri semena. Da li je to u rredu?“, upita skromno.

Seljak se od srca nasmeja, uze punu šaku iz svakog džaka i dade strancu. Ovaj ih uredno spakova, svako u posebnu kesu, obeleži i zadovoljno stegnu Kolovratu ruku.

„Slavni da ste!“, ushićeno prozobri. Seljak odmahnu rukom.

„Nije to ništa. Da imam još, dao bih ti, ali to je sve što sam planirao da sadim sledeće godine. Možeš da posetiš mog suseda, on će sejati druge kulture.“

Stranac zinu od zadovoljstva.

„Kada bi ssve moje kolege imale ovoliko srreće kkao ja“, uzdahnu poluglasno.

„Ima vas još?“, upita Kolovrat iznenađeno, ali odmah nastavi dalje sa pričom ne želeći da se nameće strancu suvišnim pitanjima. „Ne moraš da letiš u tom tvom čudu“, reče pokazujući na svemirski brod parkiran na sred livade, „brže ćeš stići ovuda, preko polja.“

Došljak zadovoljno klimnu glavom, mahnu domaćinu i uputi se susedovoj kući.

http://ja-jesam.com/prica/cuvari-semena/, 24.4.12.

***

117. Kako je nebo postalo plavo

Dočuo jednom Def priču o hrabroj vili koja je dozvolila da joj iz srca korenje neba raste i poželeo da je upozna. Odgovarali ga otac i majka, odgovarali ga prijatelji, junak se namerio na put i odgovoriti se ne da.

Spakovao je sve što mu je bilo potrebno, useo na vernog konja i krenuo. Jahao je bez kraja i konca, po kiši i po snegu, po suncu i žegi, sve dok jednog dana nije došao na sam kraj sveta. Bio je to negostoljubiv teren, ali se Def nije dao pokolebati, već obode konja i smelo nastavi put.

Jahao je bez predaha i odmora sve dok nije došao do zelene oaze, mesta gde je počivala večito usnula Gea. Iako je stoletno rastinje bilo gusto i visoko, ipak je jasno mogao da vidi korenje neba kako iz vilinog srca raste. Toliko se razgranalo i razbokorilo tokom vekova da je ličilo da crne, debele lijane koje se spuštaju sa neba.

Junak je zadivljeno posmatrao nesvakidašnji prizor kad sjaha s konja i probi se kroz gusto rastinje do mesta na kojem je ležala vila. Kosa crna kao gar beše joj rasuta po zelenoj travi, obrazi joj behu rumeni, a put bela poput meseca. Dirnut njenom sudbinom, očaran njenom lepotom Def pade na kolena i gorko zaplaka.

Sunce je bilo visoko na nebu kad je došao k sebi od bola. Osvrnuo se oko sebe i ustanovio da je od njegovih suza nastao izvor pitke vode, pa se umi i osveži malo.

Ovo mesto je čarobno, pomisli ushićeno, ali se istog trena sneveseli kad mu pogled pade na vilino lice koje, iako je okolno rastinje bilo izuzetno visoko, nije počivalo u senci. Sunce joj nije pržilo kožu, ali se mladiću ipak steže srce pri pomisli da svakog dana trpi nesnosnu vrućinu.

„Kad bih mogao da ti načinim hlada“, uzdahnu setno.

„Kad bi nešto tako bilo moguće“, začu najedared gromoglasan glas, „da li bi pristao da svoj život vežeš za njen?“ Daf bez oklevanja klimnu glavom i duboko se pokloni vladaru sveta.

Dabog bi zadivljen mladićevom požrtvovanošću i odluči da izađe u susret njegovoj želji. Namah se stvorio pred junakom, stežući mu srdačno ruku. Potapša ga zadovoljno po ramenu i tako ga lako udari da se Def jedva održa na nogama.

„Ako bih mogao da zamolim za dozvolu da je… poljubim pre nego…“, zamuca mladić zbunjeno. Dabog se osmehnu, nemo klimnu glavom i skloni u stranu.

Junak kleknu na kolena, skloni nestašni uvojak sa vilinog lica i spusti poljubac na njene tople usne. Istog trena nebo promeni boju i iz crne pređe u svetloplavu, kakvu ima i dan danas. I sam Dabog stajaše zbunjen pred čudom koje se dogodilo. Kad je došao k sebi pretvorio je smelo momče u žalosnu vrbu kako bi do kraja i konca mogao da štiti i miluje onu koju najviše voli.

http://www.knjigomat.com/detail.asp?iNews=1185&iType=5, 24.4.12.

116. Korenje neba

Kada je stvarao svet na samom početku vremena, poslednje što je Dabog stvorio bilo je nebo. Tamno i teško valjalo se ono po tek rođenom svetu, rušilo drveće i čupalo ga iz korena, premeštalo reke i izlivalo ih iz korita. Tako su nastala prva plavna područja i prve pustinje, ali to ni malo ne obradova Daboga.

Shvatio je da će morati da prikuje nebo za zemlju ukoliko želi da tanana bića koja je stvorio uživaju u svom blagu koje je za njih načinio. Ali kako to da uradi? Nebo je hiljadu puta teže od zemlje – kako će tako krhka planeta da ga nosi? Dugo je razmišljao šta da uradi kad pred njega izađe jedna smerna vila.

„Prešla sam dug put, Uzvišeni, kako bih iznela svoj skromni predlog. Pročula se tvoja muka širom sveta pa sam došla da ti ponudim pomoć.“

Dabog je sa čuđenjem posmatrao tanano biće vazduha. Zar je ovo krhko stvorenje moglo da reši problem koji on nije bio u stanju da razreši?

„No, da čujem“, reče odsečno.

„Nebu je potrebno korenje, a ne okovi“, poče vila smelo. „Potrebno mu je da cveta i raste, kao i svakom drugom biću, a ne da ga zatomnjuješ i u okove bacaš.“ Dabog taman htede da vikne, kad ga vila blagim pokretom ruke umiri:

„Čuj moj predlog do kraja. Ono što ti predlažem sasvim je jednostavno: pusti da korenje iz mog srca raste.“

Dabog je bio zapanjen. Sedeo je ukočeno na prestolu, dok je vila sa nestrpljenjem očekivala njegovu odluku. Dugo ju je posmatrao, pomno proučavajući svaki pregib na njenom licu, kao da će mu oni reći da li je tako nešto zaista moguće. Kad se najzad pribra, upita je ozbiljnim glasom:

„Svesna si žrtve koju bi time položila?“

Vila nemo klimnu glavom.

Dabog ustade sa prestola, priđe joj krupnim koracima i privi je nežno na grudi.

„Želja će ti biti ispunjena“, prozbori drhtavim glasom. „Iz poštovanja prema nesebičnoj žrtvi učiniću da ne budeš mrtva – snevaćeš večnim snom, dok će ovaj svet, tebi u čast, biti nazvan tvojim imenom.“

Bi onako kako je Dabog rekao. Vilu je položio na golu zemlju na samom kraju sveta, učinio da korenje neba iz njenog srca raste, ogradio je visokim rastinjem i večno rascvetalim cvećem, dok je našu planetu nazvao njenim – najlepšim – imenom: Gea.

http://www.knjigomat.com/detail.asp?iNews=1185&iType=5, 24.4.12.

*

94. Žudnja

Oduvek sam sanjala o tome da se vinem u nebo, ali ta privilegija data je samo vilama oblakinjama, tim večno promenljivim lepoticama, poput oblaka koje jašu. Vilama smrtnicama, poput mene, čija je sudbina vezana za drvo koje čuva i neguje, nisu data krila, ni besmrtan život. O, boravimo mi na ovom svetu duže od bilo kojeg drugog stvora, ali večna će tama, kad sokovi našeg drveta presuše, pasti i na naše oči.

Moje je drvo zdravo i visoko i ako ga prepustim samome sebi živeće ono još dugo, ali mi je svet u kojem boravim postao suviše stran, pa se osećam nekako starom. Ne volim taj osećaj: nema više one svežine, one bodrine u meni; budim se natmurena, sa crnim mislima u glavi i to polako utiče na moj rad i okolinu u kojoj živim.

Kao i svaka druga vila moga soja i ja se bavim travarstvom i gatanjem, ali mi ti poslovi sve teže padaju: svakodnevna kuknjava ljudi i biljaka opterećuje me sve više. Stoga sam odlučila – popeću se na nebo. Svesna sam da nijedna druga vila to nije pokušala do sada, ali to ne znači da to nije izvodljivo. Samo zabranjeno.

Proučavala sam mnoge knjige kako bih izučila tajne veštine i postala nadaleko čuvena čarobnica. To mi, međutim, nije bilo dovoljno. Žudela sam da otkrijem način na koji se stvaraju krila i tome sam posvetila svo svoje slobodno vreme. Tragala sam nadugačko i naširoko, iščitala sve knjige o čarobnjaštvu koje postoje, ali nisam našla ni redka, ni slovca.

Želja je u meni bila toliko jaka da me je obuzela celu. Nije mi davala sna ni odmora. Tresla me je poput groznice danju, mučila poput najstrašnije more noću da naposletku, iscrpljena i na ivici snage, ne padoh u postelju.

U snove su počele da mi dolazile vile oblakinje i što sam ih duže sanjala to sam jasnije sebi predočavala njihova krila – svaku žilicu, svako perce sam oblikovala u svom umu i oživela ga – stvorivši tako najraskošnija krila koja je ikad i jedna vila imala.

Kad sam se probudila nisam mogla da sačekam da prebrodim groznicu, još manje da se na krila naviknem, već iskočih iz postelje u letu da se isprobam. Padala sam i posrtala, rušila se i propadala, povređivala na granje okolnog drveća, ali nisam prestala da vežbam.

Bila sam toliko ushićena da sam pomislila da ću poleteti od čiste radosti. Ceo sam dan provela u magnovenju, učeći. Nije mi bila potrebna hrana, nije mi bio potreban odmor. Toliku sam snagu osećala u sebi da sam mislila da ću, kad se vinem u nebo, doseći samog Svetovida.

Krila mi behu blještavo bela i gusta. Perje koje mi je milovalo leđa i doticalo gležnjeve bilo je tako meko da me je podilazila jeza od svakog zamaha. Plakala sam i smejala se, grcala i ridala od sreće i tako dočekala noć.

Naposletku proniknuh u to kako se koriste krila, umih se i upristojih i istog trena vinuh u nebo. Isprva sam kružila iznad stoletnog hrasta, mog hranitelja, i posmatrala okolinu koju sam nazivala svojim domom a potom se, oslobodivši se, vinuh u više sfere.

Hladnoća je prodirala u moje telo ali je nisam osećala jer me je groznica i dalje tresla. Sva sam gorela. Oblaci su promicali pored mene vrtoglavom brzinom, ostavljala sam zbunjene ptice i zapanjene vile oblakinje za sobom, te se vest brzo pronela nebom.

Ubrzo je svaki vilenjak, svaki oblak jurio za mnom – svi su hteli da me zaustave, sruše. Što sam duže letela to mi je daha sve više ponestajalo, vrtelo mi se u glavi, ali povratka nije bilo. Svaki mišić na telu mi je bio zategnut do pucanja, oči su mi suzile, u ušima mi je zujalo i bubnjilo, ali sam jurila kao da mi život od toga zavisi.

Onog trena kad sam dosegla nebeske dvore osetih kako gorim. Tren pre nego što ću se pretvoriti u buktinju, ugledah Svetovida gde me sa zaprepašćenjem i divljenjem posmatra. Samo njegovoj milosti ima da zahvalim što nisam sagorela i nestala poput praha. Mom plamenu pridružio je svoj i tako me pretvorio u najsjajniju, najblještaviju zvezdu na nebu da svetlim i vodim sve one željne slobode.

http://bhfantasy.wordpress.com/2012/01/02/tamara-lujak-zudnja/, 2.1.12.

93. Kuća

„Kad sam je odabrala za život nije bila ni memljiva, ni oronula“, obrati se žena izvođaču radova, ponudivši ga čajem i kolačima. Svetla, zategnuta koža odbijala je da svedoči o njenim godinama. Čovek nije prihvatio poziv izgovorivši se kako nema puno vremena, ali se ipak nasloni na dovratak i nastavi da sluša ispovest.

„Pregurala je mnoge ratove i zemljotrese samo zahvaljujući mom staranju. Ali, snaga me polako izdaje. Nisam više ono što sam nekad bila. Ništa me ne sluša: ni vid, ni sluh, ni oslabeli udovi.“

Čovek je sa zanimanjem pratio igru svetlosti i senki iza ženinih leđa. Učinilo mu se kao da se zidovi njišu prateći ujednačenu melodiju ženinog glasa. Njena priča počela je da ga zamara. Žurio se da započne sa radovima: kuću je trebalo srušiti još koliko danas, a on nije ni počeo.

Pre početka radova bio je obavezan da proveri da se nije neka skitnica uselila u kuću određenu za rušenje, kad je sreo ovu zagonetnu ženu gospodskog držanja. O kući je govorila kao o svom čedu, kao o biću o kojem je vodila računa od trenutka kad je sazidana, što je, to je pouzdano znao, bilo pre više od dva veka.

Mora da je luda, sirota, pomisli sanjivo. Taman htede da je prekine i zamoli da pođe sa njim u prihvatilište za stare, ukoliko nema drugog doma, kad mu se žena obrati rečima:

„Vilinskog sam roda, nisam luda.“

Nasta tajac. Čovek je nekoliko trenutaka stajao zapanjen, ne znajući šta da odgovori. Ako je vila, gde su joj krila, gde drži čarobni štapić, može li da se podmladi, zapita se dečak u njemu, ali se preduzimač postide i ne reče ništa.

„Moja snaga leži u ovom zdanju“, nastavi žena, kao da odgovara na nepostavljena pitanja. „Kad bi neko popravio zgradu, osvežio i okrpio njene zidove, nova bi krv proključala u mojim venama i ponovo bih postala mlada i snažna.“

Čovek je i dalje ćutao. Žena ga je posmatrala sa smeškom. Najzad se pokrenuo, pocepao ugovor o rušenju koji je sve vreme držao u ruci i, iznenađen vlastitim postupkom, uputio se kamionu po alat kako bi zgradi vratio stari sjaj.

http://www.rts.rs/page/radio/sr/story/23/Radio+Beograd+1/999416/Buđenje.html, RB1, emisija „Dobro jutro deco“, 29.11.11.

92. Uspavljivanje

Sparina je držala grad kao u okovima. Danima već kiša nikako da padne. Nisu pomagali ni spušteni šaloni, ni ventilator, čak ni klima uređaj. Nita je stajala na prozoru i ridala, slušajući kako joj sinčić plače. Već treću noć oka nije sklopio i nije znala više šta da radi. Nije mogla da razmišlja od umora, sve ju je bolelo.

Bašta ispred kuće donosila je prijatnu svežinu na mahove. Krošnje drveća meko su šuštale, pa je četvrte noći san ipak uspeo da je savlada. Probudilo ju je blago podrhtavanje tla. Pomislila je da nije zemljotres. Brzo je ustala i otrčala do prozora. Susedne zgrade dremljivo su se ocrtavale na tamnom nebu. Sve je bilo mirno, na ulici nije bilo panike. Učini joj se samo da je nekakva senka promakla između drveća, ali već sledećeg trenutka začu detetov plač te se vrati u sobu.

Naredne noći sve se ponovilo. Osetila je blago podrhtavanje tla i njihanje postelje. Opet je skočila preplašeno i pritrčala prozoru, ali osim senke koja hitro promače između grana okolnog drveća ne pomače se ništa drugo.

Sledeće noći Nita odluči da stražari na prozoru i vidi ko se to mota oko kuće. Ne da se opisati kakvo je njeno zaprepašćenje bilo kad je zapazila tamnu priliku kako prilazi, prihvata oronulo zdanje u zagrljaj i njiše ga lagano, kao da se radi o mladom, zelenom drvetu. Još se više zapanjila kad je osetila blago podrhtavanje tla pod nogama. Stajala je u čudu, netremice posmatrajući čoveka sa zašiljenim ušima koje su virile ispod crvene kape – to je jedino uspela da primeti pri slabom uličnom osvetljenju.

Dok joj se u svest probijala misao da jedino vilenjaci imaju takve uši, dotle je zapljusnu jedno sasvim novo saznanje – nije čula sinovljev plač. Ushićena, dotrčala je do kreveta i suznih očiju videla da njeno čedo spava. Iznurena, pruži se kraj njega u postelji i dok je, zahvalna, padala u san, vilenjak je napolju ujednačenim ritmom njihao kuću.

http://www.rts.rs/page/radio/sr/story/23/Radio+Beograd+1/995244/Buđenje.html, RB1, emisija „Dobro jutro deco“, 22.11.11.

91. Neobična želja

„Možeš li da mi oduzmeš čarobne moći?“, upita vila čarobnjaka i duboko uzdahnu.

„Zašto bi tako nešto poželela?“, začudi se starac sede brade i upitno podiže obrvu.

„Ne želim više da budem ni lepa ni posebna“, uzviknu devojčica namćorasto i pognu glavu.

„Ali zašto?“, ne mogaše starac čudom da se načudi. Ko bi još poželeo tako nešto?

„Zato što me se boje“, odgovori vila i sklopi oči. Starac se osmehnu u sebi.

„Zašto te se boje? Da li si pokazivala svoje moći pred drugima?“

„Nisam, ali ih druga deca ipak osećaju. Ne znam to da objasnim. Kao što ja mogu da osetim šta i kako oni razmišljaju, tako oni mogu da osete da sam ja drugačija.“

„A tako dakle“, prozbori starac, klimajući značajno glavom. „Želiš da se uklopiš. Želiš da se odrekneš svog porekla, svoje prirode kako bi te prihvatili?“

Vila je, zbunjena, ćutala. Vrtela je uvojak duge, plave kose i nije znala šta da odgovori.

„Čarobne moći mogu da ti oduzmem, na tebi je samo da poželiš“, prozbori starac ozbiljnim glasom, „ali dobro razmisli šta želiš, jer samo jedanput tako nešto od mene možeš da tražiš.“

Vila je sa suzama u očima slušala mudrog starca i klimala glavom. Želela je da ostane verna sebi i rodu kojem pripada, ali i da se uklopi u svet ljudi. Odluka koju je trebalo da donese nije bila ni malo laka.

Mogla je da se promeni to bi, kako ju je starac uveravao, bilo najlakše, ali to bi istovremeno značilo odustati od borbe, izdati samu sebe. Stoga donese odluku: Ma baš me briga za svet! Ne mora da me prihvati! Važno je da ostanem verna sebi!

Pogleda u čarobnjakove duboke, mudre oči, poljubi ga u obraz i toplo se osmehnuvši, izreče želju naglas: „Želim da ostanem ono što jesam.“

http://www.rts.rs/page/radio/sr/story/23/Radio+Beograd+1/990972/Buđenje.html, RB1, emisija „Dobro jutro deco“, 15.11.11.

90. Lana 

„Toliko sam mala i tanana da me niko ne primećuje“, uzdahnu devojče ispruženo na zelenoj travi. Vetar je razdragano mrsio njenu svetlu kosu, dok je Lana sa tugom u očima brojala bele oblake. „Oni prolaze i ne primećuju me“, pomisli sa nekim čudnim bolom u grudima, „a tako želim da im pripadam.“

Sa mukom ustade sa hladne zemlje, osmotri poljanu na kojoj je provela tolike dane i uputi se tromim korakom ka zgradi u kojoj je stanovala. Dok se vozila liftom ka poslednjem spratu, brojala je dugmiće na kontrolnoj tabli i zamišljala da svaki od njih vodi u neki drugi svet. „Sve ću vas jednog dana posetiti“, obeća im dok su se metalna vrata zatvarala za njom.

Obrevši se u prostranom, moderno nameštenom stanu Lana se uputi hodnikom ka svojoj sobi. Ljubičasti zidovi i rozikasti pasteli i ovog puta joj poželeše dobrodošlicu. Lana im se ne osmehnu, već se prući preko kreveta koliko je duga i duboko uzahnu. Svetlost se probijala kroz tanke zavese i bacala vesele senke, šareno bojeći zidove.

„Niko ih nikad neće videti“, procedi devojče i briznu u plač. U tom se trenutku majka pojavi na vratima sobe i videvši uplakano dete, sede na ivicu postelje i upita blago šta se dogodilo. Lana samo odmahnu glavom i sakri lice u gustu kosu. Žena duboko uzdahnu i leže pored ćerke na krevet. Čekala je tako neko vreme. Tek pošto se dobro isplakala Lana se pokrenu i zagnjuri lice u majčin dlan.

„Šta se dogodilo Lanice?“, upita žena nežnim glasom. „Da li te je dirao neko?“

Devojče odmahnu glavom.

„Pa šta je onda bilo?“

Prošlo je neko vreme dok se devojčurak najzad nije osmelio da majci otkrije svoju tajnu.

„Ja sam vila“, izreče u najstrožijem poverenju. „Ali niko ne vidi moja krila.“

Majka se toplo osmehnu i privi dete na grudi. Ležale su tako neko vreme, kad ih sunce iznenada obasja. Ugledavši vragolastu, treperavu senku koja je u tom trenutku pala na zid, žena zadivljeno uskliknu:

„Ja ih vidim!“

http://www.rts.rs/page/radio/sr/story/23/Radio+Beograd+1/986646/Buđenje.html, RB1, emisija „Dobro jutro deco“, 8.11.11.

89. Virtuelna

„Više nas, dakle, traže preko Interneta”, uzdahnu tanana prilika umorno. „Mogla sam i da pretpostavim”, dodade ustavši od stola. Zabrinuto je koračala po maloj, zakrčenoj prostoriji koja je sve više tonula u mrak.

„Sve nas je manje na svetu, ne znam da li nas je stotinak ostalo, možda ni toliko”, pomisli s gorčinom, udari cevanicom o stočić kraj prozora i jeknu iznervirano.

„Ne pamtim kad sam poslednji put čula majku kako priča deci o našem svetu: o malenim, bešumnim talasima, o slatkim plodovima, vetru što stalno kosu mrsi.” Pomerila je stočić u stranu i prišla prozoru po kojem je dobovala sitna kiša, a zatim naslonila čelo na hladno prozorsko okno i zagledala se u obrise grada koji su lagano tonuli u sumrak.

Visoki ravni krovovi zaklanjali su sivo nebo. Teški, olovni oblaci odmarali su se od napornog puta na oronulim, čađavim dimnjacima i oslobađali se dragocenog tereta uz brektanje i ječanje gromova i munja.

Odmakavši se od prozora devojka priđe kompjuteru i spusti se na stolicu koja zaškripa i naruši tišinu sobe. Mrdnu lagano mišem, slika se promeni a kompjuter iz zujanja pređe u brundanje. Pretraživala je Internet satima i oči su je već bolele od umora. Svi su nalazi govorili isto. Knjiga je bilo sve manje, a tekstova na Internetu sve više. Zar je imala drugo rešenje?

Pronašla je stranicu sa najviše relevantnih podataka i spojila se sa kompjuterom. Sve što je trebalo da uradi je da dodirne tastaturu i poželi da je međ’ nulama i jedinicama.

„E-vila, tako će me zvati”, pomislila je pre nego što je prešla u virtuelni svet.

RB1, emisija „Dobro jutro deco“, 1.11.11.

http://www.rts.rs/page/radio/sr/story/23/Radio+Beograd+1/982710/Bu%C4%91enje.html

88. Prava

Upitan šta je sa našim pravima…

„Vašim pravima?!“, mudrac se zaceni od smeha i umre.

http://www.nosorog.rs.sr/brojevi-numbers/101-110/101ns3.html, 30.3.11.

800px-ESO_-_The_Carina_Nebula_(by)

87. Kako je nastao život

Ceo je svod bio obavijen gustom maglom. Lebdeći nebeskim plavetnilom trunčice su se tiskale i preplitale, titrale i treperile od uzbuđenja, jer tek što su se oslobodile nebeske košuljice, već su plovile nebeskim okeanom.

Vrtoglavom su brzinom jurile nesagledivom modrinom, okretale se i prevrtale, padale i strmoglavljivale se u plavetne dubine dok nisu naučile kako da koriste kosmičke struje i kosmičke plime i oseke.

Kristalna vlakna i končići su se uplitali, magličaste rese i ledene krpe su se mrsile a ledene truni i trunčice spajale i stvarale meka zrnca grada i ledene pokrivače, beličaste vence od leda i inja, baršunaste pokrivače od magle i ledene mreže.

Tako su se životni sokovi nebeskog plavetnila mešali i ukrštali tvoreći čuda, svako lepše i neobičnije od prethodnog. Od nebeske košuljice iz kojih su rođene čestice nastale su magline a od kosmičkih čestica postale su zvezde.

Mrežasti velovi i ledene koprene storili su sazvežđa, kosmička vlakna i končići zvezde repatice a iz venaca od leda i rose ponikoše planete. Nebeski svod je vrveo od događaja i dešavanja ali je i pored toga bio mračan i hladan, leden i beživotan.

I takav bi i ostao da zvezdane truni, od kojih je sastavljeno svako nebesko telo, čitav kosmos, nisu sve u istom trenutku pomislile: „Volim, stoga postojim” i zasijale zlatnim sjajem, obojile nebo veselim bojama i udahnule mu život.

Zbornik radova konferencije „Razvoj astronomije kod Srba VI“, str. 959, Beograd, 2010.

MilkyWayFalling

86. Kako je nastao Mlečni put

„Ali van zidina vlada pustoš!”, Vasiona je bila zaprepašćena. Ljutito je bacila plašt od najsitnijih gorskih kristala na pod prestone dvorane i sela na visoki presto. „Zar ne bi više voleo da ostaneš u sigurnosti zamka?“

Belobog uzdahnu i napravi nekoliko koraka. Njegova široka ramena zakloniše sunce koje se promaljalo kroz uski, visoki prozor od leda.

„Želim da vidim kako izgleda spoljni svet, želim da istražujem, da…”

„Nema ničeg tamo za tebe”, prekinu ga Vasiona naglo.

„Majko, dozvoli mi da se sam u to uverim”, odgovori mladić umorno.

Krupna je žena sedela na prestolu i razmišljala. Kako sina da pusti samog? Kako može mirne glave da ga izloži opasnostima spoljnog sveta? Ali zar nije podizala i vaspitavala Beloboga upravo za ovaj dan? Zar nije presto njemu namenila? Pogleda nestrpljivo momče i osmehnu se blago. Suviše je brzo došao taj dan.

„Idi onda”, odgovori meko, „I nek te vetrovi čuvaju.”

Čim je napustio dvoranu Vasiona pozva sluge i naloži im da motre na mladića. Neka se drže po strani, ali nek mu se nađu pri ruci. Seti se u taj čas da mladićeva noga nikad nije stupila na negostoljubivo tle vanjskog sveta te naloži kristalnim ljuspama i mlečnobelim ledenim pločama da sačine put kojim će njeno čedo hoditi.

Tako je Belobog doživeo mnoge zgode na svom putu, stasao u valjanog mladića i učinio mnoga velika dela o kojima Mlečni put, titrav i tajnovit na tamnom nebu, i dan danas svedoči.

Zbornik radova konferencije „Razvoj astronomije kod Srba VI“, str. 958, Beograd, 2010.

http://bhfantasy.wordpress.com/2011/04/10/tamara-lujak-zorilo/

85. Kako je nastalo nebo

U vreme kad je Belobog stvorio svet činila je čarobnica Murtenica mnoga zla: potresala je zemlju, kidala cveće i čupala drveće iz korena, podizala visoke talase na moru, skretala korita reka i ledila prirodu oko sebe.

Bila je crna poput noći, mračna poput mračnog oblaka i puna jeda i gorčine. Po spoljašnjem izgledu nije nalikovala drugim vilama. Bila je izrazito bleda u licu, više nalik mesecu nego suncu. Kao da je pripadala sferama neba a ne zemlje. Ni traga rumenilu u obrazima ni traga sjaju u očima.

Tamnije od noći behu vračarine oči, pogled hladniji od vode u studencu, dodir opasniji od Belobogovog besa. Koga bi Murtenica dodirnula taj se više nikad ne bi probudio. Ili bar ne zdrave pameti.

Crne poput noći njene su se haljine vukle po zemlji i uništavale sve preko čega bi prešle. Krila su joj bila duža i šira od krila ostalih vila. Crna i gustotkana, gotovo neprozirna, bila su otrovna. Ko bi ih se samo dotakao na mestu bi ostao mrtav!

Murtenica je vekovima živela sama na visokoj i teško pristupačnoj gori. Niko joj nije dolazio u posetu. Vreme je najčešće provodila izvan crnih dvora i mračnih dvorišta, u sumornom vrtu gde je vladao večiti sneg i led.

Ali, sneg i led na veštičinim dvorima imali su drugačiju boju i ukus nego onaj koji su stvarale druge vile. Murtenica se zbog toga nije uzbuđivala mnogo. Oduvek je uživala u grozi koju je širila oko sebe i strahu koji je ulivala.

Bila je ponosna na svoju okrutnost, na brzinu donošenja odluka i nemilosrdnost kojom ih je izvršavala. I tako bi dok je sveta i veka stolovala na planini i sejala strah oko sebe da joj Belobog jednog dana nije poslao pticu Crnoperku na poklon.

Murtenica je bila zapanjena malim stvorenjem koje je zatekla u bašti. Živi stvor na njenom dvoru! To se još nikad nije dogodilo! Zanemela u čudu nije ni bila svesna kad je prešla preko vrta i tiho sela na klupu od crnog gagata.

Ptica veselo zacvrkuta. Murtenica se trgnu, iznenađena. Zaustavila se u pola pokreta radoznala da sazna zašto joj je Belobog poslao pticu na poklon. Crnoperka pusti glas i kako je sve lepše pevala a veštica sve više uživala u pesmi tako je ptica postajala svetlija.

Prvo su se na crnom perju pojavile smeđe pege koje se odmah obojiše u crvenkasto smeđu. Ona se razli u žutu zatim u zlatno žutu, da bi se na kraju svo perje obojilo zlatnom i srebrnom bojom.

Pred Murtenicom je stajala Žar ptica u svom punom sjaju. Veštica se toliko obradovala da je odmah poželela da dodirne pticu, ali kako je ispružila ruku i kako je okrznula pticu crnim plaštom tako ona umre.

Murtenica se toliko ražalostila nad sudbinom Žar ptice da je odlučila da je povrati u život. Da bi u tome i uspela morala je da upotrebi sve moći kojima je raspolagala. Znajući to, Murtenica ipak nastavi.

Vreme kao da je stalo dok je dan i noć sedela na klupi od crnog gagata, nagnuta nad prelepom Žar pticom. Izvodila je sve znane i neznane magije, sve dozvoljene i nedozvoljene čarolije i taman kad je bila spremna da odustane, malene se grudi digoše i spustiše.

Ptica prhnu munjevito u vazduh i odlete, ostavivši za sobom hiljadu duginih boja. Murtenica je bila van sebe od radosti. Krila joj se raširiše i zatreperiše kao nikad do tad.

Zapanjena čudima koja su se dogodila Murtenica je dugo sedela na klupi pod crnom topolom i plakala. Plakala je sve dok sitne, srebrnkaste pahuljice kakve nikad do tad nije videla, nisu počele da padaju po njoj.

Veštičina krila zatreperiše od čarobnog dodira i novi, jači sokovi prostrujiše njenim telom. Lice joj se ozari a rumen obli obraze. Uskoro je sva bila prekrivena belim tačkicama i letela je vrtoglavom brzinom.

Kad je dospela pred Belobogove dvore Murtenica se pretvori u nebo posuto zvezdama i od tad, blažena, bdi nad svima nama.

Zbornik radova konferencije „Razvoj astronomije kod Srba VI“, str. 956, Beograd, 2010.

http://bhfantasy.wordpress.com/2011/04/10/tamara-lujak-zorilo/

84. Kako se rađaju zvezde

Visoko na dvorima sunca i meseca vile obitavaju. Preko dana češljaju duge kose, umivaju lepo lice, vrat ukrašavaju niskom od kapljica rose, dugu u kosu upliću te posipaju krila mesečevim prahom. Kad noćca padne odmaraju se pod baldahinom od oblaka i izmaglice i vetrove prizivaju. Vetrove prizivaju sa njima druguju.

Kad ne vode brigu o dvorima nebeskim, kad ne prave ukusna jela i još ukusnije napitke, vile se brinu kud su to vetrovi nestali, za kim su odlunjali. Moćne su gospodarice. Moćnije možda i od sunca i meseca. Vetrovi i priroda im se pokoravaju.

Pa opet, desi se ponekad da se jelenak o zapovest ogluši, da biljka odbije da raste i plodove rađa, da se vetrovi protivno naredbi u gori sakriju, upletu u krošnje drveća i mirno spavaju. Kad za to doznaju vile potamne od besa i ljutine i šalju munje i gromove na zemlju, kako bi kaznile neposlušnike.

Jelenak tada pokorno savija glavu i dok oluja ne prođe drhti od straha nad svojom sudbinom, biljke istog trena počinju da rastu i plodove rađaju, dok jedino vetrovi spokojno dremaju.

Znaju oni da ljutina i bes vile brzo prolazi. Tada ih opet k sebi s puno ljubavi prizivaju a vetrovi, umorni od puta i lutanja, na nebeske dvore odlaze, ležu u postelju od svile i spuštaju umornu glavu u vilino krilo.

Prelepe čarobnice ih daruju ukusnim jelima i pićem, pevaju im umilne pesme, tople biljne kupke spremaju i postelju nameštaju. Dok vetrovi spokojno snivaju vile im iz guste kose trebe svaku trunčicu koja se tog dana uhvatila i čarobnim dahom svojim u zvezde pretvaraju.

Zbornik radova konferencije „Razvoj astronomije kod Srba VI“, str. 956, Beograd, 2010.

83. Ljutac

„Imaš li poslednjih želja?”, grmeo je demon. Vrla je u tankoj spavaćici stajala pred demonom i tresla se kao usred zime. Treptala je i klatila se na nogama kao da su je svi vetrovi ovog sveta šibali, i pokušavala da shvati šta se upravo dogodilo.

„Pa, imaš li?”, demonov glas je tutnjio. Vatra mu je izbijala iz nosnica i očiju, lizala široka pleća i spuštala se do stopala. Vrla je žmurila i pokušavala da razveje ružne snove.

„Ko ste vi?”, promuca.

Demon je pogleda plamenim očima i prosikta:

„Ljutac, demon smrti. Zar te roditelji ničemu nisu naučili?” I ne sačekavši da mu odgovori, nastavi: „Jeste da ćeš imati celu večnost na raspolaganju, ali ne možeš je trošiti na ovakve gluposti. Odlučuj brzo!”

Devojčica je pocupkivala i gužvala spavaćicu nervoznim prstima, gušeći odgovor u sebi. Roditelji su je učili da ne sme da razgovara sa strancima a ovaj demon je svakako bio stranac. Kako je mogla da mu se poveri? Kako je mogla da izrekne najskriveniju tajnu svog srca? Pa opet, ako je ovo jedina prilika koju će za života imati…

„Imam samo jednu želju”, promuca nesiguno i udahnu duboko. Demon se odobrovolji i utiša bes:

„No dobro, da čujem.”

Dugo je Vrla gutala vazduh i premeštala se s noge na nogu, dugo je treptala i odvraćala pogled sa tih užarenih očiju, da bi najzad prelomila u sebi i izgovorila:

„Želela bih da me poljubite.”

„Molim?”, Ljutac je bio zatečen. Buknu od besa i htede da je zgromi zbog drskosti, ali se zaustavi i utiša gnev. Pogleda malo bolje to sitno, goluždravo devojče i svide mu se ono što je video. Drhtala je poput pruta, pa opet je smelo izrekla želju svog srca. To mu se dopalo. Gnušao se onih koji su cvileli i klečali pred njim moleći za poslednje trenutke života.

„Hoćeš da kažeš da još uvek nisi ubrana?”, prozbori lagano. Devojka tiho odmahnu glavom i pocrvene.

„I želiš da te ja poljubim?”, nastavi Ljutac obazrivo, ne verujući ni sam rečima koje su silazile sa njegovih plamtećih usana. Devojka klimnu potvrdno glavom. „Ali…”, zamuca demon i stade. Hteo je da kaže da bi mogao da je sprži, da bi njegov stisak bio prejak za njena majušna pleća i na još trista stvari je hteo da je upozori ali oćuta. Bila je tako medena, tako slatka dok je stajala pred njim sva ustreptala od iščekivanja, da se Ljutac zagrcnu.

Osmeh se, po prvi put u njegovom životu, razli plamenim usnama, a žar u očima dobi takav sjaj, da se devojče uplaši. Demon to primeti i pročisti grlo, potom utuli vatru na krupnom telu, zgasnu žar u očima i poprimi izgled sasvim običnog gorostasa.

Priđe obazrivo Vrli kao da se bojao da će joj samom svojom blizinom nauditi i dodirnu njen promrzli dlan. Tek je tad primetio da je bosonoga. Vrla se trgnu od neočekivanog dodira, ali ne uzmače. Ljutac se nespretno osmehnu i priđe bliže. Proguta knedlu i udahnu duboko, te skloni pramen kose sa devojčinog lica.

Ona trepnu dvaput i prestade da diše. Demonu se zamagli pred očima i dugim prstima crvenim poput krvi dodirnu mladu belu put. Vrla uzdrhta od tog dodira i nagnu se ka krupnom, snažnom telu. Ljutac sklopi oči i utisnu poljubac u pomodrele usne. Devojče se podiže na prste i zagrli tanušnim rukama krupno telo zategnuto poput strune. Nežne ručice dosezale su tek do demonovih mišica ali ovome to nije smetalo.

U njemu buknu vatra kakvu do tad nije poznavao. Zagrli tanka ramena, stisnu devojče jače i podiže je u zagrljaj. Suze su se slivale niz Vrlino lice, dok se demonu otkide jedna suza i ispari od toplote kojom je isijavao. Dugo su tako stajali zagrljeni. Dugo su tako bili pripijeni jedno uz drugo dok se Ljutac ne osvesti i spusti devojčicu na zemlju.

Vrlino lice je sijalo od radosti. Savijala je prste na nogama i smešila se ozarena. Demon kašljucnu značajno i rasplamsa se kao nikad u životu. Prijala mu je ova promena. Kao da je nova vatra lizala njegovo telo, kao da je novi žar buktao u njegovom srcu. Ljutac se osmehnu zadovoljno, pogleda u Vrlu, a potom u sok njenog života.

Istog se trena žar u njegovom srcu zaledi. Vatra kao da prestade da liže njegova leđa i demon zadrhta pri pomisli na ono šta sledi. Baci još jedan pogled na bočicu u kojoj se krila voda Vrlinog života i gotovo da briznu u plač kad vide koliko je malo dragocene tečnosti ostalo.

Devojka mu dodirnu ruku i osmehnu se.

„Gotovo je, zar ne?” Ljutac jedva da je smogao snage da udahne vazduh. Nije mogao da nađe glasa, nije imao snage da odgovori. Još se jedna suza otkinu i ispari. To demonu dade ideju i on je odmah sprovede u delo. Kad je sve bilo gotovo, Ljutac stade pobedonosno pred Vrlu.

„Čini mi se da sam izgubio tvoj predmet”, prozbori tiho, zaverenički i spali rešenje o odnošenju njene duše. Potom na majušni dlan spusti staklenu bočicu do vrha napunjenu životnom tečnošću.

„Nećeš me zaboraviti?”, prošaputa i otre još jednu suzu.

„Nikada”, obeća devojčica, poljubi ga smelo i nestade u vidu dima. Ljutac se ispravi koliko je dug, udahnu vazduh punim plućima i buknu punim plamom. Goreo je tako i osvetljavao put Vrlinoj duši, a kad se uverio da je bezbrižno stigla kući, utiša se i prihvati se sledećeg predmeta.

Slatke priče, str. 63, Beograd, 2011.

Književni pregled, br. 4, str. 248, jan/feb/mart 2011.

http://www.alma.co.rs/knjizevni-pregled/broj04/kp62.html

82. Mihailo

„Mihailoo! Mihailoo! Čuješ li me?!”, viknu devojka u plavom. „Ko zna gde je odlutao”, prošaputa promrzlo. Stajala je na ivici šume, tek korak od korita reke i zazivala napuklim glasom. Nikakvog odgovora nije bilo. Čuo se samo postojan huk vode, ništa više. Ni poj ptica, ni udaljeni topot kopita, ni šum u granama drveća.

Uska plava haljina pripijala se uz vitko, zategnuto telo. Natopljena rosom, onemogućavala je nesmetan hod. Kao da nije marila za to, Revenica koraknu ka strmoj obali reke. Obazrivi koraci nisu narušavali nabore haljine, tako je sitan bio devojčin korak. Nebeskoplavi skuti hvatali su slabu okolnu svetlost i stotinama je puta uvećavali, pa se činilo da se bleda, mršava prilika sjaji poput meseca. Pre nego što je stala na samu ivicu, tamo gde su stene ponirale duboko u korito reke, mesec uvređen pojavom lepotice navuče oblake preko sebe i udalji se sa jutarnjeg neba.

„Mihailo”, gotovo šapatom zazva Revenica. „Spremna sam”, zagrca molećivo. Ni šuma. Ni pokreta. Suze se skupiše u uglovima očiju i devojka zaplaka. Pa opet, spusti se hrabro do mutne vode, zadiže skute i taman kad je htela da zagazi u hladnu vodu začu tanan šum.

Nije odmah mogla da ga prepozna. Bio je pre kao poziv, kao odaziv, nego pravi šum raspuklih talasa. Mihailo je dolazio, srce brže zakuca Revenici. Čuo ju je. „Bogu hvala na nebesima”, prozbori usnama bledim kao led.

Osmatrala je reku u napetom iščekivanju. Voda se mreškala pod teretom barke i bojažljivi talasi dotakoše devojčina stopala. Revenica se strese. Nije trebalo da zagazi u vodu. Tako se nije smelo pred Mihaila.

Tanka se magla podiže iznad vode i uskovitla što privuče devojčinu pažnju. Zastade joj dah kad ugleda iscepana jedra i visoku krmu broda. „Dolazi, hvala nebesima”, osmehnu se sa olakšanjem.

Sledećeg trena lađar se već primicao obali, ali Revenica se ne iznenadi njegovoj brzini. Mučilo ju je samo kako će preći na barku iz ovog nezgodnog položaja. Zausti da zatraži pomoć, ali Mihailo je već pružao koščatu ruku prema devojci. Lepotica se osmehnu i prihvati stisak.

Dodir beše hladniji od svih voda koje joj behu poverene na čuvanje. Revenica se strese, ali stupi hrabro na memljive daske i sede na trošnu klupu. Izvuče iz nedara zlatnik i pruži ga Mihailu. Ovaj je pogleda slepim očima i osmehnu se.

„Hvala moja gospo”, prozbori glasom dubokim kao korito reke kojom su brodili, „ali vile prevozim besplatno”, i zavesla svom snagom ka suprotnoj obali.

Priča, str. 75, Beograd, 2011.

81. Kako su vile dobile pismo

Rođena sam pred sam kraj meseca lešnika, gotovo na početku godine Punog meseca. Kiša je lila tog dana kao iz kabla, ni dan danas ne znam da li od sreće ili tuge, tek, dobih krila i zvezdani prah na poklon od Velikog čarobnjaka kao i svaka druga vila na rođenju.

Rasla sam okružena roditeljskom ljubavlju. Dom nam je bila stara bukva koja je tužno zviždala na vetru i bacala dugu senku na mesečini. Po njoj sam i dobila ime: Dugosena. Od malih sam nogu sedela u senci dobrog drveta i snevala.

Nisam sanjala o ljudima, ne, ta niska bića nisu bila vredna moje pažnje. Sanjarila sam o dobrim delima koja mi predstoje, o izgubljenim kozama na planini i ribama upletenim u ribarske mreže, o zagađenim izvorima koje je trebalo očistiti i o činima koje bi mi pomogle u svem tom poslu.

Nemirna duha kakvim nas je Priroda mahom obdarila, teško sam zadržavala pažnju na jednoj stvari. Misli su mi neprestano lutale od potoka do cveta, od bumbara do leta, i nikako da se skrase i oblikuju u jednu ideju-vodilju. Jer, svakoj je vili potrebna ideja-vodilja u životu.

Veliki čarobnjak je od pamtiveka bio odgovoran za našu malu zajednicu. Stanovali smo u lugu, moje drūge vile i ja, i radovale se svakom izlasku sunca, svakom povetarcu, šušnju u okolnom žbunju.

Češljale smo duge kose danima, plele na zelenom đerđefu, smišljale nove čarolije i čini, spravljale napitke i meleme, razgovarale sa životinjama i takmičile se u samo nama znanim veštinama.

Tako je vreme do punoletstva prolazilo u miru i tišini zelene šume, u senci stare bukve i poju razdraganih ptica. Kad je dan Obreda osvanuo, svaka je vila odenula najlepše halje, uplela u kose najlepše cveće i istkala sandale od najtanje paučine, te se uputila na izvor u srcu šume gde se nalazio dom Velikog čarobnjaka.

Niko se ne seća kad je tačno došao. Neki su govorili da je čovek, drugi su tvrdili da je od Boga, dok su se treći kleli da je vilenjak, začetnik našeg roda. Kako god bilo, bio je duboko poštovan i obožavan. Njegova se reč poštovala, a ni jedna se njegova odluka nije ispitivala.

Stoga su mlade vile na dan Obreda stajale u savršenom krugu oko izvora, drhtureći na laganom povetarcu. Njihove su usne bile blede a prsti prozirni kao da ni kap smole nije kolala njihovim venama. Iako im je držanje bilo besprekorno, svaka je strepela od čarobnjakove odluke i to se moglo videti u njihovim očima.

Strah zavlada šumom. Koja će vila biti primljena u Vilinski red, koja će poneti svečanu titulu Majke, a koja Sestre, koja će se Čarobnicom zvati a koja na razboju tkati. Jedna je snivala da postane Lovcem, druga je maštala da postane Muzom, treća Pesnikinjom, samo sam ja neodlučno stajala u redu, rastrzana između nedostižnih zvezda i šumskog praha.

Kad dođoh do daha, voda Večitog izvora se uskomeša a iz njene modrine izađe Veliki čarobnjak i obrati se prestrašenom skupu:

„Draga moja deco”, njegov je glas poput tople medovine grejao naša srca, „danas stupate u svet odraslih, stoga me pažljivo slušajte.”

Zakoračio je preko vode ne uznemirivši glatku površinu. Ostadoh bez daha. Povetarac je stidljivo mrsio čarobnjakovu dugu sedu kosu. Zvezdani ogrtač je teško padao preko starčevih širokih, povijenih leđa. Kad se našao pred prvom vilom, zažubori poput izvora koji je čuvao vekovima:

„Svaka će vila iz mog rukava izvući jedan znak, simbol ili čaroliju”, objašnjavao je. „Koji simbol budete izvukle, tim ćete poljem vladati.”

Atmosfera se zgusnu i ja progutah knedlu. Dlanovi su mi se znojili a srce tuklo kao da će istog trena da iskoči, što mi se čarobnjak više približavao. Jedna je vila izvukla simbol Savetnice, jedna znak Čuvarke, trećoj dopade posao Velike travarke. Noge počeše da mi se tresu, a kolena klecaju da sam mislila da ću se srušiti pred čarobnjakom koliko sam dugačka.

Iako pogrbljen, bio je viši od mene za glavu. Čarobnjakova ramena zakloniše sunce i zarobljena u njegovoj senci žmirkala sam očima, pokušavajući da se priviknem na tamu koja je bojila njegovo izborano lice.

Grlo mi se osušilo a ruka neposlušno visila pored tela. Sve me vile pogledaše u čudu a Veliki čarobnjak ljutito namršti čelo. Pocupkivala sam i bockala se nervozno u butinu, pokušavajući da dođem do daha i podignem ruku.

Očekivala sam da će iz širokog rukava, ukrašenog simbolima sunca i meseca iskočiti kakav demon i ujesti me. Kako se to nije desilo i kako je čarobnjakovo lice bilo sve smrknutije, tako se odvažih i lagano zavukoh ruku.

U početku ništa nisam mogla da napipam. Uhvati me panika i oči mi se razrogačiše od čuda i razočarenja. Zar da jedina ostanem bez svog simbola? Zar da jedina ne odrastem? Kako je to moglo da se desi? Veliki čarobnjak je dobro znao koliko je mladih vila došlo na izvor. Svaka je morala da dobije svoj simbol.

U tom trenutku dodirnuh nekakvu svilenu nit. Obavih prste oko baršunastog, uglastog simbola i pokušah da izvučem ruku. Kao da oseti moju nameru, simbol se uzvrpolji i pokuša da mi sklizne između prstiju.

Zapanjena, jer tako se nešto nikad nije dogodilo, pogledah u duboke čarobnjakove oči. U njima pročitah nestrpljenje i nevericu. To me još više zbuni i taman kad htedoh da povučem ruku, uhvatih simbol za jedan kraj i čvrsto stegnuh.

Čarobnjaku se lice ozari, senke nestade iz njegovih očiju i ja na svetlost dana izvukoh neobičan simbol. Zurila sam u njega i zagledala ga sa svih strana, ali nikako nisam mogla da shvatim čime me je to Majka priroda obdarila.

Druge su se vile vrpoljile u krugu i izvijale bele vratove ne bi li što bolje videle šta sam izvukla. Nasta pravo komešanje oko izvora. Čarobnjak nestrpljivo podiže ruke, duboko uzdahnu, dok nekakva nepoznata jeza prostruji mojim telom.

„Čestitam, draga moja”, rekao je blago i dodirnuo mi ruku. „Izvukla si simbol za koji sam mislio da ne postoji”, rekao je polako, naglašavajući i odmeravajući svaku reč, kao da ni sam ne veruje u ono što govori. „Stoga ćeš pisati“, presudi kratko. „Od danas ćete zvati Učiteljicom”, dodade, vidno zadovoljan, i time baci večno prokletstvo na moju tananu dušu.

Deseti krug, str. 112, Pazin, 2011.

80. Beli mačak

„Macane, deluješ mi nešto poznato”, prozbori Belibor i pozva belog mačka sa dugim, žutim repom.

„Mjau”, odgovori mačak i ukopa se na sred nasipa, kao da se, nakon što je čuo stračev glas, premišlja kojim putem da krene.

„Dođi”, nastavi starac, „imam nešto za tebe”, mačak se premišljao. Starac je jasno mogao da vidi kako se lomi da li da poveruje prijateljskom glasu, kad je kratko mjauknuo, kao da obećava da će doći u posetu nekom drugom zgodom i nastavio svojim putem.

„Kako hoćeš”, prozbori Belibor pomirljivim tonom i spusti se na splav, krajičkom oka posmatrajući mačka kako odlazi ne osvrćući se.

Sunce je brzo prešlo ustaljeni put preko neba i starac je umoran i zadovoljan sedeo u pletenoj stolici i ispijao poslednje gutljaje crne kafe. Mačak iznenada pređe preko nasipa i zastade baš kad je bio kod stepenica. Starac ga pozva, ali mačak samo mjauknu i produži put. Belibor je dugo još sedeo pod tremom uživajući u zalasku sunca i blagom povetarcu, kad se povukao u kućicu na počinak.

Sutradan ujutro krenuo je da sređuje nasip i prilaz splavu, okopao je cveće, iščupao korov i posekao visoku travu a kad se umorio, baš u vreme ručka, opet je ugledao belog mačka kako šeta obalom Save.

„Kuda si skitao lepotane?”, oslovi ga starac i ponudi mu polovinu doručka – sveže pripremljene kedere. Mačak se zaustavi primamljen mirisom ukusne hrane i dok je Belibor držao ruku ispruženom i bez prekida pričao, mačak se u sve kraćim lukovima približavao. Tako su podelili prvi ručak.

Nakon ukusnog jela usledilo je čanče još ukusnijeg mleka i dok si se okrenuo mačak je spavao u starčevom krilu. Kad je nakon popodnevne dremke u ležaljci podno stare topole ponovo krenuo sa radom, mačak je nastavio da drema sklupčan u ležaljci. Budio se povremeno kako bi proverio gde je starac i tuče li postojano sekirom. Sa prvim mrakom Belibor se povukao na splav a mačak ga je, privučen obećanom večerom, sledio. Tako je prvu noć proveo na stolici, na mekanom jastuku, sklupčan i umiren poput malog deteta.

Otvorivši, pre sunca, vrata Belibor je ugledao mačka kako sedi na pragu i sa nestrpljenjem čeka doručak. Mjauknuo je otegnuto, kao da ga opominje gde je dosad, i dok je starac pripremao doručak, mačak je sve tužnije i uvređenije mjaukao, opominjući ga da je neizdrživo gladan. Pošto je doručkovao umiljavao se oko starčevih nogu neko vreme, a potom otišao. Nije ga bilo celog dana što je Belibor donekle i očekivao, ali se ipak svakog trenutka nadao da će ugledati lepu belu glavu ili makar čuti otegnuti zov sa nekog od susednih splavova.

Farbao je kućicu ceo taj dan i dok je sunce zalazilo međ guste krošnje Ade Međice ušao u reku da se osveži i spere znoj sa sebe. Plivao je do trećeg splava uzvodno i nazad, dalje od toga je retko kad išao, i samo što je izašao iz vode i osušio se kad je osetio kako splav lagano podrhtava. Iza kućice proviri jedna bela glavica a starac se osmehnu i pozva prijatelja na večeru.

Belibor je voleo duge šetnje duž obale Save po uređenoj betonskoj stazi i sate je znao da provede u prijatnom miru. Uvek je bilo nečeg novog na tom putu: novog cvetka, novog pupoljka, sveže pokošene trave ili uređene bašte, nove ograde na starom splavu, zakrpljen krov ili vrela riblja čorba u kazanu iznad vatre.

Beli je mačak u prvo vreme ostajao na splavu i dremao dok bi starac krstario obalom, uživajući u poju ptica i prvim pokušajima pačića da uđu u vodu. Kako je vreme odmicalo Beli je sve češće izlazio na obalu i pratio starca. Ponekad bi pošao stazom do susednog splava gde bi zastao kako bi se izrazgovarao sa drugim mačkama, ponekad bi ga pratio samo do stepenica kojima bi se spustio do reke kako bi se napio vode, ali bi najčešće samo sedeo na stazi i gledao kako starac odlazi.

Što je bivao stariji i privrženiji starcu to ga je sve dalje pratio u šetnjama ali kako je još uvek bio mlad mačak, tako nije imao snage da ga prati do kraja. Godine su se polako nizale i mačak se zahvaljujući starčevoj nezi raskrupnjao i ogrubeo, što starcu nikako nije smetalo. Naprotiv. Bio je zadovoljan što je njegov štićenik izrastao u tako krasnog mačka. Bio je strah i terepet za ostale mačke i nije moglo da se desi da neki mužjak prođe nasipom a da ga Beli ne napadne.

Jednog se popodneva nakon neobično duge šetnje Beli motao starcu oko nogu i mjaukao tako uporno i bolno da ga je Belibor, nakon što ga je nekoliko puta zaustavio u šetnji, obazrivo podigao u naručje.

„Šta je bilo lepotane?”, upitao ga je nežno. Mazio ga je i govorio mu umilne reči sve dok se Beli nije umirio i počeo da posmatra okolinu. Belibor je, nastavljajući sa pričom, lagano krenuo u šetnju, budno motreći na mačka.

Kako se pokrenuo tako se Beli ukočio, spreman da skoči natrag na zemlju, ali ga starac privi na grudi i, nastavljajući i dalje da priča, produži sa šetnjom. Kako je bilo zabavno gledati mačka kako iz potpuno nove perspektive posmatra svet oko sebe. Sve mu je bilo interesantno: i staza i krošnje drveća i živa ograda, pa je bez kraja i konca okretao glavicu u svim pravcima. Belibor se slatko smejao njegovoj radoznalosti i svako malo ga prinosio licu i ljubio u glavu i vrat dok je Beli razdragano preo.

Kad je poželeo da na svojim nogama nastavi šetnju Beli je mjauknuo kratko i starac ga spusti na zemlju. Tog su dana prešli gotovo celu stazu uzvodno a uveče su, nakon ugodne večere, dremali spokojno u ležaljci na tremu.

Kako je vreme prolazilo tako je Beli počeo da reaguje na starčevu boju glasa i odazivao se svaki put kad bi ga ovaj zvao i sledio ga u stopu u dugim popodnevnim šetnjama. Boravak na Adi je tako postao prijatniji a dan potpuniji. Mačak i starac su se toliko srodili da su svuda, osim u vodu, išli zajedno.

Dok bi se stari kupao, mačak bi bezbrižno dremao na splavu i čekao da se gospodar vrati. U kućicu nikad nije ulazio pa čak ni kad bi bio najgladniji. Seo bi na sam prag i nervozno se izvijao i peo na zadnje šape u nestrpljivom iščekivanju ukusnog zalogaja. Prvi put kad je probao da se ušunja u kućicu i istraži njene primamljive uglove dobio je takvu ćušku da ju je upamtio za sva vremena. To je bio prvi i poslednji put da je starac digao ruku na mačka.

Kako su zime bile blage tako se Beli i Belibor nikako nisu razdvajali, osim kad bi mačak odlazio nekim svojim poslom: da rastera mlađe mužjake, spari se sa novom ženkom ili ulovi sebi štogod za večeru.

Jednom se, međutim, iz takve skitnje nije vratio. Starac je probdeo celu noć u postelji. Svako malo bi mu se učinilo da se most i splav tresu pod teretom malenih stopala, ali Beli se cele noći nije pojavljivao, čak se ni na sve zabrinutije pozive nije odazivao.

Dok je starac sedeo i ispijao prvu jutarnju kafu, nervozan što nema Belog, kao da je predosećao nesreću. Kad je pošao da pripremi doručak krajičkom oka je ugledao mačkovo beživotno telo kako pluta Savom. Snežno bela dlaka, baršunasta poput svile bila je umrljana blatom i krvlju kao da je Beli ovog trena upao u vodu i udavio se.

Starcu se oči napuniše suzama i on glasno zarida dok je posmatrao beživotno telo dragog mu stvora kako lagano promiče pored splava. Već sledećeg trenutka pade na kolena i pokuša da dohvati mačka sa splava a kad mu to ne pođe za rukom, polako ustade i pogleda uprtog u majušno, beživotno telo prozbori napuklim glasom, kao da se budi iz kakavog sna:

„Osvesti se i zaplivaj.”

Ništa se, međutim, ne desi. Starac pročisti grlo u neverici. Taman kad je hteo da ponovi zapovest, mačak se praćaknu u vodi poput ribe, mjauknu preplašeno i zapliva ka splavu.

„Dođi maleni, dođi k meni”, dozivao ga je starac dok se Beli sve više bunio i negodovao što se iznenada obreo u vodi.

Kad ga je izvukao i zagrlio, Belibor ga je dugo ljubio i mazio i šaputao najtoplije reči koje je znao, dok je radosnu njušku zalivao suzama. Te su noći, nakon obilne večere uz svetlost sveća, starac i njegov mačak zaspali zagrljeni u toplom krevetu.

http://www.skforum.at/index.php?option=com_content&view=article&id=295%3Apristigli-rad-1&catid=68%3Aliterarni-konkurs&Itemid=190&lang=sr, Srpski kulturni forum, 6.2.11.

79. Semafor

Dan je bio kao stvoren za šetnju. Protivno pravilima lepog ponašanja, odlučila sam da izujem sandale i osetim dodir vrelog asfalta. Stajala sam na raskrsnici i premišljala na koju ću stranu, kad se upalilo zeleno svetlo na semaforu, a šuplji, metalni glas najavio:

„Imate deset sekundi da pređete ulicu”, trepnula sam.

„Imate pet sekundi da pređete ulicu”, smešno.

„Vaše vreme je isteklo”, svetlo na semaforu promeni boju u crveno. Začuh škripu guma. Nisam osetila udarac. Sandale mi ispadoše iz ruku, jer još pre nego što sam pala na zemlju bejah mrtva.

Satirične priče 2009, str. 109, Beograd, 2010.

78. Vrtolac

„Beži od mene prokleto kuče!“, viknuo je Vrtolac na životinju i mahnuo ka njoj nogom, ali je promaši i udari limene kante. Opsovao je u sebi, probio se kroz gomilu krša i ušao u improvizovanu kućicu. Godinama ju je gradio, dograđivao i proširivao. Materijal je pronalazio na đubrištu, izvlačio iz Save dok je bio mlađi i sušio na suncu, a potom krojio i prekrajao, ukucavao zarđale eksere ne bi li izgradio kakvo takvo sklonište. Na kraju je bio zadovoljan. Podigao je relativno prostranu zgradu koju je mogao da nazove domom. Činila ju je jedna prostorija sa podom od nabijene zemlje, na koji je bio posebno ponosan. Dvorište, zakrčeno šutom, daskama raznih boja i veličina, kantama od farbe i plastičnim kesama, koristio je samo leti, kada bi sedeo na izgriženom automobilskom sedištu i odmarao se na popodnevnom suncu.

Nije mogao da se požali na život koji je vodio. Jeste da je hranu bilo sve teže pronaći i da su mu ljudi sve ređe pružali pomoć, ali bi na kraju dana ipak bio zadovoljan. Uspeo bi da pronađe po neko platno, odeću ili kutiju, staklene ili plastične flaše – stvari koje je mogao da proda i zaradi neki dinar. Najteže mu je, međutim, bilo sa odećom i cipelama. Bio je krupan čovek, širokih ramena i snažnih mišica koji ni kao dečarac nije mogao da nađe odgovarajuću odeću a kamoli danas kad je omatorio. Ponekad bi od platna koje bi pronašao sašio sebi potreban komad odeće, ali ga je uglavnom čuvao kako bi od njega napravio tendu, jer su leta bivala sve toplija.

Vrtolac sede na prašnjavi dušek i ispruži umorne noge. Leto se bližilo kraju pa se trudio da sakupi što je više stvari mogao kako bi pregrmeo zimu. Bogu hvala pa su poslednjih nekoliko godina bile blage. Kad se samo seti onih od pre desetak godina, kada bi se probudio gotovo zavejan… Pas zacvile i prekide starca u razmišljanju.

„Beži odavde“, viknu on iz kuće, „ne trebaju mi još jedna gladna usta. Jedva sebe prehranjujem. Prokleto kuče!“, gunđao je Vrtolac više za sebe. Okrenuo je leđa vratima, kad pas ponovo zacvile. Nije prestao sve dok se starac nije pojavio na vratima.

„Odlazi“, viknu on tobože ljutito i pokaza na kapiju koja se jedva držala u šarkama. Pas skoči na starca i liznu ga po ruci. „Gade mali“, reče starac meko i uroni krupnu šaku u gustu, ućebanu dlaku. Pas radosno mahnu repom, kao da je shvatio da je starac promenio raspoloženje prema njemu. „Lep smo mi par, zar ne maleni?“, reče Vrtolac tapšući psa po glavi, pa se skloni u stranu. „Hajde, ulazi“, pozva ga u svoj dom i zatvori vrata za sobom.

Vetar je ljutito zavijao i Džoni nije mogao da spava. Nemirno se vrteo na dušeku, premeštao čas kod starčevih nogu, čas se pribijao uz njegova široka leđa, neprekidno osluškujući šta mu to vetar poručuje. Nije voleo ovakve dane. Nikako nije mogao da se otrese utiska da ga nešto grebe pod kožom, uz samu kičmu. Ceo je dan pratio starca u stopu. Obično bi, kad bi krenuli u šetnju, lutao poljima za svoj groš, ali je danas osećao nešto zlokobno u vazduhu i nije ga puštao iz vida. Pošto su srećno stigli kući, pribio se uz starca i odmah zaspao, ali čim je čuo vetar kako zavija, odmah ga podiđe jeza i dlaka mu se nakostreši.

Odjednom začu škripanje kapije i teške korake kako se približavaju. Skoči sa dušeka i zareža, približi se vratima i stade da njuška vazduh ne bi li dokučio ko im je nepozvan došao u posetu. Vazduh kao da postade gušći i hladniji i Džoni zalaja. Starac se nije ni pomerio. Džoni bi obično osetio njegove kretnje, ali ovog je puta znao da spava čvrstim snom i to ga još više zabrinu. Nešto nije bilo u redu.

Vrata se odjednom otvoriše i pred njim se ukaza prilika u crnom. Džoni poče da se trese od straha. Lajao je iz sveg glasa ali nije napao pridošlicu.

„Skloni se u stranu“, obrati mu se pridošlica. „Nisam došla po tebe i ti to vrlo dobro znaš.“ Džoni se ne pomače, već zalaja kao da želi da probudi ceo grad. Znao je da je ovaj crni stvor na vratima predstavljao pretnju za starca i da ne sme da uzmakne sa praga.

„Mogu da vas povedem oboje sa sobom, ako baš insistiraš“, reče pridošlica blago i zakorači preko praga. Crni plašt se zaleluja i zapahnu Džonija užasnim smradom. Pas se ukopa i zalaja kao da mu život od toga zavisi.

Smrt je stajala neko vreme u vratima i proučavala psa. Nije mogla a da mu se ne divi. Psi bi je uvek osetili pre nego ljudi i voljno polazili sa njom. Ali ni jedan se još nije ovako srčano borio za gospodarev život. Smrt pogleda u dno prostorije. Starac je i dalje mirno spavao, iako Džoni nije prestajao da laje. Kao da ju je trgnuo iz razmišljanja, Smrt se povuče korak nazad i spusti pogled na psa.

„Džoni“, reče tiho, „kakvo smešno ime za ženku“, pruži obazrivo ruku i pomazi psa. Džoni zareža, ali otrpe dodir. Dlaka mu se nakostreši i sav se strese ali ne zalaja. „U redu je malena, mogu ja i da sačekam“, obrati joj se Smrt. „Hrabra si ti cura“, dodade više za sebe, okrete se bez ijednog šuma i ode.

Pas je stajao nekoliko trenutaka na vratima i posmatrao crnilo noći. Omirisao je pažljivo vazduh i kad se uverio da je strašni posetilac zaista otišao, vrati se do postelje u kojoj je dremao starac. Vrteo se u krug pokušavajući da pronađe što bolji položaj i kad ga je našao uroni u starčev zagrljaj i mirno zaspa.

Leksikon božjih ljudi, str. 22, Beograd, 2010.

77. Kako je nastala kiša

Vrućina je bila nesnosna. Sve su reke i izvori u selu presušili. Drenica je tri dana ležala u postelji, bez svesti. Roditelji su kršili ruke i gledali u nebo očekujući spas, jer niko više nije mogao da joj pomogne.

U jutro četvrtog dana iznesoše je na poljanu ispred kuće kako bi poslednji put videla selo i livade na kojima je odrasla. Desilo se da je baš tog jutra nebom iznad kuće brodio tankovit oblačak.

Kad je ugledao tužnu povorku, zapitao se zašto devojče ne juri sa ostalom decom pa se spustio malo niže kako bi mogao da razazna govor ljudi. Pretrnuo je kad je saznao sudbinu male devojčice.

Drenica tog trena otvori oči i ugleda mlečno beli oblak iznad svoje glave. Blede, tanke usne se razvukoše u slabašan osmeh i devojče utonu natrag u san. Oblak se obazrivo spusti i napravi tanku senku iznad Dreničine glave.

Zaledio se pri pomisli da će još koliko danas život napustiti njeno maleno telo. Jedna se kap neoprezno otrgnu i pade na milo lice. Dreničini obrazi se istog trena zarumeneše a roditelji poskakaše sa svojih mesta u napetom iščekivanju. Kad to vide, oblačak se rasplinu u hiljadu kapljica vode, koje padoše na Drenicu i vratiše joj boju u obraze.

Ja sam priča, str. 20, Banja Luka, novembar 2009.

76. Na ivici

Ivica se okomito uzdiže iznad starog, napuštenog kamenoloma. Vetar mi mrsi kosu, dok mi dugačke, štrkljaste noge vise iznad provalije. Dan je neobično topao za ovo doba godine, ali je zemlja još uvek hladna. Ne mari. Sunce je visoko i grejaće me dovoljno dugo. Ne nameravam ovde da dočekam noć. Ne. Nameravam da je dočekam na nebu. Ili negde na putu između neba i zemlje. Odlučio sam, tako je najbolje.

Oblaci su čarobno išarali nebo, kao da me pozivaju da im se pridružim. Osmehnuh se. Oduvek su me očaravali. Sada je možda najbolji trenutak da im se pridružim. Vetar dunu jače i ja sklonih pramen kose sa lica. Vreme je. Noge su već počele da mi trnu a hladnoća da se uvlači u kosti. Stresoh se. Ne od straha. Pridigoh se, otresoh pantalone i podigoh glavu.

Ugledao sam tamni oblačak na obzorju. Sunce je polako padalo ka horizontu. Pribojah se da nisam zakasnio. Proverio sam kragnu, ispravio rukave na sakou i zategao kravatu. Raširio sam ruke i zatvorio oči dok je oblak postajao sve veći. Zabacio sam glavu i udahnuo duboko. Vetar mi je milovao lice, dok je svetlosti polako nestajalo. Kad sam otvorio oči crni je oblak stajao predamnom. Bacio sam se u provaliju i rasplinuo u hiljadu kapljica rose dok me je oblak spremno primio u naručje.

WHFanzin, str. 31, jul/avgust, Široki Brijeg 2009.

http://www.whfest.com/whf7/WHFanzin_2009.pdf, Široki Brijeg, jul 2009.

75. Lek

„Kako joj je?”, prošaputa grofica zabrinuto i sitnim koracima pređe preko zamračene prostorije. Sela je na postelju od damasta u kojoj je ležala bolesnica i pomilovala mlado, bledo lice. Elizabeta se promeškolji u snu i zastenja.
„Iz trena u tren je sve gore”, odgovori lekar oborene glave. Tri dana oka nije sklopio pokušavajući da povrati boju u te male, upale obraze. Uzalud je devojčici puštao krv i stavljao pijavice na ruke. Kada se pojavio svrab i izbili prvi čirevi, znao je o kojoj se bolesti radi. Svaki put je bilo isto: nestalo bi rumenila u obrazima, dete bi ubrzo izgubilo kosu i pre nego što bi… Bilo mu je mučno da misli na to. Postojao je samo jedan lek, ali toliko strašan da se bojao da ga predloži očajnoj majci.
„Ima li nade za mog malog anđela?”, upitala je grofica krsteći se i stežući šake u pesnice. Sedela je na ivici kreveta skrhkana bolom i činila se još sitnijom nego što je zaista bila. Lekar se počeše po čelu i otćuta. Etika mu je nalagala da ukaže na sve načine izlečenja, ali ga je savest sputavala. Šta ako nešto krene naopako?
„Mora da postoji još neki lek”, žena je gušila suze. Lekar proguta knedlu, odvoji se od hladnog zida i prošaputa suvim, ispucalim usnama:
„Postoji, ali moram da Vas upozorim”, dodade primećujući kako se boja vraća u grofičine upale obraze, „pre nego što Vam pobudim nadu.”
Te su noći tri mračne prilike napustile zamak Čahtice. Jedna sitna i neugledna nosila u naručju bledo četvorogodišnje dete. Put je bio dug i naporan. Elizabeta je često padala u san i lekar se plašio da neće preživeti.
Bledo jutro razvejavalo je noćne utvare kad je iscrpljena povorka stigla na obalu jezera Snagov. Lekar je zamolio usnulog čamdžiju da ih preveze na južni deo ostrva. Starac se trgnuo iz sna, klimnuo umorno glavom i pomogao putnicima da se ukrcaju. Podelio im je ćebad da se utople nakon dugog puta i zaveslao ka manastiru.
„Jeste li sigurni da želite tako mlado dete da podvrgnete Obredu?”, upitala je upravnica manastira zabrinuto. Grofica je sedela i kršila ruke, lekar se šetao tamo-amo po prostoriji dok ih je verni sluga čekao pred vratima.
„Nema drugog leka, majko, videli ste je i sami”, prozbori grofica molećivo. Starica uzdahnu, prisetivši se slabačkog Elizabetinog tela i upalih obraza prekrivenih čirevima, prekrsti se i prošaputa: „Nek nam je Bog u pomoći.”
Izašla je napolje i pozvala slugu. Mrak je još uvek vladao širokim hodnicima, te je sluga obazrivo sledio staričinu nejaku figuru. Od samog je početka bio protiv ove ideje. Ako je Bog želeo da uzme dete, ko su oni da menjaju Njegovu volju? Ali vera i razum su jedno, a služba nešto sasvim drugo.
Teška koraka sluga poče da se spušta širokim stepenicama, sledeći staricu u stopu. Prošli su dugačak splet hodnika i još duži niz tamnica, dok nisu došli do onižih, gvozdenih vrata. Starica duboko udahnu i strese se.
„Nisam ulazila u ovu prostoriju od kad su ga doneli”, prošaputa obazrivo, okrete se i pre nego što je gurnula ključ u bravu, pogleda slugu. Ovaj proguta knedlu i obrisa graške znoja sa čela. Ključ škljocnu u bravi i vrata se uz jezivu škripu pomeriše u stranu. Obreše se u mračnoj prostoriji bez prozora. Bilo im je potrebno nekoliko trenutaka da se priviknu na potpunu tamu. Tek tad sluga primeti okrugli sto na sredini prostorije i četvrtastu bocu na njemu.
„Tu je dakle čuvaju”, pomisli i zagrcnu se. Stajao je kao ukopan u vratima, dok je starica bešumno prišla stolu i uzela bocu. Prošla je pored sluge, sačekala ga da izađe na hodnik, a potom zatvorila i zaključala vrata.
„Dajte joj tek gutljaj ili dva”, lekar je stajao nagnut nad upravnicom i netremice posmatrao kako daje Elizabeti da pije gustu, lepljivu tečnost, „nikako više”, obazrivo dodade. Starica je klimala glavom, iako je i sama vrlo dobro znala šta može da se desi ukoliko joj ruka zadrhti.
„Kad će početi da deluje?”, upita grofica gotovo bez daha i priđe bliže krevetu. Upravnica se trže i slegnu ramenima.
„Kad bih samo znala”, odgovori tiho i ispravi se. „Možda ćemo morati da čekamo celu noć, a možda će lek početi odmah da deluje.”
Grofica dodirnu ivicu kreveta i zahvalno potapša upravnicu po ramenu. „Vaš sam dužnik, majko”, prozbori napuklim glasom i okrenu se ka ćerki. Mala je Elizabeta spavala mirnim snom. Činilo se kao da se boja vratila u njene obraze, ali grofica nije mogla da bude sigurna jer se već uveliko razdanilo.
„Ne zaboravite”, obazrivo će upravnica, „svakog joj meseca morate davati lek.” Teške reči poput večite tame spustiše se na pristan. Grofica se jedva osmehnu pogleda upravljenog ka manastiru. Strese se i klimnu kratko glavom, a onda se naže i poljubi upravnicu u čelo, steže joj čvrsto ruku i prošaputa:
„Nikad se nismo srele.” Upravnica je pogleda pravo u oči i klimnu, ne trepnuvši. „Nek Vam je Bog u pomoći grofice Batori”, prozbori pomažući grofici da uđe u čamac, a zatim teška koraka pođe ka manastiru.

http://www.eniaroyah.com/content/view/2683/117/, Beograd, jul 2009.

74. Divan pas

„Isuse, zar još uvek duva?”, gunđao je Beram dok je nazuvao poluduboke cipele i nervoznim pokretima vezivao pertle. „Kud se i odlučih na ovo iskopavanje?”, zakopčao je lanenu košulju, obukao jaknu, stavio kačket na glavu i izašao. Oblak prašine mu zakloni vidik i Beram izvadi naočare za sunce, stavi ih na nos i glasno uzdahnu.
Ulice su bile uske a kuće trošne, ali mu se ipak dopadalo ovo stešnjeno mestašce. Ljudi su bili prijatni i uvek spremni da pomognu, smeštaj je bio skroman ali sasvim ugodan, a put do lokaliteta više nego inspirativan. (Uprkos nepodnošljivom vremenu uživao je u jutarnjim šetnjama do lokaliteta udaljenog otprilike osam kilometara od Bala; vazduh je bio svež, a jutra maglovita, kao stvorena za razmišljanje.) Kuće od trošnog kamena su ga prosto mamile kad god bi zakoračio na ulicu. Žudeo je da sazna svaku njihovu tajnu, ali kako je lokalitet tražio svoje, tako je morao da se zadovolji lokalnim legendama.
Najdraža mu je bila ona vezana za Kazanovu i njegove posete kaštelu Bembo i tadašnjoj vlasnici, gospođi Soardo. Šira je javnost, međutim, za mesto čula tek pre neku godinu kad su u neposrednoj blizini, u zalivu Kolone, ka kojem se i ovog jutra Beram uputio, pronađeni ostaci nove vrste dinosaurusa. Bilo je to epohalno otkriće iz dva razloga. Prvi je bio taj što je praistorijski biljojed, koji je hodao zemljom pre 230 miliona godina, pronađen baš u Istri; drugi što je očuvan kompletan skelet. Postojao je i treći razlog i on ga je čekao na lokalitetu tog jutra.
Obazrivo se spustio u sondu kao što je uvek činio i pozdravio članove ekipe koji su se polako okupljali, komentarišući neobično uporan vetar. Meštani su se kleli da nikad nije duvao tako jako i toliko dugo, kao da je želeo da ono što je vekovima bilo pod zemljom, pod zemljom i ostane. Prepričavali su događaje od prethodnog dana i večeri provedene u lokalnoj kafani, otvorenoj do kasno u noć.
Ekipa koju su činili hemičari, geolozi, arhitekte, arheolozi i paleontolozi, odlučila je da će biti zgodnije i jeftinije preneti laboratoriju na teren, nego slati uzorke tla i kostiju na analizu. Isporuka opreme je, međutim, kasnila već nekoliko nedelja, što je težak posao dodatno otežavalo. Nadređeni nisu imali razumevanja za kašnjenja, pa su morali da nastave iskopavanja, odlažući komplikovanije analize za naredne dane. Vreme im pritom nije išlo na ruku. Bilo je suvo, kao idealno za rad na terenu, ali su naleti vetra bili toliko jaki da su u nekoliko navrata morali da prekinu sa iskopavanjem.
Beram nije ni počeo sa radom u svom delu sonde, kad ugleda zub koji po obliku i veličini nikako nije mogao da pripada biljojedu. Istog ga trenutka podiđoše žmarci. Ukipio se pre nego što je skočio na noge i doviknuo članovima ekipe:
„Hej, ljudi, dođite brzo!”
Svi istog trenutka prekinuše sa radom i sa velikim iščekivanjem posmatraše šta to metlica otkriva pod jutarnjim suncem. Sondom se prolomiše uzvici oduševljenja kad sa ponosom zaključiše da su otkrili fosilne ostatke dinosaurusa mesoždera. Nadležni u Arheološkom muzeju Istre u Puli su o otkriću obavešteni istog dana, dok su meštani pozvali novinare i lokalnu televiziju.
Uveče su članovi ekipe uz kriglu hladnog piva sedeli na drvenoj klupi pred prastarim televizorom i slušali izveštaj sa terena. ‚U udarnom terminu’, smeškao se Beram zadovoljno, ‚makar i na lokalnoj televiziji, ali tako se počinje. Zaseniću ja tebe’, obraćao se Dariju Boskaroliju u sebi, paleontologu koji je načinio prvo otkriće i po kojem je nova vrsta dinosaurusa biljojeda dobila ime Histriosaurus boscarollii.

Beram je sa blage uzvišice posmatrao kako teku radovi. Bio je neraspoložen, jer je shvatio da iskopavanja neće biti završena u avgustu, kako se nadao već, u najboljem slučaju, u oktobru. Do tada bi trebalo da iskopaju preostale delove skeleta, zapakuju ih i prenesu u Arheološki muzej Istre, nakon čega bi usledio mukotrpan i dosadan posao čišćenja, pranja, merenja i lepljenja kostiju, ucrtavanja i slikanja. Potom ga je čekalo pisanje izveštaja, članaka, monografije… ‚Da, monografije će sigurno biti’, smešio se Beramu brk, dok je pribijao jaknu uz telo pri novom naletu vetra.
„Pronašao si još jednog tata! Pronašao si još jednog velikog psa!”, prisetio se ćerkinog oduševljenja kad je saznala da je otkrio dinosaurusa.
„Naravno da jesam, malena”, odgovorio je meko. Odavno je prestao da joj objašnjava da to što iskopava nisu psi, bilo je dovoljno teško objasniti joj čime se uopšte bavi. Od cele priče Korona je jedino shvatila da njen otac spašava životinje i na tome je ostalo.
„I ovaj je veliki, zar ne?”
„Jeste malena, možda čak i veći i opasniji. Želiš li da ga vidiš?”
„Kad mu budeš našao lep dom”, odgovori Kringa prilazeći. Korona se okrenu i uhvati majku za ruku:
„Idemo na plažu?”
„Da srećice, idemo na plažu. Jesi li se spakovala?”, upita i pogladi ćerku po kosi.
„Sve je tu. I Coka i mišići i peškir i krema”, izjavi devojčica.
„Coka?”, ponovi Beram podigavši upitno obrve.
„Nova igračka”, prošaputa žena, spuštajući poljubac na suve, ispucale usne. „Otišle smo. Vratićemo se večeras.”
Beram se prenu iz razmišljanja i, spustivši se na lokalitet, otpoče sa radom. Raščišćavali su teren i izbacivali zemlju od pola šest ujutro pa sve dok je bilo sunčeve svetlosti. Ucrtavao je poslednje nalaze pre odlaska po ženu i ćerku u Rovinj, kad je nezgodno stao, izgubio oslonac i pao. Tek kad se okrenuo da pokupi blok za crtanje i olovku, Beram je shvatio da je polomio deo skeleta. Razmišljao je trenutak, uzeo olovku i zabeležio da je pronađeno još nekoliko fragmenata mesoždera Teropoda, sklopio blok i pošao u pravcu kola.

Otvaranju novog krila stalne postavke prisustvovali su ministar kulture, gradonačelnik, direktor muzeja, a svečanost je svojim prisustvom uveličao i sam predsednik države. Beram je bio prezadovoljan. Monografija je, uprkos brojnim prepravkama i kašnjenjima, izašla iz štampe pre otvaranja i bila je bolja nego što je očekivao. Nije stao od kad je tog jutra došao u muzej. Trebalo je još jedanput proveriti vitrine sa nalazima, legende, projektor, osvetljenje… Osećao je bol u nogama i bio je nervozan i uznemiren, ali nije dopustio da mu to pokvari raspoloženje.
Ćerka mu se celo veče motala oko nogu, pokušavajući da, makar na tren, osmotri dinosaurusa.
„Kakav divan pas!“, uzviknula je i privukla pažnju radoznalih posetilaca. Beram pocrvene pomislivši da nije baš pred svima morala to da izjavi. Kringa je trebalo da je drži podalje od zvanica. Celo je veče bio obasut pažnjom kakvu je odavno priželjkivao i niko nije smeo da mu pomuti trenutak slave.
Kao što je i pretpostavljao, novinare je više zanimala priča o tome kako su tekla iskopavanja, nego osoba zaslužna za važno otkriće. Spominjali su uvaženog Boskarolija i intervjuisali ga nebrojeno puta, ali uvek je bilo novih pitanja o iskopavanju, otkriću drugog fosila, prenosu i spajanju kostiju u samom muzeju. Skeleti su bili izloženi u centralnom delu prostorije i oko crvene trake kojom su bili odvojeni od publike tiskao se zabrinjavajuće veliki broj ljudi.
„Ima li dinosaurus ime?“, glasilo je poslednje pitanje jednog od najupornijih novinara. Beram je bio zatečen. Toliko je vremena proveo na terenu, toliko je vremena proveo pišući monografiju, a nije mu palo na pamet da dinosaurusu da ime!
„Coka, zove se Coka“, odgovori Korona i hrabro stupi napred. „Ona je moj pas“, nastavila je na zadovoljstvo prisutnih. Prišla je dinosaurusu i pomazila ga. „Kaže da je mnogo gladna, pa sam joj obećala puno hrane ako sutra bude došla da se igra sa mnom.“
„Dobro, malena, dobro“, umešala se Kringa, podigla devojčicu u naručje i iznela iz prostorije.
„Ali, mama…“, pobuni se dete, gledajući u očevom pravcu. Ali Beram je živo raspravljao sa novinarima, potpuno zaboravivši na ostatak sveta.
Kad su zvanice napustile zgradu zavladaše neprijatna tišina i tama. Čuvari muzeja nisu bili oduševljeni novim eksponatima, kao ni zasluženim publicitetom, jer je to značilo dodatni pritisak i češće noćne obilaske. Napravili su krug oko zgrade i seli da dovrše piće i hranu sa otvaranja.
Negde oko ponoći zgradom se prolomio takav tresak da čuvari poskakaše i trkom pođoše u obilazak. Ubrzo su otkrili da je mesožder Teropod srušio zid novog krila muzeja i uputio se ka Balama, vođen obećanjem male Korone da će mu dati veliki komad mesa ukoliko izađe napolje da se igraju.

Priče o dinosaurima, str. 27, Pazin, 2009.

73. Vidarice

Šuma je bila gusta i gotovo neprohodna i Drvenglava je sporo napredovala. Svom se težinom oslanjala na debeli čvornovati štap i teško je disala. Pun je mesec već tri puta prešao preko neba od kad je krenula na putovanje i polako je osećala posledice.
Boleo ju je svaki mišić, svaka kost na telu ali je istrajno nastavljala dalje. Pred zoru će stići u dvorac i zatražiti pomoć od Resave, čuvene mlade vidarke. Vesti o njenim čudesnim izlečenjima mogle su da se porede samo sa vestima o njenoj sestri Jezavi.
Lepotica bez premca, Jezava je lečila slepe i sakate, siromašne i bogate i skupo naplaćivala svoje usluge. Bolesne i unesrećene je primala u, za njih, posebno podignutom šatoru, dok u dvore niko nije smeo da uđe.
Drvenglava se ne seća da li se više naslušala priča o Jezavinoj nezapamćenoj i nepomućenoj lepoti, o neverovatnim izlečenjima u kojima su, kako se verovalo, učestvovale vile ili nečastive sile, ili o hladnoći njenog srca.
Resava je, sasvim suprotno, bila blage i krotke naravi. Na dvore je u svako doba dana i noći primala bolesne i unesrećene i lečila ih u postelji od svile, bilo da su ubogi prosjaci ili kraljevskog roda.
K njoj je išla Drvenglava. Morala je da je vidi i uveri se da li su priče o mladoj vidarici istinite. Govorilo se da joj se leva ruka osušila pošto je njome udarila Jezavu, ali starica nekako nije u to mogla da poveruje. Mora da je postojao neki drugi razlog.
Starica je čula da su mnogi prinčevi prosili vidarice ali su ih obe uporno odbijale, iako iz sasvim suprotnih razloga. Resava je verovala da će prestati da bude vidarica ukoliko bude postala žena, dok je Jezava smatrala da ni jedan princ nije dovoljno bogat za nju.
Već je svitalo kad je Drvenglava izbila na čistinu. Visoke kule zamka behu obavijene gustom maglom. Pred ulaznom kapijom je stajao stražar, koji čim ugleda Drvenglavu, zasvira u zlatnu trubu.
Teška se kapija otvori i sama Resava izađe pred staricu. Preko ramena je imala prebačenu svilenu maramu koja je skrivala sasušenu ruku. Starica se toplo osmehnu kad je Resava uze za ruke i uvede u unutrašnje dvorište zamka.
Pre nego što je stigla da se požali na bolove u krstima, mlada vidarka pripremi ukusnu večeru i ponudi staricu toplim čajem od lišća belog jasena, toplom kupkom od bundeve, krastavaca i lišća žalosne vrbe i prenoćištem.
„Srce ti je čisto poput vode sa izvora, stoga ne brini, nikad nećeš izgubiti dar”, reče Drvenglava dok su tog jutra sedele i pile čaj. Resava se osmehnu smerno i pognu glavu.
„Nemam čime drugim da te darujem za dobrotu i pomoć koju si mi pružila do ovim zmijama i žabama krastačama koje sam sama ulovila. One su mi bile jedina hrana na dugom i zamornom putu, a verujem da će ti poslužiti kao dobar lek protiv mnogih bolesti.”
Resava se toplo zahvali na lepim darovima, pokloni starici vrećicu punu lekovitog bilja i otprati je do kapije zamka.
Odmorna i zadovoljna, Drvenglava je lakim korakom krenula na put. Tri su puna meseca prokrstarila nebom kad je stupila pred kapiju Jezavinog dvora. Kule zamka su bile optočene zlatom i dragim kamenjem i tako su se presijavale na suncu da starica prekri lice rukama iz straha da ne oslepi.
Nesigurnim korakom je prišla zidinama palate i nije stigla ni da ih sagleda u punom sjaju, niti da se obrati slugama koje su čuvale ulaznu kapiju kad joj saopštiše da će biti primljena u šatoru pred palatom.
Starica je ceo dan i celu noć sedela na niskoj, tvrdoj stolici i čekala da se Jezava pojavi. Narednog jutra je sluge probudiše iz lakog dremeža i upitaše kakve je darove donela gospodarici. Drvenglava duboko uzdahnu, izvadi iz širokog rukava venac od šarenog poljskog cveća i pruži ga slugama.
Zamoli ih samo da poruče gospodarici da, kad već ne može da je primi, puna tri dana i tri noći nosi venac, jer je verovala da će time pomoći u izlečenju njene kostobolje. Ništa drugo ne traži od vidarice.
Kad su sluge donele venac od cveća, Jezava ga prezrivo pogleda, besno odgurnu rukom i naredi da se starica protera. Kako je izvolela tako bi učinjeno. Drvenglavu proteraše, a starica se, uvređena, prekri ogrtačem preko glave i nestade.
Sluge su još dugo stajale u čudu i posmatrale uzvišicu na kojoj je Drvenglava do malopre stajala. Odlučiše da Jezavi ništa ne govore, jer su verovali da su prisustvovali sili većoj od njene. Nisu ni znali koliko su bili u pravu, jer je Drvenglava bila niko drugi do stara veštica.
Odavno se nosila mišlju da poseti dve sestre, dve vidarice. Sad kad se uverila u njihove moći i zavirila u njihovog srca, odlučila je da svaku nagradi po zasluzi. Boginje su napale Jezavino lepo lice, te je narednog jutra osvanula sva u ranama i krastama koje nikad neće zarasti. Tako je stara veštica kaznila srce od kamena.
Resavi se, međutim, tog jutra povratila leva ruka pa je sa još više žara i predanosti lečila bolesne. Tako je veštica nagradila dobrotu čistog srca. A tako će i vas nagraditi jednog dana kad je budete sreli.

http://www.balkanwriters.com/broj19/tamaralujak19.htm, Balkanski književni glasnik, Beograd 8.6.2009.

72. Susret na Avali

Shvatila sam da mi je preko potreban odmor. Spakovala sam stvari u malu torbu, uzela ključeve od kola i odvezla se podno Avale. Bilo je rano jutro i bio je radni dan, te na planini nije bilo žive duše.
Popela sam se do spomenika Neznanom junaku, obišla mesto na kojem se nekada ponosno uzdizao grad Žrnov, a koje je danas lišeno čak i obeležja, popela se na novoizgrađeni toranj, popila vruć čaj i posmatrala panoramu Beograda, dok je osoblje restorana živo ćućorilo.
Naposletku sam, obišavši planinski dom i hotel, počela da se spuštam strmim padinama. Bilo je vreme povratku, jer je sunce davno već prošlo zenit. Iako je bilo proleće, u šumi je bilo prohladno.
Spuštala sam se uskom stazom, kad naiđoh na mladu žensku priliku. Polako se pela stazom posutom sitnim šljunkom i delovala krajnje nezainteresovano za prirodu oko sebe. Imala je slušalice u ušima, knjigu pod miškom i maleni ranac na leđima.
Široko se osmehnula i klimnula glavom u znak pozdrava kad mi se približila, izvadila slušalice iz ušiju i upitala me glasom koji nije bio ni devojački, ni dečački, već nešto između:
„Izvinite da niste slučajno na svom putu videli različak?” Navikla sam bila da me svakakav svet zaustavlja i postavlja mi svakojaka pitanja, ali opet bejah iznenađena.
Na noktu kažiprsta desne ruke, pod kojom je nosila knjigu „Lekovito bilje”, imala je maleni, zlatni prsten ukrašen, koliko mi se činilo, dragim kamenom. Iznenadih se tome jako. Navikla sam bila na svakojake ludorije mladeži, ali ovo još nisam videla.
„Ja sam pripravnica, znate”, nastavila je devojka i sklonila uvojak plave kose sa rumenog lica, „i do sutra moram da naučim imena i izgled lekovitih i otrovnih biljaka”, zatreptala je značajno, a ja se opet nađoh u čudu.
Odlučih da je bolje da ništa ne pitam, nego se samo osmehnuh i značajno klimnuh glavom. Odjednom se setih da je bila postavila pitanje, te promucah nespretno: „Ne, n-nisam, na žalost.”
„Ma, znala sam da to neće biti baš tako lako. Sinoć sam se opila makom u šumi sa drugim vilama i danas sam tako mamurna da ne mogu da letim. Mada još uvek nisam savladala ni osnovne manevre.”
Zurila sam u devojku, uhvatila vazduh da joj odgovorim, otvorila usta i stala tupo da gledam u nju. Ona je nastavila da brblja o biljkama i pečurkama, vetrovima i drveću, o tome kako bi sutra trebalo da polaže za vilu asistentkinju a najslabija je u klasi, kako ne veruje da će proći, i sve u tom stilu…
Glava mi je bubnjila od obilja informacija i poželeh da se izvučem od ove simpatične, ali ne sasvim čiste glave. Promrmljah nekakvo izvinjenje i nastavih da se spuštam stazom, kad primetih da devojka ide u korak sa mnom.
Bio je to trenutak kad osetih kako uznemirenost u meni raste. Nije me podišla jeza niti me je uhvatila panika, jer ipak je to bila samo devojčica, ali opet osetih blagu nelagodu. Nisam znala kako da je se otresem.
Odlučih da nastavimo tako neko vreme zajedno, dok ne izbijemo na kolski put, pa da se onda opet izvinem i krenem nekim drugim putem. Dok je devojka i dalje ćeretala, pažljivije sam je osmotrila i primetila da na sebi ima iscepane farmerke i duks sa kapuljačom.
Kosa joj je bila ofarbana najrazličitijim bojama. Na nogama je imala ižvrljane i iscepane starke, ukrašene zihernadlama. Možda sluša alternativnu muziku, pomislih. To bi objasnilo prsten na noktu, zaključih pobedonosno.
„Ah, evo ga!” Viknu odjednom devojka razdragano i čučnu. Ubrala je maleni različak i ponosno mi ga pokazala. „Vidite, ipak sam ga pronašla! Ala će druge vile da mi zavide sutra!” Osmehnula se tako iskreno, da se i sama nasmejah.
„Zar ne bi trebalo da nosiš čarobni štapić?”, odlučih da se malo našalim.
„Oh, mrzi me da ga nosim”, odmahnu devojka nehajno rukom, „Bojim se u stvari da ga ne polomim”, dodade nešto ozbiljnijim tonom. „Uz to sam naučila dosta čarolija kojima mogu da prizivam vetrove i insekte, pa čak i biljke, pa mi štapić i ne treba”, zaključi veselo.
Klimnuh potvrdno glavom i zaključih da je bilo dosta. Ispričah se još jedanput, poželeh joj sreću na ispitu i rekoh kako ovde naši putevi moraju da se raziđu. Devojka me pogleda dubokim, plavim očima i učini mi se kao da u njima nešto sevnu.
Ona klimnu glavom, kao da je bila zadovoljna mojom isprikom, skide ranac sa leđa, ubaci u njega različak, razvi tanana krilašca prošarana svim bojama duge i odlete u nepoznatom pravcu. A ja ostadoh za njom da gledam u čudu i necverici.

Treća stvarnost, str. 121, Pazin, mart 2009.

71. Acižura

„Pričaj mi opet, bako”, zamoli devojčica.
„Zar nije bilo dosta?”, posle trećeg kruga pričanja baka je pospana, a u deteta još uvek krupne oči; nikako da zaspi.
„Nije, pričaj mi još”, mala se bolje namešta u krevetu i polaže glavu na bakine grudi.
Starica podiže ruku i pomazi unuku po glavi.
„Priču koju ćemo večeras čuti, po stoti put”, nastavi ona i Acižura se zakikota, „pripovedala je moja baka, a njoj je pričala njena. Nekada davno svet nije bio mirna luka kao što je danas. Ljudi su komunicirali glasovno, putem pisama, rukama, kako god su znali i umeli, a ne kao danas, putem misli. Možeš li da zamisliš taj svet galame, neprekidne vike, meteža, cike, žamora, šaputanja.
„U ono vreme su postojali telefoni, videofoni, kompjuteri, svi vidovi veštačke komunikacije su živo funkcionisali dok nije otkriven drukčiji svet, mirniji, ovaj u kojem smo danas. Telepatija je otkrivena slučajno, znaš li šta znači ta reč – telepatija?”, Acižura klima potvrdno pametnom glavicom. „Nisam ni sumnjala”, nastavlja starica i spušta poljubac u detetovu kosu.
„Komunikacija putem misli se proširila svetom kao požar. Tehnološka dostugnuća su zapostavljena, kompjuteri, sateliti, sve je predato ognju, i mir je zavladao svetom. Govor je napušten, zaboravljen, kao što su ranije napuštani konji i kočije u korist automobila.
„Korišćenje blokade misli, bila je prva zakonom regulisana obaveza svakog čoveka, kako se ne bi ponovile godine rasula i bezvlašća koje su harale planetom, kad se prešlo na komunikaciju misli”, starica je prekinula sa pričom, kad je videla da je dete zaspalo čvrstim snom.
Osmehnula se, sklonila čuperak sa rumenog lica i pokrila devojčicu pre nego što je izašla iz sobe.

Acižura je noćima sanjala isti san: kako sedi na šiljatim stenama, koje zalaze duboko u more, otvara usta i izgovara reči. Budila se, svaki put, uz umne povike, oblivena znojem.
Kada bi je Sulumora, preplašena, pitala šta je to loše sanjala, Acižura je namerno pravila blokadu misli kako se starica ne bi dodatno uzrujavala, jer je već tada, na samom početku noćnih mora, znala šta će da učini.
Svakog vikenda, kad bi je baka odvela na obalu mora, Acižura bi uporno vežbala, kako bi ostvarila zacrtani plan.
Sulumora bi, odmah nakon kupanja i ručka, zaspala na toplom suncu. Peškiri, odeća, čak i kotarica sa hranom bi bili puni peska, ali to ni jednoj ni drugoj nije smetalo. Naprotiv, obe su volele taj nežni dodir prirode.
Kada bi baka zaspala, Acižura bi preko vrelog peska odlazila do stena koje su duboko zadirale u more, i vežbala – govor.
U početku su to samo bila slova. Čak ni to – samo sricanja, užasni napori da iz sebe istisne zvuk, glas, bilo šta. Radila je na stenama predano svakog vikenda, mudro čuvajući tajnu.
Snovi je nisu napuštali, i svaku bi se noć budila pozivajući baku u pomoć. Na kraju je Sulumora odlučila da potraži savet. Dete su pregledali svi živi lekari, uradili sve moguće testove i nisu otkrili ništa. Slali su je na lečenje, prepisivali dijete i ništa nije pomagalo. Snovi su bili sve jači i sve teži.
Acižura je napredovala. Dok su se talasi razbijali o stenje, devojčica bi pokušavala da uobliči makar jedan glas, makar jedno slovo. Pomislila bi na neki predmet ili osobu i pokušala da izgovori njegovo ime.
U početku su zvuci koje je proizvodila bili grleni, više su ličili na mumlanje nego na govor, pa opet, dete je bilo presrećno. Kako se samo radovala svakom pređenom koraku. Kako je samo vrištala umom i poskakivala od sreće na oštrim stenama!
Kako je vreme odmicalo, mala kao da je dobijala na bistrini, oštrini uma. Baka bi ne mali broj puta stajala i začuđeno posmatrala Acižuru, kako joj putem misli živo objašnjava nekakav problem koji su rešavali tog dana u školi.
Sulumora nije mogla da zna šta se to uselilo u majušno telo, nije mogla ni da pretpostavi, ali je osećala blokadu misli kod devojčice, mogla je gotovo da je opipa, i to ju je plašilo. Zastrašivalo. Nije bilo moguće da je dete to radilo nesvesno, dakle, mora da je nešto krila. A da je krila lepu stvar to joj nikako nije padalo na pamet.

Jednog je dana odlučila da ne zaspi na plaži. Kad je Acižura odšetala do stena i počela sa govornim vežbama, starica se pridigla sa peškira i stala da osluškuje. Nije smela da osluškuje umom, jer bi to dete odmah osetilo, i zato je morala da se osloni na čulo sluha.
Dok je sedela tako i pokušavala da pored zaglušujuće buke talasa i šaputanja šume uhvati još neki zvuk – koji tačno, to nije znala – Sulumora je zatekla sebe kako pokušava da se seti kad je zapravo poslednji put tako predano koristila čulo sluha.
Kako je sebi postavila to pitanje, tako je Acižura pala u drugi plan i starica se okrenula prirodi, huku talasa i poju ptica, ali ovoga puta ih je zaista slušala. Toliko se bila navikla na komunikaciju putem misli, toliko se bila naučila na tišinu, da je bila očarana zvukovima koji su je dodirivali. Bio je to mnogo bolji osećaj od dodira misli, morala je da prizna.
Kad joj je devojčica prišla, starica je plakala.
Od toga dana, Sulumora se nije toliko opterećivala Acižurinim snovima. Kao da je podozrevala, kao da je znala šta je po sredi, sedela je i mirno čekala na razvoj događaja.
I nije morala dugo da čeka.

Prvi put kad se Acižura oglasila, bilo je tako iznenadno i neplanirano, da je čak i sama devojčica bila zatečena.
Vraćale su se tog dana iz prodavnice i prelazile veliku raskrsnicu. Acižura se nešto spetljala sa kesama koje je nosila, a baka je, gledajući nazad ka devojčici i požurujući je, nastavila da prelazi raskrsnicu, ne obraćajući pažnju na saobraćaj.
Acižura je, kada je videla kako kočije idu pravo na Sulumoru, kriknula: „Bako!!”, takvim glasom, tako strahovito, da su se zaustavili ne samo Sulumora i rečena kočija, već i čitav saobraćaj.
Starici su ispale kese iz ruku, ljudi su pritrčavali raskrsnici, drugi su se umno došaptavali – Acižura je jasno mogla da oseti dobovanje njihovih misli u glavi.
Odjednom je bila toliko malaksala, toliko preplašena, da je i sama ispustila kese iz ruku i počela da plače. Više se nije bojala samo za baku, već i šta će se desiti sada, kada je na ovakav način otkrila tako dobro čuvanu tajnu.
Sulumora se prva pribrala, prešla raskrsnicu nazad do Acižure, obuhvatila tanana ramena, i pustila je da se isplače. Kada se devojčica malo primirila, uputiše se kući.
Ostavile su kese sa namirnicama na sred ulice, ostavile su zabezeknutu masu naroda da se umno raspravlja i prepire kako je nešto tako moguće, u ovako mirnom i spokojnom svetu.
Kada su došle kući, Sulumora nije ništa rekla preplašenoj devojčici. Odvela ju je u sobu, spremila za spavanje, legla sa njom u krevet i pustila je da se plakanjem uspava.
Već sutradan su se, na vratima njihovog doma, pojavili nepoznati ljudi, koji su grubo saopštili da su pozvane i da moraju da se odazovu. Baka je samo stegla devojčicu bliže sebi i pošla.
Na Institutu su dobile hranu i sobu gde su mogle da se odmore i odspavaju, ali ni sa kim nisu smele da razgovaraju, niti kome da se obrate o Acižurinom slučaju. Kao da to same nisu znale.
Od svih testova, koji su narednih dana usledili, najgora su bila ispitivanja kako je i zašto došlo do razvoja govora. Dete su umno ispitivali, pokušavali da razbiju blokadu misli putem hipnoze, ali nisu uspeli mnogo da saznaju.
Nakon nekoliko meseci iscrpljujućih ispitivanja, zakazan je još jedan, poslednji razgovor. Lekari su obećali povratak normalnom životu, ako je to ikako bilo moguće. Jer, bile su obeležene, to je znao ceo svet. Predočili su im je da će imati, u prvom redu, problema sa nabavkom namirnica, školom, kretanjem po gradu.
A nisu nudili pomoć.
I baš pre nego što će razgovor da počne, nekakva se galama javi na hodnicima. Kako se buka nije stišavala, lekari su ustali i izašli napolje da pogledaju o čemu se radi. Nije ih bilo neko vreme.
Acižura i Sulumora su sedele na drvenim stolicama, zagrljene. Kad su se vratili, lekari su bili zaprepašćeni. Jasno se videlo na njihovim licima da nisu znali kako da reaguju na situaciju napolju.
„Možete slobodno da idete, ovaj razgovor je završen”, baka i unuka se zgledaše. „Država će vam već nekako nadoknati izgubljeno vreme”, obrati im se umom prvi lekar.
„I maltretman koji ste doživele”, dodade drugi.
Kad su ustale da pođu, treći lekar zaključi:
„Vidite, javljeno nam je da je i u drugim gradovima došlo do sličnog… ekcesa. Više niste sami u ovoj borbi, gospođice Acižura”, i isprati ih do vrata.

Kvartal br. 9-10, str. 122, Pančevo, februar 2009.

70. Praznična želja

Ljubiviđa je sedela u fotelji pored peći i gledala kako snežne pahuljice promiču pored prozora. Spustila je šoljicu čaja na kružni stočić pored fotelje i položila knjigu na vuneno ćebe prebačeno preko nogu.
Svetlost je bila sve slabija i nije više mogla da čita. Osećala je sve veći umor. Ceo je dan provela napolju, čisteći sneg oko kuće. Bila je promrzla i snevesela jer će nastupajuće praznike morati da provede sama.

Zazvonilo je još jedno zvonce na jelki. Starac prevrnu očima i namršti se. Okrenuo se i pogledao kroz prozor. Sneg je i dalje padao. Odmahnuo je nezadovoljno glavom. Promrzao je bio do srži i svaka kost na telu ga je bolela.
Starica uđe u sobu noseći na poslužavniku dve šoljice čaja. Pogledala je u jelku u uglu sobe pa u muža i namrštila se. Polako je odložila šoljice na stočić i sela u fotelju sa visokim naslonom.
„Kad ti kažem Marta, ne mogu. Umoran sam i hladno mi je.” Odgovori starac na neizrečenu primedbu, prođe prstima kroz uredno potšišanu bradu, okrete se od prozora i nastavi mrmljajući: „Nemoj tako da me gledaš, ženo.”

Kucanje na vratima trže Ljubiviđu iz sna. Knjiga joj je ispala na pod dok je ustajala. Pogledala je kroz prozor i videla da je sneg najzad prestao da pada. Osmehnula se zadovoljno. ‚Makar nešto’, pomislila je pre nego što je otvorila.
U vratima je stajao čovek uredno potšišane brade u crvenom kaputu i crvenim pantalonama i toplo se osmehivao. Iza njega su, u dubokom snegu, bile parkirane saonice.
„Nemojte se čuditi draga moja.“ Obrati joj se starac meko. „Neko Vas je poželeo za Novu godinu”, objasni ljubazno Deda Mraz i pre nego što je Ljubiviđa stigla da se snađe, prebaci je preko leđa, nežno spusti na sedište pored sebe i šapnu irvasima da je vreme da se pođe.

http://www.tvorac-grada.com/hczin/index2.htm, januar 2009.

69. Susret sa vilom

Napravila je polukrug levim kopitom. Zastala je, pa učinila to još jedanput. Koža joj se naježila kao na blagom povetarcu. Svi mišići na telu su joj se zategli. Sklopila je oči i izvila se. Mahnula je lagano repom. Naslonila se na mene i zadrhtala. A kunem se, samo sam spustio svoje usne na njene. Ništa više.

Grad, br. 279, str. 14, Kruševac, septembar 2007.

http://www.art-anima.com/tamaralujak/index.html

http://www.romance-cafe.com/forum/topic/1528/64/, januar 2008.

68. Brka

Brkovi mu behu raskošni.
Negovao ih je sa retkom strpljivošću u junaka. I bio neizmerno ponosan na njih. Skrivali su tanka, crvena usta i padali preko grudi do pojasa, oko kojeg ih je vezivao. Bili su gusti, crni i ljuti.
Niko se nije bojao Brkinog pogleda koji je bio neobično blag za junaka njegovog kova. Ali su se zato svi redom bojali surih brkova. Kad taj brkom ošine, junak na konju ne ostane.
Hajduk, čije je pravo ime bilo Ekon, ali nije voleo da ga tako zovu, bio je pravi strah i trepet u zemlji u kojoj je živeo. Svi koji su prolazili kroz Maur šumu su plaćali suvim zlatom ili golim životom u koliko nisu znali na kog su se junaka namerili.
Tako je Brkin srebrni mač, što ga je sam iskovao, posekao devedeset i devet junaka. Jer, mač je bio produžetak junakove leve ruke. U njemu je čovek mogao da se ogleda, a korice su, jedine u celoj zemlji, bile ukrašene predstavom troglavog zmaja.
Nije oduvek nosio mač u levoj ruci, ali kad je u jednom ljutom boju zadobio ranu od koje je bolovao godinu dana, odlučio je da se usavrši. Naučio se tako što su mu drugovi desnu ruku vezivali brkovima i potom se borili protiv hajduka. Ni jedan nije prošao bez težih povreda.
Kad se nije tukao, vreme je provodio u priči. Tada bi obično sedeo pored vatre, trljao sure brke, smejuljio se kratkim, ali čestim ‘He, he, he’, koje je dolazilo iz stomaka, dok bi mu se sitne oči caklile.

Jednom je u šumu zalutao nekakav starac. Poguren, sa štapom, jedva se držao na nogama. Brka ga je vrebao iza jednog drveta, ali kada se starac srušio na sred puta, junakova ruka skliznu sa mača i hajduk pritrča starcu.
‘’Oče, mogu li da Vam pomognem?’’
‘’Kasno je za to, sine’’, prošaputao je starac, čije su samo oči odavale znake života. Ali, kakve su to oči bile! Teške, tamne, a opet su sijale tolikim sjajem da je Brka morao da skloni pogled.
Uzeo je starca u naručje, odneo ga u svoje skrovište i počeo da vida. Nakon nekoliko dana starcu je bilo bolje, ali još uvek nije bilo nade da će ustati iz postelje. Ipak, toliko je bio ojačao da je mogao da se uspravi i zapodene razgovor.
‘’Pričaj mi o sebi, sine’’, bilo je sve što je rekao.
I Brka je pričao. Pričao nezaustavljivo, bez prećutkivanja, sve zgode i nezgode, sva dela i zlodela koje je počinio. Kad je završio sa pričom, starac je zatvorio oči i izdahnuo.
Brka je sedeo u dnu kreveta, poguren, nem. Bio je skrhkan. Pokrio je starca i otišao.
Vratio se posle tri dana, uzeo netaknuto telo i odneo ga na brežuljak koji je podigao starcu u čast. Položio ga je u jamu, skinuo lanac sa krstom i stavio ga pokojniku u ruku, mač položio podno nogu, a brkove odrezao i položio pored starca.
Kada je sve to obavio, postojao je jedan trenutak, a potom zakopao grob i postavio ploču u obliku pokojnika sa raširenim rukama.
Potom je klekao kraj groba i zaplakao.
U to započe grmljavina i nevreme i Brka se podiže da krene, kad se otvori nebo i teške i tamne oči pogledaše odozgo na junaka.
‘’Hodi, sine moj’’, obratiše mu se belo-sivi oblaci, koji počeše da se skupljaju i formiraju bradu koja se spusti do hajdukovih nogu. Brka se uhvati za bradu i osmehnu.
A dan je bio dvadeseti, poslednjeg meseca u godini.

Grad, br. 253, str. 22, Kruševac, mart 2007.
http://beogradskaka5anija.cyberfreeforum.com/sedida-ti-priam-f9/tamara-lujak-t2537-10.htm, 26.11.2009.

67. Srebrni vitez

Bila jednom jedna Princeza, koja je živela u velelepnom dvorcu, na vrhu najvišeg brda u kraljevstvu.

Kad se Princeza rodila, kralj Lacig je prokleo sebe i svoju sudbinu što nije dobio sina prestolonaslednika. Istog trenutka Princeza je ostala bez oca, kraljica bez muža, kraljevstvo bez kralja.

Na mestu gde je stajao kada je saznao vest, a beše tek sišao sa konja, u unutrašnjem dvorištu dvorca, kralj se pretvorio u kip u srebrnom, sjajnom oklopu. Bio mu je oduzet glas i moć pokreta, ali su mu ostavljeni čulo vida i sluha, kao i ljudsko prokletstvo, starenje.

Tako je Princeza rasla uz oca kojeg nije imala, kraljica živela pored muža kojeg je u srcu morala da sahrani, a kraljevstvo se jedva držalo bez čvrste, odlučne ruke da ga vodi. Podanici nisu mogli da dočekaju da Princeza poraste i zauzme očevo mesto. A mala Princeza je, baš kao i sve male princeze, sporo rasla.

Najviše je volela da se igra u blizini Srebrnog viteza, kako ga je zvala kada je bila sama. Znala je danima da mu sedi kraj nogu i priča šta se sve dešava na dvoru, sa takvom moći zapažanja kakvu samo deca imaju.

Kada bi bila ukorena trčala je Srebrnom vitezu da se požali, kada bi se posekla ili bilo kako povredila, trčala je da dodirne oklop, jer svaka bi se rana zacelila, bol nestala, suza pretvorila u osmeh.

Kakvo god da je sunce bilo, crveno, narandžasto, žuto, kakvo god bilo nebo, crno, sivo, plavo, Vitez je stajao srebrn u svoj svojoj lepoti. Postao je čuven i poštovan i van granica kraljevstva. Zavađeni plemići su se mirili kraj njegovog mača, neverne žene vraćale muževima, junaci dobijali snagu izgubljenu u ljutom boju.

Mala Princeza je porasla. Došlo je vreme odluke. Kraljevstvo je bilo u strahu. Ko će biti novi kralj? Ko će da ga izabere? Hoće li biti mudar vladar?

Princeza je sve češće odlazila na jahanje, u šumu, u lov, bilo gde, samo što dalje od dvorca, što dalje od Srebrnog viteza. Znala je da se odrasti mora, a jedini put je videla daleko od Viteza. Ali, što je išla dalje, to ju je srce više vuklo nazad.

Srebrni vitez je tada prvi put počeo da tamni. Kraljevstvo je bilo zabrinuto. Šta da se čini? Ima li leka? Princeza je bila očajna.

Jednog je dana odlučila da objavi narodu:

‘’Udaću se za onog prosca koji bude uspeo da Srebrnog viteza pretvori nazad u čoveka.’’

Šta sve nisu probali: izazivali su viteza na dvoboj i borili se protiv njega, zalivali ga uljem i raznoraznim lekovitim i čudotvornim travama, ispisivali magična pismena na oklopu i – ništa. Srebrni vitez je samo tamneo.

Princeza više nije mogla da prisustvuje takmičenjima.

Baš tada se pojavio jedan Mladi vitez, na belom konju, u srebrnom oklopu; poklonio se Princezi kad je sjahao i stao pored Srebrnog viteza. Svi su mu se čudili, neki čak i smejali, ali su od tog dana u dvorištu stajala dva viteza: jedan sjajan, drugi već potamneo od vremena i briga.

Dani i meseci su prolazili, a niko nije čuo mladićev glas, niti video i jedan jedini pokret.

Princeza je gorela. Šta ako ni on ne uspe? Šta ako nije pravi? Kako će to da preživi? Kako će drugog da zavoli? Poznala je ljubav kao što se poznaje strah, i predala joj se onako kako se samo naivni predaju nekoj stvari.

Kako je vreme proticalo Princezini strahovi su bivali sve veći. Više niko nije prišao Srebrnom vitezu, ali su zato dvorski savetnici pritiskali Princezu da se odluči.

Onog jutra kad je shvatila da mora da im učini po volji, pažnju joj je privukla nekakva galama u dvorištu. Brzo je strčala dole, kao da je predosetila nešto, i ugledala dva srebrna viteza kako se grle od radosti.

Veselje je bilo ogromno. Princeza nije mogla da stoji na nogama, kraljica majka još manje.

U jednom danu, Princeza je dobila oca i muža, kraljica davno izgubljenu ljubav, kraljevstvo čvrstu i odlučnu ruku.

U tu čast priređena je svetkovina, koja je po čuvenju prešla granice kraljevstva, i koja traje evo, sve do dana današnjeg.

Putevi kulture, br. 9, str. 122, Kruševac, mart 2007.

66. Tamni vilajet

Priča se tako da je na kraju sveta postojalo jedno kraljevstvo, a u njemu mračna šuma, toliko tamna, da u njoj ništa nije moglo da se vidi, te je prozvaše Tamnim vilajetom. Za tu se šumu pričalo da za života može da se vidi samo jedared i samo jednom u nju da se uđe. A čim iz nje iziđeš, a to šume nestane i pojavi se nakon nekoliko godina na sasvim drugom kraju kraljevstva.

Pričalo se i da je to kraljevstvo bilo najbogatije u celoj zemlji i da je šuma za to bila zaslužna, ali kako i zbog čega, to niko nije znao.

Odvaži se zato jedno momče da okuša svoju sreću i da otkrije kakva se to tajna krije u mračnoj šumi.

Osedlao je konja, poljubio majčicu u ruku i krenuo na put. Uzalud ga je mater odvraćala od sulude namere, uzalud su mu drugari pričali kako se šuma nalazi na samom kraju sveta i kako ne zna šta će u njoj da nađe i da li će iz nje živ da izađe.

Ali, mladić se odlučo da otkrije njenu tajnu i da se odgovori nije dao.

Putovao je tri godine dana, dok nije stigao na kraj sveta, pred samu šumu. Bio je to najmračniji prizor koji je u životu video. Tri dana je logorovao pred šumom, ne bi li sreo nekog ko se iz nje vraća, ali nije sreo nikog.

Naredna tri dana je sedeo i čekao da vidi hoće li se makar jedna životinja u njenoj blizini da pojavi, ali nije zapazio ni jednu, a imao je najoštriji vid u kraljevstvu.

Još je tri dana posedeo kako bi video hoće li ptica da preleti šumu, ali kad vide da je i one zaobilaze, naljuti se, te osedla konja i uputi se onamo.

Na samom ulazu u šumu konj zarza i zabaci glavom, ali ga mladić potera, te kročiše unutra. Oko njih zavlada mrkli mrak. Konj je nesigurno hodio i svako malo je posrtao, dok ujedared ne stade i ni pedalj dalje.

Mladić sjaha. Zapazi da je kamenje po kojem su hodali bilo toliko oštro da je konj sve noge isekao. Zato mladić skide sedlo sa njega, dade mu nešto hrane i vode, i posla ga natrag. Sam ionako nije mislio da se vraća, sve dok ne otkrije tajnu šume.

Sede podno jednog visokog drveta da se odmori, otpi gutljaj vode, prezalogaji nešto i otpočinu malo.

Iza sna ga probudi strašni glas:

„Ko kamenje ponese, kajaće se, ko ga ne ponese kajaće se!’’

Mladić se nasmeja i obrati malo bolje pažnju na to kamenje na koje mu se konj posekao. Kako je imao najoštriji vid u kraljevstvu, to zaključi da se radi o dragom kamenju i shvati da je upravo zahvaljujući njemu kraljevstvo najbogatije na svetu.

Kralj mora da je znao za tajnu šume i mora da je u nju slao svoje ljude, kako bi mu pribavljali blago. Pa neka, odluči mladić. Ostaće ovde, mrak mu ionako ne smeta, sagradiće sebi kolibu, poneo je dovoljno hrane i vode za neko vreme. Sakupiće što više dragog kamenja, tako da će, kad bude izašao iz šume, biti bogatiji i od samog kralja.

Kako namisli, tako i učini. Izvadio je sekiru koju je poneo sa sobom i zamahnuo da poseče drvo ispod kojeg je sedeo.

U to opet začu glas iz mraka, kako ljutito progovara:

„U Tamnom vilajetu možeš da ostaneš samo jedan dan, i poneseš kamenja onoliko koliko ti drago. Ali, kako si se drznuo da to pravilo pogaziš te si ovde počinuo, tako ću za kaznu da se dignem i na drugo mesto da odem.’’

Mladić se ne obazre ni na ovo upozorenje, već zamahnu sekirom i udari. Sekira se prelomi na pola, a na drvetu ne osta ni traga. Mladić se prepade i stade da beži, ali mu se u to glas i po treći put obrati:

„Ne vredi ti da bežiš. Povratka više nema. Uputio sam se Donjem svetu, da se više nikad ne vratim, a ti ideš sa mnom.’’

Kako to reče, glas utihnu, a mladića okruži sveopšta tama.

Radio Beograd 3 program, emisija Zapisi iz tame, mart 2007.

65. Voda koja nema roda

Živela jednom u dalekom kraljevstvu jedna velika voda, Reka joj je bilo ime. Mnogo se rečica, potoka i izvora u nju ulivalo, toliko da im se broj nije znao. Život je oko nje bujao, patke i guske su letele tik iznad staklene vodene površine, žabe su kreketale na mirisnoj obali, dok su vodene zmije vazda lovile nesmotrene ribice. Pa opet, jedini su joj prijatelji bili zelena obala i vesele ptice, jer svoga roda nije imala.

Živela je tako Reka nebrojeno godina, dok joj se jednom život ne dosadi. U svim rečicama, potocima i izvorima koji su se u nju ulivali, ribe su se množile i stasavale, jedino Reka nije imala roda. Reši s toga jednog dana da stane na put svojoj muci, te poče da se raspituje kod ptica i životinja, znaju li ko može da joj pomogne.

Dolazili su jež, zeka i jelen do njene obale, vode da se napiju i svakog je Reka pitala, kuda gorom hode i znaju li joj leka. Sve su životinje obećavale da će po šumi da se raspitaju, ali kako joj je koja dolazila, tako su joj saopštavale da odgovora njenoj boljci nisu našli.

Raspitivala se Reka i kod ptica, molila je gavranove, galebove i detliće da se raspitaju za njenu boljku, i ptice su letele, vesti prenosile čak do trećeg kraljevstva, ali nisu našle nikog ko bi mogao da joj pomogne.

Najzad, Reka zamoli sve rečice, potoke i izvore koji su se u nju ulivali da se raspitaju kod svojih stanovnika riba, možda neka od njih nešto zna. Tako su izvori pitali krkuše i kedere, potočići su molili deverike i crvenperke, dok su se rečice raspitivale kod lipljana, vretenara i sunčica, ali niko nije imao odgovora.

Sve dok se jednog dana ne pronese vest, da u jednoj najudaljenijoj rečici živi som, star koliko i sama Reka i da jedino on zna zašto nema roda. Ali, riba je stara i nije u stanju da putuje. Tada Reka zamoli svoje sestrice da joj opet pomognu. Neka som kaže šaranu, šaran grgeču, grgeč smuđu, ovaj nek to prenese bucovu, bucov skobalju, a on nek prenese kederu, pa će keder da dopliva do velike Reke i saopšti joj šta je som poručio.

Tako je i bilo. Kad je osvanuo sedmi dan, kad eto ti kedera, doplivao do Reke i dovikuje joj iz sveg glasa:

„Oj vodo, vodo, nikad nisi čoveka udavila zato nemaš roda!’’

Kad to ču, voda se zaledi. Mesecima je odbijala da teče. Sve dok nije ogrejalo sunašce i razgalilo obalu i ptice, te voda popusti i ponovo poteče.

Nagovarale je ribe i rečice, nagovarale je životinje i ptice, ali se Reka nije dala ubediti. Nije imala srca da krštenu dušu utopi.

Tako je odlučila da živi sama, pa šta joj bog da.

Jednog je dana na obalu Reke došao mladić. Odeća na njemu beše poderana, lice bledo i ispijeno, noge klecave. Sede momče na obalu, umi se i otpi malo vode i poče da plače. Skupile se životinjice, skupile se ptice, umiri se voda, ne bi li saznali šta to dete nosi na duši.

„E moja vodo, kad bi znala kolika je moja muka’’, uzdahnu mladić. Reka blago zažuboru, ne bi li ga ohrabrila da nastavi sa pričom. Dečko spusti ruku u vodu, pa nastavi:

„Moj ti je otac, vladar najudaljenijeg kraljevstva, dugo godina živeo sam. Ali, kad je došlo vreme da krene u rat protiv ljutog zmaja, koji je vladao susednim kraljevstvom, morao je nekome da me ostavi na čuvanje. Tako je našao jednu ubogu ženu, koja nije imala nikog svog na ovom svetu do jednog sina, pa je u dvore odvede i ostavi je da me čuva.

„Otac je bojevao deset ljutih godina, a za tih deset godina, kraljevstvo mu je propadalo, jer se ona žena osilila, svoga sina na moje mesto dovela, a mene u štale bacila da gledam i pojim konje. Tako sam živeo u hladnom, više gladan nego sit i bivao iz dana u dan sve slabiji. Da se nije verna kobila na mene sažalila i hranila me svojim mlekom, ne bih oca iz vojne dočekao.

„Kad je stigao u dvore, imao je kralj šta da vidi. Sluge raspuštene, dvor razrušen, a na prestolu mu sin sedi. To je moja maćeha svoga sina podmetnula, jer me otac posle deset godina nije mogao da pozna, te me otera od sebe, misleći da sam njen i da sam kriv što je dvor propao.

„Godinama sam išao po svetu, tražeći posla i krova nad glavom, i najposle dođoh u nekakvo selo, gde me seljani toplo primiše i dadoše mi da im čuvam ovce. Tako sam živeo nekoliko godina, razvio se i osnažio. Seljak u čijoj sam štali noćivao je imao mladu, vedru kćer u koju sam se zagledao. Kako sam ga verno služio, domaćin mi je dade za ženu i još pride malo zemlje koju smo mogli da obrađujemo i tako se izdržavamo.

„Ali, ona moja maćija, ne beše uboga žena kakva se mom ocu predstavila. Beše ono veštica, te doznade za moju sreću, pa ne mogavši da je podnese, zareče se da će da me upropasti. Što je naumila, to je u delo sprovela. Preobukla se u poderane haljine i uzela štap u ruke, te put pod noge i pred moju kuću.

„Dok sam bio u polju i obrađivao zemlju, maćeha se predstavi mojoj ženi i zamoli za nešto hrane i vode. Žena mi se prevari, te je pusti u kuću i od tad je ne vidoh. Lutao sam svetom, sve sam zemlje prošao dok nisam, u nekim planinama, naišao na jednog starca koji mi reče da je ona moju ženu otrovala i ispod kuće saranila, i da mi je i tasta i oca u međuvremenu umorila i da nemam kome da se vratim.

„Nego, kad vide da mi više nema života i da sam rad mreti, starac mi reče da ima jedna reka koja roda nema, i da ako sam rad i pored sve nevolje dobro delo da učinim, da pođem svetom i da je potražim, pa ukoliko je nađem, da se u njoj utopim. Tako ću naći mira, a reka dobiti roda.’’

Mladić ućuta. Vetar je od tuge prestao da duva, životinje su se zavukle u svoja skrovišta, a ptice posakrivale u gnezda, dok je sama voda usporila tok. Mesec je te noći odbio da izađe, već je ostao kod kuće gde ga je majka tešila i u krilu ljuljuškala.

Sutradan, kad je sunašće nešto kasnije izašlo, jer je i ono čulo za mladićevu priču, i odbijalo da pomoli gavu, Reka se najzad trgnu iz razmišljanja. Kako se trgnu, tako joj se jedna suza otkinu i pade na mirišljavu obalu na kojoj je mladić spavao.

Za njom odmah pade i druga, i Reka više nije mogla da se suzdrži, te poče takvom silinom da plače, da niko nikad nije video ni jednu vodu da se toliko ražalostila nad nečijom sudbinom. Toliko je plakala i toliko ridala, da se izliza iz korita i momče utopila.

Istog su trenutka sve ribe iz rečica, potočića i izvora pohrlile ka Reci, naselile je, izmešale se i namnožile i od tog dana se više ni jedna vrsta nije izdvajala, niti je i jedna reka bila bez plime i oseke. Sama Reka je ponela mladićevo ime, Sava, i zadovoljna, mreškala se na suncu, i udvarala mesecu, te je najzad pohrlila ka Dunavu, a ovaj pak ka ljutom moru. I tako, evo je, gde teče i dan danas.

Radio Beograd 3 program, emisija Zapisi iz tame, mat 2007.

Gradske priče 2, str. 71, Kruševac, 2007.

http://www.neogen.rs/group/3503/view-posts/22818, 4.10.2009.

64. Tamara i Amnon

Amnon je bio Davidov sin prvenac, nadaleko poznat po lepoti i sklonosti ka lovu na divlje životinje. Bila je to jedina strast koja je zaokupljivala njegov mladalački um. Zato i ne čudi što se Tamara, Davidova ćerka, zagledala baš u Amnonovu lepu glavu.

Kad god bi Amnon išao u lov, Tamara bi bila tu da smeta, kad god bi se vraćao iz lova, bila je tu da zapitkuje, pri gozbama je uvek sedela preko puta njega i gledala ga netremice.

Amnon je u početku bio ljubazan i pripovedao o lovu, objašnjavao kako se razapinje luk, postavljaju zamke, odgovarao na bezbroj drugih pitanja, ali na kraju više nije mogao da ih podnese. Izbegavao je devojku kad god je mogao.

Ovakvo ponašanje nikako nije moglo da promakne zaljubljenom Tamarinom oku i devojka se, povređena, povukla i proleće svoga procvata dočekala uz drugarice, radeći ženske poslove i zabavljajući se. Međutim, misli o mladom i neobuzdanom Amnonu je nisu napuštale.

Kada ju je Amnon sledećeg proleća ugledao na obali potoka, gde je došla da zahvati vode, u jednostavnom, prošaranom haljetku, sa vencem cveća oko ruke; zaboravio je na gazelu koju je ka vodi i kamenitoj obali poterao, zaboravio je na drugove, koji su ga čekali na proplanku i što je najtužnije, zaboravio je ko je bila ta prelepa prilika koja je stajala pred njim.

Tamara je već bila pokvasila gležnjeve i krčag je držala u jednoj ruci, a drugom je pridržavala krajeve haljine, kad joj se Amnon približio, obuhvatio oko struka i strasno poljubio.

Devojka je ispustila haljinu, krčag se malko borio, ali je naposletku i on upao u vodu i odšunjao se, kako bi dvoje zaljubljenih ostavio same.

Taj prvi poljubac za oboje, slatki, iskreni poljubac, bio je začetak jedne velike tragedije.

Amnon se odmakao tek kad je čuo povike zabrinutih drugova u šumi, i pobegao, pun neke nove, nepoznate snage.

Tamara je gledala u čudu za mladićem, a potom je, zaboravivši na krčag i na tek opranu haljinu, sela u plićak, opružila se po šljunku i sanjala otvorenih očiju.

Kada je nakon nekoliko dana, Amnon saznao da je Tamara njegova polusestra, našao se na muci. Taj lepi cvetak ga je mamio, ali nije to bio ni jedan do sada poznati izazov.

Bio je to izazov čije mene nije mogao da predvidi. Umesto da bude jači, što mu je devojka bliža, bivao je sve nesigurniji, često ga je hvatala drhtavica, bio bi uzbuđen danima, a potom sneveseo.

I uvek ta dva tamna oka. Sveprisutna, prodorna. Znao je da će ih sresti gde god da ode, i s toga je i bežao u lov, ostajao sve duže, lovio sa nestrpljenjem, nepromišljeno.

Kada više nije mogao da izdrži, odlučio je da stavi i sebe i Tamaru na probu. Napravio se da je bolestan, i poslao po Tamaru da mu donese šarena jela, radi ozdravljenja.

Nije došla jutrom, kako je Amnon očekivao. Došla je tek predveče, kada je već bio izgoreo u želji, sva lepršava i skliska.

Bila je govorljiva, više nego obično i mladić je to primetio. Bilo mu je nekako lakše što je takva, pa je dopustio Tamarinom zvonkom glasu da ispuni odaje.

Ležao je na krevetu, sa rukama ispod glave, dok je devojka raspakivala darove, i nije ni primetio kada mu se približila. Brzo se uspravio, prestrašen njenom blizinom, i izgubio dah.

Tamara je i dalje pričala, slažući voće i hranu koju je donela na krevet, dok je Amnon netremice gledao u njene vlažne trepavice.

Devojka se pridigla, kako bi polubratu prišla bliže, jer je mislila da ga, kao bolesnika, nahrani, kada se, tobože, okliznula o asuru na podu, i pala u mladićev zagrljaj. Nije trepnula. Nije čak ni ciknula, iznenađena.

Ali, Amnon, omamljen devojčinom blizinom, nije to ni primetio. Samo je razmišljao o tome kako da je pusti iz odaja, kada mu je tako blizu? Kako da propusti dodir tih usana kada…

Te noći Tamara nije spavala kod svoje kuće.

Saznavši za sve što se desilo kralj David je odlučio da nekako mora da kazni sina prvenca. Zar da Amnon poklekne, zar budući vladar da napravi grešku? I to kakvu?

Davidovo mišljenje delio je i Tamarin rođeni brat, Abšalom. Kada se ta dva mišljenja udruže, ne znajući jedno za drugo, dobije se tragedija zvana Amnon.

Jer, Abšalomu nije trebalo toliko dugo da odbrani sestrinu čast, koliko je trebalo Davidu da odluči kako će da kazni sina prvenca. Na kraju, odluka nije ni donešena, jer je Abšalom našao načina i prilike da ugasi Amnonov život. Međutim, sigurno se ne bi odlučio na ovakav korak da nije imao većih planova u glavi, a to je zauzeti Amnonovo mesto.

I pored izričite očeve naredbe da se pritaji neko vreme, Amnon nije mogao da izdrži i jednog se jutra, nekoliko godina nakon nemilog događaja, uputio u lov. Razmišljao je kako bi mogao da stupi u kontakt sa Tamarom, jer je za svo ovo vreme nije ni video ni čuo, i kako bi joj poslao šareni cvetak, ponudio svoju ruku.

U takvim ga je mislima zatekao Abšalom na ulasku u šumu. Bio je sam sa kratkim nožem u ruci i mržnjom u očima. Obrušio se na Amnona poput lava, ne kriknuvši, kako je žarko želeo, ne napravivši ni jedan jedini šum, kako ne bi uzbudio ptice i prizvao sluge pre vremena.

Nož je zabio snažno i lako, da se i sam iznenadio brzini kojom se sve odigralo. Amnon je kriknuo, iznenađen, i srušio se u prašinu kraj Abšalomovih nogu. Pao je licem okrenut ka zemlji, grčevito pritiskajući ranu na stomaku. Počeo je da se trese i trza i uz mnogo napora uspeo da se okrene na leđa i pogleda u plavo nebo posuto oblacima, kojim su letele ptice i nosile vesti ka dvoru.

Dok je izdisao, Amnon je znao da će kazna stići zločinca, i osmehivao se zbog toga. Jedino mu je bilo žao, što lepi cvetak nije video još jedanput, što ga nije stegnuo na grudi, pomilovao po kosi i poljubio.

Dok se dešavala pomenuta tragedija, i druge, veće, koje je ova povukla za sobom, dakle, za svo to vreme, Tamarine su oči tražile neku drugu lepu glavu.

Nova zora, br. 11-12/2006, str. 290, Bileća – Gacko, decembar 2006.

63. Mišić Micko

Ime mu je bilo Mišić Micko, a svi su ga zvali Svebigricko.

Bio je to simpatični debeljko, sa sivom dlakom srednje dužine i dugim repom na koji je bio ponosan. Na njemu bi i mašnicu nosio, da je imao.

Pripadao je onim siromašnim crkvenim miševima što su živeli sami, u malim, mišijim rupama.

Klonio se pacova i mačaka, ali i miševa. Doduše, ne svih.

Voleo je Mišicu Micu, što je živela u crkvi, sa braćom i sestrama. Često ju je viđao, svetlosive, kratke dlake sa, na jednom mestu već pocepanom mašnicom, na dugačkom repu.

Živeli su mirnim životom, sve dok susedstvom nije zavladao ogromni, tigrasti Mačor Marko. Kraj do tada bogat miševima, ubrzo je prestao to da bude. Neki su postali plen, neki su uspeli da pobegnu, drugi nisu imali kud.

Mišić Micko i Mišica Mica su ostali sami. Micko je nabavljao hranu i gotovo da nije ni jeo, kako Mica ne bi gladovala.

Došlo je kišno vreme. A mišija rupa bi svaki put bila poplavljena. Morali su da se sele.

Mačor im je preprečio put i, iako su bili majušni i mršavi za njegov ukus, opet je počeo da obigrava oko mišića ne bi li ih uplašio i malo se zabavio.

Uspeo je šapom da očeše Mičicu, i iako joj je samo strgao mašnicu, to je bilo dovoljno, i previše za Micka.

Nikada se nije toliko snage nakupilo u mišiću, ni pre ni posle toga. Ne razmišljajući mnogo, skočio je i ugrizao Marka za njušku i…

To je bio kraj vladavine opasnog Mačora.

Pošto su namestili novi dom, za tu priliku Mišica Mica je dobila novu mašnicu, crvenu.

A Mišić Micko plavu.

Nova zora, br. 11-12/2006, str. 290, Bileća – Gacko, decembar 2006.

62. Deda Mraz

’’Ne volim Novu godinu. Večito sam sam, na hladnom, večito u žurbi, nikad odmora, niko da me zameni.

’’Treba do svakoga da stignem do ponoći i vratim se praznoj i hladnoj kući na Severnom polu. Kada se zaustavim ispred kuće, napojim i nahranim irvase, i kad uđem u tu pustoš koju nazivam domom, i skinem kaput i kapu, ostaju brada i brkovi, stomak, guste, sede obrve. Takav sam. Star i umoran. Šta ću? Nema ko da me zameni.’’

Starac se bolje namesti u fotelji kraj kamina, i provuče promrzle prste kroz umornu bradu.

’’Pokloni? Od koga?’’, nastavi razmišljanje sa setom. ’’Jelku odavno ne kitim, jer želja nemam. U stvari imam, samo jednu, ali ne vredi. Ta se nikad neće ispuniti. Umoran sam. Kada bih samo mogao malo da predahnem. Treba sakupiti sve poklone i razdeliti ih pre ponoći. Sutra je opet Nova godina. Ne. Ne na Zemlji. Ima i drugih svetova, i druge dece na tim svetovima. I treba svuda da stignem.’’

Podigao je noge na malu stolicu kraj fotelje i masirao ih časak, kako bi mu se povratila cirkulacija.

’’Star sam. Ne osećam to u krevetu, kad mi glava sama padne od umora, mada se trudim da je spustim na jastuk, niti u kostima, pokretima, pri hodu ili u vazduhu, već u mislima. Sve ovo mi više ne pričinjava zadovoljstvo. Postalo je mučenje.’’

Starca iz razmišljanja prenu nekakva buka koja je dolazila spolja. Izašao je polako napolje, ali velikih, crvenih kočija nije bilo u dvorištu. Na njihovom mestu su stajali pokloni, svakakvih oblika i veličina, za koje je znao da su njemu ostavljeni.

Iznad kuće proleteše kočije i irvasi ga pozdraviše, dok Deda Mraz radosno mahnu rukom.

Ipak je došao.

Nova zora, br. 11-12/2006, str. 290, Bileća – Gacko, decembar 2006.

61. Lepotica i Zver

Zamak je bio zastrašujući. Vređao je pogled tako lepe i snežne devojke kakva je bila Lepotica. Drhtavom nogom devojka stupi u mračno dvorište. Nikakav zvuk je nije pratio. Zvekir je bio pretežak za malu ruku, pa opet, uspela je jedanput da ga pokrene. Vrata su je sneno propustila u mračnu unutrašnjost zamka.

Lepotica je ušla u dvoranu desno od ulaznih vrata i zatekla začarano posuđe kako posprema sto. Večera tek što je bila završena. Kako je stupila u slabo osvetljenu trpezariju, tako se jedna vinska čaša, uplašena senkom nepoznate devojke, nespretno okrenula, pala i razbila o pod. Nikakav zvuk se pri tom nije čuo.

Ostalo se posuđe uzvrpoljilo. Metla je istrčala iz kuhinje i stala pravo pred Lepoticu. U to je pritrčala i jedna stolica, još uvek puna mrva od večere. Lepotica se od straha nasmeja. Svo posuđe i sav nameštaj zatreperi od devojčinog zvonkog glasa. Dotrča jedna metlica, očisti stolicu, ova se namesti iza Lepotice, koja sede.

Dolepršaše salvete, stolnjak, namestiše se tanjiri, escajg, sveće; supa se sama izli, vino lagano usu, a violina nemo zasvira tik iznad stolice na kojoj je Lepotica sedela. Devojka se opet osmehnu, sada malo glasnije i sigurnije, i dodirnu žice violine. Pod tanušnim prstima razli se umilna muzika, koju svi veselo pozdraviše nemim šuškanjem, lupkanjem, zveckanjem.

Večera je bila više nego ukusna i Lepotica zahvalno zaspa u velikoj fotelji u biblioteci, uz beščujno pucketanje vatre u kaminu.

Kad je svanulo jutro, Zver je sedela u fotelji preko puta Lepotice i ljutito je posmatrala. Lepotica se iznenađena i uplašena nespretno izvuče iz ćebeta kojim je bila pokrivena, stade na haljinu i pade pravo u krilo Zveri.

Pri tom proizvede jedno prigušeno: ‘’Oh’’, i ne pomače se potom.

Zver je sedela u čudu. Bio je to prvi zvuk koji je čula za dugi niz godina i bila je radosna. Pridiže Lepoticu, stegnu malo jače mišicu kao od slonovače, pri čemu kao nagradu dobi jedno prkosno oglašavanje; osmehnu se veselo i spusti poljubac na vrele usne.

Istog trena u prostoriji zavlada mrak i stolice, stolovi, knjige, sve u zamku izgubi nožice, ručice, okice. Odmah potom svetlost se vrati, kao i prirodan oblik svakoj stvari.

U fotelji, obučena u mušku odeću, sedela je devojka crvene, kovrdžave kose i glasno se smejala. Držala je u krilu mladića, koji je nespretno pokušavao da se oslobodi predivne, bele haljine.

Nova zora, br. 11-12/2006, str. 290, Bileća – Gacko, decembar 2006.

http://www.neogen.rs/group/3503/view-posts/22818/page/2/asc, 4.10.2009.

60. Seljak

Bio jednom jedan seljak koji je po cele dane provodio u polju. Radio je marljivo i predano i bio je sretan.

Jednog su dana došli ljudi visokog roda i saopštili da je izabran za kralja i da je seljakova dužnost da pođe na dvor.

Odveli su ga na planinu Oplen, gde su ga smestili u veliki dvorac, okružili svitom i pustili da vlada.

U početku se seljak trudio da vlada zemljom, nosio je pretešku krunu i predugačak plašt, jeo ukusna jela i pio dobra vina. Trudio se da udalji spletkaroše od sebe, samozvane pretendente na presto i princeze sumnjivog porekla.

Jednog dana, dok je obilazio imanje, zapazio je da je vinograd koji se pružao ispod dvorca i dalje, mnogo dalje, propao; i odlučio da se nešto mora poduzeti po tom pitanju.

Skinuo je krunu, odložio plašt i zasukao rukave. Radio je po ceo dan u vinogradu, osposobio sistem za navodnjavanje, raskrčio korov i posadio mladice.

Za to vreme su sukobi na dvoru rasli, situacija se zaoštravala, u zemlji su izbijali nemiri… dok je seljak mirno radio u vinogradu i bio sretan.

Nova zora, br. 11-12/2006, str. 290, Bileća – Gacko, decembar 2006.

59. Gospa od Škrpjela

Bio jednom jedan mladić koji je žarko želeo da živi u moru. Znao je Bujo svako jutro da dočeka na drugom mandraću. Zagledan u tamnu morsku površinu Bokokotorskog zaliva, sanjao je o morskom svetu, o lepoti i toploti vode, o brzini morskih struja i morskim pticama – ribama.

Čeznuo je Bujo za tišinom morskog dna, za sirenama, ribljim lepoticama, njihovim usnama i dodirima srebrnih krljušti. Čeznuo je za koralnim sprudovima, uskim prosecima i podzemnim pećinama. O kako je sve to bilo lepše i uzbudljivije od ovog sveta ovde na zemlji, pod vrelim suncem i plavim nebom!

Odgovarali su ga otac i majka, uhodile ga sluge, odvodila braća u brda, u borbe protiv ljutih zmajeva, ali ništa nije pomagalo. Junak bi, čim bi se živ i zdrav vratio u Perast, silazio do jednog od mandraća i zaljubljeno gledao u more. Strahovali otac i majka, bojale se sluge, pretila braća, ništa nije pomagalo.

Bujo je sedeo i snevao o moru, u kojem sunčevi zraci ne peku mlado lice, vetrovi ne skidaju kape sa umorne glave, već se travke lagano njišu i pevuše morske pesme, tananije od i jednog ženskog glasa, dok ribice igraju, a morski konjici veselo njište!

Kad bi samo mogao jedan dan da provede na morskom tlu! Kad bi samo mogao da oseti i dodirne svu tu lepotu! Šta bi dao da se u njega zaljubi morska vila! Tada bi živeo mnogo duže nego ljudi na zemlji, tada bi jeo ostrige i lignje, plivao bi i ronio, na morsku površinu nikad ne bi izronio. Tada ne bi čeznuo ni za domom ni za roditeljima!

Odvaži se jedared momče, te se uputi u brda iznad Perasta, opakom zmaju Luki. Bio je to najstariji zmaj na Jadranu, ehej, a to nije malo! Ko bi njemu smeo da se uputi, za pomoć da upita? Samo očajnik, poput Buje.

Kroči mladić u pećinicu crnu, kroči i zbori:

„Zdravo da si Luko!’’

„Zdravo junače’’, otpozdravlja zmaj, a iz nozdrva sve ljuti plamen bije. Crveni se lice u mladića, tuče srce u grudima nejakim, ali ne odlazi Bujo, već zbori:

„Muka me je k tebi naterala, Luko.’’

„Znam, junače, znam. Nego sedi, popričaj’’, i mladić priča. Daje sebi oduška.

„Velika je to muka’’, zaključuje zmaj na kraju. „Nego poslušaj me, odustani, Bujo’’, ne sluša dete, već se diže da pođe, kadli zagrme zmaj. „Kud si poš’o, nisam rek’o da neću da ti pomognem! Ali, moji su zahtevi veliki, kao tvoja muka, dečače’’, ne trepće momak, ne diše, čeka, sluša. Vidi zmaj, nema šale, pa progovara:

„Tražim snagu tvoju mladalačku, tražim hrabrost tvoju neizmernu, i oči tvoje plave, poput Jadranskog mora!’’

„Ali, šta meni onda ostaje?! Kako ću da se snađem u morskom svetu?! Kako ću da ga upoznam, ako ćeš i vid da mi uzmeš?’’, lomi se dete.

„Ne progovaraj’’, viče Luka ljutit, besan, „već čini kako ti naredim! Uzmi smilje ispred pećine, naberi dosta, trebaće mi za napitak, skini malo krljušti sa repa, ali pazi, malo samo, i daj mi jednu vlat kose. Za ostalo ću ja da se pobrinem.’’

Drhtulji momče, kolena mu klecaju, ali ruka bere i ne okleva. Ljušti krljušt sa zmajevog repa, kosu seče i u kazan baca.

„Taakoo’’, zadovoljno će Luka, kad je pomirisao napitak. „Dobro je. Uzmi ovu bočicu, i kad padne veče, a ti pohitaj do najbližeg mandraća, pa sedi na poslednji stepenik i ispi naizust. Ostalo će samo da se uredi.

„Ali, pazi, boleće te, jošte više kad ti snagu i hrabrost budem uzeo. Lečiće te sirena mila, Sarela joj je ime. Naći će te na dnu mora, odneće te u dvore i negovati tri dana. Ukoliko se u ta tri dana u tebe ne bude zaljubila, propašćeš!’’

Hitaju noge lagane, jure domu. O kad bi noćca odmah pala! Kad bi mesec sad izvirio! Ali, ne haje niko za Bujinu brigu.

Sedi momče; hoda gore dole, vreme sporo prolazi, srce mu se steže. Da ga nije zmaj prevario? Da mu nije otrov spremio? Ali, reč je zmaja isto što i reč u junaka, ne treba biti sed da bi se to znalo. Misli Bujo, okreće se, prevrće po krevetu, kad li noćca pala!

Trči momče, trči najbližem mandraću, ne razmišlja više, ne strahuje.

Seda na poslednji stepenik, mirno, toplo more mu šapuće, mazi ga. Bujo se osmehuje i ispija napitak, i istog trenutka gubi svest.

Budi se u krilu lepote devojke. Ne vidi je, ali oseća nežne ruke na licu, čuje zabrinut glas:

„Crno momče, iz kakve si to bitke izašao: snaga te je napustila, vid si izgubio, a ja nisam čula da se ratovi negde vode?’’, pokušava Bujo da objasni lepoj Sareli kako je dospeo u njen dom, ali ga snaga izdade, te mu klonu glava.

U to se začuše školjke.

„Oh, dolaze!’’, progovara sirena uzbuđeno, dok lagano spušta Buju na krevet. „Sejo, mila moja sejo, pripazi na ovog junaka dok se ne vratim’’, i hita ka očevom dvoru.

Ulazi lepa Škrpjela, ulazi i dah joj zastaje pred prizorom koji vidi. Mlado momče, lica nagrđenog, leži bez trunke snage u sebi, spava. Brza devojka, obloge mu stavlja, leči ljute rane, bdi nad posteljom, miluje ga rukom, a zna ne sme se.

Ko je još video da najmlađa od sirena može da se uda? Zar sme preko reda? Ali, ne sluša srce, ne čuje. Ko će njemu da naredi?

Prespavao tako Bujo prvi dan. Pridiže se iz postelje, traži rukom lepotu sirenu. Škrpjela progovara:

„Odakle si, junače?’’, i Bujo, radostan sve potanko objašnjava ispisujući krugove po vodi, ko je, odakle je, kako je dospeo u kraljevstvo mora i zašto; i gde želi da ga sirena zavoli, kako bi mu se vid i snaga povratili i kako bi mogao da ostane u moru.

Prevari se sirena i priznade mu ljubav, ali mu reče i da je kraljeva najmlađa kćer i da za njega ne može da se uda, sve dok se ne bude udala najstarija, Sarela. Kad to ču junak, srce mu se steže, u nesvest pade.

Tako je prošao drugi dan. Kad se probudio, traži Bujo Škrpjelu, ali nje ne bi u sobi. Pridiže se mladić, da oproba snagu, za biserne zidove se hvata, ali brzo klonu nazad u krevet od sedefa.

I hrabrost ga beše napustila. Poče da očajava. ‚Nikad se ona prava neće zaljubiti u mene, šta će onda da se desi?’ Mislio je tako, kadli neko uđe u sobu.

„Kako si, junače?’’, bila je to Sarela i mladićevo srce zaigra, hrabrost mu se povrati. Nije ga zaboravila, još ima nade!

„Htela bih nešto da te pitam, i nemoj da me odbiješ’’, oseti sireninu ruku na svojoj. „U suton priređujemo venčanje’’, Buji zastade dah, „u čast Morena i mene. Volela bih da svojim prisustvom uvećaš našu radost’’, i sirena smerno obori glavu.

Kako je mogla da zna za mladićevu ljubav? Kako je mogla da je oseti kad je volela drugog? Puče nešto u Buji, puče i rasplinu se. Znao je, nema mu spasa.

„Je l’ se ti to dragane prisećaš? Zbog nje si vid izgubio?’’, upita nežno Sarela. Bujo drhtulji. Čemu da žalosti lepojku? Klima glavom, uz jecaj. Plače, junak, plače mila sirena i ne shvata.

U to dolaze po devojku da je pripreme za svečanost, eto i najmlađe, pomaže junaku da dođe do kraljeve palate, sva se savila pod teretom mladića, ali ne posustaje.

Bujo je tada prvi put osetio peščano dno pod nogama, osetio i zadrhtao. ‚Oh, kad bih samo mogao da vidim, to je sve što želim!’, pomislio je tužno i nastavio dalje.

Zamolio je Škrpjelu da mu dočara svečanost i sirena radosno opisuje staze posute čistim zlatom, koje su vodile do visokog dvorca od crnih bisera, čiji su prozori bili ukrašeni saksijama sa morskim travama; morskog kralja gde sedi na prestolu od belih bisera i upravlja morskim strujama i talasima.

U svečanoj dvorani Škrpjela je postavila mladića na svoje mesto, i sve mu potanko opisivala, kako izgledaju sirene, morski konjici, lusteri od korala, kako im donose ukusna jela u posudama od čistog zlata i gde piju rujna vina iz pehara od ćilibara, donešenog iz severnih mora.

Sluša Bujo i plače. Nikad lepše reči u životu nije čuo, nikad lepše slike nije imao u glavi i bi mu milo, iako mu se srce stezalo od pomisli šta ga čega. Priseti se roditelja, drage braće, priseti se milog sunašca i blagog vetrića iznad mandraća i zaplaka još jače.

Misli Škrpjela da su to suze radosnice u mladića i priča sa još više žara. Tako je u jelu i piću, u umilnoj muzici, igri i veselju, svečanost prošla. Sva se svita povukla na počinak, Sarela i Moren su otputovali u južna mora, a Bujo ostade sam.

Oprosti se mladić od kraljevog dvora i morskog sveta i zamoli milu Škrpjelu da ga otprati do obale, kako bi na njoj izdahnuo, umiven vodom i suncem okupan. Krši ruke mlada sirena, plače, odgovara Buju, al’ junak se ne da.

Nosi ga ka morskoj površini sirena, posrće, propada ka dnu, ali ne odustaje. Suze roni, srce joj se steže, ali pliva dalje, ne okleva. Tek što je svanulo, kad izroniše.

Dodirnu sunčev zračak milu glavu Bujinu i on istog trena stade da se pretvara u kamen. Zna lepojka da će je zadesiti ista sudbina ako ne popusti, zna, ali još više steže dragog na grudi, ne da.

Tako od njih dvoje postade današnje ostrvo Gospe od Škrpjela.

Plakalo je sinje more, plakali Peraštani, čak je i zmaj Luka suzu pustio, da se umilostivi sunce nije moglo. Ljudski oblik nije mogao da im se vrati. Ni riblji.

Dopusti samo sunašce da na ostrvu cvetak izraste, pa još jedan, te ostrvce ožive, zamirisa, i poče da pripoveda o sudbini dvoje mladih.

Iz knjige „Vilina Planina“, str. 82 suizdavač književni klub „Branko Miljković“, Knjaževac, decembar 2006.

58. Mazar

Žitelji malog primorskog grada Perasta vekovima žive u ubeđenju da u pravom uglu boravi Đavo. Zato su svuda, gde god su gradili, podizali, stvarali – posuli oštre, tupe uglove, samo da se Đavo ne izazove.

A sve je počelo kada je najmlađi od Mazara danima uzdisao za morem. Javila mu se jedne noći slika predivne plavokose devojke u snu, i misao od lepojke nije mogao da odvoji. Kakav bi god posao započinjao sa ocem ili braćom, radio je nemarno, zamišljeno, često izlažući sebe i najbliže opasnostima.

Morao je, razmišljao je te večeri na balkonu palate, da dođe do najisturenijeg ostrva u Jadranskom moru Palagruže, jer ga je tamo čekala draga.

Nije znao Mazar da mu je to sam Đavo poslao sliku prelepe devojke u san. Nije znao da to Đavo sedi u uglu sobe i noću plače, priziva ga, uzdiše. Kako bi i mogao da zna? Šesnaest mu je bilo leta.

Odvaži se mladić, uprti torbu na leđa, spusti se belim, kamenim stepenicama do grada, provuče se kroz uske ulice i izbi na mandraće, a da ga pri tom niko nije video, osetio. Do Đavola.

Uzeo je barku i tiho isplovio iz Bokokotorskog zaliva. More je bilo mirno prvo jutro, kao da ga je hrabrilo da želju ispuni, ostvari. Ali sledećeg dana, podiže se vetar, narastoše talasi i Mazar se po prvi put u životu uplaši. Uplaši se da će umreti, a da smeđe oči i svilenu kosu neće videti.

Danima je veslao do iznemoglosti, noćima isprekidano spavao, budio se, hitao, spavao, a pred očima samo jedna slika, samo jedno lice.

I najzad, kad je već ostao bez hrane i vode, ugleda pred sobom ostrvo. Tri, zapravo: Velu i Malu Palagružu i Kajolu, tri sestrice.

Doplovi Mazar do raskošnog ostrva, Vele Palagruže, i upita:

„Damo, vilo lepa, nije li kod tebe moja draga?’’

„Ta nisam ti ja, Mazare, nikakva vila, no govori, kakva te je muka naterala?’’, i mladić sve potanko ispriča.

„Ja sam ti već stara i slabo se krećem pod suncem. Talasi su mali da bi me nosili, i nikakvog stvora do tebe nisam videla već godinama. Nego otidi do moje sestre, mlađa je, okretnija, možda će znati da te posavetuje. I uzmi ovaj kamen sa obale, beli, najveći i spusti ga u barku, zatrebaće ti.’’

Mladić se pozdravi sa ostrvom i krete dalje. Stiže do još lepših obala Male Palagruže i zaneme od čuda.

„Vilo prekrasna, nije li kod tebe moja draga?’’

„Nisam ti ja nikakva vila, Mazare, nego zbori, koja te je muka navela?’’, ispriča mladić sve kako je krenuo iz Perasta i doplovio u barci do ostrvlja u potrazi za draganom.

„Stare su i samotne moje obale, mladiću. Nego hodi do moje sestre Kajole, na njoj ni cvetak nije zapupeo, koliko je mlada i okretna, možda će moći da ti pomogne. I uzmi ovaj beli kamen sa obale, i spusti ga u barku, zatrebaće ti.’’

Mladić se pozdravi sa ostrvom i krete dalje. Ugleda hladno, nepristupačno mlado lice i uplaši se, al’ opet zbori:

„Lepojko vilo, nije li kod tebe moja draga?’’

„Mazare, Mazare, gde si do sad?’’, zaigra svaki kamenčić na ostrvcetu. „Jeste, na mojim obalama se sunča i odmara Ljubičica. Ali, moram da ti predočim tri stvari: Ljubičica je sirena, s toga nikad nećete moći da budete zajedno dok se jedan od vas dvoje ne pretvori u kamen, ili ostrvo.

„Sam te je Đavo poslao k meni, jer želi da uništi tvoju porodicu i zavičaj. Morate da krenete odmah, ukoliko želiš da stigneš domu na vreme’’, rastuži se momče, poče teške suze da roni.

Opet zaigra svaki kamičak na obali:

„Ne tuguj lepi dečače, pomoći ću vam koliko mogu. Uzmi beli kamen, najveći pred tobom i spusti ga u barku, zatrebaće ti. Hitaj ka maloj uvali, jer tamo te čeka Ljubičica. I znaj, ako te Đavo sustigne, baci za sobom kamen u more i ne okreći se. Ako se okreneš, propašćeš!’’

Ljubi obalu mladić, ljubi je i suzama zaliva, a cvetak šareni raste. Zatreperi ostrvce i šapuće:

„Hitaj mili dečače, hitaj i hvala!’’

Juri Mazar, uplovljava u malu uvalu i tamo na obali zatiče usnulu lepoticu. Toplo joj more zapljuskuje rep od srebrnih krljušti, dok se dve školjke na grudima presijavaju poput dva bisera na jutarnjem suncu. Ali, njene kose nisu zlaćane kao u snu, već tamne. Čudi se momče, a sirena progovara:

„To me je tuga obuzela za tobom’’, Mazar je nežno uzima i polaže u barku. Oprašta se od tri sestre, tri mile sestrice, koje cvetaju, mirišu, ne zna se koja lepše, koja više i hita domu.

Dunuše jaki, nepovoljni vetrovi, snagu Mazarovu isprobavaju. Navedoše barku na pogrešan put, pravo u ruke Đavolu. Bori se momče, bori, ali talasi su visoki kao kuća, a Đavo sve bliži, ljut mu dah oseća. Progovara Mazar dragoj svojoj:

„Baci draga kamen beli u vodu, baci i ne okreći se!’’, sluša Ljubičica, sluša milica, sva joj krljušt od straha pobelela. Uzima kamen i baca ga u vodu.

Začu se grmljavina, začu se topot konja, i iz vode izroni ostrvo, što ga danas zovu Sušac. More se primirilo, vetrovi utihnuli, plovi barka, hita domu.

Kad su bili na pola puta do Bokokotorskog zaliva opet se podiže more, zacrne se nebo i Đavo samo što ih ne stiže. Zbori Mazar dragoj svojoj:

„Baci mila kamen beli u vodu, baci i ne okreći se!’’, sluša Ljuba, sluša lepota, sva joj krljušt od staha otpada. Uzima kamen i baca ga u vodu.

Podiže se vika, grmljavina i iz vode izroni ostrvo, štono ga zovu Moma, jer danas ono tužno plovi, traži dvoje mladih; jedino je ostrvo u Jadranskom moru koje nema korene.

Stišalo se nebo, umiriše se vode i Mazar i Ljubičica uploviše u Bokokotorski zaliv.

Kad tamo, meštani krše ruke, dete sahranili, mislili utopilo se milo lice. Kad videše barku i devojku u njemu, silno se obradovaše. Razleže se veselje, ali bi kratka veka.

Odmah se za barkom pojavi Đavo, ljut i besan na Mazara što mu najlepšu sirenu odvede, što ga prevari i zamalo pobedi:

„Puštaj sirenu lepojku i poštedeću ti život!’’, mladić vesla, dušu u nosu oseća.

„Puštaj sirenu lepoticu i poštedeću vam život!’’, mladić vesla, dušu ne može da zadrži.

„Puštaj Ljubičicu divotu i poštedeću meštane!’’, stade Mazar, stade kao ukopan. Gleda ljubu, gleda je i plače.

Kosa njena posvetlela, boju zlata dobila, lije suze lepuška, lije gorke suze i progovara:

„Bacaj kamen beli, mili moj jedini, bacaj kamen i okreni se!’’, sluša dragu mladić, sluša i kamen baca, okreće se.

Zagrmeše planine, uzburka se more, i na mestu gde kamen pade izroni ostrvo. Dvoje se mladih okrenuše za sobom i pretvoriše u stenu, golu visoku nasuprot ostrva.

Od tog dana Peraštani prave uglove ne gaje u domovima. Veliko su ostrvo negovali, travom ga zasadili, cvećem ukrasili.

Steni su svaki po jedan kamen beli godišnje dodavali. I tako i dan danas, dva se ostrva u Bokokotorskom zalivu vole, poput Mazara i sirene Ljubičice.

Iz knjige „Vilina Planina“, str. 78, suizdavač književni klub „Branko Miljković“, Knjaževac, decembar 2006.

57. Mali beli Zec

U Ulici Malo brdo br. 3, u prostranoj kući sa ulaznim vratima od drveta i malim zvekirom u obliku lista kupusa, živeo je mali beli Zec. Prvi mu je sused bio stari Jazavac, dole niz ulicu živeli su Miš, Krtica, Sova i u poslednjoj kući u nizu, Meda, kovač.

U celom selu Ivotin nije bilo više od dvadesetak domaćinstava. Kuće su se pružale ispod i preko brda, sve do jedne pod zemljom. Stari je Hrast bilo jedino drvo u selu. Nekoliko divljih ruža i kupina ukrašavalo je breg iznad glavne ulice, a opojno poljsko cveće je pratilo sve ostale ulice i staze u Ivotinu.

Skroz dole, u polju, šepurila se reka Karabur. Njene su struje sa nestrpljenjem hrlile ka jezeru Valomog, koje se naziralo nekoliko kilometara dalje.

Mali beli Zec je retko izlazio napolje jer je, šargarepe li slatke, njegovo meko, gusto krzno, bez i jedne jedine mrlje, moglo lako da se isprlja. Sedeo je Zeka u toplini doma i izrađivao male skulpture od drveta, od čega se izdržavao.

Mnogi su se čudili kako tako tanki i nervozni prsti mogu da stvore onakvu mekotu oblika. Svako jutro dolazila je Krtica na vrata malog belog Zeca, uzimala skulpturice, koje bi preko noći napravio, i prodavala ih na pijaci, pored rotkvica i šargarepa.

Kada su se održavali skupovi na malom trgu odmah iznad pijace, a podno starog Hrasta, Zecu bi novosti obično donosio Miš, obućar. Sedeo bi za malim stolom u kuhinji, pio čaj od sasušenog, rendanog sira koji je prethodnu noć odležao u drvenoj posudi; i užurbano saopštavao Zeki najnovije vesti.

Tako je Zeka učestvovao u progonu jarebica od strane ljudi u susednom selu, u velikoj poplavi koja je nedavno zahvatila celu oblast, ali je poštedela selo Ivotin jer se nalazilo na vrhu brda. Uživao je slušajući priče o venčanju Ježa i Ježice i o nestašnim srnama koje bi uskoro trebalo da pođu u školu.

Patio je kad je čuo za smrt Vuka Crnobuka. Bio je to ponositi vuk, radio je u polju za prenoćište i hranu i ceo ga je okrug poštovao, ali se jedne noći napio (oduvek je bio slab prema grožđu) i suviše približio ljudima, koji su njegovu noćnu tugovanku shvatili kao opasnost po selo i stoga ga ulovili i ubili.

Oči bi se zasuzile Zeki dok bi slušao o ptićima iz sela i njihovom prvom letu, o šarenim pečurkama na ivici šume, pored koje je proticala reka, o zlaćanom jezeru Valomog i ribama koje su ga punile veseljem i radošću.

Sve je znao beli Zec. Sve je znao, a da ništa nije doživeo. Šapicu je mogao da povredi na kakvoj strmini, nogicu da odere o bobinje, ućeba krzno češljano svaki dan pre spavanja, uši bi mogle da se upale od hladne vode Karabura.

Niko se u selu nije čudio Zekinom načinu života. Svako je imao neke svoje bubice (i u bukvalnom smislu te reči).

Sova je, recimo, spavala isključivo danju, proglašavala je pijacu otvorenom svako jutro pre nego što bi otišla na spavanje, mada za tim nije bilo preke potrebe; volela je da se meša u pitanja drugih sela i zato je katkad lovila daleko niz reku, čak blizu mesta gde su živeli ljudi. Ona ih je jedina i viđala.

Lija je, sa svoje strane, mogla da živi odmah kod pijace, u kućici preko puta Krtice, koja je bila davno napuštena, ali je volela jutarnje šetnje uz brdo do pijace, gde je prodavala jaja, više nego išta na svetu. Bila je jedina lisica u kraju koja je rep nosila u punđi, a o praznicima ga ukrašavala.

Svako je nosio svoju neobičnost u krznu.

Da nešto nije kako valja u selu, prvi je primetio Meda, kovač. Voleo je on, posle napornog rada, da sedi u debeloj hladovini Hrasta i drema.

Kada je lišće meko zašuštalo pod njim tog dana, Meda pomisli:

„Ali, leto je u punom jeku!’’, i ustade odmah, probudi Sovu i dozva Liju na savetovanje.

Sova se gunđajući uspe na prvi od čvorova starog drveta. Nameštala se nekoliko trenutaka, ne obraćajući pažnju na ljutite poglede Lije i Mede. Pa, probudili su je, miševa mu poljskih! Kada se najzad smirila, primeti Lijin rascvetali rep i začudi se. Mora da je i ona bila ljuta što ju je Meda prekinuo u ulepšavanju.

„Dakle?’’, Sovin je glas bio ljutit i dubok. „Čemu ima da zahvalim na ovom skupu?’’

Meda uhvati vazduh da odgovori, ali u to Lija ciknu:

„Šarenih mi jaja prepelice! Lišće!’’ Sova munjevito okrete glavu ka spletu korenja iznad i oko sebe i zaprepasti se. Sve je malte ne bilo prekriveno tepihom od lišća.

„Brzo! Celo selo! Kod Zeke!’’, isprekidano će Sova. Za manje od nekoliko minuta dignuta je uzbuna i svi su se žitelji Ivotina našli u Zekinoj kući.

„Treba da se posavetujemo…’’

„Moramo da pronađemo…’’

„A šta ako se…’’, mešali su se glasovi.

„Molim vas, molim vas!’’, reče Sova. „Polako. Ako želimo da pomognemo Hrastu, moramo prvo da ustanovimo od čega boluje i nađemo mu leka. Drvo će nam samo reći ko će taj lek da spravi.’’

„Ali, ko zna da razgovara sa drvećem?’’, začudiše se životinje.

„Kornjača?’’, upita neko.

„Zmija?’’

„Detlić?’’, prošaputa Miš. Svi zaćutaše. Možda je bio u pravu, a postojao je samo jedan način da se to sazna.

„Stari je otrovan’’, reče Detlić s vrata nervoznom skupu. „Ljudi su bacili čini na njega te umire’’, navreše svakakva pitanja u jedan glas. Meda je pokušavao da ih umiri kroz prozor Zekine kuće, pošto on jedini nije mogao da uđe. Najzad Detlić nekako dođe do reči:

„Može da mu pomogne samo biljka voledam koja raste na obali jezera. Ali’’, Detlić zastade vidno uzrujan, „tu postoji jedan problem’’, glasovi se pobuniše, „zapravo više problema’’, nastade opšta graja, koja se nije smirila sve dok Meda spolja nije snažno zakucao na vrata.

„Jedini koji može da donese biljku i spravi lek je… je… Zeka’’, izgovori najzad Detlić. Po svim pravilima trebalo je da mu posle toga bude lakše, ali neprijatna tišina sede na njega kao kamen, i ptica pomisli: ‘Ugušiću se’.

Sve se oči okrenuše ka Zeki koji je sedeo za stolom pored prozora i nervozno mrdao njuškicom.

‚Upropastiće mi figurice’, bilo je prvo što je pomislio kad mu je celo selo grunulo u kuću, ‚šta ću onda?’ Sada, kad je saslušao celu priču, i crvenim okicama neodlučno posmatrao sve prisutne, nije znao šta da misli. Istina, Stari ga je štitio od kiše i grada i, najviše, od dosadnih mrava, ali da izađe napolje i – kupusa mu, ne seća se kad je to poslednji put bilo. I kojim povodom?

„Zeko?’’, prozbori Krtica oprezno. Zeka je ćutao i gutao knedle. ‚Zar da uprlja krzno? Zar da upropasti repić?’

„Zeko?’’, pozva Jazavac. ‚Ali, s druge strane, tu je Hrast, pa celo selo.’

„Poći ću’’, reče polako. Razleže se graja po kući. Meda je razdragano dobovao prstima po prozoru. Svima bi lakše, svima osim Zecu.

„Pomoći ćemo ti, koliko možemo, ali na put izvan sela moraš sam, tako je rekao Stari’’, zborio je Detlić oprezno. „Biće ti potrebno nekoliko dana hoda tamo i nazad, bojim se da na tvoju brzinu ne možemo da računamo’’, poslednje reči Detlić gotovo da prošaputa.

„Drži se reke’’, nastavi pošto pročisti grlo, „i žbunja. Mi ćemo da ti spakujemo nešto hrane za put, kako bismo uštedeli na vremenu’’, ptica ućuta.

Svi su počeli da daju savete Zeki, da mu stežu šapice kako bi ga ohrabrili da krene što pre, odmah, nije to toliko strašno, napolju je sunčan dan, ni jezero nije baš toliko daleko, samo nekoliko kilometara.

Zeka se sav nakostrešio, šape počeše da mu se tresu, srce da tuče, kako nije odavno. Izaći, napustiti toplinu doma, kakav užas! Poželeo je da se vrati u krevet i sve prespava.

Proguta knedlu, ustade polako od stola, udahnu duboko i pođe ka vratima. Jedno je kad im prilazi da dočeka i otprati gosta, a nešto sasvim drugo kad im prilazi sa namerom da kroz njih i prođe. Mislio je, srce će da mu stane čim prekorači prag.

Uhvati se za kvaku u obliku šargarepe, beše prijatno hladna, i to ga malo ohrabri. Provirio je glavom napolje i omirisao okolinu. Sunce se radovalo, ptice su pevale, dole se čula reka, svi su ga zvali, o užasa, i Zeka krenu napred.

Noge mu klecnuše, kao da je ispred sebe video izgladnelu lisicu iz susednog sela, spremnu da ga pojede. Kako mu to pade na pamet odmah koraknu nazad. Ali, nazad behu životinje iz sela, koje su ga snažno, ali oprezno, gurale napolje, dalje od vrata.

Najzad beše na ulici. Začkilji okicama i zatrepta. Sunce je bilo prejako. U to dotrčaše Miš i Meda, jedan je nosio čuturicu punu vode, drugi torbicu punu listova kupusa.

Zeki je najviše vremena trebalo da se spusti sa brda i izađe iz sela, što od straha, što zbog zapanjenosti pred činjenicom koliko se selo promenilo od kad ga je poslednji put video.

‚Baš sam ja neka čudna sorta’, pomisli.

Ulice u Ivotinu su bile široke i čiste, Jazavac se o tome brinuo, koliko se sećao, cveće je bilo opojno, milo, celo je selo bilo očaravajuće! Zeka nije mogao da se nagleda, i nadiše raznoraznih mirisa.

Pčele su mu zujale oko glave, leptirići se igrali u žbunju, i tako mic po mic, Zeka krete u veliku pustolovinu.

‚Ako dođem do onog cveta, do ovog kamena’, bodrio je sebe, ‚ako dođem do Lijine kuće – uspeću.’

Prvi je dan tako došao do ogromnog žbuna, na pola puta do reke, i samo se prućio u njegovu senku. Dok je tonuo u san, nije mislio o gladi ili žeđi, niti o krznu ili da li mu je hladno, već samo o tome kad bude, ako bude, došao do reke – šta dalje?

Tokom noći budio je Zeku hor insekata, šuškanje u travi, šapat vetra, te se meškoljio i trzao gotovo cele noći. Učini mu se u jednom trenutku da je proletela Sova, i na kratko zaspa.

Kada se probudio, još ne beše svanulo. Pojeo je nešto kupusa i popio malo vode, i krenuo put Karabura. Društvo su mu pravile laste i vrapci, a mogao je da se zakune u ostavu punu šargarepe, da je nekoliko puta video Detlića kako mu proleće iznad glave. I bi mu lakše zbog toga.

Noge su mu bile teške i natečene, imao je utisak da ih vuče za sobom i po prvi put u životu pomisli da ima mala stopala, imao je utisak da bi mu bilo lakše da su makar za broj veća. Bojao se i dalje svakog šuma, zvuka, cika. Torba i čuturica mu behu preteški i Zeka sede da se odmori.

Uze malo kupusa, otpi gutljaj vode, iako nije bio ni gladan, ni žedan. Prvo pogleda u nebo koje beše svetlo plavo, toliko svetlo da ga zaboleše oči. Potom se okrenuo u pravcu iz kojeg je došao i razočarao se kad je shvatio da nije prešao ni pola puta. Duboko uzdahnu.

U to pored njega prođe jež i požele mu dobro jutro.

„D-d-dobro jutro’’, promuca Zeka, dok mu je srce tuklo. Naljuti se na samog sebe što je dozvolio da ga uplaši jedan jež!

„Dobro pazi, voledom jedini svetli nad vodom’’, prisećao se saveta Detlića. „Možeš da ubereš tri lista, sva tri levom šapom, ni list više ni list manje.’’ U razmišljanju Zec stiže do obale Karabura.

Seo je, prezalogajio i nastavio dalje sa razmišljanjem:

‚Da li da idem pored obale, ili da pustim da me voda nosi?’ Lomio se. Dodirnuo je vodu i stresao se istog trenutka. Bila je neizdrživo hladna.

Kada se malo odmorio, nastavio je put dalje. Cela mu se priroda smešila. Ne seća se da li je ikada bio toliko daleko od kuće i odmah požele da se vrati. Noć se prikradala, osećao je to po blagom povetarcu koji se dizao iznad reke.

Kada je pao mrak nije bilo žbuna iza kojeg je Zeka mogao da se skloni, pa bi primoran da spava pod otvorenim nebom, uz samu obalu reke. Snovi mu behu nemirni. Budio se na svaki šum, podizao prvo uši, potom glavu i kad bi video da mu ne preti opasnost, tonuo nazad u san.

Pred samo svitanje, učini mu se da mu se približava sitan, ali strahovito brz zvuk, bat, nije mogao da razazna. Zeka odmah otvori oči i ugleda lisicu kako mu se približava. Trgao se iz sna, skočio na noge i u nesmotrenosti, upao u vodu.

Bila je grozno hladna i dobro je se nagutao. Struja nije bila brza, ali sasvim dovoljna da ga odnese daleko od izgladnele lisice. Pa opet, srce je i dalje bilo prestrašeno. ‚Kakav će biti naš susret sa jezerom?’, pitalo je.

U zoru, dok se borio da ostane na površini, stiže do jezera. Struje su ovde bile jače i Zeka se prestravi. Karabur nije bio velika i opasna reka, ali za jednog malog belog zeca, kakav je on bio… Beo! Riđ, siv, crn je bio, sve pre nego beo! Krzno mu je bilo iskrzano na krajevima, ućebano, prljavo pre svega. Mišići su ga boleli, bilo mu je hladno – i taj zvuk.

Zeka se skameni i pre nego što je postao svestan činjenice, bio je uvučen u zagrljaj reke i jezera, ponirao je, grabio vazduh, tonuo, čuturica ga je davila, te uspe nekako, na jedvite jade da je se oslobodi, i baš kad je mislio da će da se utopi, uđe u mirne vode i otvori oči.

Taman da susretne vodenu zmiju! Nije stigao ni da vrisne, cikne, pisne, ni da uhvati vazduha za sve to, kad zmija prozbori:

„Dobro nam došao! Dozvoli da ti pokažem put’’, prosikta Zmija i Zec se strese i pored njene očite dobre namere. Više bi voleo da je došla kakva kornjača! Zmija je vodila neko vreme, a potom se zaustavila i rekla:

„Odavde moraš sam. Srećno!’’, i izgubila se u modro zelenoj vodi.

Zeka pogleda ka obali i učini mu se da vidi jedan žbun kako se presijava pod prvim sunčevim zracima. Zapliva brže bolje ka žbunu i jedva izađe na obalu.

Torbica sa listovima kupusa je još uvek bila uz njega; skide je preko glave, izvadi sav kupus iz torbe i u slast ga pojede. Opružio se i osmotrio bolje biljku.

Bila je visoka i imala je krupne, mesnate listove, na kojima se presijavalo nekoliko kapljica vode. „Kad se budeš vratio, listove moraš da izmrviš i skuvaš lekoviti napitak. Ostavićeš ga da ispari na suncu i lekovitom kašom ćeš da namažeš korenje starog Hrasta’’, prisetio se Zeka Detlićevog saveta.

‚Treba se vratiti u selo’, pomisli i nasmeja se naglas, ‚sve je ovo bilo lako!’ Osovi se na nožice i priđe žbunu.

„Oprostite, ali ovo je za mog velikog prijatelja’’, učini mu se kao da je čuo zvončiće svaki put kada bi otkinuo list. Kad ih je stavio u torbu, Zec se još jednom zahvali biljci i krete natrag.

Pešačio je ceo dan i kad je došlo veče, Zec se samo prući preko torbe i zaspa. Ove noći ga nije budio ni jedan šum.

Ustao je sutradan čio i veseo. I gladan. Grickao je nekakvu travu otužnog ukusa ne bi li zavarao stomačić. Pešačio je dugo, a da nije našao ništa za jelo. Kada je stigao do mesta gde je onomad ugledao neprijateljski raspoloženu lisicu, sede da malo predahne.

Dok je smišljao kako će dalje, jedna stara, prastara Kornjača prođe pored Zeca i upita ga:

„Ideš li?’’, Zec se trgnu, skoči na nožice i uhvati se za Kornjačin oklop. Tako pređoše ostatak puta. Zahvaljivao se brzo i srdačno, bio je nestrpljiv, goreo je od želje da što pre stigne u selo. Poslednje metre je činilo mu se pretrčao, iako u njemu nije bilo snage ni činiju da podigne.

Kad je uleteo u kuću, iz kotla (koji je Meda na mesečini napravio) iznad vatrice je kipela voda, a drveni avan je, obrisan, čekao svoje. Zec ugasi vatru, istrese osušene listove u avan, istuca ih i ubaci u vrelu vodu. Dok se okrenuo, dođoše sve životinje da ga pitaju kako je bilo na putu, mada su dosta toga znale preko Sove i Detlića.

Zec je bio zadovoljan, prezadovoljan. Vratio se čitav. Nije ni obratio pažnju na skorelo blato na krznu, izubijane nožice i posečene šapice; sve je vreme pazio na kotao.

Kad je lekoviti napitak bio gotov Zec skinu kotao i iznese ga napolje na sunce, a sam leže pored i zaspa. Tako je spavao dok nije pala noć. Tada se trže, uze kotao i uputi se ka Hrastu.

„Stari moj, izdrži još malo’’, zavuče šapu u gustu, lepljivu masu i poče da je razmazuje po korenju. Dok je to radio pričao je Hrastu šta je sve video i doživeo na putu. Malo dalje od njih, na trgu, celo je selo sedelo i posmatralo ih. Tako su dočekali jutro.

Puna tri dana Stari se nije menjao. Beše to najgori period za ceo Ivotin. Životinje nisu više znale šta da rade. Sedele su u senci Hrasta i čekale.

Najzad u jutro četvrtog dana, veliko drvo pusti prve listove. Do popodneva je svo ozelenelo, a predveče je procvetalo! Prvi put posle ko zna koliko godina! Cela je dolina bila radosna, a selo Ivotin je slavilo.

Od tog dana Zec je pomagao prijateljima u polju, na pijaci, u kovačnici. Nikad više nije kročio u kuću, već je spavao na otvorenom, u spletu korenja starog Hrasta. I nikad više nije bio beo.

Iz knjige „Vilina Planina“, str. 69, suizdavač književni klub „Branko Miljković“, Knjaževac, decembar 2006.

56. Vilina planina

Bila jednom jedna planina, koja je nosila naziv Vilina planina. Bila je toliko visoka, toliko raskošna da je doticala mesec i najskriveniju ljudsku maštu.

Vilina planina je bila poznata po Čudesnoj šumi, u kojoj je drveće bilo od srebra, a lišće od zlata. Izvora je bilo toliko da nisu mogli da se prebroje. Jedno se drvo isticalo po lepoti: od suvoga zlata, visoko da više ne može biti, sa bisernim lišćem svud po sebi. Pod tim su se drvetom sve vile okupljale i vezle na đerđefu.

Niko nikad planini nije prišao, niti je ko u Čudesnu šumu zašao, jer su ljudi znali da će ko god se vilama približi biti ustreljen pogledom ili pretvoren u životinju.

Pa opet se junak znan kao Irufon odlučio da okuša sreću: čuo je da će ko god bude izbrojao sve izvore u Čudesnoj šumi dobiti carevu kćer za ženu. A ko još nije čuo priče o njenoj raskošnoj lepoti? Govorilo se da je lepša i od samih vila!

Putovanje je započeo jednog tmurnog jutra. Tako se brzo spremio da nije poneo ništa od opreme, niti kakvo oružje. Bio je uveren, međutim, da mu ništa od svega toga neće ni biti potrebno, kao i da je po njega bolje što je pošao goloruk.

Ostavio je sluge i vernog konja, i pored obećanja da će ih povesti sa sobom. Bilo je prohladno i mračno i mladić se za trenutak pokajao što je u pustolovinu krenuo sam. Hodao je dok se sunce nije popelo visoko, a onda je odlučio da potraži svež izvor u šumi koja se pružala pred njim.

Kročio je obazrivo u šumu. Bio je toliko umoran, da je jedva krčio put kroz gusto granje. Kada je, posle nekog vremena pronašao izvor, seo je da predahne. Dobro se napio vode, a potom se opružio na belu travu i stao da posmatra krošnje drveća.

Tek tad je primetio da nešto nije bilo u redu. Drveće je bilo belo. Krošnje, stabla, korenje što je izvirivalo iz zemlje, sve je bilo potpuno belo. Hteo je da se podigne i bolje osmotri šumu, ali nije mogao ni da se pomeri. U stomaku kao da mu je bilo kamenje. Primetio je kako neko malo, belo stvorenje izranja iz vode, i shvatio da mu se približava.

„Zdravo da si, junače’’, progovori stvorenje, a Irufonu se učini kao da je negde počelo da se kotrlja kamenje.

„Zdravo, vodeni demone’’, odgovorio je što je ljubaznije mogao. Znao je da vodeni demoni mogu da budu vrlo nezgodni.

„Zovi me Emoh. Vidim napio si se vode sa mog izvora, a znaš li da se to ne čini bez pitanja?’’

„Izvinjavam se’’, poče Irufon, ali ga demon prekide.

„Sad je kasno, mladiću, zar ne? Stomak ti je težak, kao kamenje da si progutao. Pa i jesi’’, dodade posle kraće pauze. „Žao mi je, ali ne mogu da ti pomognem’’, Irufon se snuždi.

„Kada ću biti u stanju da se krećem?’’

„O, potrajaće to malo, ne brini se. U međuvremenu, reci mi, kuda si se uputio u takvoj žurbi?’’

„Otkud znate da sam u žurbi?’’

„Nemaš konja, ne nosiš oružje, to je očigledno.’’

„Uputio sam se ka Vilinoj planini.’’

„Da li je moguće?!’’, mali demon je bio zadivljen. „Dozvoli da ti stegnem ruku! Za života nisam sreo junaka koji bi se usudio da se uputi tamo kuda ti hodiš! Moje će ti kamenje dobro doći. Nek ti je sa srećom. Uzmi, slobodno se napi vode, čudotvorna je, utoliće ti i glad i žeđ.’’

Emoh posede još malo, pa ode svojim poslom. Nakon nekog vremena Irufon se sa lakoćom podigao i nastavio putovanje.

Hodao je Kamenom šumom, jer upravo je to bila šuma u koju je ušao i, po demonovom savetu, nije se doticao ni drveta niti bilo kakvog drugog izvora.

Taman kad je izašao iz šume, osetio je neopisivu glad. Da je bar poneo oružje, sad bi mogao da ulovi sebi večeru. Prešao je preko jednog brda i ugledao drugu šumu, potpuno crnu, bar mu se tako u prvi mah učinilo. Premišljao je da li da kroči u nju ili da je zaobiđe, ali kad se približio, shvatio je da je ovo drugo neizvodljivo. Šuma je bila toliko velika da mu se zavrtelo u glavi.

Kročio je u nju sa zebnjom. Osluškivao je ne bi li čuo demona kako mu dozvoljava da se napije vode sa izvora, ali nigde nije bilo nikog. Čak je pokušao i sa dozivanjem, ali uzalud. Naišao je na jedan izvor u steni i dobro se napio. Seo je da predahne.

Dok je tako sedeo, osetio je odjednom kako mu je otežala desna ruka. Pokušao je da je pomeri, ali nije uspeo. U glavi mu se vrtelo, težak san mu je padao na oči i sve što je mogao da primeti pre nego što je zaspao je bilo to da mu je ruka potamnela.

Kada se probudio demon, nešto viši od prethodnog, je sedeo pored Irufona. Odmah mu je zasmetalo nešto u vezi demonove kože. Ustanovio je da je iste boje kao i šuma i njegova desna ruka, boje bakra. Ili je od bakra, pomisli Irufon.

„U pravu si, momče, jesam od bakra, kao i ruka kojom si bez dozvole pio sa mog izvora’’, kao da se prosu bezbroj bakarnih novčića, takav se činio demonov glas.

„Izvinjavam se, ali nikog nije bilo kad sam došao. Dozivao sam.’’

„Dobro, dobro, vidim da si Emohov prijatelj, inače ne bi dospeo do Bakarne šume, i da ne bi tog kamenja u stomaku, moju vodu ne bi preživeo. Reci mi, čime si to zaslužio Emohovo prijateljstvo?’’

„Samo sam mu rekao da sam se uputio ka Vilinoj planini, kad je…’’

„Ka Vilinoj planini!’’, uzviknu demon. „To je nešto! Dozvoli da se rukujemo!’’

Pošto su se ispričali, Umod, kako se demon zvao, posavetova Irufona:

„Nosi bakarnu ruku, zatrebaće ti. Njome, ali’’, ovaj deo Umod posebno naglasi, „samo njome možeš sve da dotakneš u šumi. I napi se opet vode sa izvora, zaštitiće te od Agira.’’

Irufon je sa lakoćom nastavio putovanje. Ruka mu je malo smetala, ali mogao je da je  pokreće, s obzirom da je bila sva od bakra. Tako je stigao do šume o kojoj mu je Umod govorio.

Bila je sva od bronze, ogromnih, nesagledivih razmera i plašila ga je. Stupio je u nju obazrivo, nadajući se da će brzo da naiđe na pogodno mesto za odmor. Začudo nije bio gladan.

Dok je prolazio kroz Bronzanu šumu dobro je pazio da se ničega ne dotakne, iako je posedovao demonsku ruku. Stabla su bila izrazito visoka, krošnje guste, preguste, tako da je u šumi vladao večiti mrak. Zbog svega toga je sporo napredovao, ali mu nije smetalo.

Sedeo je kraj izvora i čekao da se demon Agir pojavi. Nije prošlo mnogo kad je začuo glas iza sebe:

„Zašto se nisi poslužio vodom sa mog izvora?’’, da li mu se to samo učinilo, ili je Irufon čuo čandrkanje bronzanih sudova?

„Smatrao sam da prvo treba da dobijem Vašu dozvolu.’’

„Znači moja voda nije dobra, čim nisi hteo ni da je dotakneš?’’, opet zvuk bronzanih sudova. Irufon shvati da je to boja Agirovog glasa.

„Oprostite’’, Irufon se naže i zahvati malo vode, kako ne bi uvredio domaćina. Čim otpi gutljaj, leva ruka mu se pretvori u bronzu.

„Tako lepo, a sada mi reci, kako te je Umod pustio živog?’’, Irufon sve potanko objasni visokom, bronzanom demonu, kako je sam krenuo na put ka Vilinoj planini i šta mu se na tom putu sve dogodilo.

„Hrabar si ti dečko, mora se priznati. Moja će te bronza čuvati, zapamti to. A sad, daj ruku!’’

Išli su jedan deo puta zajedno, Agir je imao neka posla koja je morao hitno da obavi, i usput je objasnio Irufonu kako da stigne do Izoga, gvozdenog demona.

Irufon je, nakon dana hoda, stigao do ivice Gvozdene šume. Sve do tada nije naišao ni na jednu životinju, niti je čuo i jednu pticu kako peva. Nešto nije bilo u redu. Kopkalo ga je šta bi mogao da bude razlog tome. Čak se premišljao da li da nastavi put ili ne.

Ušao je u šumu sa ovakvim mislima i maltene odmah naišao na Izoga.

„Čudno, kažeš, je li?’’, Irufon se zaustavi na pola koraka. Dva gvozdena mača se sudariše.

„Dobar dan’’, reče Irufon štrecnut.

„Vidim uputio si se ka Vilinoj planini, bravo, momče, bravo, na takav duh nisam naišao odavno!’’, demon divovskih razmera razmisli časak. „Zapravo, nisam video nikada! Evo ruke! Mogao bi i moje vode da se napiješ, kada su te moji prethodnici tako lepo propustili, koristiće ti svakako. Ali, dozvoli jedan mali savet. Prvo, molim te, zagazi u vodu, pa se tek onda dobro napi.’’

Irufon učini onako kako ga je Izog savetovao. Kako je zagazio u vodu i popio je, tako mu noge postadoše gvozdene. Morao je da sačeka malo, jer nije bio u mogućnosti da se odmah kreće. Za to vreme mu je Izog objasnio zašto ima tako malo životinja po šumama:

„Leti se sve vile iz carstva sakupljaju ispod Zlatnog drveta kako bi vezle na đerđefu. Životinje i ptice odlaze u Čudesnu šumu da uveseljavaju čarobnice svojim prisustvom. Samo tada se pare, i samo tada donose mlade na svet. Tako vidiš, došao si u pravom trenutku.’’

Irufon se zahvalio Izogu i krenuo put Viline planine. Po demonovim objašnjenjima ne bi trebalo da je daleko.

Kad se najzad našao nadomak cilju, zaustavio se da promisli. Šta će sad da radi? Sa vilama nema šale. Ako ga primete ustreliće ga pogledom, ili će mu se desiti nešto još gore. Kako da se sakrije? Nije vredelo razbijati glavu oko toga. Kad je već dovde stigao povratka nije bilo. Stupio je smelo u Čudesnu šumu.

Životinje nisu osetile Irufonovo prisustvo. I kako bi? Sada je junak bio više demon, nego čovek. Prošavši kroz Gvozdenu šumu dobio je sposobnost da se slobodno kreće po Vilinoj planini, po kojoj ni jedan smrtnik pre toga nije mogao, a prolazak kroz Kamenu šumu mu je omogućio da ga vilinski izvori prepoznaju kao svog i ne beže.

Jer, znao je to, do sada ni jedan smrtnik nije mogao da izbroji izvore jer su se oni pomerali, krili, bežali pred svakim živim stvorom, osim pred stenom, kamenom, kamenim demonom. I vilama, naravno.

Posao je bio obiman. Nije ni mogao da pretpostavi da jedna planina može da ima toliko izvora. Zahvaljujući gvozdenim nogama, slobodno je šetao šumom. Levom, bronzanom rukom je mogao da se uhvati za svako srebrno drvo, a desnom, bakarnom je mogao da bere zlatno lišće, koje je bilo više nego hranljivo.

Pred kraj dana izbrojao je ukupno tri stotine šezdeset i pet izvora. Zadovoljan, uputio se ka Zlatnom drvetu, pod kojim su sedele vile.

„Dugo si se zadržao, Irufone’’, prozbori najstarija vila Aminola. Da li mu se samo učinilo, ili se to biseri prosuše po zemlji?

„Morao sam dobro da pazim da me ne primetite, pa je potrajalo’’, spremno odgovori junak.

Trideset i jedna vila je sedela u krugu podno Zlatnog drveta, vezla na đerđefu i veselo ćućorila. Irufonu se zavrte u glavi od lepote koja se pred njim ukaza. Nije znao na koju će vilu pre da spusti pogled. Činilo se ipak, da Aminola prednjači po visini i lepoti od ostalih.

„Demoni su te lepo darivali, da ne bi tako, nikad ne bi mogao da uđeš u našu šumu. Znamo zašto si ovde ali, postoji jedan problem’’, nastavi vila ozbiljno. „Ako nam kažeš tačan broj izvora, ne možemo da ti damo ruku careve kćeri. A ako nam ne budeš rekao tačan broj jer, napokon, postoji i ta mogućnost, moraćemo…’’, Aminolina rečenica se izgubi međ’ bisernim lišćem Zlatnog drveta.

„Razumem. Ali, i ne razumem. Zašto ne mogu da dobijem carevu kćer za ženu?’’

„Zato što bi u protivnom svi naši izvori presušili’’, Irufon je bio poražen. Ceo put uzalud! Hteo je da sedne od silnog zaprepašćenja, ali se dosetio da bi moglo nešto tom prilikom da mu se desi, te odustade od prvobitne namere. Nasloni se zato rukom na najbliže srebrno drvo.

„ Da bi se ponovo vratio u čoveka’’, nastavi Aminola, „i mogao da odeš odavde, moraš da pojedeš jedan list sa Zlatnog drveta. On će ti dati snage i volje da kreneš put nazad, i…’’

„Mogu li da Vas zamolim za jednu uslugu?’’, Irufon nije mogao da sačeka da vila završi. „Ostavite me ovakvog, ili me pretvorite u životinju, jer ne želim nazad.’’

Vile su bile zatečene.

„Ali, zašto bi neko smrtan poželeo takvu želju?’’, ptice prestadoše sa svojom pesmom, a životinje sa rikom ne bi li saznale odgovor.

„Čemu povratak kući? Kome?‘’

„Postoji način’’, odgovori Aminola zadivljeno, „ali moramo da pozovemo Eberu, jedino ona može da odluči.’’

Pozvaše carevu kćer. Irufonu se učinilo da je, kada se Ebera pojavila, pala senka na Zlatno drvo, kao da ga je devojka zasenila svojom lepotom.

„Ti znaš o čemu se radi, sestro, odluka je na tebi’’, obrati joj se Aminola.

„Učiniću to.’’

„Ali, ti znaš cenu’’, upozori je Aminola. Ebera pogleda Irufona i odgovori:

„Znam, i spremna sam da je platim.’’

„Čekajte, stanite, o čemu se to ovde radi?’’, junak je bio zbunjen.

„Jedini način da Ebera ode sa tobom i jedini način da naši izvori ne presuše jeste da se careva kćerka odrekne svoje lepote.’’

„Šta je potrebno da uradi?’’, upita Irufon zabrinuto.

„Mora da se popne na vrh planine, a potom i na sam mesec, i iscedi svoje zlatne pletenice. Iz njih će da potekne sveža izvorska voda, i naša će planina nastaviti da živi, ali će tvoja draga biti ne lepša od obične devojke.’’

„Ja to ne mogu da dozvolim!’’, pokušao je da se pobuni mladić.

„Dragi Irufone’’, obrati mu se Ebera, „ti si se odrekao toliko toga da bi me pronašao i dobio me za ženu. Ja se ne bojim žrtve. Samo se bojim da li ćeš i posle toga želeti da me vodiš sa sobom’’, Ebera obori glavu.

Irufon joj priđe i prošaputa:

„Prešao sam celo carstvo ne bih li te našao, a da nisam znao kolika je zaista tvoja lepota. Zar misliš da mi je to toliko važno?’’

„Moramo da delamo!’’, prekinu ih Aminola nevoljno. „Potreban nam je odgovor na jedno pitanje: koliko se tačno izvora nalazi na našoj planini?’’

Irufon je ćutao. Svi su ćutali i sa nestrpljenjem čekali odgovor.

„Tristotine šezdeset i pet!’’, izgovori mladić u jednom dahu. Nasta sveopšte veselje. Ptice su pevale, životinje su zavijale, lišće je šuštalo. Odgovor je bio tačan! Pošto mu je čestitala, Aminola nastavi:

„Irufone, i ti Ebera, uzmite, pojedite svako po jedan biserni list. Ti ćeš, sestro moja, odmah da kreneš ka vrhu planine i popećeš se na mesec, odakle ćeš iscediti svoje pletenice. Zapamti dobro, ne smeš da dozvoliš mesecu da te opije, jer smo onda svi izgubljeni. Irufone, ti ćeš ostati ovde, jer moraš da miruješ dok se budeš pretvarao nazad u čoveka. Moje sestre vile će voditi računa o tebi.’’

Ebera je odmah krenula na put. Mnogo dana i mnogo noći je proteklo dok nije ugledala vrh Viline planine. Sam se mesec na njega nasadio. Sa mnogo muke je prešla na hladno, mesečevo tlo, i pogledala dole.

Prizor je bio zapanjujući, neopisiv. Sva ta raskoš, sva ta lepota na dlanu, nešto neverovatno! Pod nogama je osećala kako tlo diše. To joj se mesec uvlačio pod kožu. Znači tako izgleda kad mesec osvaja! Prijalo je, morala je da prizna. Bio je to neobičan, do sada nepoznat osećaj. Opijao ju je celu. Činio da drhti celim telom. Terao je da poželi da postane jedno sa mesecom.

Onda je Ebera opet pogledala dole i videla kako se svetlost Zlatnog drveta gasi. Odmah je uzela zlaćane pletenice i počela da ih cedi. Isprva bojažljivo, a potom sve slobodnije, potekoše kapi iz kose. Uskoro nasta svih trista šezdeset i pet čudotvornih izvora.

Kad se vratila, Ebera beše izgubila carsku lepotu, ali je opet bila dostojna jednog junaka. Dok je slavlje bilo u punom jeku Zlatno drvo utihnu maličak svoj sjaj, kako bi Ebera i dalje bila lepša od njega.

Irufon to primeti, i toplo se osmehnu drvetu. Potapša njegovu koru (nešto je od demonskih moći ipak ostalo u junaku) i tim činom se, i ne znajući, pobratimio sa vilama.

Venčanje je bilo onakvo kakvo dolikuje jednoj prelepoj carevoj kćeri i junaku bez premca. Cela je Vilina planina toliko blistala od radosti, sve životinje, demoni, ptice i ostali gosti su toliko brujali i veselili se, da se mesec, delom povređen što ga je jedna smrtnica odbila, delom ne mogavši da podnese toliku buku, odvojio od vrha Viline planine i nastavio da živi sam.

I dan danas, neki će vam stari ljudi reći da je Vilina planina narodno ime za zvezdu Danicu, ali to je već sasvim druga priča.

Iz knjige „Vilina Planina“, str. 60, suizdavač književni klub „Branko Miljković“, Knjaževac, decembar 2006.

Mons Aureus, br. 21-22, str. 130, Smederevo 2008, izašao jan. 2009.

55. Mojre

Neki misle da su mojre, suđaje koje predu životnu nit smrtnika, stare i ružne, ali to, verujte mi na reč, nije ni blizu istini. Lepe su gotovo kao Afrodita, ali to ne sme da se kaže naglas, čak ni da se pomisli, jer bogovi sve doznaju. (Može da dođe do izbijanja drugog Trojanskog rata, daleko bilo.)

Mojre vole da drugi imaju pogrešnu sliku o njima, jer im to omogućava da se približe junaku, igraju se s njime neko vreme, a potom ga surovo kazne, a da junak i ne zna šta (to jest, ko) ga je snašlo.

Drugi misle da mojre, obučene u belo, sede na prestolu i određuju kako će i kad ko mreti. Mišljenja su podeljena i oko toga kako kroje nečiju sudbinu: po jednima je zapisuju, po drugima je predu.

Ali se zato svi slažu u jednom: mojre su neumoljive, čak i za bogove. Postoje sumnje, međutim, da parke, kako se još zovu, mogu da se obmanu, ali to još niko nije potvrdio. Njihova su imena Kloto – Prelja, Lahesa – Sudbina i Atropa – Neumitna.

Ali, ovde nije reč o njima.

Naše su se mojre zvale Zemlja, Vazduh i Vatra. Imale su i četvrtu sestru zvanu Voda, ali su je proterale, tako da se za njeno postojanje, kao i sudbinu, nije znalo sve do nedavno.

Ali, počnimo otpočetka.

Bio jednom jedan kralj i imao dve kćeri i sina. Kćeri su bile prave lepotice, širom kraljevstva poznate kao Laruja, starija i Cieta, mlađa. Sin je nosio ime Artim, što je značilo Snažni, jer je bio pravi, pravcati zmaj.

I kako to već biva, Artim je ne samo ocu, već i čitavom kraljevstvu zadavao velike probleme. Bio je živ, neobuzdan, uz to i proždrljiv kao ala, i kralj je bio primoran da ga pošalje dalje od dvora.

Artim se nastanio na planini Arog Akšurf, u pećini ispred koje se nalazilo malo, najmanje jezero na svetu. Tu je bio daleko od ljudi i stoke, sam sa svojim mislima i, začudo, sretan.

Živeo je Artim u pećini jako dugo, i stasao u lepog i snažnog zmaja, zaštitnika toga kraja. Naime, ljudi su se vremenom doselili na Arogu i Artim ih je ljubazno primio i pomagao ih kad god je to bilo potrebno.

U znak zahvalnosti ljudi su mu poklanjali svoja blaga (jer, opšte je poznato da zmajevi vole zlato) i nedenuli mu ljudsko ime Mitar, što je značilo Rođen iz stene. Artimovu prošlost nisu znali, te su, prirodno, pećinu Krušedo smatrali zmajevim mestom rođenja.

Prošlo je od tad mnogo vremena. Jednog je dana do Mitre došla vest da mu je otac na samrti. Lomio se zmaj, lomio i najzad prelomio.

Kada je došao na dvore, bio je zatečen. Svuda je stolovao korov, palata je bila u ruinama; otac je, u nezagrejanoj sobi, ležao na nekoliko dušeka, koji su nekim čudom ostali sačuvani.

Iako je bio jako slab, kralj se uspravio u postelji, stavio ruke na sinovljevo lice i molio za oproštaj. Mitri su suze pošle na oči. Zagrlio je oca i obećao da će se osvetiti onome ko mu je opustošio dom.

Kralj Latars je počeo da pripoveda:

„Kada si nam, dragi sine, otišao, odmah sam poslao vernog slugu gavrana Vikina da bdi nad tobom u svakom trenutku. On mi je dolazio sa vestima o tvom životu na Akšurfu.

„Ponosim se tobom, sine. Znam da si zasadio vinovu lozu i žitarice i da si ih poklonio doseljenom narodu. Mnogo smo tugovali za tobom. Zato smo pokušali da nežnošću jednog prema drugome nadoknadimo taj gubitak. Ali, nismo u tome uspeli. Samo sam razmazio kćeri, i njihovo je srce otvrdnulo, kao ova zemlja danas.’’ Starac je zastao sa pričom kako bi došao do daha.

„Postale su ohole i zahtevne i počele su da rasipaju blago. Priređivale su balove, turnire, organizovale lov na raznu divljač. Kao da su se utrkivale koja će više da potroši. Tako su izrasle u veće zlo za naš narod nego što si ti ikada bio, sine. Ali, to smo svi prekasno uvideli.

„Pokušao sam da spasem ono što se spasti moglo i udao sam ih za prinčeve iz susednog kraljevstva. Princ Žalo je oženio Laruju i dobio dva sina i ćerku, a princ Zadok je oženio Cietu i dobio dve kćeri i sina.’’ Kralj kao da je odugovlačio sa privođenjem priče kraju. Sve se nervozno vrteo u postelji, pokušavajući da pronađe što bolji položaj za stara, namučena leđa.

„U prvo vreme smo sretno živeli, čak se i Ijav, naše kraljevstvo, oporavilo. Ali, onda su nekako u isto vreme obe sestre saznale da su im muževi neverni, i odlučile da im se osvete. Dovele su konjušare u svoje odaje! Možeš li da zamisliš, sine moj?!’’, starac se zakašlja i namesti malo bolje. Kada je otpio gutljaj vode, nastavi sa pričom:

„Na stranu što su i prinčevi obljubili sluškinje, ali…’’, starac je zastao. „Razumeš li me?’’

Zmaj je potvrdno klimnuo glavom.

„Tada su nastale naše prave nevolje, tek tad’’, starac duboko uzdahnu, „jer mojre su sve doznale i došle da kazne krivce. Ali, kako su ih samo kaznile! Celu su zemlju opustošile, muževima su lice izgrdile, kćerima mojim, a sestrama tvojim oči izvadile’’, starac zastade po drugi put. „Nisi iznenađen takvom kaznom, sine?’’

„Nisam oče’’, prozbori zmaj poluglasom. „Grešne su koliko i muževi, ako ne i više. Ali, ne valja to što zboriš, oče, to znači da…’’

„Znam, sine, znam šta to znači, zato sam te i zvao kako bi nas izbavio. Možeš li to da učiniš?’’

„Ne znam da li je nešto tako u mojoj moći, ali pokušaću.’’

„Moraš da znaš da je srdžba boginja pala na celu zemlju. Prva mojra, Zemlja, je poslala sušu na naše i susedno kraljevstvo, a odmah za njom su Vazduh i Vatra, združene, zapalile sve naše kuće i sva dobra koja smo imali.’’

„Ne brini oče, učiniću sve što mogu da spasem kraljevstvo.’’

„O, ne brinem ja, znam da ga ostavljam u sigurnim rukama, samo žalim što te ruke nisu bile duže uz mene’’, starac se osmehnu. „Zapamti jedno sine, onom ko dušmanu želi zlo, na putu ne stoji nikakav zakon.’’ Latars sklopi oči.

Mitar je sahranio oca uz sve počasti koje dolikuju jednom kralju. Doneo je svo blago što ga je dobio od zahvalnih seljaka sa Akšurfa, i položio u grobnicu. Poslednje je stavio očev mač i oklop, kao i grb sa predstavom bika, zaštitnika Ijava.

Tek kada je podigao humku nad grobom, koju je nazvao Alava, odnosno Tužna, krenuo je u potragu za sestrama.

Mesece je proveo spasavajući unesrećene, podižući im domove, pokušavajući da oplemeni zemlju ali, zemlja je odbijala da rađa. Ništa mu nije bilo teško, ništa daleko. Spavao je i jeo sve manje. Ali, sestre nigde nije našao.

Takvu ljubav prema ljudima ni sunce ni mesec do tad nisu videli. Sunce je htelo da je greje doveka, mesec je želeo da je vodi što dalje. Tako je sunce počelo da potkrada noć, a mesec da potkrada dan.

I to bi trajalo ko zna do kad, da se četvrta mojra zvana Voda, nije pojavila i pozvala Mitru na razgovor. Ona je, od kad su je sestre proterale, ne seća se tačno zbog čega, valjda je po njima bila suviše meka, živela u hladnim vodama Zlatnog jezera. Čula je mojra za Mitrinu nesreću i divila mu se. Oplakala je Latarsa, divnog jednog kralja, koji nije dirao ribe u njenom jezeru. U to ime, ali ne samo zbog toga, želi da pomogne Mitri.

Pustiće vode da rastu i razmnožavaju se kako bi preplavile celo kraljevstvo Ijav. Tako će zaustaviti suše i velike vatre i spasiti ono malo ljudi što je preostalo, i što je najvažnije pobediti ostale mojre.

Ali, da bi se zemlja očistila, potop će morati da traje više od mesec dana, i zato mora da se  sagradi čardak ni na nebu, jer se to ne bi dopalo bogovima, ni na zemlji, jer će to zbog velike vode biti neizvodljivo, u koji će ljudi moći da se sakriju.

Sama mojra će podići Zlatni dvorac, od voda Zlatnoga jezera, a za uzvrat ništa ne traži, jedino obećanje da niko neće dirati ribe iz jezera.

Desilo se sve onako kako je Voda rekla. Dvorac je podignut, zemlja poplavljena, životi spašeni. Mitar sestre i muževe im nikada nije pronašao, ali njihovu decu jeste.

Trideset i devet dana je dvorac lebdeo u vazduhu i četrdesetog se suviše popeo u nebo. Sunce se naljutilo na podanike ljude i rešilo se da ih kazni. Niko ne sme da preseca put sunčevoj kočiji! Ali, kada je saznalo da je na čardaku Mitar, sunce se stišalo, čak se i obradovalo.

Od silne radosti je počelo da sija jače, i obećalo je da će da poštedi ljudima život i da će da im isuši zemlju, kako bi im omogućilo sretan povratak, samo ako Mitar pođe sa njim. Čardak je već počeo da se topi i Mitar je morao brzo da se odluči.

Podario je svakom preživelom deo svoje krljušti da je nosi u oku (od njih su postali ljudi sa zelenim očima) kako bi svugde, i u svako doba mogli da ga, ako to požele, vide na nebu kako sedi u sunčevim kočijama, kao sada što seda, i kako se odvozi njima, kao sada, ka zvezdama.

Iz knjige „Vilina Planina“, str. 55, suizdavač književni klub „Branko Miljković“, Knjaževac, decembar 2006.

54. Ruža vetrova

Od kad je sveta i veka, veći se broj vetrova nije okupio na jednom mestu, kao tog jutra na Prvom brdu. Sunce tek što je izašlo, a oblaci se već raziđoše predosećajući ljutu bitku. Sva priroda kao da je utihnula, nije se čuo ni poj ptica, ni žubor potoka podno Prvog brda.

„Jesmo li svi prisutni?‘’, upitala je Oluja, najstarija od svih vetrova.

„Jesmo‘’, odgovori Promaja, druga po starosti.

Na najvišoj tački Prvog brda stajali su vetrovi i ćarlijali. Promaja ih je dan ranije obavestila da moraju da se okupe u što većem broju, i sada su bili nestrpljivi da saznaju zašto.

„Dobro’’, nastavi Oluja i sačeka da se vetrovi primire. „Moramo da se upustimo u borbu protiv vetrova sa Trećeg brda, suviše smo dugo to odlagali.’’ Hučanje se čulo sa svih strana i Oluja zamoli za malo tišine.

„Znate i sami da već dugo vremena pokušavamo da se izborimo za svoje parče neba. Vekovima smo se borili, svim snagama, ali neorganizovano. Zato sam vas pozvala danas. Njih ima jedanaestoro, nas je jedanaestoro. Nek’ svako sebi izabere protivnika. Moj je Maestral, Promaja je izabrala Lahora. Da čujem ostale.‘’

„Ja ću uzeti Vihora‘’, reče Povetarac.

„Moja je Bura‘’, bila je to Mećava.

„Moj Jugo‘’, javi se Kijamet.

„Ja bih Razvigorca‘’, dodade Olujina.

„Voleo bih Gorobrsnika‘’, nadoveza se Severac.

„Uzeo bih Priboja‘’, nastavi Gorolom.

„Ja sam se odlučila za Širokog‘’, prozbori Vetrina.

„Želela bih Zefira, moliću lepo‘’, izjavi Košava.

„Meni dakle ostaje Pirak‘’, zaključi Vejavica.

Kad su se ovako podelili, ostalo je još da se dogovore oko mesta sukoba.

„Zašto ne naše brdo? Odvojeno je od ostalih, nije naseljeno, dakle ljudima nećemo smetati‘’, predloži Vejavica.

„Zašto da ne?‘’, jednoglasno se složiše ostali vetrovi.

Poslali su Košavu, najmlađu od svih, da obavesti suprotnu stranu. Sledeće večeri Košava se vratila sa odgovorom. Izgubila je gotovo svu snagu, ali je bila zadovoljna: vetrovi Trećeg brda su se složili, i bitka je mogla da počne u rano jutro sledećeg dana.

Sutradan ujutro sunce nije ni pomolilo glavu iz bojazni da ga ljuti vetrovi ne oduvaju, od oblaka nije bilo ni traga, dok u blizini Prvog brda nije mogla da se vidi ni jedna jedina životinja. Kao da su se svi bojali ishoda bitke.

Vetrovi su stajali na vrhu brda i pripremali se za borbu. Jedni su isprobavali svoju snagu na okolnom drveću, lomili su grane, čupali korenje. Drugi su žalili što nisu poslali poruke ženi i deci preko ptica ili sunca i zvezda. Treći su celu noć proveli skupljajući snagu za borbu, ne trepnuvši tokom cele noći. Neki su bili kao na žeravici, jedva su čekali da bitka počne.

Oluja i Maestral istupiše. Prišli su jedan drugom i blago se poklonili. Odmerili su snage dunuvši jedan u pravcu drugoga i vratili se svako u svoje redove. Vetrovi su se podigli i zauzeli pozicije. Blago su dunuli u pravcu protivnika u znak pozdrava i poštene borbe i otpočeli.

Tukli su se ceo dan do podne i niko nije odustao. Prošao je ceo dan i osvanuo naredni, niko se nije predavao. Još jedan dan je prošao, a vetrovi su duvali sve jače. Za svo to vreme priroda kao da je spavala. Nigde nije bilo ni traga životu. Samo ljuti vetrovi na vrhu brda.

U jutro četvrtog dana, nešto se, međutim, promenilo: kako su vetrovi uništili sve što je raslo na Prvom brdu, tako na čistini, iz ono malo zemlje što je preostalo, poče da raste jedan cvet.

Zavađene strane primetiše to istovremeno i začudiše se. Kakav li to cvet raste kad mu silni vetrovi ne smetaju? To mora da je cvet nad cvetovima!

Nastala je opšta pometnja. Umesto da budu usredsređeni na bitku i protivnika, vetrovi su svako malo pogledali ka cvetu. Da li raste, je li otvorio krunicu, da li mu opadaju listovi? Vođe dve zavađene strane istupiše.

Nakon kratkog predaha i savetovanja vetrovi prestadoše da duvaju i posedaše u krug oko cveta. Gledali su ga kako raste.

A izrastao je pre nego što je pala noć. Stabljika mu je bila tanka i visoka, sa tek ponekim listom. Vetrovi su ga gledali u čudu i mislili kako mora da su oni krivi što je cvetak tako tanan. Da nisu toliko duvali, možda bi bio jači i bogatiji? Da nisu bili toliko ljuti možda bi ostalo dovoljno zemlje da se cvetak razvije i ojača. Da su pogledali ranije, shvatili bi da su oterali i sunce i oblake. Da li će cvetak da preživi?

Kad cvet podiže belu glavicu, vetrovi se uzvrteše.

„Zdravo junaci! Je li ko odneo pobedu?‘’, upita veselo. Glas mu je bio tanak i zvonak. Vetrovi zašumeše od radosti.

„Nije‘’, odgovoriše svi u jedan glas.

„Toga sam se i bojala.‘’

„Zašto?‘’, upita Maestral, najstariji među vetrovima Trećeg brda.

„Počinje već polako glava da me boli od vas.‘’

Zavađene strane se uznemiriše. Šta sad? Borbu da nastave nisu mogli, da proglase pobednika isto nisu mogli, da…

„Mogu li ja da predložim?‘’, umeša se cvet u raspravu.

„Kako da ne‘’, odgovori Lahor, drugi po starosti iz suprotnog plemena.

„Kako bi bilo da nađete neku drugu oblast kojom biste vladali? Tako bi se sukob zaboravio, borba oko prevlasti takođe.‘’

„Odlična ideja!‘’, složiše se vetrovi nakon kraće rasprave.

Kao najjači, vetrovi Maestral, Bura, Jugo i Široko odlučiše da se nastane u primorju. Tamo su do mile volje mogli da podižu ljute talase i razbijaju ih o visoke stene.

Najnemirniji, Gorolom, Gorobrsnik, Priboj, Oluja i Olujina odlučiše da nastane brda i planine širom zemlje, jer su tamo nesmetano mogli da lome grane, ruše i nose drveće.

Najljući, Mećava, Kijamet, Severac i Vejavica odlučiše da nastane severne, najhladnije krajeve zemlje. Odatle su ljudima i zemlji mogli da donose sneg, susnežicu i kišu.

Kako su Vetrina i Vihor jedini bili neodlučni gde će da se nasele, tako odlučiše da borave u svakoj oblasti neko vreme. Ujedno uzeše na sebe ulogu glasnika, pošto su bili jaki i brzi, mogli su lako da prenose vesti svim ostalim vetrovima.

Pošto su bili naklonjeni ljudima Lahor, Povetarac, Pirak, Zefir i Razvigorac odlučiše da se nastane u blizini naseljenih mesta, gde god je čoveku bilo potrebno prijatno osveženje tokom sunčanog dana.

Košava se odmah odlučila za istočne delove zemlje, odakle je ljudima mogla da donosi hladnoću, dok je jedino Promaja odlučila da ostane na Prvom brdu i pomaže ljudima koliko god je to bilo u njenoj moći.

Kada su se ovako podelili, cvetak zadovoljno upita:

„Kako bi bilo da se vratite za godinu dana, da proslavimo ovaj veseo događaj?‘’

Svi vetrovi dunuše istovremeno u znak da sa oduševljenjem prihvataju predlog.

„Imamo samo jedno pitanje. Ne znamo kako da te zovemo.‘’

„Biće dovoljno Jula‘’, reče cvet stidljivo. Vetrovi se duboko pokloniše i odleteše svaki na svoju stranu, a cvetak pocrvene zbog ukazane mu počasti, i ostade crven u znak sećanja na srećan ishod bitke koja se bila na Prvom brdu toga dana.

Za razliku od vetrova, ljudi su cvetu nadenuli ime Ruža, katkad bi je nazivali i Ružom vetrova, i slavili su dan Julinog rođenja kao najveći praznik u godini.

Iz knjige „Vilina Planina“, str. 51, suizdavač književni klub „Branko Miljković“, Knjaževac, decembar 2006.

53. Tandarić Mandarić

„Tandariću Mandariću, doručak!’’, pozvala je majka iz kuhinje.

„Dolazim!’’

Tandarić Mandarić je imao izuzetno dugačko ime za jednog patuljka. Meštani su, u to doba, živeli u uverenju da će patuljak biti niži što mu je ime duže. Smešan mali običaj, ali mnogo poštovan. Svi su patuljci nosili kratka imena, kao recimo majka Dodo, najbolji prijatelj Kib i Sil – devojka u koju je Tandarić bio potajno zaljubljen.

Njegova je majka, međutim, duboko poštovala Drevna vremena, kada se patuljci nisu bojali ni sopstvene senke, a kamoli dužine imena. Smatrala je da vremena najvećeg procvata nisu prošla i da će se, ukoliko duboko bude verovala u to, vratiti. Sa tugom se prisećala priča svoje majke kako su u Drevnim vremenima zmajevi pomagali divovima, divovi štitili patuljke, a patuljci pomagali palčićima.

Možda je zbog toga sinu nadenula tako neobično dugačko ime. Meštani su u početku odbijali da ga prihvate. Ali, vremenom, kad je patuljak porastao i kad je dobio nadimak Lutalica, jer je po cele dane bio sa drugim patuljcima van kuće, u šumi, pokraj potoka, meštani ga prozvaše Lut i sa odobravanjem gledaše na malog vragolana.

„Još malo pa ćeš da postaneš punoletan’’, reče majka za doručkom.

„To se nikad neće desiti.’’

„Ne govori tako. Imaj nade. I ja sam, kad sam bila tvojih godina, tako mislila, a pogledaj gde sam sad’’, žena se toplo osmehnu.

„Kad’ će više to da se desi?’’

„Strpljenja, mladiću. Idi sad. I vrati se pre mraka.’’

Pošto je pospremio za sobom, Tandarić je poljubio majku i istrčao napolje. Vratio se sekund kasnije, noseći jedan veliki cvet, i pošto je dobio jedan veliki poljubac ponovo je istrčao napolje.

Kib i Sil su već čekali.

„Zdravo Lut!’’, pozdraviše ga. I pored toga što ga je krasilo dugačko ime, patuljak nije bio nizak. Naprotiv. Kibu je bio do ušiju, a bio je nekoliko godina mlađi od njega. Nikad to nikom nije priznao, ali je bio ponosan na svoju visinu. Kao i na dužinu imena.

„Gde ćemo danas?’’, upita.

„Hoćemo li do Usta planine?’’, predloži Sil vragolasto.

„Može. Nismo odavno išli tamo.’’ Usput su se jurili, pričali zgode i nezgode od prethodnog dana, smejali se, gađali lišćem i bobicama.

Usta planina dobila je naziv po pećini pod samim vrhom, čiji je otvor bio mračan i strašan. Patuljci su tamo retko odlazili, jer je pećina bila omiljeno prebivalište divova, a ne bi se moglo reći da su danas divovi i patuljci bili prijatelji.

„Šta oni misle ko sam ja?’’, čulo se iz pećine.

„Da li da uđemo?’’ Patuljci su stajali na uskoj zaravni ispred ulaza u pećinu, držali se za ruke i došaptavali se.

„Uđite slobodno’’, začu se opet iz pećine. „Danas mi nije ni do čega.’’ Patuljci pogledaše u mrak koji je vladao u pećini, zgledaše se, udahnuše duboko i kročiše unutra.

Kretali su se obazrivo kroz uske i mračne hodnike. Išli su jedan iza drugog, grčevito se držeći za ruke. Sa svakim pređenim korakom njihov je strah bivao sve veći, ali ko je još čuo da se divu odbija poslušnost?

„Uđite, mali moji prijatelji. Danas ste vi moji prijatelji, jer me niko drugi neće.’’

Čovek ogromne snage i uzrasta sedeo je poguren nad vatrom na sredini dvorane. Imao je na čelu jedno oko, a na temenu, kosom vezan, magični kamen, koji mu je nadoknađivao drugo oko i izoštravao čula. Imao je obrve guste kao šuma, koje su se u pletenicama spuštale niz obraze i dosezale do ramena.

„Ime mi je Gip i danas sam proteran iz plemena.‘’ Patuljci su se zbili na ulazu u dvoranu i tresli od straha. Nikad do sad nisu videli diva. Ovaj koji je sedeo pred njima im se činio veliki kao kuća. Kao dve kuće.

„Ali, zašto?’’, upita Sil i odvažno stupi nekoliko koraka napred.

„Rekli su mi da se ne vratim dok ne postanem punoletan, a ja ne znam kako se to radi! Celog života sam otimao od ljudi i otimao ljude, ni za šta drugo ne znam.’’ Sil se približi dovoljno blizu i položi majušnu ruku na divovu. Div je blago pogleda i duboko uzdahnu.

„Možeš da ostaneš sa nama’’, reče Lut. „I ja treba uskoro da postanem punoletan.’’ Sledivši Silin primer, približi se obazrivo vatri i sede.

„Znači da ćete mi pomoći?’’, div se oraspoloži.

„Zašto da ne? Ali, moraš da nam daš nešto u zalog prijateljstvu’’, Lut namignu ostalima.

„Šta to?’’ Upita div.

„Čarobni štap.’’ Veruje se da divovi uz pomoć čarobnog štapa čine mnoga čuda: ruše kuće, pretvaraju se u životinje, hvataju žrtve i proždiru ih. Lut se priseti majčinih priča da su divovi veliki neradnici, te da sve što im treba otimaju od ljudi i, danas, od patuljaka. Odvajkada se smatraju glupima, govorila je, i dvoličnima: znaju da čine dobra patuljcima ali, i da im napakoste.

„To je jedino što imam’’, nećkao se div. ‘’Ali, morate da mi obećate da ga nikad nećete upotrebiti protiv mene.’’

„Obećavamo’’, rekoše patuljci u jedan glas.

„Morate da se zakunete na kamenu’’, patuljci položiše ruke na magični kamen i zakleše se.

Kad je Lut pokazao majci štap tog istog dana, Dodo se jako naljutila:

„Kako si mogao tako nešto da uradiš?’’, patuljak joj je s ponosom ispričao celu priču; kako su ušli u mračnu pećinu, kako su razgovarali sa ljutim divom i najzad ga nadmudrili i ukrali mu čarobni štap. Sad će moći da čine dobra dela u selu; čime će sigurno steći punoletstvo.

„Ali, rekla si da uskoro treba da postanem punoletan!’’, Lutu ništa nije bilo jasno. Zar nije rekla da je i ona na sličan način stekla svoje punoletstvo? Zar se tako nije radilo u Drevna vremena? Bio je ljut i povređen. Mislio je, oduvek je nosio to osećanje u sebi, da će čim bude stekao punoletstvo, doneti promenu patuljcima, proslaviti njihovo ime svojim zaslugama. Ali, nije ni mogao da pretpostavi da će dobiti grdnju zbog toga.

„Da, ali ne na račun drugoga! Sutra da ste odmah, posle doručka, otišli da se izvinite Gipu!’’, završila je razgovor ljutito i poslala ga u sobu bez večere. To je bio prvi put da ga je kaznila.

Ogromna ploča kojom divovi obično zatvaraju pećinu stajala je bočno od ulaza, dok je pećina bila prazna.

„Gde li je mogao da ode?’’, Kib se nervozno premeštao s noge na nogu. Stajali su na uskom platou ispred pećine i razgovarali. Sunce je još bilo sneno i slalo je slabe zrake do njih. Bilo im je hladno, ili su to osećali strah?

„Možda nije otišao?’’, tiho će Lut.

„Kako to misliš?’’, upita Sil.

„Divovi gube moć kad nemaju čarobni štap kod sebe. Tako Gip nije mogao da zatvori pećinu, pošto smo mi otišli, i neko je ušao unutra i odneo ga.’’

„Ali, ko bi mogao da odnese jednog diva, sem ako nije…’’, poče Sil.

„Sem ako nije…’’, Kib se naježi.

„Zmaj!’’, dovrši Lut. „Mama mi ovo nikad neće oprostiti!’’, patuljak napravi pauzu, namršti malo čelo kao da razmišlja i dodade prestrašeno. „Nema mi druge’’, zastao je u pola rečenice kad se prisetio priča o ljutitoj nemani koja strahovito riče i bljuje modar plamen.

Govorilo se da su zmajevi nastali od zmije koja preživi sto godina, ali majka je oduvek pričala drugačiju priču, naime, da su prvo nastali zmajevi, pa tek onda zmije, i to tako što je nekom njihovom pretku odsečen rep. Govorila je i to da zmajevi bljuju strašnu vatru, da ruše kuće i proždiru ljude i patuljke, i da dugo mogu da žive bez hrane i vode. Ali, jednom kad ogladne…

Priseti se i toga da su zmajevi često nosili magičnu torbu pod krilom u koju je sve moglo da stane, računajući tu i nekoliko gladnih glava, koje nisu uvek nosili na ramenima. Nije bilo lako nahraniti jednu, a kamoli više njih, mora da ih zato tako često skidaju, razmišljao je Tandarić.

„Šta si smislio?’’, Kib se tresao od straha.

„Idem u Zma zemlju’’, progovori najzad.

„U Zma zemlju?!’’, Kib i Sil sedoše od zaprepašćenja. „Nikad se nećeš vratiti’’, rekoše u jedan glas.

„Šta mi drugo preostaje?’’

„Idem s tobom’’, reče Sil i sama zbunjena onim što govori.

Lutovo srce brže zakuca.

„Niste valjda na mene zaboravili?’’, javi se Kib.

I tako je mala družina krenula u veliku pustolovinu.

Zma zemlja se nalazila nebrojeno dana hoda daleko. Ali, patuljci su imali čarobni štap.

„Ovo bi valjda trebalo da bude to’’, reče Lut. Stajali su ispred velike drvene kolibe sa krovom od slame. Selo je bilo malo i ušuškano u zelenu udolinu. Planine su se uzdizale visoko iznad, toliko visoko da je patuljke boleo vrat kad god bi pogledali gore. Ptice su letele nisko i uplašeno kreštale, najavljujući neželjene posetioce.

Patuljcima se od silnog kreštanja ledila krv u žilama. Iako je selo delovalo mirno, i iako se dim dizao iz gotovo svake kuće, opet su stajali jedan blizu drugog i tresli se od straha.

„Ne razumem. Zar zmajevi ne žive u pećinama?’’, upita Sil.

„Žive’’, odgovori Lut.

„Ovo je koliba. Poput naše, samo daleko veća.’’

„Pitam se žive li ljudi možda ovde?’’, progunđa Kib sebi u bradu.

„Naravno da žive’’, začu se dubok ženski glas.

Patuljci vrisnuše.

Žena koja je izašla iz kolibe beše prelepa. Godine se na njoj nisu primećivale.

„Ja sam Nop. Dobrodošli u moj skromni dom.’’

„Mi mora da smo pogrešili’’, zaključi Lut.

„Koga tražite?’’, upita Nop dok ih je pokretom ruke pozivala unutra.

„Našeg prijatelja Gipa. On je div, znate.’’

„Div? Prijatelj?’’, iznenadi se žena. „Zar su divovi i patuljci u današnje vreme prijatelji?’’

Uđoše u jednu malu, osvetljenu prostoriju. Žena ih ponudi da sednu i uputi se ognjištu i vrućem kotliću. Pogledala ih je krišom ispod oka, i videvši koliko su preplašeni, sipala hranu u zemljanu činiju.

„Od kad je mojom krivicom Gipa odveo zmaj’’, odgovori Lut pokazujući čarobni štap. „Bar mislimo da je to bio zmaj.’’

„Dobro mislite. Možda mogu da vam pomognem’’, zagonetno će žena. Posluži ih jelom i pićem, i sama sede na zemlju pored njih.

„Učinili biste to?’’, upitaše svi u jedan glas.

„Zašto da ne? Uostalom, mislim da sam trenutno jedina koja može da vam pomogne.’’

Krenuli su pošto su se dobro najeli i odmorili. Ovoga puta ih je čarobni štap odveo pravo pred zmajevu pećinu.

„Dri, dolazimo u miru’’, reče Lut bojažljivo.

„Tandariću Mandariću, ja nisam toliko naivan kao tvoj prijatelj. Odlazi! Sa tobom nemam nikakva posla.’’

„Ali, imaš sa mnom’’, javi se drugi glas.

„Nop?! Da li je moguće?! Nop, rekla si…’’, zmaj izlete iznenađen. „Mila moja, draga Nop!’’, poče. Patuljci se povukoše nekoliko koraka unazad. Zmaj je bio toliko veliki i toliko strašan, da su im kolena klecala od silnog straha. Nikad strašniji prizor nisu videli u životu. Žena je primetila njihovu nervozu i pokretom ruke pokušala da ih umiri.

„Obećao si Dri’’, bila je kruta.

„Slatka moja’’, patuljci su širom otvorenih očiju posmatrali zmaja kako se približava Nopi. Učinilo im se da će u jednom zalogaju sve da ih pojede. Po drugi put su žalalili što su ukrali divu čarobni štap.

„Obećao si da nećeš da ga diraš’’, Nopa se lomila.

„Prošlo je toliko vremena. Nisam više mogao da izdržim.’’

„A šta misliš kako je meni bilo sve ove godine? Kako sam se osećala kad sam morala da ga ostavim u onoj mračnoj pećini!’’, nije više mogla da izdrži.

„Znaš i sama da drugog izlaza nije bilo.’’

„Bilo bi da si prestao da goniš ljude i okrenuo se…’’

„Čekajte, stanite malo’’, Lut skupi hrabrosti i umeša se u razgovor. „Vi i zmaj, zajedno?’’

„Davno je to bilo’’, Nop pognu glavu.

„Ne tako davno, šećeru’’, zmaj se zadovoljno potapša po trbuhu.

„Prestani! Zašto si ga uzeo?’’, reč joj zastade u grlu. „Zašto tako kasno? Znaš li koliko sam dugo čekala?’’

„Mila moja, da sam znao, da sam samo znao’’, Dri priđe i zagrli ženu najnežnijim pokretom krila. Nop se zmaju obesi o vrat grcajući.

Patuljci se odšunjaše u pećinu. Prošli su mračnim i zastrašujućim spletom hodnika držeći se za ruke i pevušeći. Samo su pesmom uspeli da odagnaju strah. Išli su ka jedinom izvoru svetla u pećini: velikoj, centralnoj dvorani.

Gip je sedeo za vatrom i čitao.

„Gde ste drugari?! Pitao sam se kad ćete da dođete!’’, div odloži knjigu i pođe im u susret. „Znate li koliko ovde ima blaga, neverovatno nešto! Hodnici i dvorane prepuni blaga! Hodite! Pokazaću vam!’’

Gip ih povede kroz prvi od velikog niza hodnika koji im je stajao na raspolaganju.

„I sve će to jednog dana biti moje! Pogledajte!’’

Prva dvorana u koju su ušli bila je od vrha do dna ispunjena knjigama. Lut se priseti majčinih priča da su zmajevi bili čuvari Drevnih vremena. Sada, kad je jednim pogledom obuhvatio sve ove knjige, bi mu jasno zašto.

„Dobro, ništa to još nije sređeno, ali uz pomoć mog čarobnog štapa – niste zaboravili da ga ponesete, je l’ tako?’’, Lut mu ga pruži bez reči. „Biće to veseo posao.’’

Pošto su razgledali malo, vratiše se u centralnu dvoranu.

Dri i Nop su sedeli i pričali. Imali su mnogo toga da nadoknade.

„Imam samo jedno pitanje da postavim, ako mi dozvolite’’, upita Lut na kraju večere, „Zar Vaš sin ne bi trebalo da je čovek?’’

„Ali, ja nisam vila, već obična žena.’’

„Ali, kako…’’

„Sam onda tako mlada? Dri ipak poseduje neke moći.’’

„Nego, šta je sa vašim punoletstvom?’’, upita Dri, namerno skrećući sa teme.

„Lepo sam rekao mami da se to nikad neće desiti’’, Lut obori pogled.

„Ne mora da znači. Još uvek možemo da organizujemo turnir’’, zagonetno će zmaj.

Patuljci ga znatiželjno pogledaše. Svima su bile poznate priče, koje su stari uz vatru pripovedali, o turnirima koji su se održavali u Drevna vremena. O ispitu hrabrosti, dovitljivosti i istrajnosti. Ali, pomisli Lut, ta su vremena davno prošla, zar je danas nešto tako moguće?

„Svako od vas mora da ispuni tri zadatka, bez pomoći magije, a kao nagradu će dobiti punoletstvo’’, odgovori Dri na nepostavljeno pitanje.

„Dogovoreno!’’, povikaše svi u jedan glas.

Patuljci nisu stigli da popričaju o tome kako će da se takmiče, niti su stigli da porazgovaraju o Drevnim vremenima, ali je Lut osećao da su svi sumnjali u istinitost turnira. Nisu verovali da Dri zaista poseduje tolike moći, ali kad nisu smeli da odbiju poslušnost jednom divu, kako bi tek zmaju?

„Prvo počinjemo sa Gipom’’, rekao je sutradan Dri. „Moraš ceo dan da nosiš čoveka, u našem slučaju Nopu, na dlanu, a da pri tom sve druge radnje obavljaš nesmetano.’’

Zadatak se učinio više nego lak, sa kojom ga je spretnošću Gip ispunio. Naseckao je drva za potpalu, složio knjige u pećini, pripremio večeru, a da mu ruka na kojoj je nosio Nopu ni u jednom trenutku nije zadrhtala. Zmaj je bio više nego zadovoljan. Pred kraj večeri su mu svi čestitali. Gip je, međutim, bio toliko umoran, da je samo legao i zaspao.

Sutradan mu se div obratio rečima:

„Drugi zadatak je sledeći: moraš da preneseš Nop preko Velike reke, ali tako da sam ostaneš na ovoj obali. Ali, ne zaboravi, bez upotrebe čarobnog štapa!’’

Gip je seo da razmisli, što nije potrajalo dugo. Srušio je jedno stablo golim rukama, izdeljao ga sekirom i napravio ogromnu motku; potom je otišao u pećinu i vratio se dosta kasnije sa velikom i ravnom, drvenom pločom.

Kada je napravio ogromnu lopatu, dao je Nopi da se popne na nju, a potom je prebacio preko reke. Zmaj je bio više nego zadovoljan.

„Sledeći zadatak je najteži! Moraš da napraviš topuz, težak koliko i sama Nopa, baciš ga pod oblake i dočekaš na ruke’’, Dri je značajno pogledao diva, kao da je time hteo da kaže da nikad neće ispuniti zadatak.

Pošto je Gip bacio topuz, čekali su pun sat, ali nije pao na zemlju. Noć je prošla i sunce se uveliko diglo, od topuza ni traga. Tek su ga oko podneva ugledali kako pada natrag na zemlju.

Div ga spretno uhvati.

„Odlično!’’, svi su se radovali i tapšali Gipa po ramenu. Priredili su veliku gozbu u njegovu čast. Nopa je za svakoga pripremila po nešto: Dri je najviše voleo pitu od kalopera; za patuljke, koji su bili poznati po svom apetitu, je pripremila supu od kalopera, jelena prelivenog sosom od zebrice, prepelicu u sosu od tatule i slatko od razgona, dok je sama jela pitu od breberina.

Veselili su se i gostili do kasno u noć.

Sledećeg dana, zmaj im se obratio rečima:

„A sada su na redu patuljci’’, napravi pauzu i značajno ih sve pogleda. „Prvi zadatak je da nađete i donesete neosušeni vicifab, vi ga znate kao bob, što raste na dnu Mračnog jezera daleko odavde, na sasvim drugom kraju Zma zemlje.’’

Sunce je već bilo zašlo, kad se prva vratila Sil. Odmah za njom dođoše Kib i Lut. Ni jedna biljka koju su doneli nije bila suva. Sve ih dadoše Gipu, jer su divovi bili odlični poznavaoci bilja.

Zmaj je zadovoljno mahao krilima, dok je Nop patuljke pogostila bogatom večerom i kolačima od divljeg kestena.

Sutradan ujutro Dri im je zadao drugi zadatak:

„Morate da odete na sam kraj Zma zemlje, do Male reke i pre zore zatvorenih očiju uzmete belutak s obale, pre nego što tuda prođe zec ili druga životinja.’’

Sunce tek što je zašlo kad se prvi vratio Kib, a za njim Sil i Lut. Ispričaše u jedan glas šta se dogodilo: prvi je stigao Kib, i taman kad su i drugo dvoje stigli i uzeli belutke, jedan mali, beli zec je prešao na drugu obalu. Belutke dadoše Gipu, jer behu lekoviti. Nop je poskakivala od radosti, dok je zmaj priredio pravu malu gozbu. Veselili su se sve do jutra.

„Ima jedna sova kojoj svaki dan dolaze po tri ptice da ih pojede. Onaj ko bude doneo ptice žive i nepovređene dobiće za nagradu punoletstvo’’, postavio je Dri treći i poslednji zadatak.

Ovoga puta su se patuljci malo duže zadržali. Trebalo je da se približe ptici a da ih sova ne oseti, da se pritaje i sačekaju pogodan trenutak. Zadatak nije bio ni malo lak. Dri je bio mlad kad su Drevna vremena minula, i nije mogao da se seti kad je neko u ovom zadatku uspeo. Od njegovog punoletstva niko sigurno nije.

Lut se vratio u smiraj dana, odmah za njim dođoše Kib i Sil. Svo troje pružiše ruke i pustiše po jednu pticu, koje veselo zalepršaše krilima i odleteše.

Zmaj je neko vreme stajao u čudu. Ni reč nije progovorio. Patuljcima se učini da mu se u uglovima očiju pojaviše suze, ili im se to samo učinilo? Nop je, s druge strane, glasno plakala od radosti. U to se zmaj pribra i prozbori drhtavim glasom:

„Neverovatno! Deco, zaslužili ste svako po poklon od mene!’’ Dri se radosno odgega u pećinu i vrati se nekoliko trenutaka kasnije, noseći tri male i jednu veliku drvenu kutiju sa rezom.

„Unutra je vaše punoletstvo! Dobro pazite da otvorite kutiju kad budete bili sami. I da je čuvate od neželjenih pogleda i radoznalih prstiju.’’

Nop ih poljubi na rastanku, dok ih zmaj krilom sve pogladi po kosici. Patuljke podiđe jeza, ali su opet bili srećni. Nikad nisu čuli da se jedan patuljak sprijateljio sa zmajem!

Gip je odlučio da ostane sa roditeljima i tu otvori svoj poklon. Patuljci pohitaše kući, uz obećanje da će ih posećivati.

Prvi je stigao Lut. Čim je majci ispričao celu pustolovinu, otišao je u sobu i otvorio kutijicu. Unutra se nalazila knjižica u kožnom povezu.

Otvorio ju je i ugledao na prvoj strani, zlatnim slovima ispisano:

„Tandariću Mandariću, koji čitaš ove redove, u tebi leži moć da povratiš Drevna vremena. Zamisli priču koja počinje ovako…’’

Iz knjige „Vilina Planina“, str. 40, suizdavač književni klub „Branko Miljković“, Knjaževac, decembar 2006.

52. Zorilo

Bila jednom tri sina u starog, bolesnog oca. Zvali su se Noćilo, Ponoćilo i Zorilo, po delu dana, odnosno noći, u kom su rođeni, jer otac, izgubivši ženu na porođaju, nije znao koja druga imena da im nadene.

Noćilo je od majke nasledio ruke, Ponoćilo usne, a Zorilo oči. Kojeg god bi se posla Noćilo prihvatio, bio bi više nego uspešan. Ponoćilo je pripovedanjem odnosio probleme onih koji su ga slušali, dok je Zorilo imao dobru narav. Bio je najposlušniji i najpitomiji od trojice sinova. I najmlađi.

Kada je, jednog dana, otac osetio da mu se bliži kraj, poslao je po sinove:

„Deco moja, nije mi mnogo vremena ostalo. Ali, možda još možete da mi pomognete: sanjao sam da ima jedna biljka koja može da mi povrati snagu. Penia ofici joj je ime i raste samo u Donjem svetu. Jedan od vas trojice mora da je pronađe i donese je.’’

Zorilo bez razmišljanja istupi napred.

„Dragi moj Zorilo. Vas dvojica ćete ići da mu pomognete. Morate da se vratite za tri dana, jer mi je još samo toliko vremena ostalo. Vratite mi se zdravi’’, otac ih blagosilja na izmaku snaga, i stisnu Zorilu ruku.

Braća su ceo dan lutala u potrazi za jamom koja vodi u Donji svet, ali niko nije znao da ih posavetuje. Predveče stigoše pred jednu kolibu što je čudno svetlela u sred šume.

„Mi ćemo da noćimo tamo’’, braća pokazaše na mesto daleko od kolibe. „Noć je vrlo prijatna.’’

„Ja idem unutra’’, reče Zorilo.

Pokucao je tri puta i ušao u malu, zagušljivu prostoriju.

„Pomoz’ bog baba Marta’’, reče momče, oprezno uđe i spusti darove na sto: jedno jaje, jednu jabuku i malo sira.

„Bog ti pomogao, sine. Koja te je nevolja dovela u moj dom?’’, upita starica, duboko zavaljena u stolicu kraj vatre. Nije se ni okrenula kad je Zorilo ušao. Mladiću se od straha tresla donja usna. Da je imala rep i krljušt manje bi ga plašila. Ovako pogurena i slepa, ledila mu je krv u žilama.

„Otac mi je na samrti’’, gotovo da promuca, jednako stojeći na sredini sobe.

„Zar Imlorb? Kakva šteta! Retko sretan čovek, kad ima takvog sina kao što si ti’’, starica se okrenu i pogleda ga slepim očima. Mladić nije smeo da skrene pogled sa njenog sasušenog lica. Nije se toliko bojao da pokaže slabost, već nije želeo da povredi staricu. Ona se blago osmehnu, ili mu se to samo pričinilo.

„Ali, ima nas trojica’’, reče Zorilo zbunjeno.

„Ne bih im verovala da sam na tvom mestu, sinko’’, odgovori seda glava i ustade. „Da je i jedan od tvoje braće ušao, ne bi poživeo ni da mi se obrati, s tim da mi se ne bi ni obratili kako priliči. Još ću ti reći da ću ti pomoći, zato što sam o tebi samo dobro čula, ali moraš sve da uradiš onako kako ti kažem ili ćeš da upadneš u nevolju.’’

Zorilo klimnu glavom i sede.

„Biljka koju tražiš nije običan božur tamnocrvene boje koji svuda može da se uzbere. Ovo je beli božur i raste samo u Donjem svetu, kojim to i sam znaš, vlada Crnobog.

„Da bi došao do cveta moraš da uhvatiš najmlađu od njegove tri kćeri, Sakarlu, jer će te druge dve odati čim te spaze. Kada budeš dobio biljku, moraš da uzmeš Sakarlu, a sestre na prevaru da odvedeš braći, jer će te u protivnom one same goniti, a tada ti nema spasa.

„Uzmi ovog leptira’’, starica iz male škrinje izvadi drvenu kutijicu sa rezom, „pomoći će ti da pronađeš Sakarlu. Uz pomoć čarobnog biča pretvorićeš je u zlatnu jabuku i tako prevariti sestre.

„Kad budeš izlazio iz jame, pusti sestre da idu prve, jer ćeš jedino tako izbeći da te braća ne poseku. Ali, dobro pazi, braća će te verovatno ostaviti dole u jami. Zato uzmi ovo pero’’, govoreći to starica izvadi sivo, najveće pero koje je Zorilo ikada u životu video, „i samo ga protrljaj rukom i bićeš izbavljen.

„A sada, pošto sviće, uzmi ova zrna konoplje i idi duboko u šumu, ali tako da te braća ne vide i gde nađeš prvu zmiju što izlazi ispod kamena, ti je poseci, u njenu glavu metni seme i posej ga. Na jutarnjoj svetlosti, iz ovog čudotvornog semena izrašće konoplja; uzberi je i ispredi sebi bič. Njime ćeš lepoticu devojku pretvoriti u zlatnu jabuku.

„Hitaj, hitaj sada! Predugo sam te zadržala!’’

Zorilo učini kako ga je baba Marta savetovala. I baš kad je završio sa pletenjem biča, braća ga pronađoše.

„Šta radiš ovde?’’ Upitaše ga podrugljivo.

„Nisu mi pružili gostoprimstvo noćas i izgubio sam se tražeći vas.’’

Braća se nasmejaše.

„Hajde. Dobro je rekao otac da pođemo sa tobom.’’

Zorilo je nekako uspeo da navede braću na pravi put, baš kako mu je baba Marta objasnila i ubrzo nađoše jamu koja vodi u Donji svet. Obrasla žbunjem, delimično zaklonjena kamenjem, i nije izgledala toliko strašno.

„Veži se’’, braća mu pružiše konopac, „i dobro povuci kad stigneš dole. Ako stigneš’’, dodadoše, uz smeh.

Spuštanje je, kako se činilo Zorilu, trajalo danima. Već je počeo da se pribojava da neće biti dovoljno kanapa. Najveća mu je, međutim, briga bila mala drvena kutija. Čuvao ju je u nedrima i svako malo dodirivao drhtavim prstima. Ako padne, bar se kutijica neće polomiti.

Najzad je dotakao nogama tlo. Bilo je toplo. Povukao je konopac tako snažno da je pomislio da će da ga pokida. Sačekao je nekoliko trenutaka i kad se uverio da braća više ne spuštaju konopac okrenuo se i bolje osmotrio gde se to nalazi.

Zidovi pećine su bili glatki i sjajni, modri kao krv, crni kao ugalj. Bojao se da pruži ruku i dodirne ih. Šta ako ga omame, očaraju? Zauvek će ostati zarobljen ovde, u Donjem svetu, a otac će biti izgubljen. Obrisao je znoj sa čela, duboko udahnuo, izvukao kutijicu iz nedara i pustio leptira napolje.

Leptir je bio mali, brz i šaren. Jednom rečju prelep. Emitovao je šarenu svetlost oko sebe, malu, ali sasvim dovoljnu da Zorilu osvetli put. Nije znao koliko dugo su išli, ali se put nije ni širio, ni ispravljao. Zidovi su bili jednako glatki i jednako preteći. Jedva je držao korak sa leptirom. Odjednom ga obasja svetlija nijansa crvene boje.

„Zdravo lepotane’’, začu se predivan glas. „Ti nisi sa ovoga sveta?’’

Leptir jače zaleprša krilima i u to se razleže najdivnija muzika koju je Zorilo ikad čuo.

„Kakva predivna muzika!’’, obradova se devojka.

„Skroman poklon za predivnu gospu Sakarlu!’’, Zorilo izađe iz zaklona i duboko se pokloni.

„Stranac!’’, zaprepasti se devojka. „Kako si dospeo ovamo?’’

„Moj je problem veliki gospo’’, reče Zorilo, još uvek se klanjajući, jer nije mogao još jednom mirno da pogleda devojku u crvenoj, uskoj haljini, sa crvenim očima i usnama tamnim kao krv.

„Izvoli, reci’’, Sakarla se na mladićeve reči malo primirila.

„Potreban mi je cvet, beli božur, a samo Vi možete da ga uzberete.’’

„Ali…’’, Sakarla se nervozno okretala i kršila tanke, bele ruke.

„Otac mi je na samrti.’’

„Učiniću to’’, devojče se najzad prelomi. „Ali, moraš da mi obećaš da nikud nećeš otići dok se ne vratim.’’

„Budite uvereni.’’

Lepojka se brzo vratila, još više uplašena.

„Moje sestre – ako te spaze – moraš da se sakriješ!’’, reče Sakarla pružajući Zorilu cvet.

„Prekasno. Lepa moja gospo, oprostite’’, Zorilo se maši za pojas i izvadi bič.

„Da oprostim?’’, upita Sakarla i baš tad bič fijuknu i pretvori je u zlatnu jabuku, koju Zorilo spretno uhvati i stavi u nedra.

„Sakarla? Opet sanjariš?’’, dve sestrice, dve lepotice, dođoše do mesta gde je Zorilo stajao i tek tad ga primetiše, zaklonjenog gustim rastinjem.

„Stranac!’’, povikaše u jedan glas.

„Koji može da vas odvede do sestre’’, Zorilo im nije dao ni trenutak da se snađu.

„Odvedi nas odmah!’’, streljaše ga pogledom; behu veoma ljute. Mladić se pokloni i povede ih uskim i vijugavim hodnikom. Ceo put nisu ni reč progovorile.

„Ovde je gore’’, reče Zorilo kad stigoše u pećinu i pokaza na uže. Molio se samo da sestre ne zatraže od njega da se prvi popne, jer bi tada svi nastradali. Sestre, behu, međutim, toliko ljute da se bez razmišljanja prihvatiše užeta.

„Ako si nas prevario…’’, prva poče da se penje, odmah za njom i druga. Zorilo ih je sa čuđenjem posmatrao. Pele su se takvom brzinom, da pomisli kako mora da su lagane kao perce. Nasmeja se na tu pomisao.

Morao je da sačeka da se lepotice popnu jer je verovao da ma koliko da su bile lagane, konopac ne bi izdržao i njegovu težinu. Međutim, kada je posle nekog vremena konopac pao na zemlju, znao je da su mu braća radila o glavi.

„Ali, božur je kod mene’’, doseti se mladić. „I pero.’’

Izvadi sivo pero iz nedara i protrlja ga. Istog trena dolete dvoglavi orao, ptica velika kao brdo, sa oštrim kandžama i još oštrijim kljunom. Zorilu klecnuše kolena i sledi mu se krv u žilama. Baba Marta ga nije pripremila za ovoliku grdosiju. Svakog časa je očekivao da će ptica da ga rastrgne, jer je narušio njen preko potreban mir.

Orao je neko vreme promatrao mladića, kao da sa njim odmerava snage. Baba Marta mu je govorila o Zorilu, još dok mu je, kao mlađanoj ptici, vidala rane iz ljutog boja, i sve što je rekla je bilo tačno. Nije pokazao straha pred njime, baš kao što je baba Marta rekla da neće. To je godilo ptici. Nije voleo da pomaže kukavice.

„Izvoli, gospodaru’’, zagrme ptičurina.

„Želim ocu’’, reče mladić suvih usana.

„Odmah’’, orao posadi Zorila na leđa i polete. Leteli su ceo dan i celu noć, da se Zorilo već pobojao da su okasnili. Dok su hitali ka domu mladić je sve potanko ispripovedao ptici kako se obreo na ovom čudnom putu i u ovako velikoj nevolji.

Ptica slete pred očevu kuću i reče mladiću da kad god mu bude bila potrebna da je samo zovne po imenu – Ocilo – i da će mu doći. Zorilo se oprosti od orla i zahvali mu na pomoći. Kad je ptica odletela, izvadi jabuku iz nedara i pretvori je nazad u devojku.

Sakarla ni ne pogleda mladića, već jurnu zabrinuto u kuću. Zatekoše oca kako leži u postelji i rastaje se sa životom. Stigli su u poslednji čas! Sakarla zatraži od Zorila beli božur. Izvadi iz nedara posudicu od lifmala, metala u kojem je uz određene čini, a bez vatrice, mogla da pripremi čarobni napitak.

Mesec se bojažljivo promaljao iza oblaka, kad je napitak bio gotov. Sakarla dade malo starcu da popije. Tri dana je Imlorb ležao u groznici. U jutro četvrtog dana ustade iz postelje, ne samo oporavljen, već i podmlađen, poljubi sina i Sakarlu i raspita se za Noćila i Ponoćila.

„Sada mi, sine, reci gde su ti braća?’’, upita zabrinuto.

Zorilo je ćutao.

„Ja znam gde su, oče’’, oglasi se Sakarla i sve potanko ispriča. Dok je lepojka pričala, nad Imlorbovim licem se nadnosila sve veća senka. Ruke je stezao u pesnice i njima se, od besa, lupao po butinama.

„Zaslužili su najgore!’’, htede da ih prokune, ali se Zorilo pobuni.

„Poštedi ih. Nisu znali šta čine.’’

„Velikog si srca, sine’’, otac ga čvrsto zagrli. „Ali, moraju da budu kažnjeni.’’

„Oče, prepusti to meni’’, lepotica dozvoli sebi da se umeša.

Kad su braća, ubrzo potom, došla, Sakarla ih lepo ugosti. Posluži ih ukusnim jelima i vodom sa Crnog izvora. Kada su se dobro najeli i napili vode, braća se pretvoriše, jedan u crnog vuka, drugi u crnog konja, i odmah pobegoše.

Sutradan bi priređeno venčanje. Tri sestrice su sve same zgotovile. Bilo je hrane za sve meštane, da se goste tri dana i tri noći. Čak je i sam Crnobog prisustvovao svečanosti. Meštani su zbog toga bili manje bučni nego obično, ali su se svi veselili i igrali do zore.

Sestre ostadoše još neko vreme posle venčanja. Darivaše Sakarlu i Zorila bogato, prebogato, a potom se vratiše u Donji svet. Pre nego što su otišle obećale su da će redovno da ih posećuju.

Imlorb nađe sebi drugu ženu sa kojom je, zajedno sa Zorilom i Sakarlom, živeo dugo i srećno.

Iz knjige „Vilina Planina“, str. 33, suizdavač književni klub „Branko Miljković“, Knjaževac, decembar 2006.

http://bhfantasy.wordpress.com/2011/04/10/tamara-lujak-zorilo/

51. Zavet

Priča se da je tako jednom živeo jedan mladić, brz kao munja i snažan kao stena. Epol mu je bilo ime. Poticao je iz imućne porodice, koja je živela u dvorcu na brdu iznad grada Broka. Porodično imanje se prostiralo svuda dokle je pogled dosezao, brodovi su bili ukotvljeni u luci, radnje razasute po celom gradu.

U dvorcu je bilo stotinu slugu, na imanju mesta i hrane za sve radnike u polju i mornare sa brodova. Sam dvorac je imao stotinu soba sa stotinu vrata, a u svakoj sobi zlata i srebra koliko ti duša ište.

Za Adzeva, Epolovog oca, se govorilo da poseduje pola grada. Bio je široke ruke, nagrađivao je rad i kažnjavao nerad i voleo je more koliko i rođenu decu. Bio je razborit čovek, možda jedan od najučenijih ljudi u zemlji. Nije trpeo laž niti prevaru, znao bi surovo da se osveti onome ko bi pokušao da ga pokrade, ali je često pomagao sirotinju.

Sluga nad slugama beše sedi starac Turhen, koji je bio u službi još od malih nogu, najpoverljivija osoba od svih osoba vezanih za porodicu. I upravo Turhen nije voleo Epola. Danima, noćima je smišljao načine da ga se oslobodi i najzad se dosetio. Okupio je jedne večeri sluge oko vatre i započeo priču:

„Kažu, a ja sam suviše star da to proverim, da na izvoru reke, sa druge strane planine živi devojka, sjajna kao sunce, sa bujnom kosom koja joj pada niz leđa, gde hodi gorom gola, kao od majke rođena. U kosi ima jednu dlaku crvenu kao krv, koja vredi nebrojena blaga. I kažu još da po ceo dan tka na natri, čije su žice načinjene od kose junaka koje je pogubila.’’

Starac je znao da je Epol često prisustvovao ovakvim skupovima, i da će, čim bude čuo priču, poći u goru, u potragu za devojkom lepom kao sunce.

Epol je tek sutradan uveče našao izvor o kojem je starac pričao, ali od lepojke nije bilo ni traga. Pronašao je jedan otvor u steni i pritajio se. Kako je vreme prolazilo, a ništa se nije dešavalo, tako je bio sve ljući na sebe. Kada se bude vratio kući, dobro će da ispraši starog Turhena. Pa neka je i sto put očev miljenik!

Kako je u potragu krenuo ranom zorom, i kako je prethodne noći slabo spavao misleći neprestano na lepotu devojku, tako Epol ubrzo utonu u dubok san.

Probudi ga nekakva jaka svetlost. Skrovištu se približavala devojka duge, plave kose, u dugačkoj haljini boje kože, te se zaista imao utisak da je gola, kao od majke rođena. U kosi, koja joj je padala niz leđa, jasno se videla jedina crvena dlaka.

„Dovoljno dugo si se krio. Izađi slobodno’’, prozbori vila uz smešak. „Zovu me Melita.’’

„Ja sam Epol.’’

„Znam.’’

Mladić se začudi odgovoru. ‚Zar je moguće da je ova devojka uzela tolike živote’, pomislio je. ‚Zar je moguće da je ovakva krasota ledena srca?’ Nije mogao čudom da se načudi.

„Znam i odakle si, i kako si saznao za mene i zašto si došao‘’, prenu ga vila iz razmišljanja.

„Nisam zato došao’’, reče postiđeno.

„Nego?’’, vila podozrivo pogleda mladića. Imao je utisak kao da je znala odgovor na postavljeno pitanje.

„Po tebe.’’

Melita se osmehnu.

„Ti si prvi koji mi je to rekao. I volela bih da mogu da ti poverujem.’’

„Ali, zašto bi mi bilo potrebno tvoje blago, kad ni svoje ne mogu da potrošim?’’

„Vidiš li ovu natru?’’

Mladić potvrdno klimnu glavom, a niz kičmu mu se spusti jeza. Čuo je mnogo priča o toj natri, i ni jedna mu se nije dopala. Tek tada, u trenutku kad je ugleda, shvati da se našao u bezizlaznoj situaciji.

Ocu nije rekao kuda je pošao, a niko ga nije video kad je odlazio. Čak ni stari Turhen nije mogao da zna na kakav se to korak odlučio. ‚Šta da činim’, razmišljao je grozničavo.

„Znaš li od čega su napravljene njene žice?’’

„Znam’’, odgovori mladić, a srce mu se stegnu.

„Ali, ne znaš da još niko sa ove gore nije otišao živ’’, kako je to izrekla, tako se Epol doseti izlaza iz nevolje. Samo, ako vilu hoće da nadmudri, mora da bude smiren i obazriv. Zato udahnu duboko i dobro promisli pre nego što će da postavi pitanje.

„Imam li prava na poslednju želju?’’, kad bi se našao u nevolji, junak bi se obično služio kakvim lukavstvom ne bi li se izvukao.

„Imaš’’, odgovori vila hladno.

„Želim da se zavetujem svetom Vlahu da ću najveću grešnicu uzeti za ženu ako me izbavi iz ove nevolje.’’

„Prešao si me!’’, reče Melita ljutito, jer je znala da bi junaci bili zaštićeni kad bi se zavetovali svecu, a to nikakve vradžbine nisu mogle da promene.

„Nadam se’’, odgovori mladić uz smešak. Noge su ga jedva držale, ali mu bi lakše u grudima. Uspeo je vilu da prevari! Ko bi time još mogao da se pohvali?

„Ali, time sebi nisi nimalo pomogao! Idi!’’, povika. „Idi i nađi svoju grešnicu!’’

Epol se potišten vratio u dvorac. Na ulazu je zapazio Turhenov začuđen pogled, ali se napravio da ništa nije video i otišao pravo u sobu.

Celu je noć premišljao kako se našao u ovako teškoj situaciji, i ima li nade da se iz nje izvuče. Misli su mu se stalno vraćale na izvor i lik prelepe devojke. Mislio je da ode k ocu i sve mu ispriča, ali shvati da bi on sve učinio da ga oslobodi zaveta. Tada, pred zoru, Epol shvati da ne može biti drugačije, nego da zavet i ispuni.

Oko podneva je sišao u grad i zašao po ulicama i kućama, i gde god bi pošao našao bi makar jednu ženu koja bi mogla da se opiše kao grešnica. Kako da zna koja je najveća od svih? Ceo je dan tražio, zapitkivao, ispitivao, i najzad, umoran, glave otežale od obilja informacija, odluči da se malko odmori.

Otišao je put luke, ne bi li ga pogled na ostrvo Murkol umirio. Zastao je časak ne bi li se iznova divio očevim brodovima ukotvljenim u luci. Jednim se brodovljem koristio otac, dok je druge iznajmljivao bogatunima. Retki su bili trgovci koji su posedovali brodove i oni su uglavnom bili stranci.

Epol pređe rukom preko hladnog kamena jedne od odbrambenih kula, što je radio još kao mali, i uputi se dugačkom molu. Tu je pronašao jednu ravnu stenu, odmah u podnožju odbrambene kule, gde je često znao da sedi i gleda zeleno ostrvo Murkol. Nasloni se na zidove kule i utonu u razmišljanje.

Kako to da je baš on jedini junak koji je sa gore izvukao živu glavu? Zašto ga je prelepa Melita pustila? Mogla je lako da ga savlada. Sva njegova snaga nije bila ništa u poređenju sa njenom, Epol je toga bio svestan. Bilo je nečeg u njenom pogledu, nečeg što nije mogao da dokuči. I zašto je Turhen baš o njoj ispričao priču one večeri uz vatru?

Da li da se poveri ocu? Da li da od njega zatraži savet? Nasmejao se na tu pomisao. Sam je upao u nevolji, sam ima i da se izbavi! Skrenuo je pogled ka brodovlju – koliko je bogatstvo imao njegov otac, a šta mu je to vredelo kad je imao nerazumnog i lakovernog sina?

Prisetio se kako je kao dečak obilazio odbrambene zidove, istraživao svaki kutak grada, tajne prolaze i skrivena pristaništa. U tom ga trenutku hladni zidovi kule podsetiše da je ona dugo vremena bila dom mnogim porodicama, potom je preuređena u barutanu i, najzad – u tamnicu!

Kako se toga nije ranije setio?! Utrčao je u tamnicu baš u trenutku kada su na pogubljenje vodili jedno devojče, svo u ritama. Devojka je bila prljava, slepljene kose, sva u ranama od okova. U polumraku hodnika Epol nije mogao najjasnije da joj vidi lice, ali je zapazio da joj je nos bio veliki, a oči upale, i da je bila toliko mršava da su joj ispale jagodične kosti.

„Koji je njen greh?’’, upita mladić.

„Ubistvo oca, gospodine’’, odgovori tamničar.

„Ima li načina da se spase?’’

„Spase, gospodine?’’, tamničar nije uspeo da sakrije zbunjenost. „Ali, pobogu, zašto biste to uradili?’’

„Znači postoji?’’

„Jedino ako biste se Vi zauzeli za nju, ali…’’

„U redu. Smatraj da sam to već učinio.’’

„Ali, znate li Vi šta to znači?!’’, tamničar još jedared pokuša da odvrati mladića.

„Znam’’, reče Epol čvrsto. „Nek se upristoji, nahrani i spremi za venčanje.’’

Tamničar zinu da još nešto kaže, ali ga mladić oštro prekinu:

„Samo uradi kako sam rekao!’’

„Da, gospodine.’’

Gradom se brzo pronela vest. A još brže stigla do dvorca.

Epol je poslao devojku očevim sluškinjama, kako bi je okupale i priredile za venčanje, a sam ode i dade da se odmah sašije novo odelo. Kod starog očevog zlatara izabrao je poklon za mladu: jednu crvenu ružu, čije su latice bile urađene od najfinijih rubina, drška i listovi behu od filigranskog srebra, posuti najsjajnijim dijamantima i brilijantima ikad viđenim. Epol se bojao da se otac ne naljuti kad bude saznao za poklon, ali ga je ipak uzeo, jer ga je smatrao jedinim dostojnim mlade.

Kad je sve lepo uredio i stigao pred crkvu na imanju, stao je zapanjen pred prizorom. Vrt je bio bogato ukrašen, u dnu su stajali muzičari i tiho svirali, stolovi su bili postavljeni: tanjiri i činije od porcelana zlatom ispisani, čaše i pehari optočeni dragim kamenjem, pribori za jelo od čistog zlata. Cela porodica je bila na okupu, obučena u najraskošniju odeću, okićena najskupocenijim nakitom. Svi su sa nestrpljenjem čekali da vide nevestu. Epolu se oči napuniše suzama.

Lepo obučene sluškinje izvedoše devojku iz kuće i otpratiše do crkve. Nevesta je bila obučena u skupocene haljine, nakit oko vrata je vredeo k’o tri očeva broda u luci, dok je samo prstenje vredelo tri tovara zlata. Taj je nakit poslao Epolov otac mladoj nevesti. Duga kosa joj je bila upletena u punđu i pričvršćena dijamantskim ukosnicama i trakama ukrašenim brilijantima. Svilena haljina je bila posuta biserima i protkana zlatnim i srebrnim nitima.

Svima je zastao dah kad su je ugledali, čak je i sam Epol bio iznenađen promenom koju je doživela nakon što su je očeve sluškinje okupale i pripremile za venčanje. Lice joj je bilo pod velom, ali čak i njime skrivena, mlada je blistala.

Otac je prišao Epolu, odveo ga u stranu i rekao:

„Znam da ovo ne bi učinio da te nije neka velika nužda naterala. Zato ništa neću da te pitam. Ispričaćeš mi kada se sve završi.’’

Nakon venčanja, bio je upriličen ručak. Na stolu se moglo naći sve od pečene prepelice, pauna i pečene divljači, preko usoljene ikre, hobotnica, ribe (sve je bilo preliveno raznoraznim sosovima i dobro začinjeno biberom, šafranom i karanfilčićem), do marcipana, torte od sira i rožade. Sve je bilo zaliveno Malvasijom, Dingačem, Prošekom i mnogim drugim vinima iz očevih vinograda.

Veselje je trajalo do kasno u noć. Mladenci su se, kako i priliči, prvi povukli. Epol je odneo nevestu do spavaće sobe, položio je u krevet i rekao:

„Lepo spavaj, nevesto. Ja ću spavati u drugoj sobi’’, i poljubivši je u čelo, izašao. Otišao je pravo kod oca i sve mu ispričao. Već je svitalo kad je mladić završio sa pričom.

„Ispravno si postupio. Ponosim se tobom, sine’’, reče Adzev i čvrsto ga zagrli. Epolu pođoše suze na oči.

Otac odmah posla po Turhena. Nije prošlo mnogo kad su se sluge vratile sa vešću da ga niko nije video još od prošle noći.

U to se na vratima sobe pojavila Melita. Devojka je blistala na sjajnoj mesečini. Imala je na sebi jednostavnu haljinu koja joj je meko padala niz telo. Bujna kosa je bila raspuštena, a bledo lice orošeno suzama. I otac i sin su stajali vidno zbunjeni i nisu prozborili ni reč.

„Ja sam ga zaista ubila’’, poče lepojka. „U protivnom bih sama izgubila život’’, suze potekoše niz bledo lice. „Mislim da je moju majku, koja je bila vilinskog roda, primorao na udaju. Kako, to nikad neću saznati.

„Pošto, kao što znate, vile vole slobodu, majka nije dugo poživela. Otac me je od tada brižljivo čuvao od radoznalih očiju, ali nije mogao stalno da motri na mene. Tako su mnogi neoprezni junaci stradali.

„Kada si ti, Epole, došao i rekao da želiš mene, a ne bogatstvo koje mi je majka u nasledstvo ostavila, znala sam da govoriš istinu. Zato sam te pustila da odeš. Kad je otac za to saznao, hteo je da me ubije, na isti način na koji je poubijao mladiće koji su me videli pre tebe. Zato sam…’’, tu je glas izdade.

Melita nastavi posle nekoliko trenutaka:

„Tada sam se pretvorila u ubogu devojku ne bi li ispunio zavet.’’

Epol je stajao nekoliko trenutaka u čudu, a potom, kao da se osvesti, priđe polako, pade na kolena podno vilinih nogu i zagrli je.

„Melita! Melita!’’, bilo je sve što je mogao da kaže.

Otac ih je posmatrao u tišini neko vreme. Srce mu je bilo ispunjeno radošću. Njegov najstariji sin je postupio časno, i bio nagrađen predivnom ženom, vilinskog roda. Obrisa krišom lice i priđe mladencima. Pridiže Epola, zagrli ih oboje, poljubi u guste kose i izađe iz sobe.

Iz knjige „Vilina Planina“, str. 26, suizdavač književni klub „Branko Miljković“, Knjaževac, decembar 2006.

50. Dubrava

Lakše od vazduha, gotovo prozirne, sa kosama zlatnim i kosama crnim kao ugalj, tanušnim strukovima, i još tanjim nogama, nosile su lake, dugačke haljine vedrih boja i imale, neka venac u kosi, neka nakit oko vrata, ruke ili noge, i sve su bile bosonoge.

Rođene iz rose okupane prvim sunčevim zrakom imale su krila, svaka u svojoj boji. Mogle su da se pretvore u razne životinje, labuda, sokola, vuka, i sve su mahom bile vidovite.

Volele su da se takmiče u pevanju, igranju, trčanju, jahanju i strelarstvu. Takmičile su se i i u plivanju, ali vrlo retko. Dom im je bila planina i samo su se u izuzetnim prilikama spuštale na obalu mora, kada je trebalo da se nabere lekovito bilje ili ubere neki posebno lep cvet.

Noću su se okupljale na vrhu planine i igrale u kolu i pevale, i tada bi se cela dubrava kupala u najrazličitijim bojama.

Živele su izdvojeno od ljudi. Niko im nije dolazio, jer su znale da ustrele pogledom kad se rasrde. Niko nije smeo da se takmiči sa njima, jer su znale da budu osvetoljubive.

Tog je dana jedan brod pristao uz hridine blizu obale. Vile su prestale da prave vence od cveća i obratile pažnju na pridošlice. Bili su to sve muškarci, različitih godina starosti, izmučeni i neuredni. Nekakva velika nevolja ih je naterala da odu od doma, jer kad su pristali, ništa od uobičajene robe koju mornari donose, nisu izneli. Samo su se ukotvili i posedali ili polegali po stenama.

„Stranci’’, reče Kosa, najstarija među vilama.

„Šta da činimo?’’, upita Mandalina, druga po starešinstvu.

„Sačekaćemo malo.’’ Vile posedaše na šiljate stene, i zaklonjene visokim i gustim rastinjem posmatraše šta se na hridinama dešava.

Starosedeoci su, sa oružjem u rukama, izašli iz kuća i uputili se ka obali. Neki su posedali u čamce i odveslali put hridi, dok su drugi stajali na obali i čekali. Žene i deca su pobegli u obližnju šumu. Stranci jedva da su stigli da se odmore, a već su posedali u čamce i odveslali ka domorocima.

Za susret se ne bi moglo reći da je bio prijateljski. Vremena su se promenila, došli su neki drugi narodi i domaće stanovništvo više nije znalo kome da veruje. Svako je mogao da bude zavojevač. Pridošlicama je bilo zabranjeno da izađu na obalu, dok ne dokažu da dolaze u miru, bez oružja.

Tek kada su izneli darove, pehare, krčage i nekoliko narukvica, što je bilo sve što su uspeli da ponesu iz porušenih domova, tek tad im je bilo dozvoljeno da uzmu vode u ono malo mešina što su poneli sa sobom, i da ulove nekoliko jelena, što nije bilo dovoljno za sve njih, tamo na hridinama, ali druge nije bilo.

„To nisu naša posla’’, reče Nadanojla nakon pažljivog posmatranja.

„U pravu si. Nećemo da se mešamo’’, zaključi Jerina i vile se vratiše ‚važnijim’ poslovima. Spravile su meleme od belog sleza i bokvice, priredile gozbu od jagoda i breberina i napitke od belog luka i zove. Umile su se i okupale u hladnim planinskim brzacima, obukle svečane haljine i okitile se koralima, školjkama i biserima i počinule malo kako bi bile odmorne kad mesec izađe.

Kad se mesec pomolio iza grana, vile se okupiše na vrhu planine, uhvatiše se u kolo i počeše da igraju. Neke su se prihvatile instrumenata, druge su pevale poput slavuja, dok su treće igrale u kolu.

Drof je te večeri bio na staži. Nije odmah primetio neobičnu svetlost na vrhu planine, ali kad ju je ugledao, srušio se od zaprepašćenja na šiljate stene. Toliko je bio očaran prizorom, da nije ni primetio da se ozledio.

Celu je noć probdeo, pogleda prikovanog za vrh planine. Nije mogao čudom da se načudi. ‚Kakav li to stvor proizvodi ovaku svetlost?’, pitao se. Odlučio je da ne budi prijatelje, već da sutradan uveče sam istraži stvar.

Naredne večeri, Drof se polako odšunjao od družine. Spustio se niz šiljate hridi i zaplivao ka obali. Voda je bila topla, a mesec pun. Drof se pribojavao da ga starosedeoci ne primete, pa se trudio da mu glava bude što manje iznad vode. Pustio je da ga nose struje. Daleko ispod naseljenog mesta je pronašao zgodno mesto, te izađe i otpoče sa usponom.

Planina se svim silama trudila da ga odbije. Bila je strma, a oštro stenje mu se usecalo u dlanove i cepalo odeću. Što se duže peo to mu se sve manje dopadala početna ideja: istražiti neobičnu pojavu po svaku cenu. Mesec se popeo visoko, a vrh planine mu se nije činio ni malo bližim. Već je pomišljao i da odustane, kad je shvatio da mu je ostalo još samo nekoliko metara. Ubrzao je korak.

Šuma u kojoj se obreo je bila gusta, pregusta. Drof zažali što nikome nije poverio svoju tajnu, ili što barem nije poneo bolje oružje. Pošto je zašao malo dublje u šumu, zanemeo je kada je na jednom proplanku ugledao šareno kolo prelepih devojaka. Časak, koliko je bio zatečen, je bio sasvim dovoljan da bude neoprezan, te ga vile ubrzo spaziše i prestadoše sa igrom.

Nisu pobegle, budući da su neustrašive.

„Ti si jedan od doseljenika’’, prva prozbori Kosa, kako i priliči.

„Jesam’’, odgovori Drof, još uvek opijen prizorom.

„I ne znaš da vilino kolo ne sme da se prekine, i da niko smrtan vilama ne sme da se približi’’, znale su da budu vrlo ljute kada bi neko prekinuo njihovu igru.

„Vilama?’’, stajao je kao začaran, dok su mu se lepotice približavale.

„Ti ne znaš ko smo mi?’’

„Čuo sam samo za jednu vilu, Ravijojlu, crne kovrdžave kose i crnih očiju, tankog struka i koraka lakšeg od vazduha. Ali, nisam verovao da vile zaista postoje.’’

„Zašto si došao?’’, upita Kosa i istupi iz kruga.

„Video sam svetlost u dubravi i došao da otkrijem šta je to’’, Drof nije treptao od uzbuđenja.

„Da li još neko zna?’’

„Ne. Iskrao sam se’’, kako je to izgovorio, tako je shvatio da je pogrešio, ali da uzmakne nije mogao.

„Znaš li kaznu koja te čeka?’’ Vile su bile neumoljive kad se rasrde.

„Kaznu?’’, mladić pretrnu. Da se našao pred kolom običnih smrtnica, ne bi ga bilo ni malo strah, naprotiv. Ali, našao se licem u lice sa gorskim vilama, i shvatio da sa njima nema šale. Pitao se samo dokle će noge da ga drže?

„Ne, naravno da ne znaš‘’, nastavila je Kosa. „Ne možemo da te pustimo da odeš. Vi ste novi i ne poznajete naše običaje: niko ne uznemirava vile. Ti si to upravo učinio. Ne ulazim sada u razloge tvog dolaska. Nisu ni važni. Moraću da te kaznim. Za primer drugima.’’

„Kada moji drugovi budu otkrili da me nema, poći će da me traže. Ako me pustite budite uverene da niko neće saznati za vas. Imate moju reč.’’

„O tome je trebalo da misliš ranije’’, reče Kosa hladno. „Osuđujem te na smrt.’’

„Stanite!’’, začu se jedan novi glas. „Ja mu verujem’’, iz grupe ostalih vila izdvoji se jedna posebno lepa i visoka. Crne, kovrdžave kose i crnih očiju, obučena u najsvetliju nijansu plave boje, sa ogrlicom oko vrata, ruke i noge od najsvetlijih plavih korala ikad viđenih. Tanana noga nije doticala tlo.

„Ravijojla’’, promuca Drof vidno uzbuđen.

„Mislim da ćemo dovesti sebe u nepriliku ako mu naudimo. Trebalo bi da ga pustimo.’’ Bele grudi su se ubrzano dizale i spuštale. Obrazi su joj bili bledi, a usne modre kao krv. Od prizora takve lepote, Drofu se zavrte u glavi.

„Ali, zakon’’, umeša se Nadanojla.

„Zakon važi za naše ljude. On je stranac. Da li znamo kako će se njegovi poneti prema nama? Možda će nas loviti, možda – uloviti? Možda će uništiti našu šumu? On nije znao šta će da otkrije u dubravi, a da je želeo da nam naudi do sada bi to već učinio.’’

„Kako možemo da mu verujemo?’’, upita Jerina.

„Moramo da ga pobratimimo’’, odgovori vila mirno.

„Andresila!’’, povikaše sve vile u jedan glas. Drof odjednom začu takav zvuk, tanan, ali snažan, gotovo huk, koji nikad ranije nije čuo, i koji neće zaboraviti dokle god je živ: lepet preplašenih vilinskih krila.

„Nikoga do sada nismo pobratimile!’’, reče Kosa.

„To je jedini način. Ne može da se okrene protiv svoje krvi.’’

„Šta je s tobom?’’, poče Jerina. „Jesi li videla njihov brod? Poznaješ li njihove prave snage? Otkud znaš da ovo nije prethodnica? Odakle dolaze, zašto? Ne verujem im’’, poslednje reči behu presudne. Vile se odlučiše da kazne mornara.

Jerina priđe Drofu, stavi mu ruke na lice i zagleda mu se u oči. Mladiću izbiše graške znoja po čelu, a celo telo poče da se trese. Dugo se borio, toliko dugo da se Jerina poboja za svoje moći. Odjednom se Drofovo telo opusti, a noge klecnuše.

„Dosta! Ubićete ga!’’ Andresila pritrča i prihvati mladića dok je padao.

„Mandalina, Nadanojla’’, reče Kosa. „Odvedite ga duboko u dubravu. Andresila, ti ostani ovde.’’

Žuti soko i zeleni vuk, Mandalina i Nadanojla, nestadoše sa vidika.

Kad je svanulo, mornari su krenuli u potragu za Drofom, neki na obalu, drugi po hridi i u moru. Starosedeoci se uznemiriše zbog gužve na hridinama. Savet je počeo da zaseda čim su videli kako su se čamci uputili ka obali: da li da se upuštaju u okršaj ili ne?

„Vidiš li šta smo uradile?’’, obrati se Andresila Kosi dok su posmatrale sukob dve grupe mornara na kopnu.

„U pravu si. Oprosti.’’ Kosa se zamisli na trenutak, a onda nastavi: „Idi, pronađi ga! Povedi Mandalinu i Nadanojlu!’’

Tri vile odleteše put pećine u kojoj je ležao Drof bez svesti. Zastale su samo kako bi nabrale potrebnog bilja i uzele čudotvorne vode sa izvora.

Za to vreme se situacija na obali zaoštrila. Sukob je kratko trajao. Došljaci zadobiše ljute rane i povukoše se na hridi. Pa opet, odmah počeše se pripremama za bitku na moru.

„Dolazi k svesti!’’, primeti Mandalina.

Drof pokuša da se uspravi, ali ga ruke izdadoše, i on pade nazad na hladnu zemljicu. Bio je toliko slab, da mu je život visio o koncu. Morale su da delaju brzo i mudro.

„Polako’’, nežno prozbori Andresila i priđe. Izvadi travku vidovku iz čarobne torbice, što ju je nosila u nedrima, i stavi je kao obloge na junakove oči. Potom uze čudotvorne vode sa izvora i njome obrisa junakove usne.

„Primiri se’’, pomilova mornara po kosi. Sede iznad mladića, položi njegovu glavu u krilo i poče da šapuće davno zaboravljene magične reči. Čudila se kako su prave formule i prave čini nalazile put do mladićevih bledih obraza.

Za to vreme su Mandalina i Nadanojla spravljale lekoviti napitak od vatrene trave, bosiljka, odoljena i mnogih drugih čija imena ne znamo, a i da ih znamo ne bismo smeli da vam ih otkrijemo. Kad je napitak bio gotov, vile izađoše iz pećine.

Andresila sačeka da se napitak ohladi, a potom dade Drofu da ga popije iz kotlića iskovanog na mesečini od numila, metala za koji su samo vile znale, a koji je mogao da se oblikuje po svakoj stvari i potrebi, i bio neuništiv.

Vreme je lagano promicalo. Andresila je strpljivo sedela sa mladićevom glavom u krilu i čekala da mu se vrati boja u obraze. Pevušila je pesme znane samo vetrovima i milovala ga po kosi. Osećala je kako mu se snaga polako vraća, kako mu mišići postaju jači nego što su bili, vid bolji a glas blaži no ikad.

U to Drof dođe potpuno k svesti, otvori oči i ugleda prelepu vilu iznad sebe.

„Znao sam da me nećeš ostaviti’’, prošaputa.

Andresili se oči zasuziše.

„Zašto plačeš?’’, upita mladić blago.

„Ne znam ti ni ime.’’

„Drof’’, reče kroz osmeh.

Vila mu pomože da ustane. Drof se iznenadi svojoj snazi i boji glasa, ali oćuta. Sa vilama se nije šaliti. Ako su ga vratile u život, postojao je dobar razlog za to. Pogledao je Andresilu u oči, i kad vide gde joj crvene obrazi, i gde smerno spušta glavu, sve mu bi jasno.

Htede da je zagrli i spusti poljubac u mirišljavu kosu, ali oseti Andresilinu uznemirenost, kao da se najednom prenula iz lakog dremeža.

„Moraš da požuriš! Predugo si bio bolestan. Dve vojske su spremne, sukobiće se sutra u zoru!’’

„Ali, zašto?’’, zastao je na pola pokreta, zatečen. Setio se da su vile htele da ga ubiju, ali nije mogao da se seti razloga.

„Zato što tvoji ljudi misle da je moj narod kriv za tvoj nestanak.’’

„Da, zaboravio sam. Na žalost, nemam valjanog oružja uza se.’’

„Ništa ne brini. Pomoći ćemo ti.’’

U to se dve vile vratiše sa darovima. Behu zatečene mladićevom promenom, ali ne rekoše ništa. Bile su, međutim, više nego zadovoljne.

„Običaj je’’, reče Nadanojla, „da vila daruje junaka kojeg izleči. Ja ti darujem krila da letiš brže od vetra.’’

„A ja oružje, koje će te učiniti nepobedivim’’, osmehnu se Mandalina i dodade, „Sada si naš pobratim.’’

„Požurimo’’, javi se Andresila.

Čamci su se u zoru otisnuli od obale. Domoroci su bili brojčano nadmoćniji i bolje opremljeni, dok veći broj došljaka nije bio u stanju da se bori zbog pretrpljenih rana iz prethodnog sukoba. Bili su iscrpljeni slabim snom i lošom ishranom, a povrh svega su bili slabo naoružani. Pa opet, hrabro su pošli u bitku.

Sunce je bilo ljuto i peklo je nemilosrdno, kao da je junake želelo da odvrati od borbe. Talasi su svakog trena bivali sve veći, tako da se obe strane pobojaše da će da nastradaju i pre nego što se sukobe. Jedino su vazdušne struje bile neodlučne. Duvale su čas jače, čas slabije, kao da nisu znale kako da pomognu. Sve ostalo gotovo utihnu: životinje pobegođe u zaleđe, ptice odleteše ka pučini, čak se i ribe povukoše na dno mora, kako ne bi posmatrale ljutu bitku.

Kad su mornari prešli pola puta i bili spremni da se sukobe, podiže se nad vodom takav silan vetar, da nasta opšti metež. Čamci su pretili da se prevrnu, ptice iznenada doleteše grakčući, životinje počeše da zavijaju sa obale. Čak i ribe izađoše na površinu i skakaše visoko. Mornari obeju strana behu preplašeni. Nikada u svome životu ne videše oni ovakvo čudo.

Odjednom se u sred nastalog meteža, nazreše nekakvi obrisi, kako lelujaju iznad vodene površine. U sredini je stajao Drof, pored njega Andresila, iza Mandalina, vila u žutom, Nadanojla, vila u zelenom, bela Kosa, crvena Jerina i druge. Vetrovi stadoše, vode se primiriše, ptice i životinje utihnuše, ribe se umiriše. Vojske zameneše od takvog čuda i lepote.

„Spustite oružje!’’, poče Drof. „Nema razloga za bitku! Živ sam i zdrav, zahvaljujući vilama, mojim posestrama!’’

Domoroci se uskomešaše. Svi u isti mah spustiše oružje. Nakon kratkog savetovanja jedan se naočit, krupan čovek obrati prisutnom skupu rečima:

„Do sada nije bilo bratimljenja između vila i ljudi! Ako si njihov pobratim, onda si i naš!’’ Njegovi pratioci, ljudi plemićkog držanja i izgleda privukoše najbliži čamac protivnika sebi i stupiše na njega u znak pomirenja. Doseljenici prihvatiše gest i tada nasta opšte veselje.

Vratiše se na obalu gde napraviše gozbu. Žene i deca se vratiše iz zbega i prionuše na pripremanje večere. I doseljenici i vile pomogoše u gotovljenju jela, te se narod častio kao nikad pre. I ljudi i životinje su se veselili i igrali. I pobratimili. Domoroci dozvoliše doseljenicima da ostanu na hridinama, i odlučiše da im pomognu u izgradnji grada.

Drof je od vilenika postao vilaš, jer je isto veče proslavljeno venčanje između mornara i Andresile. Vremenom su se grad na obali i grad na hridinama razvili i proširili, a kako su same vile doprinele njihovom spajanju, novonastali grad nazvaše: Dubrovnik.

Iz knjige „Vilina Planina“, str. 17, suizdavač književni klub „Branko Miljković“, Knjaževac, decembar 2006.

49. Četvoroprsti

Jednog lepog i sunčanog dana dok je Molgost sedeo i pisao, a Daj tražio lišće za supu, u pećinu je ušla bosonoga devojka i zatražila pomoć.

Molgost je odložio pisaljku i pošao da pripremi nešto za jelo. Devojka je bila sva u ritama, izranavljenih ruku i nogu, i Moglost nije želeo da se na njegovom licu primeti zabrinutost. Zato joj je pokretom ruke pokazao da može slobodno da uđe, brzo se okrenuo i izgubio put ‚kujne na otvorenom‘, kako je nazivao jednu malu izdvojenu dvoranu.

‚Kud’ li je to hodila?‘, pitao se dok je, propevši se, pokušavao da dohvati zemljanu činiju sa najviše niše u steni. Kad je, uz zvuke negodovanja, u pokušaju uspeo, nasuo je u sud brašna, a potom dodao jaja.

‚Mora da je plemenita roda’, mislio je Četvoroprsti dalje, ‚deluje tako krhko. Šta li ju je samo nateralo da bez pratnje hodi ovim prostorima?’, stresao se na tu pomisao. Krišom je pogledao devojku, koja je krupnim očima razgledala pećinu, i toplo se osmehnuo. „Siroto dete’’, promrmljao je i vratio se pripremanju omleta.

Četvoroprsti je bio pisar i jedini u celom carstvu koji je poznavao magiju slova i tumačio ih. Bio je u službi aždaje Daj. Najveći deo dana je provodio u pisanju onoga što bi mu aždaja prethodne noći, uz vatru, ispričala. Trebalo mu je mnogo vremena da nauči da piše bez palca koji je izgubio u borbi protiv ljutog diva.

Rakari nemaju drugog oružja do golih ruku, te ne čudi što je Molgost u jednoj od bitaka izgubio prst. Naime, oni su još od pradavnih vremena zaštitnici aždaja, te uvek putuju zajedno. Pisar beleži aždajinu istoriju i tako je oduvek bilo, od kad ova dva roda, čiji su Molgost i Daj poslednji izdanci, postoje.

Kad je omlet bio gotov, Četvoroprsti se doseti ajvara i turšije, i mnogih drugih đakonija koje je Daj imao običaj da pravi. Počeo je da pretura po nišama u potrazi za teglama i činijama u kojima je Daj krio ove specijalitete.

Dok je tako tražio, priseti se da nedostaju trave za supu i ljutnu se na Daja što se toliko dugo zadržao. Pronašavši sve što je namislio, pogleda u pravcu devojke i nađe je zagledanu u tamne vode jezerceta.

‚Sirotica’, pomisli opet, ‘mora da je željna mirisne kupke i meke postelje.’ Što se njega samog tiče, ne seća se kad je poslednji put zaronio u vodu u potrazi za ribom.

Zvali su ga Četvoroprsti, jer mu je, kako rekosmo, nedostajao palac desne ruke, i nije voleo vodu i plovidbu, sunce i šešire, a voleo je rad. Nije mogao da se pohvali skladnom građom, niti lepim izgledom, ali se nije moglo reći da je bio ružan. Imao je veliku, uzanu glavu, sa uzdignutim čelom i fino zaobljenim temenom. Kose nije imao.

„Lutam već mnogo žutih krugova na nebu i ne znam više gde se nalazim i da li sam na pravom putu’’, uzdahnu lepojka iznenada i protrese zlaćane uvojke.

„A koga tražiš, dete moje?’’, sudovi su čandrkali u dnu pećine.

Devojka je sa punom pažnjom posmatrala Molgostove krupne, teške oči koje je sa naporom pokretao. Nos je imao veliki, orlovski, brada i brkovi mu behu crni i kovrdžavi; bradu nije češljao, ali nije delovao neuredno.

Prsti na rukama su mu bili dugački, široki i teški, a cele šake nekako nezgrapne, nesrazmerne u odnosu na telo, ali i pored toga, veoma spretne. Stopala mu behu široka, sa velikim, debelim prstima pogodnim za hodanje.

Dopadao joj se.

„Četvoroprstog’’, odgovori devojka stidljivo.

Molgost se štrecnu. Dugo ga niko nije tako nazvao.

„Zašto ti on treba?”, upita tiho, posadi lepojku na stoličicu kraj vatre i posluži je đakonijama. Nosio je dugačke i široke, braon pantalone. Ispod duge, guste brade, koja mu je dosezala do pojasa, nazirala se majca kratkih rukava, krem boje, koju je, kao i sve što je nosio, sam napravio.

„Dolazim izdaleka. Još kao dete sam zaručena, i princ Lv je sa nepunih osamnaest leta trebalo da dođe po mene, ali prošlo je godinu dana od tad, a on se još nije pojavio. Tražeći ga, potrošila sam sav nakit koji sam imala, sve haljine i cipelice, i sad sam ostala bez ičega. Saznala sam, za svo to blago, da je Lv pošao po mene, ali je nevreme zahvatilo njegov brod i odnelo ga u nepoznatom pravcu. Za poslednje blago sam saznala kako mogu da ga nađem.’’

„A kako to, dete moje?’’, upita Molgost vidno zainteresovan.

„Negde na obali mora raste biljka zvana badalj. Onaj ko je sretne ruke može da, u zemlji ispod biljke, pronađe prsten koji ima čudesnu moć.’’

„Čudesnu moć?‘’, Molgost se bolje namesti na stoličici.

„Može da ispuni tri želje.’’

„Samo tri?’’, Četvoroprsti izvi vrat u iščekivanju odgovora, što lepojku gotovo natera na smeh.

„Meni je dovoljnа samo jedna’’, stiže odgovor i otkri nisku bisera.

„Da, razumem, izvini’’, reče Molgost postiđeno i spusti teške oči. „Ali, zašto ti onda treba Četvoroprsti?’’, seti se iznenada.

„Zato što je sretne ruke’’, devojka ga značajno pogleda.

Molgost se promeškolji na stolici i nervozno uplete teške prste.

„Ja sam taj koga tražiš’’, reče skromno.

„Onda ćete mi pomoći, zar ne?!’’, upita devojka ushićeno.

„Naravno’’, reče i osmehnu se nespretno. „Treba samo da sačekamo Daja da se vrati, pa možemo da krenemo na put.’’

„Daja?‘’ Neki aždaju opisuju kao troglavu, sedmoglavu, devetoglavu neman, sa četiri kratke noge, zmijskim repom, krilima slepog miša i ogromnim čeljustima iz kojih bljuje vatru. Ali, stvari ne stoje tako.

Molgost je zabeležio da Daj ima dve, katkad i pet glava, što je zavisilo od raspoloženja (kad bi se umorio od nošenja većeg broja glava, skidao bi ih i stavljao u magičnu torbu koju je uvek nosio pod krilom); da ima velike prste na nogama, rep ukrašen raznoraznim drangulijama ručne izrade i velika, šarena krila po poslednjoj modi. Ima čak i jedno probušeno uvo!

„Izvini, vrlo nepristojno sa moje strane. Daj je moj prijatelj. Moj najbolji prijatelj. On je, ovaj, ne plaši se, on je aždaja.’’ Molgost je zabeležio još i to da je Daj voleo da se kupa, i da je voleo peške da prelazi velike razdaljine.

„Aždaja! Ali, one…’’, devojka skoči uplašeno. Molgost je pobijao i priču o tome da se aždajama prinose životinjske žrtve, ili, daleko bilo, ljudske. Životinje su bile isključivo za rakare, a devojke za razonodu, ali je planirao da taj podatak izostavi, jer aždaje onda ne bi delovale zastrašujuće. (Daj se nije bunio, naprotiv. Kad god bi se toga setio smejao bi se i bljuvao vatru da se cela pećina dimila.)

„Sve je u redu. Sedi, molim te, imam nešto da ti pročitam’’, Molgost uze debelu knjigu, napravljenu od papira dobijenog od leskinog drveta i poče da čita:

„Snaga aždaje se ne krije u vrapcu, ko li je to samo smislio? U aždaji vepar, u vepru zec, u zecu golub, u golubu vrabac i u njemu aždajina hrabrost. Stvarno, ima li tome kraja? Prava snaga aždaje se krije u rakaru.

„Aždaje mogu gotovo bez prekida da bljuju vatru u ljutom boju i imaju snage da lete pet sunčevih krugova bez predaha. Mogu najmanje tri čoveka da ponesu na leđima i da se vinu toliko visoko da se i samo sunce zabrine za svoju sudbinu. Jer, nije tajna da aždaje vole da, s vremena na vreme, gricnu sunce. (Ali, šta je to u poređenju sa rakarima, koji su u stanju da pomeraju kuće i planine, da premeštaju korita jezera, ruše drveće i produbljuju pećine golim rukama!)

„Aždaje žive u planinskim i pećinskim jezerima, i to je ono što Četvoroprstom zadaje najviše muka: ne može da piše, a kamoli da živi i diše pod vodom. Zato Molgost i Daj žive u pećini, Daj u jezeru a Molgost na obali, u kolibi koju je sam podigao.

„Aždaje mnogo polažu na ishranu i zdrav život. U stanju su da ceo dan provedu u potrazi za kakvom biljkom, začinom ili travkom lekovitog svojstva.

„Daj je znao toliko recepata da je Molgosta bolela glava od same pomisli na to šta ga sve još čeka da napiše. Daj je stalno govorio kako pola zdravlja leži u pravilnoj ishrani, kako poznavanje biljaka može nekome da spase život, i u mlađim danima je ne mali broj puta bio pozivan da u prestonici drži predavanja na datu temu. Često je dosađivao Molgostu pitanjem kad će da privede pisanje ove dugačke i zamorne knjige kraju i prihvati se malo veselije teme, njegove omiljene: kulinarstva.

„Još je bio gori kad bi se domogao kuhinje! Tad bi brašno letelo na sve strane, drvo za potpalu bi se nemilice trošilo, jer ko je još čuo da aždaja svoju snagu troši za kuvanje čorbe? Molgost bi zbog toga već sledećeg dana morao da ide u šumu po još drva.

„I da se bar pridržavao svojih recepata! Svaki put bi izmislio nešto novo. Te pileći bataci u sosu od breberine, te krilca prelivena sosom od dragumića, te supa od titrice. Nije mogao više ni imena ni broja da im se seti! A često je morao da se bori protiv aždaje kako ne bi i vredne spise bacila u vatru, ne bi li je raspirila!’’

Shvativši da je dan već odmakao i da se sav predao čitanju, Četvoropsrti preskoči nekoliko poglavlja i nastavi dalje:

„Prosečan rakar je malo viši od patuljka (sam Molgost je bio prosečne visine), dok su pripadnice lepšeg pola nešto niže. Imaju duge, tamne, kovrdžave kose i nose braon, široke pantalone. Žensku odeću ne nose, jer im telo nije prekriveno maljama, što se smatra nečim što ne treba naglašavati.

„Rakari mališani su kаo i sva druga deca: mala, bucmasta i bučna. Jedino što muškarčići nemaju kose od samog rođenja, a ženskice imaju dugu, tamnu kosicu, koju nikada ne šišaju. Vole hranu i zabavu, priče i smeh, i sunce. Nekada davno su živeli u dolini ispred brda Avl, jedni sa porodicom u kolibama na obali reke, a drugi, poput Molgosta danas, u pećini u samom brdu.

„Nekada su rakari bili svuda poznati i poštovani, ali su po dolasku patuljaka, palčića, biberčića, i rakari i aždaje pali u zaborav.’’

Kada je završio sa čitanjem, već beše pala noć.  Daj se pojavi na ulazu u pećinu.

„Osećam prisustvo neke devojke. Lepe devojke, ako smem da primetim’’, aždaja je dunuvši zadovoljno, sporo napredovala ka sredini pećine. Beše ogromna i devojčine se oči raširiše u silnom strahu.

„Otkud znaš da je…’’, Četvoroprsti ustade sa tronožca, primače se lepojci i položi tešku ruku na rame, ne bi li je malko umirio.

„Ne moraš baš sve da zapišeš u tu tvoju knjigu, Molgoste’’, reče Daj i namignu.

„Moje ime je Hae’’, progovori devojka smerno i obori pogled.

„Princeza Hae?’’

Daj se pokloni i nespretno namesti kraj vatre.

„Da’’, gotovo da prošaputa. Dajeve oči zasvetleše čudnim sjajem.

„U potrazi za princom Lvom?’’

„Ali, otkud ti sve to znaš?!’’, Molgost je bio više nego iznenađen.

„Vesti brzo putuju’’, aždajin brk se izvi od zadovoljstva.

Molgost ga popreko pogleda.

„Ja se krećem, za razliku od tebe, dragi moj, i vesti me lakše nađu no tebe’’, gotovo kroz smeh objasni.

„Znaš li išta o biljci badalj?’’, upita Četvoroprsti nervozno.

„Želiš li ti to mene da uvrediš, prijatelju?’’, namršti se aždaja. „Biljka badalj ili her gen (herbae genus na latinskom, ali ovde nije reč o latinskom, već o starom rakar jeziku koji su i Molgost i Daj vrlo dobro poznavali) ima bodljikavo lišće i vrlo je ukusna. Od nje se prave odlične pite, moje omiljene. Raste na samoj obali mora, na otvorenom mestu gde duvaju ljuti vetrovi i donose morsku vodu od koje rastu bodlje na listovima. Lako mogu da je pronađem, veruj mi.‘’

„Odlično, onda krećemo ranom zorom’’, Molgost zadovoljno pljesnu rukama i odvede princezu u kolibu, na počinak. Namestio je dušeke umesto kreveta, ostavio lojanicu i nešto prekrivki, a sam izašao da spava kraj vatre. Daj se već bio povukao u vode jezera.

Dugo je Četvoroprsti sedeo kraj vatre i razmišljao o princezi i njenoj nesreći. Dugo je razmišljao kakvu li je strašnu snagu krilo u sebi to krhko detence, te je prevalila stotine kilometara ne bi li pronašla njega: Sretnorukog! Da je tako, zašto su ga onda zvali Četvoroprsti? Ali, nije imao srca da kaže mladoj princezi da mu sreća nikad nije bila naklonjena. Nije imao srca da joj kaže da se on, a još manje Daj, retko mešao u poslove ljudi.

Pokušavao je da dokuči ko joj je to otkrio njihovo prebivalište, i pomislio kako samo još mesec i zvezde, i vetar znaju za njega. Niko drugi. Čak su i ptice sve ređe o njima cvrkutale, i prava je sreća što ljudi nisu razumevali ptičiji poj, jer da jesu… Razmišljao je o tome zašto joj vetar nije jednostavno rekao gde joj se dragi nalazi, ili zašto joj mesec nije pokazao put, već su je svi uputili k njemu. Možda zato što…

Najzad ga savlada san.

Jutro sledećeg dana je bilo tmurno, a put dug i zamoran. Morali su da pređu sedam gora i sedam mora, ne bi li pronašli željenu biljku.

Daj je nosio princezu na leđima i živo pričao, dok se Hae grčevito držala za aždajina krila i jedva nešto odgovarala. Pa opet, nije bila uplašena ili neraspoložena, naprotiv. Molgost je išao iza njih i ceo put gunđao nešto sebi u bradu.

Daj je često zastajkivao, ne bi li nabrao ovaj list, onu bobicu; od pauza za ručak bi pravio prave male rituale, što je sve nerviralo Četvoroprstog, ali nije bio u stanju da bilo šta prigovori. Znao je kakvu narav ima Daj, očas posla bi se naljutio i odleteo, a gde bi onda bili on i Hae?

Nikako nije mogao da shvati zašto aždaja nije jednostavno poletela i ponela ih na leđima. Put bi bio daleko kraći i prijatniji, mislio je i ljutito posmatrao Daja. Nije mogao da shvati ni to zašto se princeza nije pobunila, mora da je jedva čekala da vidi dragog. Pa opet, činilo se kao da su izašli u prijatnu popodnevnu šetnju.

Biće da tako izgledaju junaci kad idu u Potragu, razmišljao je Četvoroprsti. Ne klonu duhom, iako im je put dug i naporan. Izgleda da je jedino njemu bio mučan. Odlučio je da više ne razmišlja o tome, nego se prepusti uživanjima. Ptičice su ih uveseljavale svojom pesmom, srne i zečevi su ih pratili do izlaza iz šume, ribe su se praćakale u reci. Priroda je bila prisna, da je se retko sećao takve.

Kad bi padale kiše, Molgostu se činilo kao da ih kapi miluju, a ne tuku, k’o što su obično činile. Noći su bile mekše, a lišće namesto postelje mirisnije nego ikada. Hranu i vodu su celim putem lako pronalazili, iako je Molgost znao kako je bilo teško loviti i pronaći čist izvor vode od kad je čovek došao u ove krajeve. Nikako nije mogao da se otrese utiska da je sve to zbog prisustva devojke. Kao da su joj i vreme i životinje pomagale u potrazi za princom.

Svako malo je pogledao ka Hae i koliko je mogao da primeti, princeza je dobro podnosila sporost putovanja, mada je i sama bila na izmaku snaga.

Najzad, pred smiraj sedmog dana, stigoše na obalu mora. Dugo su stajali u tišini u podnožju sedme gore. Dugo su im ptice letele iznad glava a vetar hučao u krošnjama drveća. Stajali su tako zadubljeni svak’ u svoje misli. Najzad se prenuše i kao jedan počeše težak uspon.

Sunce još nije bilo zašlo kad su stigli na vrh, ni vetar ne beše počinuo, te udaraše jaki talasi. Četvoroprsti pođe u potragu. Plato na kojem su stajali se okomito uzdizao nad morem i bio je posut tepihom žutog cveća. ‚Kako će znati koji je od njih pravi? Šta ako ga ne pronađe?’ Daj se namršti na tu pomisao. Šta ako su zakasnili? Možda je putovanje predugo trajalo? Ali, nije mogao drugačije, mislio je, ko zna da li bi siroto dete preživelo let?

Sa zebnjom je pratio sve manju Molgostovu siluetu. Ako ne bude pronašao badalj, spaliće ga zajedno sa celom livadom! Minuti su se nizali kao sati i Daj je bio sve nervozniji.

Najzad je Četvoroprsti krenuo nazad. Poskakivao je, primeti Daj oštrim okom. Našao ga je dakle! Krila mu se opustiše i on zadovoljno dunu malo vatrice. Devojka se trgnu, ali ne reče ništa. Daj pođe u susret Molgostu što je brže mogao. Hae je, međutim, stajala kao ukopana i tresla se od straha.

Molila se mesecu i zvezdama da pronađe čudotvornu biljku, i sad kad joj je bila toliko blizu, bojala se da će da joj izmakne. Daj i Molgost su bili tako neobičan par. Posmatrala je aždaju kako se tromo kreće ka Četvoroprstom i nikako nije mogla da zaključi da li su pronašli biljku ili ne.

Pozvali su je da im se pridruži. Oklevala je. Bojala se odgovora. I visine. Nije smela da priđe ivici, ali kad su je Daj i Molgost malo ohrabrili, devojče se odvaži i pođe im u susret. Zaustavila se na samoj ivici i pretrnula od straha. Dlanovi su joj bili hladni, i ona ih stisnu u pesnicu ne bi li ih malo zagrejala. Grizla je gornju usnu i u neverici posmatrala maleni, žuti cvet iznad kojeg je stajala. Ni po čemu se nije razlikovao od ostalih na livadi.

Daj je stao desno od Molgosta, Hae levo i svi pozdraviše rumeno sunce, koje se postiđeno povuče u svoje odaje. Dok su poslednji zraci gasli, Četvoroprsti poče da otkriva korenje biljke. Hae je uplela nervozne prste u iščekivanju, dok je Daj prestao da diše.

Molgost je neko vreme petljao oko korena, trudeći se da ga ne povredi, ali ga je strpljenje polako izdavalo. Stisnuo je zube tako jako da ga je vilica zabolela. Ako ga uskoro ne pronađe…

Zaista je bio sretne ruke! U spletu korenja, duboko u zemlji, pronašao je drvenu kutijicu. Ukrašena duborezom, imala je malu zlatnu rezu. Molgost je zdrobi prstima. Unutra, uvijen u svilu, baškario se prsten. Bio je bez ikakvog ukrasa od jednostavne, masivne, zlatne karike. Samo je na ramenima sa obe strane imao, namesto ukrasa, uvijenu žicu.

Molgost ga drhtavim rukama izvadi iz kutijice.

Tek tada princeza i aždaja počeše da dišu.

Hae pažljivo uze prsten i stavi ga na ruku. Grizući nervozno blede usne, požele tri želje. Vetar dunu jače, talasi se razbiše o obalu mora uz zaglušujući tresak i sve, najzad, utonu u san.

„Šta si poželela?’’, ne izdržaše ni Molgost ni Daj. „Šta si poželela?!’’

Kao odgovor na njihovo pitanje na horizontu se odnekud pojavi brod i mala družina se spusti na obalu da ga dočeka.

Nikad čudnije putnike ni jedan brod do tada, a ni posle toga, nije dovezao.

Prvi istrča Lv, a za njim se bojažljivo pojaviše tri glave: jedna sa kovrdžavom, tamnom kosom, dok su druge dve neodoljivo podsećale na aždaju.

Iz knjige „Vilina Planina“, str. 7, suizdavač književni klub „Branko Miljković“, Knjaževac, decembar 2006.

48. Vasilj Petrović

Neretko srećem Vasilja Petrovića, ali kad god se vidimo, slatko se ispričamo:

„Kako ste, čika Vaso?’’

„Odlično, draga moja, odlično. Kao i naša država.’’ Odgovarao bi obično čika Vasa, uz širok osmeh. Poljubio bi me u obraz i nastavio: „A država propada…’’, osmehnuo bi se još jednom i odlazio u svakodnevnu šenju.

http://www.artija.net/satir/satir029/satir29.

http://www.art-anima.com/tamaralujak/index.html, Beograd, decembar 2006.

47. Lavirint

Mnogo sam slušao o tom mestu.

Govorili su da je pusto, strašno, da je ono najgora kazna koja može da te zadesi, jer se niko nikada nije vratio. Niko nije znao u čemu se kazna sastoji. To ju je činilo strašnijom nego što jeste. Mogla je da bude sve, mogla je da bude samo jedno, ali ono najgore, najstrašnije.

Brod je sleteo na neuglednu pistu Meseca. Smestili su nas u malu, zagušljivu čekaonicu. Bilo nas je osmoro. Sedeli smo na patosu, jer ničeg nije bilo u čekaonici do ljudskog smrada i prljavštine; i čekali.

Pred kraj sedme nedelje (odnosno meseca, jer ovde mesec traje sedam nedelja) su i mene prebacili na Preto, planetu na kojoj se nalazio lavirint. A šta se u njemu krilo – to je uskoro trebalo da saznam.

Planeta nije bila velika, ali je zato lavirint zauzimao celu njenu površinu. Ko zna koliko će mi vremena trebati da stignem do cilja, a i kada budem stigao do kraja – šta ću naći?

Zaista, goru kaznu od neizvesnosti nisu mogli da smisle. Ali, nisam imao kud. Mogao sam samo napred.

Dani su sporo prolazili. Pešačio sam od jutra do mraka, išao napred, vraćao se, skretao levo, preskakao zidove, skretao desno…

Najzad sam stigao u sam centar.

Spokojno je spavao na prostirci, okružen gomilom ljudskih kostiju. Pretrnuo sam. Nije vredelo bežati. Kosti na koje sam nailazio su govorile da je stigao svaku žrtvu. Ne. Morao sam da prekinem mučenje sada, istog momenta.

Polako se uspravio i seo. Srce mi se steglo. Imao je glavu bika.

‘’Umiri se’’, rekao je glasom koji je ledio krv u žilama. ‘’Neću ti ništa.’’

Noge same klecnuše i ja sedoh.

‘’Ti si osma žrtva ovog meseca i sa tobom sve prestaje. Odnosno počinje.’’

Ništa mi nije bilo jasno.

‘’Vidiš, godinama sam ovde zatvoren i svakog meseca mi šalju po sedam žrtava, jednu na nedelju dana. Ali, ti si osma žrtva za ovaj mesec i, po zvezdama, ti ćeš mi doneti spas. Reci gospodaru, tvoja reč je moja zapovest.’’

Gledao sam ga nekoliko trenutaka u čudu, a onda jedva promucao:

‘’Vodi me odavde.’’

http://www.art-anima.com/tamaralujak/index.html, Beograd, decembar 2006.

Beogradska kapetanija, http://beogradskaka5anija.cyberfreeforum.com/sedida-ti-priam-f9/tamara-lujak-t2537.htm, 25.10.2009.

46. Valja kadgod i staru baku poslušati

Bio jednom jedan princ te živeo mnogo godina sa ocem i maćehom u miru i veselju. Samo, ona maćeha se vazda pretvarala da voli princa. Omrzla ga je bila čim je u dvor kročila i bila se zarekla da će da ga okrene protiv oca, i na presto dovede jednog od svoja tri sina.

Otac je mnogo voleo sina, kojeg je kasno u životu dobio, i mnoge mu je nestašluke kroz prste progledao. Pa je tako, kad god bi ga maćeha za nešto optužila, kralj praštao, ili korio, ali nikako kažnjavao, ili kako se maćeha nadala da će biti, proterivao.

Zato se ona reši da ga ožene, jer je računala da će svojim moćima lakše na mladu ženu da utiče. Tako i bi. Isprosiše princezu iz susednog kraljevstva i udadoše je za princa, koji ju je prvi put video u crkvi, na venčanju, ali čim ju je ugledao, odmah je zavole.

Prođe nekoliko meseci, a mlada žena zatrudni. Kako je maćeha za to saznala, tako je odlučila da otruje i nju i dete, a da za to okrivi princa. Kako namisli, tako i učini.

Jednog se dana opremi te pođe u šumu. Ceo je dan hodila, ne bi li došla do ivice šume gde je u maloj, skrivenoj bašti gajila naročite biljke. Ubrala je nekoliko listova paprike, crnog kukureka, somine i velike kukutke, i mnoge druge, na čija imena ne smemo ni da pomislimo, a kamoli da ih izgovorimo naglas, a potom se istim putem ali, unatraške, vratila u dvor.

Kad je stigla, odmah je sišla u podrum, gde je imala tajne odaje. Biljke je osušila, istucala u avanu, spravila napitak i ostavila ga dan-dva da odstoji. Kad je napitak bio gotov, maćeha ga odnese mladoj princezi i reče joj da ga pije za snagu i sreću detetovu.

Devojka se zahvali i uze napitak, ali ga ne popi isto veče, već se odluči da ga uzme sutradan našte srca.

S večeri pred dvor dođe jedna stara, pogurena baka, sva u ritama. Zakuca na kraljeva vrata i zamoli za nešto hrane i toplog mleka. Princeza se sažali na ženicu, te je uvede u dvore i dade da se pošteno nahrani i napoji. Dok je sedela u toplom, starica se pokaza princezi.

Reče joj da je čarobnica i da je došla u dvore jer je čula da je zanela, a kako bi je spasila od zle maćehe. Mlada žena u prvom trenu nije želela da poveruje u staričine reči, ali je ova zamoli da donese napitak koji je maćeha spravila. Kad ga je princeza donela i kad ga je starica dala mački da ga lizne, ova se istog trena na leđa prevalila, a mlada se žena zaprepasti i u nesvest pade.

Starica joj pomože da ustane i savetova je sledeće:

„Počuj me. Svako jutro našte srca uzimaj čen belog luka, kašiku meda i šaku oraha. To nek ti bude hrana. A ovaj napitak što ti ga je maćija spravila, bacaj svako jutro po jednu kašiku u cveće podno njenog prozora, ali dobro pazi, nikad na isto mesto, jer će poznati. Ostalo će sve samo da se uredi, ništa ne brini.’’

Mlada je žena posluša. Svako je jutro ustajala pre petlova, kako je niko ne bi video šta sebi za doručak sprema. I čim bi doručkovala i sve za sobom pospremila, odlazila bi u dvorište, podno maćijinog prozora i bacala po jednu kašiku napitka, svako jutro na drugo mesto, kako se ne bi poznalo.

Tako je cveće počelo da vene, a devojče da jača.

Ali, maćeha se u neko doba doseti da nešto nije kako treba. Vide ona da se snaja sa detetom ne rastaje i bi joj čudno. Zato odluči da i sama od onog napitka proba, da proveri da nije možda pogrešila i neki za zdravlje načinila. Jer ako jeste, onda će i njoj da se vrati rumen u obraze i podmladiće se i omiljeće još više kralju, pa će lakše pastorka i snaju da otera.

Što namisli, to i učini. Jedno je jutro ustala rano i sišla na doručak baš kad se snaja vratila iz bašte. Kad je vide maćija kako je vedra i vesela, pomisli kako devojka zaista kusa njenu mađiju i od nje biva svakim danom sve lepša i punija, te uze napitak i zagrabi što je više mogla.

Čim dodirnu usnama vrh kašike, ne stiže ni da pisne, nego se sruči na hladan zemljani pod.

Kad je snaja sve po redu kralju ispričala, šta je i kako bilo, on odluči da se maćeha ne sahranjuje, nego da joj se kosti u duboku jamu bace. Ali, izmoli devojka da se, zarad nje i deteta, na vešticu smiluje, te da je sahrani izvan dvora, a da njene sinove opremi i otpošalje u beli svet.

Kralj je posluša, te tako i učiniše.

Ubrzo potom, devojka oseti da joj je vreme. Donela je na svet krupnog i zdravog dečaka i nadenula mu ime Beli Čenac. Kralj se povukao sa prestola u korist svoga sina, a za ženu uzeo onu istu staru baku koja je princezu savetovala kako dete da sačuva, te su tako svi živeli srećno, i žive tako, ako se ne varam, i dan danas.

http://www.art-anima.com/tamaralujak/index.html, Beograd, decembar 2006.

45. Princ

Kralj za tako nešto nije hteo ni da čuje! Njegov sin jedinac da se oženi devojkom kojoj ni ime, a kamoli poreklo, ne zna. Nikada! Metira je bila najstarija vračara u kraljevstvu. Njoj će otići. U tajnosti. Kraljeva molba se ne odbija.

„Najbolje bi bilo kad bi princ pustio da želja prenoći”, Metira značajno pogleda vladara.

„U tom slučaju”, reče kralj odlučno, „svi ćemo, zar ne?”

Pošto su čini bačene, i pošto je ceo dvor pao u san, iz kojeg će moći da se probudi samo ako princa dodirnu usne voljene princeze, jer ona koju je voleo, ipak, beše princeza, tri dobre vile su hitale ka dvorcu u kojem je živela Semni.

„Metira ne sme da otkrije tvoje namere, jer želi kraljevstvo za sebe i učiniće sve da ga dobije. Uspavljivanje princa i cele palate samo je prvi korak na tom putu.

„Moraš da je pobediš mudrošću, nikako silom”, savetovala ju je druga vila. „Uzimaće na sebe razne oblike ne bi li te oterala ili ubila. Moraš da predvidiš svaki njen potez. A mi smo tu da ti pomognemo.

„Uzeće na sebe oblike kojih se najviše bojiš”, govorila je treća vila. „Moraš da imaš dobrog konja i težak mač uza se, i njih ćemo ti dati. A sad, hitaj, mila, nemamo vremena na pretek.”

Konj je bio brz poput munje i Semni se za tili čas obrela pred začaranom palatom. Šuma koja je okruživala dvorac je bila gusta i neprohodna, a mač pretežak za princezine nežne ruke. Pa ipak je uspela da ga podigne i zamahne jedanput, dvaput, triput.

Jedva je uspela da se probije do ulaza u palatu. Na samim vratima sedeo je najmanji zmaj kojeg je ikad videla u životu. Semni trepnu dva-tri put u neverici i odlučno priđe bliže.

„Ne želim”, započe, ali je neman prekinu.

„Ako tačno odgovoriš na pitanje šta sanja tvoj princ, pustiću te”, zapišta zmaj.

Nastade duga pauza.

„Sanja kako se nadnosim nad njim i spuštam svoje usne na njegove”, odgovori princeza nesigurnim glasom.

Istog trenutka zmaj nestade.

Semni je, presrećna, bacila mač i potrčala uz zavojite stepenice. Nije ni pomislila kako je i zašto tako lako izvojevala pobedu, već je imala samo jednu sliku pred sobom, samo jedno milo lice.

Tri dobre vile su sledile Semni u stopu. Stigle su do vrata kroz koja je princeza već prošla i stale. Strpljivo su čekale da ih devojka pozove unutra.

Minuti su prolazili i vile su postajale sve nervoznije. Zgedale su se jedan dugi trenutak i odlučile. Uđoše polako u prinčeve odaje i stadoše kao ukopane.

Semni je ležala na podu, iznad nje, kliktalo je vreteno. U prostoriji ne beše više nikog. Dobre vile se srušiše od zaprepašćenja.

„Zar je moguće da nismo uspele?”, uzviknu prva vila, prestrašeno mašući krilima.

„Šta ćemo sad da radimo?”, upita druga, sva uplakana.

„Kako da joj pomognemo?”, ciknu treća i prekri lice rukama.

Prolazili su sati. Tri vile su očajavale. Nikako nisu mogle da shvate kako je Metira uspela da ih prevari. Šta li se desilo sa nesrećnim princom, jadikovaše bez prestanka. Uto, spolja dopre do njih topot konja i zvonak muški glas.

„Je li plemić?”, upita ustreptalo prva vila.

„Zar je bitno?”, odgovori ushićeno druga.

„Znate”, priseti se treća vila misleći na mač i na konja, „svaka od vas darivala ju je jednim poklonom.  Sad je na mene red.”

Astronomija, br. 22, fanzin „Nova”, br. 7, str. 7, Beograd, novembar 2006.

http://bunker.orgfree.com/?page_id=5, Beograd, 2006.

http://www.art-anima.com/tamaralujak/index.html, Beograd, decembar 2006.

Beogradska kapetanija, http://beogradskaka5anija.cyberfreeforum.com/sedida-ti-priam-f9/tamara-lujak-t2537.htm, 25.10.2009.

http://www.jelenakalicanin.com/blog_princ.htm, mart 2010.

44. Dikino oko

Bila jednom jedna devočica, Dikino oko su je zvali. Imala je plave uvojke, veselu glavu i hitre noge.

Nije volela da ide u školu, niti je volela da uči. Umesto toga bi se po ceo dan igrala sa drugom decom u parku preko puta ulice. Najviše je volela da pravi stoj na rukama, ili da se igra školice. A kad bi je majka pozivala da dođe kući na ručak, devojčica bi se pravila da ne čuje i povlačila se u najudaljeniji deo parka.

Roditelji su na sve načine pokušavali da je privole da uči. Pretili su, kažnjavali je, obećavali batine. I ispunjavali obećanja. Ništa, međutim, nije pomagalo. Dikino oko je popuštala u školi i roditelji su bili toliko očajni da su je najzad ucenili: ili će da bude odlična, ili neće ići na more.

Devojčica je bila očajna. Znala je da ima toliko loše ocene, da čak i kad bi zagrelaja stolicu, ne bi stigla da popravi prosek. Pa opet je prionula na učenje. Na svakom času se javljala da odgovara, a pred očima joj toplo i radosno more.

Učitelji i učiteljice su se čudili ovoj promeni i zadovoljno klimali glavama. Dikino oko nije bila nemirno čeljade. Samo je bila rasejana, zaljubljena u igru i prirodu, a ponajviše u more. Da ne ode na more, pa to bi bilo toliko strašno, kao kad bi izgubila sve lutke koje je imala!

Roditelji su bili zadovoljni promenom. Dikino oko se sve ređe igrala u parku, a sve više vremena provodila nad knjigom. A noću bi, dok bi se prevrtala u krevetu, tužno uzdisala za morem. Sanjala bi kako je talasi miluju po nogama i kako joj vetar šapuće najčudesnije priče na svetu.

Tako je došao kraj godine. Sva su se deca radovala, samo je Dikino oko bila tužna. Jer, uz sav trud koji je uložila, nije postigla odličan uspeh. Bila joj je potrebna samo jedna petica, još samo jedna, i to iz engleskog, pa da bude odlična. Znala je da će se roditelji ljutiti i da će biti razočarani, ali joj je najžalije bilo to što more neće videti cele godine.

‚A šta ako i sledeće godine ne budem odlična’, pomislila je Dikino oko i pretrnula. ‚Šta ako nikad više ne vidim more’, pomisli i zajeca. Stajala je na sred školskog dvorišta. Zvono se oglasilo poslednji put i roditelji su već došli po svoju decu. Samo je Dikino oko stajala sama i uplakana.

Kad ju je majka dovela kući tog dana, ispričala je ocu šta se dogodilo. Dikino oko je sva ustreptala stajala na vratima od svoje sobe i prisluškivala. Znala je da to nije bilo lepo, ali morala je da čuje šta će tata da kaže.

A tata je ćutao. Dikino oko spusti lepu, plavu glavicu i proguta suze. Znala je šta to znači.

Novu školsku godinu Dikino oko je dočekala u poslednjoj klupi. Bila je bleda i ispijena. Nestalo je rumenila iz njenih obraza, nije više nožicama živahno vrtela ispod klupe, niti je sanjivo gledala kroz prozor. Bila je mirna i tiha i predana nastavi.

Dani su se nizali jedni za drugim, a devojčica je bila sve tiša i sve bleđa. Druga su se deca smejala na času, došaptavala, dobacivala papirićima, šutirala ispod stola, samo je Dikino oko gledala ispred sebe ili beležila vredno u svesku sve što bi učiteljica ispričala na času.

Kad bi majka došla na otvorena vrata, sva bi sijala od radosti. Njena je čerkica bila najbolja u razredu. Za nagradu bi dobijala lutke, lopte, čak se u kući raspravljalo da li da usvoje slatku, tigrastu macu iz komšiluka.

Dikino oko nije ni pogledala nove lutke, nijednom se nije poigrala s loptom, a komšijsku macu je uštinula za rep tako jako, da je ova cijuknula i pobegla. Roditelji su je tražili nekoliko dana i kad je nisu našli, obećali su ćerkici (ne znajući šta je učinila) da će joj kupiti psa.

Tako je prošlo prvo polugodište.

Kako je vreme odmicalo i kako su se časovi nizali, a građa postajala sve obimnija i teža, tako je Dikinom oku popuštala pažnja. Bila je toliko bleda, da joj se koža na suncu činila gotovo prozirnom. Osmeha je potpuno nestalo sa njenog lica.

Na pitanja je odgovarala polovično, zamuckujući i zastajkujući, ponekad bi čak i odustajala na pola odgovora i sedala nazad u klupu, iako je znala da nastavi dalje. Roditelji su očajavali.

Sve vaspitne mere koje su znali su već primenili: bilo joj je zabranjeno da se igra sa drugom decom u parku, da ide na rođendane, da joj druge devojčice dolaze u posetu, o lutkama da i ne govorimo.

Dikino oko je prestala da spava, da jede, da priča. Ležala je u krevetu i tresla se u groznici. Buncala je nerazumljive reči i mahala rukama, kao da želi nekog čvrsto da prigrli. Na trenutke bi je savladao san, ali bi se vrlo brzo budila i bezglasno jecala.

Tako je prošla cela zima i došlo proleće. Ili je bar trebalo da dođe. Ušli su duboko u april, a drveće nikako da ozeleni i sneg nikako da se povuče sa planina i iz grada. Svi su se čudom čudili. Odavno nije bilo ovako ljute zime.

Dikino oko za to nije znala, a i da je znala ne bi marila. Ona je sanjala o moru, o nepreglednoj plavoj površini, o šarenim kamenčićima i modro zelenim travkama. Sanjala je kako roni i skače u more, kako se sunča na plaži i pravi zamak od peska.

Maj je već bio pred izmakom i nazirao se jun, a beli snegovi su pokrivali svaku kuću i svaki prag. Ceo je grad, cela zemlja bila pod uzbunom. Svuda su stolovali sneg i led. Iz gradova na priobalju su javljali da je nivo mora zabrinjavajuće opao.

Devojčica nije ustajala iz postelje. Njeno je stanje bilo sve gore. Disala je sve teže i sve ređe dolazila k svesti. Pregledali su je svi lekari iz grada i zemlje i nisu joj našli leka. Niko nije znao kako da joj pomogne.

Sve dok jednog dana na vrata od stana nije zakulaca jedna pogurena baka. Zamolila je da je prime u kuću, a kad su joj skuvali čaj i poslužili kolačima, zatražila je da je odvedu kod male. Roditelji su bez reči ustali i poveli je u sobu.

Starica se jedva držala na nogama. Bila je seda i izborana, ali su joj oči i dalje bile žive. Ruke su joj se tresle, a glas podrhtavao dok je govorila. Jedva je uspela da se namesti na krevetu pored devojčice.

Pogledala ju je sažaljivo i dodirnula obraze. Prislonila je uho uz njene vrele usnice i pažljivo saslušala šta to dete bunca. Kad se pridigla, tužno je zavrtela glavom. Uzela je veliku, poderanu torbu sa patosa, stavila je u krilo i otvorila.

Roditelji su stajali na vratima sobe i kršili ruke. Nisu puštali ni glasa od sebe. Starica na njih nije ni obraćala pažnju. Iz torbe je izvadila staklenu bočicu, otvorila je nespretnim rukama i kanula nekoliko kapi na detetove usne.

„Ovo će da joj pomogne, ali je neće izlečiti”, rekla je promuklim, ozbiljnim glasom. „U njoj sedi jedna želja i dok joj se ne ispuni, dete neće moći da ozdravi. A koja je to želja”, ovde starica napravi pauzu i prekorno pogleda u roditelje, „to vi znate bolje nego ja.”

Starica se osovila na nesigurne noge, pozdravila se sa roditeljima, poželela im sve najbolje i otišla. Predveče toga dana Dikino oko otvori oči i osmehnu se. Roditelji su stajali iznad njenog kreveta i plakali od radosti.

Potom su seli na krevet, majka u visinu glave, otac kraj nogu, i šaputali kao omađijani:

„Idemo na more, čedo, idemo na more.”

Istog je trenutka, kako su to izrekli, priroda počela da se budi. Sneg se polako otapao, temperature su rasle, čak su se i laste vratile pod prozore. Svi su građani izašli na ulice, da uživaju u poju ptica i sunčevoj toplini.

A iz gradova na priobalju su pristizale radosne vesti: more je raslo i šumelo o tome kako će opet da zapljuskuje nožice jedne devojčice.

http://www.balkanwriters.com/broj7/tamaralujak7.htm, Beograd, novembar 2006.

http://bunker.orgfree.com/?page_id=5, Beograd, novembar 2006.

http://www.art-anima.com/tamaralujak/index.html, Beograd, decembar 2006.

43. Krug

Uzeli su mi sve.

Ostala je samo moja spoljašnost. Rekli su da će mi vratiti organe, kad im više ne budu trebali, ali je od tad prošlo mnogo, mnogo vremena.

Umorna sam.

Još samo jedan krug.

Ne mogu više.

Još samo jedan.

AD INFINITUM

Alisa u zemlji priča, str. 63, Beograd, oktobar 2006.

http://www.boni.co.yu/clanak.php?id=2726&sifg=14

http://bunker.orgfree.com/?page_id=5, Beograd, novembar 2006.

http://www.art-anima.com/tamaralujak/index.html, Beograd, decembar 2006.

42. Sreća

Kad sam video zvezdu kako pada s neba, pomislio sam za sebe jedan svet; svet sa elipsoidnim, zelenim suncem, poput našeg.

Ali svet bezbojan, a pun; jer sam sam bio bezbojan i prazan i neprimetan u gomili drugih koji su odisali plavom, crvenom, žutom.

Znao sam da nikad neću uspeti da dosegnem sreću.

Kad je moj svet krenuo da pada, shvatio sam da je još neko, tamo negde, daleko, poželeo istu želju.

Alisa u zemlji priča, str. 63, Beograd, oktobar 2006.

http://www.boni.co.yu/clanak.php?id=2726&sifg=14

http://bunker.orgfree.com/?page_id=5, Beograd, novembar 2006.

http://www.art-anima.com/tamaralujak/index.html, Beograd, decembar 2006.

http://www.romance-cafe.com/forum/topic/1528/63, januar 2008.

41. Nećeš vala

„Nećeš vala. Ja sam je izmislio“, reče Bog Tesli i uze mu Nobelovu nagradu.

http://bunker.orgfree.com/?page_id=5, Beograd, novembar 2006.

http://www.art-anima.com/tamaralujak/index.html, Beograd, decembar 2006.

40. Jelka

Jutro samo što je selo na Julino brdo. Otac je izveo ćerku u naselje, na svež vazduh.

Spustili su se na padinu zvanu Poljanče, koja je ovog jutra bila pusta.

Otac je položio novine na betonsku klupu i seo, a drugu polovinu je otvorio i počeo da čita.

Ćerka je trčala po mokroj stazi i zanimala se kamenčićima koje je usput skupljala i bacala.

Kad joj je bilo dosta igre, sela je ocu u krilo, i zagledala se u ogromnu jelku iznad klupe.

„Tata, kako se zove ovo drvo?’’, pitala je posle dužeg vremena.

„Jelka, sine.’’

„A zašto je toliko visoka?’’

„Zato što je stara.’’

„A koliko je stara?’’

„Pedeset godina.’’

„A kako ti to znaš?’’

„Pričao mi je otac, tvoj deda, kad sam bio mali, tako kao ti sad, kako su je sadili.’’

Dete je ćutalo zadovoljno odgovorom, a otac je nastavio da čita, zadovoljan što ćerka ćuti.

„A tajo, zašto joj je vrh suv?’’

„Zato što je bolesna.’’

„A hoće li ozdraviti?’’

„Neće, sine. Da su joj obolele donje grane, ozdravila bi, ovako…’’

Dete je ćutalo neko vreme, a potom se izvuklo iz očevog krila, prišlo ogromnom stablu i zagrlilo ga. Otac je podigao glavu i toplo se osmehnuo.

„Hajdemo, Malena’’, ćerkica je pružila ocu ruku i pošla. Na putu do kuće se nekoliko puta okrenula ka jelci i mahnula joj.

Sledećeg vikenda otac je ponovo izveo ćerku u šetnju. Uzeo je novine, utoplio dete i izašao. Seo je na istu klupu i otvorio novine da čita.

Nakon nekog vremena, kad je podigao glavu da proveri gde mu je ćerka, Malene nije bilo na stazi. Nešto ga je samo preseklo preko stomaka. Okrenuo se, uplašen i ugledao dete kako stoji i osmehuje se.

„Šta je bilo, Malena, zašto se ne igraš?‘’

Dete je pokazalo na jelku. Otac je ustao, udaljio se od klupe i pogledao gore.

Vrh jele je bio zelen.

http://bunker.orgfree.com/?page_id=5, Beograd, novembar 2006.

http://www.art-anima.com/tamaralujak/index.html, Beograd, decembar 2006.

http://www.neogen.rs/group/3503/view-posts/22818/page/2/asc, 4.10.2009.

Beogradska kapetanija, http://beogradskaka5anija.cyberfreeforum.com/sedida-ti-priam-f9/tamara-lujak-t2537.htm, 25.10.2009.

39. U redu

Sinoć je do kasno u noć ostao sa prijateljima u kafani i jutros kad se probudio nije mogao da se seti kako je stigao kući, kako se skinuo, niti kad je legao u krevet. Sećao se samo pritiska u glavi i napora sa kojim je otvorio kapke. Promeškoljio se u krevetu, protegao i okrenuo na bok. Savio je jednu nogu u kolenu, jednu ruku stavio pod jastuk, priglio ga i nastavio da spava.

Ali, san nikako da mu dođe na oči. Položaj u kojem je ležao je bio nezgodan, pa se okrenuo na leđa, prekrstio ruke ispod glave i zagledao se u tavanicu. U sobu se probijala slaba svetlost dana. Nije znao koliko je sati. Nikad nije nosio sat. Zatvorio je oči i pridremao.

Kad se probudio već se bilo razdanilo. Obukao se, pokretima sporim i otežalim od sinoćnog provoda. Kad bi barem mogao da se seti sa kim je sve bio? I gde. Pogledao je sebe u ogledalu dok se umivao, ali kako mu se nije dopalo ono što je video, ugasio je svetlo u kupatilu i izašao.

Skuvao je jaku crnu kafu bez šećera i seo na fotelju da se malo odmori. Nije upalio televizor. Nije voleo da ga bombarduju vestima od ranog jutra. Umesto toga se zagledao kroz prozor. Grane obližnjeg drveća su se blago njihale na vetru.

Živeo je u jednoj od sporednih ulica velikog grada, u jednoj od onih u kojoj se nikad ništa značajno nije događalo. Kaldrma je na nekim mestima propala, na drugim je bila izvaljena i odnešena. Na trećem su se, pak, mestu kocke rasenile poput šava na čarapi. Svejedno je voleo ovaj sokak i u njemu rado živeo, iako su ovde sve zgrade bile trošne, iako su njeni stanovnici i dalje sušili veš u dvorištu, i držali ugalj u podrumima.

Kapci su mu bili teški. Nije mu se izlazilo napolje. Ali, posao nije mogao da čeka. Imao je klizno radno vreme, na čemu su mu svi u firmi zavideli. Ali, bio je najbolji u svom poslu. Reklame su bile njegov život. Još od malih nogu je sedeo pred televizorom i učio ih napamet, kao pesmicu.

Uzdahnuo je, odložio šoljicu na sto i ustao. Nebo je bilo sivo, bez oblaka. Mrzeo je takve dane. Nisu bili inspirativni. Uzeo je kaput i šešir sa čviluka i otvorio vrata od stana. Oblačio se u hodniku, dok je zaključavao vrata.

Nikog nije sreo na stepenicama. Izgleda da je ipak kasno ustao. Šta li je to pio sinoć, kad je toliko trom? Spustio se trošnim stepenicama, prošao uskim, mračnim hodnikom, povukao staklena vrata ukrašena kovanim gvožđem i izašao na ulicu.

I tad ga je ugledao.

Red je počinjao na vrhu ulice, ili mu se bar tako činilo i protezao se dole ka centru. Kilometrima. Pomislio je da nije i dalje pijan. Zastao je, naslonio se leđima na ulazna vrata zgrade i uhvatio se za ukrase od kovanog gvožđa. Bili su prijatno hladni i to ga malo povrati.

Pomislio je da nije u posetu došao strani diplomata, ali je odmah odbacio tu misao, jer koji bi se strani diplomata vozio ovom ulicom? Da nisu demonstracije? Ali, onda bi cela ulica bila zakrčena. Ovde su svi ljudi uredno stajali u redu.

Odvojio se polako od vrata. Poželeo je da sazna kuda su se to svi ti ljudi uputili, ali ga obuze nekakva čudna, do tad nepoznata, jeza, te se pokoleba. Kretao se polako. Red se pružao poput pijavice, presecao jednu od glavnih uica, peo se uz brdo, i nestajao dole, ka centru. Zemljomir je ubrzao korak, vodeći računa da nikog ne očeše.

Izbio je na glavnu ulicu i nije se nimalo iznenadio kad je video da je ceo saobraćaj bio obustavljen. Autobusi su stajali parkirani na trotoaru, kola su stajala na sred ulice sa vratima širom otvorenim, dok su sve trafike zjapile prazne. Okrenuo se i zapazio da su i vrata svih prodavnica u vidokrugu bila širom otvorena.

Zemljomir je zastao na trenutak, a potom odlučio da nastavi dalje. Kretao se sporije i proučavao lica ljudi. Neka su bila zabrinuta, drugima je bilo dosadno, treći su veselo čavrljali. Jedni su čitali novine, drugi su se svađali, treći su slušali muziku. Bilo je tu siromašnog sveta, musavih derana, uštogljenih poslovnih ljudi, te starih, pogurenih bakica.

I kao da ga niko nije primećivao. Kao da su svi bili zagledani u jednu tačku ispred sebe, ili zadubljeni u svoje misli. Red se, kako mu se činilo, nije pomerao. Kao da je bio zamrznut u vremenu.

Počeo je da se penje brdom. Odlučio je da se popne do samog vrha, pa ako mu se pogled sa njega ne dopadne, da se okrene i vrati kući. Nek prespava dan. Na poslu će moći i bez njega. Osećao je kako mu noge postaju sve teže, kako diše sve pliće i brže.

Stegao je revere kaputa, kako bi se zgrejao, jer ga najednom obli hladan znoj. Nabio je šešir na čelo, pognuo se i nastavio sa usponom.

Najzad je izbio na čistinu. Odavde je imao pogled na centar grada. Da je bilo sunca, video bi zgradu u kojoj je radio, a koja se nalazila na samoj obali reke, odmah do Velikog parka. Ovako je pogledom uspeo da obuhvati samo Glavnu ulicu i nekoliko okolnih kuća, koje su je, poput vernih slugu, pratile.

Red je vijugao, zanosio se, ali se nije prekidao, niti mu se video kraj. Bio je siguran da je poludeo. Dlanovi su mu bili hladni. Zavukao je ruke u džepove i prišao jednom mladiću u teksas jakni.

„Šta se dešava?’’, upitao je izlomljenim glasom. Mladić nije odreagovao. Kao da je bio zadubljen u misli. Tada Zemljomir shvati da od kad je izašao iz kuće, nije čuo ni jedan jedini zvuk izvan reda. Sve unaokolo je bilo mirno. Samo je red živeo.

„Šta to čekate?’’, upitao je malo glasnije. Mladić se prenu, okrenu svoje široko, zajapureno lice, i toplo se osmehnu.

„Smrt’’, odgovorio je, okrenuo mirno glavu i ponovo se zadubio u svoje misli.

Zemljomira preseče nešto u grudima. U glavi mu se vrtelo, osećao je kako mu se niz kičmu spušta jeza, kako se glas lomi negde duboko u njemu i preti da izleti iz grla kao urlik. Ali, umesto da jekne, da se onesvesti, da naruši mir ovog reda, samo se zanese malo i zagrcnu se.

Mladić primeti da mu je loše, istupi iz reda i pohita da ga pridrži da ne padne. Zemljomir je odmicao, bojao se da mu dozvoli da ga dodirne, jer je verovao da će ludilo koje je zahvatilo ove ljude da pređe i na njega.

Mladić ga stegnu za mišicu čeličnim stiskom i Zemljomir oseti kako mu noge klecnuše, kako mu se celo telo opušta, kao da je sva snaga iscurela iz njega. Opet mu se prispavalo. Mladić ga povuče blago ka redu i Zemljomir se poslušno pokrenu.

Hemitor, br. 455, str. 14, Beograd, septembar 2006.

http://bunker.orgfree.com/?page_id=5, Beograd, septembar 2006.

http://www.art-anima.com/tamaralujak/index.html, Beograd, decembar 2006.

Beogradska kapetanija, http://beogradskaka5anija.cyberfreeforum.com/sedida-ti-priam-f9/tamara-lujak-t2537.htm, 25.10.2009.

38. Šuma

Duboko u šumi, ispod stene igrali su se mala lisica i još manji zec. Njihove majke su sedele malo dalje i pričale uz čaj i poslednje kolače koji su preostali. Išli su na dalek put, još dublje u šumu.

Kod žbunja iznad stene sedeli su u krugu vuk, medved, jelen, miš i sova i razvijali taktiku povlačenja. Bili su zabrinuti i umorni. Hrane je polako nestajalo, danima nisu spavali, a neprijatelj, čovek, je nezaustavljivo grabio napred.

Odlučeno je da se ptice podele u dve grupe: jedna je trebalo da navodi ljude na pogrešan trag, a druga da vodi životinje ka središnjem delu šume, cilju putovanja.

Tamo se po predanju nalazila ogromna pećina čiji je ulaz bio dobro sakriven i poznat samo nekolicini najstarijih, a koja je bila u stanju da primi sve životinje u sebe.

Posle nekoliko dana hoda stigli su do pred ulaz u pećinu. Sitne životinje su bile preslabe da nastave dalje. Hrane je nestalo, vodu sada, kad im je čovek bio za petama, nisu mogle da traže, dok je ulazak u pećinu bio previsoko, a uspon pretežak.

Sitne životinje odlučiše da ostanu u šumi i dočekaju svoju sudbinu, ali velike životinje za to nisu htele ni da čuju: medvedi su išli prvi i pomagali ostalima, lije su na leđima nosile zečeve, vukovi su u čeljustima nosili krtice, jazavce i druge životinje, sove su nosile miševe.

Tako su se svi udobno smestili u unutrašnjost pećine. Nekoliko najmlađih vukova je pošlo da ispita pećinu. U hodnicima je vladao potpuni mrak, osećala se vlaga i memla, pa opet, vukovi se nisu bojali. Hitali su napred, ne obazirući se na ogrebanu šapu, posečenu njušku ili iskrzan rep.

Vratili su se posle jednog dana i saopštili povoljne vesti. Veselju nije bilo kraja!

Još jedanput su svi krenuli na put. Posle pola dana hoda stigli su na kraj poslednje i najveće dvorane i ugledali svetlost. Dole, u ambisu iznad kojeg se dvorana završavala, ležala je stoletna šuma. Stabla su bila toliko debela i visoka da se i samim medvedima vrtelo u glavi.

Pa opet, hrabro otpočeše sa spuštanjem, a ptice doleteše da im požele dobrodošlicu.

http://www.bundolo.org/templates/showepisode.php?id=159&PHPSESSID=15d99e90df269ff3ad4d29029322ec1c, Novi Sad, avgust 2006.

http://bunker.orgfree.com/?page_id=5, Beograd, avgust 2006.

http://www.boni.co.yu/clanak.php?id=2722&sifg=14

Radio „Naksi”, emisija „Planeta ljubavi”, Beograd, 2006.

http://www.art-anima.com/tamaralujak/index.html, Beograd, decembar 2006.

Beogradska kapetanija, http://beogradskaka5anija.cyberfreeforum.com/sedida-ti-priam-f9/tamara-lujak-t2537.htm, 25.10.2009.

37. Stiks

‘’Moraš da siđeš u svet mrtvih i napraviš čamac kojim ćeš da pređeš reku Stiks’’, grmeo je Zevs. Presto na kojem je sedeo je bio toliko blještav i toliko visoko postavljen, a sam bog tako krupan i strašan, da Nom nije smeo da podigne glavu. Kad je, bojažljivim korakom, ušao u prestonu dvoranu, gledao je samo ispred sebe, pitanja postavljao tiho i sa zastajkivanjem, i problem izložio u jednom dahu ne trepćući.

Kolena su mu klecala, a dah zastao dok je Zevs odlučivao o njegovoj sudbini. Nisu svaki dan dolazili smrtnici sa sličnim pitanjem pred boga.Ustvari, koliko se Nom sećao, samo je jedan izašao pred Zevsa sa sličnim zahtevom. I taj nije uspeo. Nije disao dok je posmatrao šare na mermernom podu.

„Ponećeš pehar pun vode života što ću ti ga dati, iz kojeg ni kap ne smeš da proliješ, jer ćeš u protivnom zauvek ostati u Donjem svetu. Kad pređeš reku, Kal će te čekati na obali, ali ona sama mora da uđe u čamac jer, ako nogom stupiš na tle, umrećeš’’, nastavljao je Zevs. I da je hteo, nije mogao nazad. Znao je da je njegov zahtev drzak, ali nije ni mogao da pretpostavi da će, čak i ako bude bio uslišen, biti tako teško izvodljiv.

„Odmah ćete krenuti natrag i doneti mi pehar. I tek ćete onda biti slobodni‘’, poslednje reči Zevs nekako posebno naglasi, i pruži Nomu stakleni pehar, dvojnu mrežastu dijatretu, ukrašenu zlatom i srebrom i pismenima na obodu, čija su značenja samo bogovi znali, uz osmeh od kojeg čoveka prođoše žmarci.

Trebalo mu je sedam dana i sedam noći da stigne do carstva mrtvih. Morao je da se kloni glavnih puteva, jer da je sreo ma i jednog jedinog čoveka, i da je progovorio ma i jednu jedinu reč, ne bi više bio u Zevsovoj zaštiti, i magične reči kojima ga je ovaj štitio ne bi više delovale protiv harpija, mojri i boginja Hekate i Tihe. Na samom ulazu u Donji svet je stajao strašni Kerber, koji se krotko povukao u stranu i propustio ga da prođe, videvši šta nosi i shvativši ko ga šalje.

U Donjem svetu, na obali reke Stiks, Nom je sedam dana i sedam noći pravio čamac od crnih topola, koje mu je poklonila ljubazna Persefona. Dok je radio mukotrpan posao, jer crne topole su bile najtvrđe drvo koje je ikad raslo na oba sveta, čudio se tome što se Persefona sada, po prvi put, umešala u poslove smrtnika.

Ali, nije smeo prerano da se raduje. Svako malo je pogledao ka dvojnoj dijatreti, jer su se ljutiti bogovi Donjeg sveta koristili svim znanim i neznanim sredstvima kako bi ga osujetili. Osim Persefone. Kad je završio čamac, odvezao se na drugu obalu pazivši da ne prospe ni kap vode iz pehara.

Na drugoj obali ga je, kao što je Zevs i obećao, čekala Kal. Bila je to tek bleda senka nekadašnje lepote ali, opet, u trenutku kad ju je Nom ugledao, a bio je to trenutak kad je čamac pristao uz obalu, jer nije smeo ranije da podigne pogled, ruka mu zadrhta od silnog uzbuđenja i jedna kap iz pehara se preli.

Kal briznu u plač, Nom samo što ne ispusti pehar od silnog straha, dok vreme kao da je stalo. Crne topole su prestale da se njišu, seni velikih junaka su zastale u priči i podigle pogled ka reci Stiks, čak su i bogovi Donjeg sveta zastali sa svakodnevnim poslovima, kako bi uživali u Nomovom kraju.

Tada se desilo nešto što se nikad ranije nije desilo, i što su svi, pa i sami bogovi, smatrali nemogućim: vode Stiksa se povukoše i kap pade na dno! Nom je ostao živ!

Kal mu se presretna obesi o vrat, čamac se otisnu od obale i krete nazad. Crne topole zašumeše, seni se rasćeretaše, Kerber, čuvar koji se nikad nije odvojio od vratnica Donjeg sveta, otprati smrtnike jedan deo puta, dok su jedino bogovi i dalje stajali u čudu i neverici.

Kal i Nom su se za tri dana i tri noći vratili na Olimp. Na planini je vladao nesvakidašnji žamor. Svi bogovi su se okupili u prestonoj dvorani kako bi videli ko su ti smrtnici koji su uzdrmali Donji svet. Sa svih strana su radoznale i ljubomorne oči posmatrale dva gola i bosa stvorenja kako se sa zebnjom približavaju Zevsovom prestolu.

Vrhovni bog je, podbočivši bradu jednom rukom, sedeo mrk i ćutljiv jer, znao je da jedna kap nedostaje. Bio je krupniji nego što ga je Nom pamtio i to ga zabrinu. Jače steže Kalinu mišicu, ali nastavi klecavim nogama dalje. Zaustavili su se u podnožju prestola, kleknuli i pognuli glave. Nom pruži pehar drhtavom rukom.

Zevs je prihvatio dijatretu, odmerio je pogledom i podigao jednu obrvu u čudu. Dakle, istina je. Pogledao je prestrašen, ali živ i zdrav mladi par, podigao visoko pehar kako bi i drugi bogovi mogli dobro da ga osmotre i doneo presudu.

Pustio je mlade da žive.

 

http://www.art-anima.com/d/price/stiks.html, Kruševac, jul, 2006.

http://bunker.orgfree.com/?page_id=5, Beograd, avgust, 2006.

Radio „Naksi”, emisija „Planeta ljubavi”, Beograd, 2006.

http://www.art-anima.com/tamaralujak/index.html, Beograd, decembar 2006.

Beogradska kapetanija, http://beogradskaka5anija.cyberfreeforum.com/sedida-ti-priam-f9/tamara-lujak-t2537.htm, 25.10.2009.

36. Samok

„Dobrodošli na planetu Samok. Nadamo se da ste imali ugodan let i da ćete imati lep boravak. Pristupite kabinama i sačekajte, molim.”

Stolica je bila staklena, hladna, bez ukrasa. Kabina velika, sa dvoja vrata,  jedna ispred i jedna iza Kitirka. Torba se nalazila sa njegove desne strane, kod nogu; odeća prebačena preko staklenog paravana.

Jedan stariji, krupniji Samok je ušao na vrata ispred Kitirka i upitao ga, ne osobito ljubazno:

„Jeste li me dugo čekali?”

„Ne.”

„Dobro. Je li to sve od prtljaga što imate sa sobom?”

„Da.”

„Zašto tako malo?” Čovek začuđeno pogleda Samoka. Šta se to njega ticalo?

„Više mi nije potrebno.”

„Koliko ste planirali da ostanete?”

„Nedelju dana.”

„Bojim se da ćete morati da produžite boravak.” Rekao je Samok mirno i ukucao podatke u kompjuter ugrađen u nadlanicu.

„Zašto? Zar brod ne ide svake nedelje?”, upitao je Kitirk začuđeno.

„Da, ide, ali je najkraći propisani boravak na našoj planeti petnaest dana.”

„Kakav je to propis?”, upitao je Kitirk začuđeno.

„Vrlo praktičan. Pošto nam je turizam u opadanju, odlučili smo se da svakom omogućimo duži boravak na našoj planeti.”

„Čak i ako se dolazi zbog jednodnevnog posla?”

„Čak i tad.”

„Pa, to je suludo!” Osećao je kako mu se grči stomak i znoje dlanovi.

„Ali, deluje.” Odgovorio je Samok mirno. Kitirk ga je posmatrao nekoliko trenutaka u čudu. Zar je moguće da je neko doneo takav propis?

„Ovo je odeća u kojoj ste došli?”

„Da.”

„Moraće malo da se poradi na njoj.” Samok je upisivao podatke u kompjuter. Bio je vrlo predan poslu.

„Nešto nedostaje?”, upitao je čovek nervozno.

„Jedan rukav.”

„Kako to mislite?” Hladan znoj je počeo da mu izbija po čelu.

„Primećujete da svi na Samoku imaju treću ruku smeštenu na grudima. Ne trpimo velike razlike na planeti. Biće Vam ugrađena jedna.”

Da nije sedeo, srušio bi se.

„Otvorite torbu. Šta imate da prijavite?”

„Samo lične stvari.” Kitirk se premišljao da li da prekine ovu neugodnu proceduru, ali se prisetio da je posao zbog kojeg je došao bio suviše važan da bi propao.

„Koliko pari čarapa?” Ostao je bez teksta. Prestao je da lupa nogama o pod od stakla i zagledao se u Samoka. Ovaj se sam poslužio.

„Šest, sedam. Dokupićete.” Ukucao je podatke u nadlanicu. Kitirk ga je zabezeknuto posmatrao.

„Košulja? Devet. Mnogo. Pet ćete prodati, ovde se mnogo ne modira.”

Nije treptao.

„Zinite.”

Zinuo je kao po komandi.

„Hm. Dva zlatna zuba. Ne valja.”

„Kako pobogu ne valja?! Šta se to ovde dešava?!” Nije više mogao da izdrži. Dođavola i posao! Ovo odmah mora da se prekine.

„Na planeti Samok kriminal je iskorenjen. Svako javno pokazivanje bogatstva je rizik da se kriminal opet ne raširi. Zubi će Vam biti izvađeni i vraćeni pre nego što odete.”

„Ovo je nečuveno!”

„Ali, deluje”, odgovori Samok mirno. „Ustanite.” Prišao je čoveku i dobro osmotrio svaki delić njegovog tela.

„Mala mišićna masa, mali stomak. Jedna injekcija za povećanje mišićne mase, druga za povećanje telesne težine.”

„Sad je stvarno dosta!” Kitirk je krenuo da se obuče, iznerviran, ali ga teška ruka Samoka i gvozdeni stisak, zaustaviše.

Prebledeo je.

„Želim Vam ugodan boravak na planeti Samok”, reče i povede ga sa sobom.

Zeleni konj, br. 15, Temišvar-Beograd, 2006.

http://www.rastko.ro/konj/15-2006.htm – 69k – 24 јун 2006, Beograd, 2006.

http://bunker.orgfree.com/?page_id=5, Beograd, jun, 2006.

Radio „Naksi”, emisija „Planeta ljubavi”, Beograd, 2006.

http://www.art-anima.com/tamaralujak/index.html, Beograd, decembar 2006.

Astronomija, br. 24, Nova br. 8, str. 7, Beograd, mart 2007.

Beogradska kapetanija, http://beogradskaka5anija.cyberfreeforum.com/sedida-ti-priam-f9/tamara-lujak-t2537.htm, 25.10.2009.

http://beogradskaka5anija.cyberfreeforum.com/sedida-ti-priam-f9/tamara-lujak-t2537-10.htm, 25.10.2009.

35. Vampiri

“Mi vampiri smo potpuno neshvaćeni od strane ljudi. Znao sam nekada ko je kriv za takvu sliku o nama, ali sam zaboravio. Nije ni bitno, uostalom.

Živimo, ne u mračnim i strašnim dvorcima negde duboko u Transilvaniji, već u malim, tesnim stanovima; ili u velikim, osunčanim kućama, izdvojenim od sveta. Sve zavisi od ukusa i posla kojim se vampir bavi.

Mi, znate, volimo prirodu i sunce. Dobro, ne volimo ceo dan da se izležavamo na suncu, poput nekih ljudi, ali volimo, recimo jedno popodne da provedemo na obali kakvog mora ili jezera. Šume isto volimo, ali ne zato što se pretvaramo u slepe miševe i visimo po granama, već zato što nas štite od sunca kad je jako; što nam pričaju o našim precima, nama samima.

I ko li je samo izmislio da imamo očnjake kojima sišemo krv? Molim Vas, to je tako ponižavajuće! Kao i svi drugi, odemo u prodavnicu i kupimo krv – svinjsku, juneću, ljudsku.

Danas može svašta da se nađe u tim prodavnicama: krv u konzervi, sladoled od krvi, sok od krvi, krv kao prilog… Ali, odlutao sam.

Prihvatamo se svake vrste posla. Najviše nas je mesara i patologa, iz razumljivih razloga, ali ima i onih koji se bave drugim poslovima, kao recimo, profesori, lekari, zubari, novinari.

I, molim Vas, uopšte ne spavamo u kovčezima. Vrlo su neudobni, probao sam u više navrata i ne ide. Ne može vampir u njima ni da se okrene. Veliki bračni krevet je ono što ja volim, za druge ne znam.

Odeća nikako nije samo crna, pa dosadilo bi nam da nosimo stalno jedno te isto.

I, pobogu, ne živimo večno, ko li se samo toga dosetio? Možda imamo duži životni vek, ali ne mnogo duži.

Ustvari, mi smo toliko slični ljudima, da bih mogao da kažem, da sam samo malo slobodniji, da smo mi – ljudi.”

Završi Teofil svoje izlaganje i šeretski se osmehnu.

Palcem, kažiprstom i srednjim prstom uhvati činiju od pet litara, nazdravi lešu obešenom naglavce o drvenu gredu iznad činije i otpi.

Naš Trag, br. 4, Velika Plana, jun 2006.

http://bunker.orgfree.com/?page_id=5, Beograd, jun, 2006.

http://www.art-anima.com/tamaralujak/index.html, Beograd, decembar 2006.

34. Komore sna

Odmor mu je bio neophodan.

Uputio se ka Kupoli smeštenoj van grada. Malo je njih tamo odlazilo. A još manje ih se vraćalo. Ali izbora nije imao.

Skrivena planinskim vencem, počivala je u tišini, i čekala nove žrtve. Neki su u njoj tražili spas, izgubljenu sreću. Ali, pre svega odmor. A nalazili su smrt.

Komore sna su bile prilično male prostorije smeštene pod zemljom, taman za jednu postelju i stočić na kojem su ležale pilule raznih oblika, boja i veličina. Pilule sudbine. Svako je imao samo jednu šansu.

Čim je stupio u mračnu prostoriju, uzeo je malu, trouglastu, u zeleno obojenu pilulu. Valjda će mu ona doneti odmor.

Ispostavilo se da je i Form bio jedan od onih koji su svoj kraj našli u ovoj grobnici budućnosti.

http://www.atc.org.yu/data/File/Citaonica/Komore%20sna.pdf, Beograd, maj 2006.

http://bunker.orgfree.com/?page_id=5, Beograd, jun 2006.

http://www.art-anima.com/tamaralujak/index.html, Beograd, decembar 2006.

33. Čovek

Bilo je mračno i beščujno oko njega. Pokušao je da se pokrene, ali je osetio pritisak koji ga je iznenada okružio.

Nije znao gde se nalazi. Znao je samo da lebdi u vremenu i prostoru koji su za njega izgubili svoje pravo značenje. Rukom je zaparao mrak oko sebe i osetio nemoćnost pred njegovom veličinom. Disao je sporo, pokušavajući da pronađe oslonac pod sobom. Nije uspeo. Osećao je bojazan od neznanja u kojem je plivao, želeo je da pobegne, da se izbavi iz zagrljaja beščulnosti u koji je upao. Pokrenuo se, iako je podsvesno znao da ne sme. Nešto ga je i dalje gušilo. Udario je nevidljivu zabranu, skupivši se u iščekivanju kazne. Nije došla. Osnažen, udario je ponovo. Nikakav zvuk, nikakav odgovor. Nestrpljivo je nasrnuo na prostor tišine. Mir, prazan prostor. Gubio je nadu, ali i pored toga je zadavao udarce. Verovao je da u njima leži odgovor, rešenje, spas. U njima je video izlaz iz – čega?

Onda je sasvim polako osetio odgovor – čudesno brujanje se pojačavalo u njegovim mislima i osećao je dolazak neminovnog. Pritisak je sužavao prostor njegovog postojanja, dobijao na snazi i ubrzanju. Govorio mu je, donosio njegovu sudbinu. Otkrio mu novi svet, podario svetlost.

Tako se rodio čovek.

http://www.atc.org.yu/data/File/Citaonica/Covek.pdf, Beograd, maj 2006.

http://bunker.orgfree.com/?page_id=5, Beograd, jun 2006.

Radio „Naksi”, emisija „Planeta ljubavi”, Beograd, 2006.

http://www.art-anima.com/tamaralujak/index.html, Beograd, decembar 2006.

http://www.neogen.rs/group/3503/view-posts/22818, 4.10.2009.

32. Grad

Centralna zgrada odisala je spokojstvom već nebrojeno godina.

Okružena sa četiri pomoćne zgrade predstavljala je ceo jedan grad.

Go, opustošen u nemilosrdnom ratu protiv druge civilizacije.

Invaziju je stanovništvo dočekalo nespremno i stoga je bilo osuđeno na propast.

Tehnološka dostignuća bila su nemoćna pred nadošlim talasom.

Odoleo je mali broj ljudi.

Ejv je bio jedan od njih.

Retke inteligencije, poput njegove, su, međutim, poklekle pred zakonima prirode.

Godinama su njihova tela počivala u zatvorenim kapsulama.

Okružena samo tišinom i pustoši cele planete.

Svemir je strpljivo čekao na čudo.

U željenom trenutku ono se i dogodilo.

Misao se prvo začela u Ejvu.

http://www.atc.org.yu/data/File/Citaonica/Grad.pdf, Beograd, maj 2006.

http://bunker.orgfree.com/?page_id=5, Beograd, jun 2006.

Radio „Naksi”, emisija „Planeta ljubavi”, Beograd, 2006.

http://www.art-anima.com/tamaralujak/index.html, Beograd, decembar 2006.

31. Trgovac

Bilo je suviše rano za zvono na vratima.

Ipak je ustao i otvorio.

„Dobro jutro Vam želim’’, reče čovek ozbiljnog lica. „Ja kupujem vreme.’’

„Koje?’’, upita Intov sanjivo, trljajući oči u pokušaju da se razbudi.

„Svako. Privatno više cenim, vreme provedeno na poslu manje; vreme provedeno u društvu tražim, vreme samoće ne u tolikoj meri. Prošlo manje plaćam, sadašnje više, buduće po dogovoru. Ako prodate prošlo biće kao da ga nikad niste ni imali.

„Vreme neprijatnih situacija i nesreća dobro plaćam – u zavisnosti od nesreće, vreme blagostanja i sreće najčešće tražim, ali je malo ko zainteresovan za prodaju.’’

„Da li postajemo mlađi kada Vam prodamo prošlo vreme?’’, Intov je sada već bio sasvim budan i vrlo zainteresovan.

„Ne’’, reče trgovac, ničim ne pokazavši da je oduševljen tom idejom. Negde je zabeležio u sebi, da sledećoj mušteriji obavezno mora da priđe sa te strane.

Intov se razočarano prebacio sa jedne noge na drugu.

„A vreme smrti’’, pitao je bojažljivo, „može li ono da se proda?’’

Trgovac se trudio da ne pokaže uzbuđenost:

„Znate, vrlo retko se dešava da kupim nečiju smrt. Izuzetno mali broj ljudi se na tako nešto odluči, iz meni nepoznatog razloga, i to uglavnom sirotinja, razume se, ali verujte mi, plaćam bolje nego vreme sreće.’’

„Prodaću.’’

„Imate li porodicu?’’

„Ćerku.’’

„Savršeno’’, reče trgovac i prođe rukom kroz vazduh, kao da hoće nešto da izbriše.

Sujangan je sledećeg jutra kraj kreveta pronašla zadivljujuću sumu novca. Istrčala je iz sobe ne bi li radosnu vest saopštila ocu, ali njega nigde nije bilo.

http://www.hc.co.sr/, Webzine br. 48, Ćuprija, maj 2006.

http://bunker.orgfree.com/?page_id=5, Beograd, jun 2006.

http://www.art-anima.com/tamaralujak/index.html, Beograd, decembar 2006.

30. Tornado

Oduvek me je fascinirala pojava tornada, zato sam im i posvetio ceo život.

Lovio sam ih gde sam stigao. Slikao, slušao, zapisivao. I što sam se više približavao, to su mi bili dalji.

Jednog sam se jutra zatekao na pustoj, goloj planini u trenutku kada se budio ženski vetar. Prepoznao sam je po bledoj, tananoj nijansi crvene što se nazirala na jutarnjem svetlu. Odlučio sam da je pratim.

Prostrujila je pored mene, zaokrenula iza šiljate stene i zastala. U stvari nije zastala, već se polako vrtela u krug. Nešto dalje od nas, protezao se muški vetar, u oštrim, jakim plavim tonovima. Zastao je kad nas je ugledao, ženski vetar u stvari. Ja za njih nisam postojao. Jednostavno me nisu primećivali.

A onda se ženski vetar dao u beg. Pojurio ju je istog trenutka. Vijali su se celo jutro oko golih, nemih stena, dok sam ja sedeo na samom vrhu i slikao.

Kada je odlučila da je bilo dosta igre, prepustila mu se. Prišao joj je sa desne strane i obuhvatio oko stuka. Zaigrali su.

Prvo polako, bojažljivo, a zatim, kako su im se delovi tela upoznavali i postajali prisniji, sve brže i brže dok se nisu stopili u jedno. Visoki, delom crveni, delom plavi, a ponajviše ljubičasti stub, okretao se u smeru suprotnom od skazaljke na satu, kočoperio se, a zatim nestao sa vidika.

Stajao sam jedno vreme u čudu, a potom izvadio film iz aparata.

Najkraće priče 2005, Beograd 2006.

http://bunker.orgfree.com/?page_id=5, Beograd, jun 2006.

Radio „Naksi”, emisija „Planeta ljubavi”, Beograd, 2006.

http://www.art-anima.com/tamaralujak/index.html, Beograd, decembar 2006.

29. Plamen

„Plamen u tvojim očima – biće uklonjen.’’

Bila je poslednja od Plamenog roda koju su uhvatili i poslednja koja je ostala u životu.

Šuksi su nosili led u uglovima očiju, te su zbog toga bili krvni neprijatelji Plamenom rodu, koji je svoju vatru čuvao u zenicama.

Iz bojazni da ih Plameni ne pokore, Šuksi su objavili rat i počeli da pustoše planetu Pla.

Izmislili su aparat koji je gasio vatru u očima Plamenih, te su, uz njegovu pomoć, uspeli da osvoje i zalede celu planetu.

Još je samo Mena ostala.

Prineli su devojčinim očima aparat, koji je trebalo da usisa plamen u sebe, ugasi ga vodom, a potom vodu pretvori u led.

Pala je beživotno na pod.

Operater je otvorio aparat, izvadio bočice sa kockicama leda i preneo ih do poslednjeg  kontejnera koji je trebalo da se napuni.

Dok ih je spuštao, jedna bočica tresnu o pod,  razbi se i led se prosu.

Operater se brzo sagao da pokupi led, radio je u rukavicama, i vrlo spretno je obavio posao.

Pretražio je celu prostoriju, ne bi li našao zalutali komad i kad se uverio da je sve čisto, stavio je bočice u kontejner i otišao.

Mena je ležala na podu. Nije se pomerala. Kamere koje su je snimale nisu, narednih nekoliko minuta, beležile znake života.

Ugašene su.

Cela zgrada je zatvorena i zaleđena.

Mena se prenu.

Plamen u njenim očima se nije ugasio.

http://www.hc.co.sr/, Webzine br. 44, Ćuprija, februar 2006.

Radio „Plana“, emisija „Vrteška“, Velika Plana, maj 2006.

http://bunker.orgfree.com/?page_id=5, Beograd, jun 2006.

Radio „Naksi”, emisija „Planeta ljubavi”, Beograd, 2006.

http://www.art-anima.com/tamaralujak/index.html, Beograd, decembar 2006.

http://www.neogen.rs/group/3503/view-posts/22818, 4.10.2009.

28. Neboljub

Noć je pala na Miroč. Neboljub je sedeo na steni i posmatrao Veliki kazan. Kolena je držao visoko na šiljatoj steni, tako mu je nekako bilo lakše za sedenje. Vetar je mrsio gustu kosu, ali mladiću to nije smetalo. Ruke je držao iza sebe, zabodene u ispuste stena, sa kojih je kapala krv.

Ali, ta krv nije bila Neboljubova.

Uspon na vrh Miroča trajao je celo jutro. Krenuo je negde oko šest, dok je još bilo slane po travi i magle u krošnjama drveća. Teren je bio negostoljubiv, ali Neboljub nije mario. Sa rancem na leđima pošao je da osvoji vrh Miroča i ništa nije moglo da ga spreči. Ni magla, ni hladnoća ni težina terena.

Posle dva sata neprekidnog uspinjanja seo je na vlažnu zemlju da se odmori. Dobro se napio vode, pojeo tanke šnite usoljenog mesa i nastavio dalje. Teško je disao i bilo mu je hladno, iako je osećao kako mu ispod džempera izbija znoj. Cokule koje je nosio su otežale, dok mu je ranac povređivao leđa.

Naredna dva sata je često zastajkivao kako bi došao do daha, ali se nije zaustavljao. Šuma je bila gusta i mračna, iako je avgustovsko sunce peklo. Drveće je bilo raskošno, lepšu i bogatiju šumu u životu nije video. Sledio je oznake na stablima i bivao sve bliži cilju.

Uskoro je izbio na čistinu i šumarski dom, gde je odlučio da prespava. Kuća je bila nova i obećavala je pravi komoditet. Vrata je lako obio, to je još u školi naučio. Spustio je ranac pored kreveta i pregledao sve prostorije. Pronašao je dva fenjera, šibice, drva za kamin i ćebad. Od hrane ništa nije našao, ali nije ni bilo važno, poneo je dosta vode i usoljenog mesa.

Izašao je napolje i prošetao verandom, a potom se spustio na poljanu ispred kuće, zastao, udahnuo nekoliko puta svež vazduh i uputio se stazicom svom zaraslom u šiblje ka vidikovcu. Par puta je upleo nogu u korenje biljaka i jedanput napravio pogrešno skretanje, dok nije izašao na čistinu.

Pogled je bio fantastičan. Obala Dunava i Kazan okupani u svetlosti. Stajao je neko vreme opijen prizorom, a potom seo na stenje i skinuo džemper. Tako je proveo celo popodne. Krenuo je nazad tek kad je osetio glad.

Nakon što je naložio vatru seo je da jede. Izneo je sto na verandu, otvorio jedan paket sa mesom, isekao hleb i sve u slast pojeo. Hladna voda iz termosa mu je brzo utolila žeđ. Kada je postalo toliko mračno da nije mogao da razazna najbliža stabla, povukao se na počinak.

Neboljub se probudio rano sledećeg dana i, preskočivši doručak, otišao do vidikovca. Sedeo je skoro celo pre podne zagledan u zlatnu površinu Dunava. Pokušao je da zamisli kakav je život bio na ovom mestu pre telefona, radija i kompjutera; pokušao i nije uspeo.

Na verandi je otvorio treći paket mesa i popio ostatak vode iz termosa. Taman kad je sve pospremio i seo da porazmisli da li da nastavi sa usponom istoga dana ili ne, na čistinu izbi jedna ženska prilika.

Neboljub skoči na noge i stade sa punim interesovanjem da je posmatra. Srce mu je brže zakucalo. Imala je duksericu sa kapuljačom i uske pantalone na sebi, i neveliki ranac. Voleo je takve žene, zrele, zategnute i u punoj snazi. Takve su bile najsočnije. Osmehnuo se i pošao joj u suret.

‘‘Dobar dan, kako ste?’’, progovori prvi, kako je smatrao da treba.

‘‘Dobar dan i tebi’’, rekla je zadihano. ‘‘Šumar mi nije rekao da ima nekog na planini.’’ Nije osetio zabrinutost u ženinom glasu, ali je jasno video napetost u svakom njenom mišiću. Moraće da bude obazriv u koliko ne želi da je otera od sebe.

‘‘Znači nema razloga za brigu, jer je šumar sa Vama?’’, upita Neboljub i osmehnu se pri pomisli na prekjučerašnji dan proveden u Kladovu. Tamo je načinio prvi korak, tamo je doživeo Pročišćenje.

‘‘Nije. Trebalo bi da dođe sutra popodne, reče da ima neka posla u Kladovu i da ne može ranije. Nisam mogla da ga čekam toliko dugo, pa sam odlučila da se sama popnem i odem do vidikovca’’, odgovori žena i skupi malo oči, štiteći ih od jakog sunca. Ili je to bio odraz nesigurnosti i nepoverenja, pomislio je. Mora da ostane miran, bar dok ne padne noć.

‘‘Dobro je, ipak. Razbio sam toki-voki još pre nego što sam počeo da sa penjem’’, nastavio je smirenim glasom, ‘‘pa niko ne zna da sam ovde. Kakva sreća da ste naišli! Kada planirate nazad?­‘‘, upitao je i prišao nekoliko koraka. Ako misli da spavaju pod istim krovom, mora da je ubedi da je ranjiv, i da mu je potrebna pomoć.

‘‘Mislila sam da sačekam šumara, kako bismo se zajedno popeli do vrha. Toliko daleko ipak ne mogu sama.’’ Osetio je kako se opušta. Zadovoljno se osmehnuo.

‘‘Da li ste gladni? Poneo sam dosta hrane i vode’’, ponudio je ljubazno.

‘‘Jesam, hvala. Imam i ja nešto u rancu, pa možemo da podelimo.’’ Sedeli su na verandi do zalaska sunca. Tada je opet osetio napetost u vazduhu i obradovao se. Voleo je kad su takve, nepoverljive. Kako bi je umirio, ponudio se da spava na verandi, što je Ozerma rado prihvatila.

Mesec je već bio izašao, a Neboljub se jednako vrteo u vreći za spavanje.

Ozerma se sledećeg jutra probudila gola golcijata u krevetu.

Ruke i noge su joj bile vezane, usta zapušena. Graške znoja su joj izbile po licu i telu. Krenula je da se otima, ali su veze bile toliko jake da su kanapi počeli da se usecaju u samu kožu. Pa opet, Ozerma je vukla i vukla dok prve kapi krvi nisu pale na čaršav. Tada je pobeđena klonula na posteljinu i počela da rida.

U sobu je u tom trenutku ušao Neboljub, prineo stolicu krevetu i seo.

‘‘Dobro jutro’’, rekao je mirno, ‘‘kako si spavala?’’

Žena je nesmanjenom žestinom nastavila da rida. Neboljub se nije pomakao na stolici, niti je i jedan mišić na telu pomerio. Netremice je posmatrao ženino lice, niz koje su tekle suze.

Počelo je da se smrkava, a mladić je jednako sedeo i posmatrao golo Ozermino telo. Kada je mrak zavladao u sobi, ustao je i protegao se. Uzeo je fenjer, upalio ga i prineo krevetu. Ozerma je opet počela da jeca. Tokom celog dana imala je nekoliko napada histeričnog plača, propraćene grcanjem, a kada se, nakon što je upalio fenjer, uneredila od straha, Neboljub je samo skinuo čaršav sa kreveta i izbacio ga napolje.

Do duboko u noć je nije dodirnuo.

Onda je opet ustao, izašao iz sobe i vratio se sa mokrom krpom, obrisao ženino međunožje i bacio krpu kroz prozor. Izvadio je na noćni stočić lovački nož i seo na krevet. Ozerma je zacvilela. Oči su joj bile crvene i pune suza.

Neboljub je dodirnuo golo rame i spustio se ka grudnom košu, prokrstarivši celim telom. Dlanovi su mu bili vreli dok se Ozerma tresla što od straha, što od hladnoće. Mladić je uzeo nož i zasekao prvu brazdu. Radio je predano i polako sve do jutra.

Mali zarezi, posekotine svuda po telu, kao da su činili neuhvatljivu arabesku na ženinom telu. Nije se zaustavio celu noć. Znoj mu je kapao sa čela, mišići trnuli od sedenja, čak su i leđa počela da ga bole, ali nije prekidao posao.

Ženine mišice, dlanovi, noge, stomak, sve je bilo obliveno krvlju. Dušek je bio lepljiv, Neboljub umazan do laktova. U osvit zore dok je Ozerma izdisala, prešao je na lice.

Kada ju je okrenuo na stomak, žena je ispustila poslednji ropac. Do podneva je bez predaha radio na golom telu. Zarezi su se smenjivali, preplitali sve dok celo telo nije bilo iskasapljeno.

Tek tada je klonula Neboljubova ruka. Tek tada je spustio nož na noćni stočić i sklonio kosu sa čela. Klonuo je u stolicu i pogledao u telo pred sobom. Lice mu je bilo bledo i bezizražajno.

Posvetio se, najzad. Našao je svet za kojim je tako dugo tragao.

Izašao je iz kuće, prešao tremom, poljanom i uputio se vidikovcu.

Kada bude završio sa ženom, razmišljao je naslonivši se rukama o šiljate stene, spakovaće stvari u ranac i uprtiti ga na leđa. Ostaviće Ozermino telo za sobom, preći će verandu, preskočiti nekoliko stepenika i poći polako preko poljane ka šumi. Grudi će mu se sporo dizati i spuštati, dok bude zviždukao omiljenu melodiju.

Zabaciće glavu visoko i otkriti lice, koje će na bledoj svetlosti izalazećeg Meseca izgledati kao da nema više od šesnaest leta, i otpočeće lagano spuštanje u podnožje planine.

Potom će stopirati, ljudi su u ovom kraju predusretjivi i rado staju strancima. Tu je Tekija sa Zlatnom bućkalicom, na koju mladi iz Kladova dolaze najčešće stopirajući, tu je omladinski kamp Đerdap, iz kog, opet mladi, izlaze u Kladovo, tu je granični prelaz za Rumuniju, hidrocentrala…

Kada bude seo u kola, izgledaće neuredno, tamni uvojci će izgledati prljavo, sasvim dovoljno da privuku pažnju vozača. Kada bude izašao u Kladovu kod Arheološkog muzeja Đerdapa i kada bude prošetao gradom i seo u neki kafić, lice će mu biti ukrašeno po kojom borom, a kosa prošarana sedim vlasima.

Predveče, kada se bude napio i napravio problem u kafiću, biće sed i malo pogrbljen. Biće to sasvim dovoljno da se dobiju različite priče od očevidaca, i da nikada ne bude uhvaćen. Istraga će jedno vreme tapkati u mestu, a potom će ceo slučaj pasti u zaborav.

Neboljubu zaigra desni brk dok je ustajao. Uputi se sigurnim korakom nazad ka šumarskom domu, naslađujući se i dalje mislima o Preobraženju. Mrak mu sada nije predstavljao problem.

Ušao je polako u sobu, bacio Ozermine stvari u kamin i zapalio ih. Skinuo se go i bacio krvavu odeću na vatru, otišao do kupatila gde je obrisao celo telo vlažnim peškirom. Potom se vratio nazad u sobu i iz ranca izvukao čistu odeću. Ostale tragove po nameštaju, rukohvatima, prozoru, Neboljub se nije trudio da ukloni. Ionako ga nikada neće pronaći.

Telo je već počelo da se oseća i Neboljub uze nož i nadnese se nad Ozermu. Posao još nije bio gotov.

U najtanjim listićima sljuštio je ženinu kožu, počevši od vrata, preko leđa do nogu. Opet ju je okrenuo i uradio isti proces spreda. Kada je završio imao je lepu gomilu naslaganu pored Ozerminih nogu. Mušice su dosadno obledate oko tela, pa Neboljub pokupi kožu, izvadi poslužavnik i teglu soli koje je nosio u rancu i prionu na posao.

Nešto mora da se prezalogaji usput.

Trash, br. 2, str. 69, Niš, novembar 2005.

http://bunker.orgfree.com/?page_id=5, Beograd, jun 2006.

http://www.art-anima.com/tamaralujak/index.html, Beograd, decembar 2006.

27. Bajka

Sanjala je kako stiže na belom konju, kako se penje na najvišu kulu, ulazi u zamračenu odaju i osvojen prizorom, spušta tople usne na njene.

Stresla se. Bio je tako hladan.

Znala je šta će dalje biti: poželeće joj dobro jutro, odneće je do već postavljenog stola, nahraniti bljutavim jelima; okupaće je u ustajaloj vodi obližnjeg jezera, na glavu položiti venac od travki što šire neprijatan miris; i pokazati je podanicima, da se dive njenoj lepoti.

Onda će se povući i ostaviti je samu i unesrećenu.

‘’Dobro jutro, Uspavana Lepotice.’’

Život nije bajka.

Vrata moje priče, oktobar 2005, Beograd.

Radio „Plana“, emisija „Vrteška“, Velika Plana, maj 2006.

http://bunker.orgfree.com/?page_id=5, Beograd, jun 2006.

http://www.art-anima.com/tamaralujak/index.html, Beograd, decembar 2006.

http://www.romance-cafe.com/forum/topic/1528/63, januar 2008.

http://www.neogen.rs/group/3503/view-posts/22818, 4.10.2009.

Beogradska kapetanija, http://beogradskaka5anija.cyberfreeforum.com/sedida-ti-priam-f9/tamara-lujak-t2537.htm, 26.11.2009.

http://www.jelenakalicanin.com/blog_bajka.htm, 4.4.2010.

26. Na majčinom grobu

Ništa nije mogao da vidi po ovoj oluji, ali je znao da ide pravim putem. Bio je u kratkom crnom kaputu, tankim pantalonama i starim cipelama, dok je ćebe čvrsto držao prebačeno preko slabašnih leđa. I pored toga je osećao hladnoću svud po telu.

Na današnji dan, pre sedam godina je majka umrla. Na današnji dan se isto ovako, samo uz pratnju popa, probijao kroz smetove do omanjeg groblja u selu.

Majka mu je bila mlada i lepa, vesela jedna glava, takve je se sećao. Pop je bio čovek debeo i neprijatan; održao je službu preko volje i na brzinu, uzeo mu poslednju paru i otišao svojim putem, ostavljajući ga uplakanog i samog na groblju.

Pribio je ćebe jednim brzim pokretom i nastavio nesigurnim hodom. Vetar ga je šibao po licu, mraz štipao obraze i promrzle prste, ali je išao napred.

Najzad je izbio na drvenu kapiju groblja. Bila je razvaljena i kriva, i škripala je na vetru. Groblje je bilo malo i zapušteno. Dečak odgurnu vrata i hrabro uđe.

Išao je sa velikim poštovanjem, dobro vodeći računa da ne zgazi na koji grob. Zaustavljao se da se odmori i protrlja promrzle prste, ponekad bi se okliznuo i pao, jer su se cipele, pored toga što su propuštale sneg i hladnoću, još i klizale, ali nije odustajao.

Nadomak cilju, Predoš se sapleo o nekakav kamen ili koren, nije mogao tačno da vidi šta, i pao. Ležao je neko vreme u snegu, pokušavajući da ustanovi da li se povredio. Boleo ga je svaki deo tela, prste više nije osećao i kada se pridigao, ćebe mu je spalo sa leđa, ali nije imao snage da se vrati po njega. Nastavio je polako dalje.

Majka je počivala pod humkom prekrivenom tankim slojem snega. Drveni nakrivljeni krst, sa plitko ispisanim slovima, stajao je povrh groba. I to je bilo sve.

Cveće joj nije doneo, jer nije imao novca da ga kupi, a da ga, k’o što je leti činio, ubere uz put, nije mogao.

Seo je na ivicu groba, i zagledao se u humku. Dole, u toplom, leži njegova majka. Kako bi joj se samo pridružio da može. Kako bi je samo zagrlio i izljubio! Predošu izbiše suze na oči i on duboko uzdahnu.

Bilo je rano jutro kad je došao na groblje, sa namerom da se pozdravi. Niko nije hteo da ga zaposli jer je bio mlad i neiskusan, a ono malo hleba i novca što bi uspeo da isprosjači nije mu bilo dovoljno da pregura ljutu zimu. Morao je da se rastane. Majka će razumeti, jer i ona je tako otputovala.

Jedva ga je donela na svet. Radila je najteže poslove u najgora vremena, slabo spavala i još slabije jela. Svega se sećao.

Kao i noći u kojoj je otišla, i dana u kom je pokopana.

Umoran, naleže postrance na krst i zagrli ga, spusti glavu na ruke, a noge savi u kolenima. ‘Vreme je, majko‘, pomisli i zatvori oči.

Veče je palo, a nevreme se nije stišavalo. Predoš kao da ga nije osećao. Mirno je spavao i sanjao majku. Sanjao je da su na obali reke, i da hlade noge u mirnoj vodi. To im je u tople letnje dane bila omiljena razonoda. Kada bi bili sami na obali, majka bi dozvoljavala Predošu da baca kamenčiće u vodu, a ako bi bilo dece, puštala bi ga da se sa njima igra i pliva.

O tome je sanjao, pa nije ni osetio kad je zemlja blizu njegovih nogu malo zaigrala. Nije čuo ni sitno grebanje iz humke. Spavao je čvrstim snom.

Zemlja se uznemirila, kao da se naljutila na Predoša što je ne primećuje, sačekala časak, a potom se razišla i propustila jednu tanku, crnu priliku na površinu. Ta prilika stade pomno da proučava Predoša. Ovaj se promeškoljio i namestio malo bolje na krstu. Prilika čučnu i pomazi dečaka po licu.

Predoš se trže od tog dodira, podiže upitno glavu i osmehnu se.

‘Kakav divan san‘, pomisli.

Uze majku za ruku i poljubi je. Nasloni puteno lice na crni dlan, i ne oseti njegovu hladnoću, njegov težak miris, već mu se učini toplim i mirisnim kao nekada. Potom utonu nazad u san.

Crna prilika sede pored Predoša, zagrli ga sasušenim rukama i pribi se uz njega, kao da hoće da ga zgreje, i stade da mrmlja nešto nalik na uspavanku.

Tako ga je ljubila do zore.

Sneg je prestao da pada kad se Predoš probudio. Mesec je bio gotovo pun i beo i tek izašao iza oblaka. Sunce na drugoj strani jedva da se naziralo.

Predoš ustade razdragano. Htede da otrese sneg sa sebe, ali kad se pogledao bio je potpuno suv, kao da sneg nije padao preko noći. Začudi se malo tome, i pogleda sumnjičavo ka majčinom grobu, setivši se sna.

Osmehnu se, a oči mu se napuniše suzama. Kako joj je samo bio zahvalan što je bila uz njega celu noć i pevala mu uspavanke! Seća se da ga je i mazila po licu u snu.

Dete se prekrsti na brzinu i poljubi krst. Postojao je časak, premišljajući se je li to zaista bio samo san. Učini mu se neverovatnim, pa prelomi u sebi i laganim, sigurnim hodom se uputi ka selu.

Dok se probijao između grobnih humki, sneg je ponovo počeo da pada. Sunce i Mesec su se sakrili iza oblaka i grobljem je opet zavladala polutama.

Emitor, br. 453, str. 67, Beograd, jun 2005.

http://bunker.orgfree.com/?page_id=5, Beograd, jun 2006.

http://www.art-anima.com/tamaralujak/index.html, Beograd, decembar 2006.

http://forum.bgdcafe.com/index.php?showtopic=41865&st=20, decembar 2007.

25. Ajirma

Sedeo je u omiljenoj fotelji i razmišljao.

Veče se odavno spustilo na granje okolnog drveća i starac je jače osećao tugu u kostima. Nije voleo ovo doba dana, a opet mu se radovao kao nikada pre.

Dani su bili dugi i topli, ali ih je Riko slabo primećivao. Trudio se da ne misli na svetlost dana, na hranu ili bolove u krstima, već samo na mirno veče i sreću koju će mu ono doneti.

Dim iz lule se uzjogunio, upleo oko koščatih prstiju i pobegao ka sredini sobe. Noge su počivale na niskoj stolici sa dušekom, a leva ruka u džepu od kućnog mantila.

Poslednjih godina tu je najčešće boravila. U početku, Riko ju je tamo spuštao svesno, i stezao Ajirmino pismo, koje je napisala neposredno pred smrt. Kasnije, kako je vreme odmicalo, ruka se sama spuštala na ivicu džepa i hvatala se za parče papira, kao da joj je ono jedini oslonac u životu.

Možda i jeste bilo, pomišljao bi kadgod Riko. Možda i jeste bilo.

Veselo neko devojče bejaše Ajirma. Razigrana, poletna, lagana, sve ono što Riko više nije bio. Breme života ga je pritiskalo – mislio je, kada ju je upoznao – da teže neće poneti. Mislio, i prevario se.

Jer sada, dok danima sedi zavaljen u fotelji, pućka, i kroz prozor gleda, veće breme nosi. Toliko teško, da nikada ne bi mogao da ga pomisli, uobliči, sebi u najcrnjem snu predstavi; da ga nije zadesio, da mu se ne zalomi.

Devojče, koje je toliko voleo, koje mu se u kuću uselilo, kao mladi, bojažljivi cvetak – to devojče što je imanje vodilo, poslove sređivalo – više ne beše.

Nisu dugo bili u braku, Ajirma i sin mu. Kada ju je Ramet doveo, starac se zapitao gde je našao takvu lepotu, i čime li ju je samo osvojio? Bili su dva sveta: snajka puna snage i snova, sin večito mrgudan, zlovoljan.

Lepo je dočekao devojče, ugostio kako dolikuje njihovoj staroj kući i imenu, darivao je, i povukao se u svoje odaje, da ne smeta. Dani su proticali u miru. Ajirma se nije nametala, već se trudila da ispoštuje mir koji je Riko prećutno zahtevao; samo bi, katkad ušla u sobu da donese kakvo posluženje.

To je godilo starcu, iako nije hteo sebi da prizna. Godilo mu je i više nego što je toga bio svestan. Ovo je bio prvi put za dvadeset godina da neko toliko vodi računa o njemu. Još od kad je bio dete, pre odlaska u školu, nije osetio toliko nežnosti sakupljeno u krhkom telašcu.

Toliko ga je na sestre podsećala – likom, stasom, veselošću, toliko na majku – uzdržanošću, mudrošću, strpljenjem. Bila je starmala, presudio je, i to mu se dopalo. Toliko, da je poremetio svoj mir, osamu i preselio se u baštu, gde je Ajirmi bio lakše dostupan.

Primetio je odobravanje sa snajkine strane, čak oduševljenje. Zapazio je koliko se upirala da sakrije radost u prstima, dopuštao joj je da ga mazi postupcima, ljubi ukusnim jelima, koja je Riku pripremala umesto mužu rođenome.

Sin je vreme često provodio van kuće; kasno je i retko dolazio, kratko bi posedeo sa ženom, posavetovao bi se štogod, spustio poljubac u mirisnu kosu, i odlazio na počinak, umoran, iscrpljen, nezadovoljan. Pored ‘vake žene! Nesreća, velika nesreća, veća od svih ratnih stradanja kojima je starac bio očevidac.

Znali su danima da sede u bašti. Riko je često pričao: kako se koje cveće gaji, kako se sprema ćuretina, hleb mesi, koliko pasulj treba da odstoji. Ajirma bi slušala, sa žarom u očima, i činila sve kako bi joj svekar govorio.

Mada je osećao da je snajki sve to poznato, opet je pripovedao: posteljina se valja provetravati, prašina brisati, cveće okopavati; i Ajirma je slušala, zahvalno, pokušavala da učini pokrete nespretnim, kao da neke radnje čini prvi put, ali starac je lovio njenu rutinu, lovio spretne prste, i ćutao. I osmehivao se sa odobravanjem.

Ponekad bi oslikao savet primerom iz mladosti, kako to već stari čine, a devojka je upijala svaku reč, pokret, na takav način, tolikom prisnošću, da se Riku srce topilo od miline. Pod stare dane našao je mir i sreću kojoj je oduvek težio.

Starac otposla dim ka sredini sobe, gde se najlakše mogao videti na slabom svetlu, što je dolazilo od baštenskih vrata. Zamišljen, nije ni proverio da li treba da dopuni duvan, već je istresao lulu u pepeljaru i posegnuo za vrećicom na stočiću sa desne strane. Drhtavim prstima je napipao vrećicu od jelenske kože i nežno je pomilovao.

Malo je detalja iz detinjstva Ajirmi preneo, jer ih je malo i pamtio. Bio je mirno dete, toliko se sećao: dok bi se druga deca igrala loptom, on bi sedeo na vrućem kamenu i posmatrao ih. Seća se da su mu, ipak, miliji bili miris lovora iznad krovova kuća i huk talasa u vedrim noćima.

Trst je bio mesto njegovog rođenja. Riko nije uspevao da udovolji Ajirminoj želji i opiše grad u kojem nikada nije bila, jer se malo toga urezalo u pamćenje: samo nekoliko starih zgrada, Katedrala, kamene ulice, vrelina dana, i malo čega još.

Slabo se sećao prvih dana škole. Voleo je da se šeta po velikom kamenom dvorištu, da sluša, kao omađijan, maštovita izlaganja učitelja, ali se za drugu decu malo interesovao. Pošto je bio dobar đak, primili su ga na vojnu akademiju, prvo u Mariboru, a potom u Beču.

Riko odloži vrećicu sa duvanom nazad na stočić i potraži šibice. Nije spuštao pogled, već je prstima prelazio preko hrapave površine, sve dok se nisu susreli sa izvađenim palidrvcem. Kresnu šibicu i udahnu duboko, jer je, uprkos svim pretrpljenim strahotama, voleo miris fosfora u nosnicama. Povuče dim brzo, i priseti se:

Kada je rat izbio, baš je završio školovanje i odmah je, kao ’fenrih’, to je tada bio početni čin, otišao na ruski front. Nakon nekoliko meseci borbe opkolili su ih Rusi u tvrdjavi Psemisl. Ajirmine se zenice šire, ustašca proizvode tanušno ‘Haaa’, kao kada se deca nečega uplaše.

Oko dve hiljade pruskih junkera je htelo da se probije iz tvrđave na konjima, ali je naletelo na desetine ruskih ’maksima’, mitraljeza, te su skoro svi izginuli. Ajirmine ruke se nervozno dižu ka ustima i pokrivaju ih, kako to već ženice čine kada su u čudu, ili strahu. Najstrašnije je bilo to što su Rusi prvo pucali konjima u noge, pa tek onda po ljudima: njištanje konja i zapomaganje ljudi je bilo nesnosno.

Riko nazire suze u očima, te zastaje brižno. Podiže se i odlazi u radnu sobu po još duvana za lulu. Kada se vratio, devojčine oči su bile crvene i sjajne, osmeh joj je titrao na usnama, ali je lice bilo bledo, i Riko je znao da je plakala. Blesavo dete, zašto ga tera da joj priča takve stvari, kada je samo uznemiravaju?

Posle toga su i preostali Austrijanci počeli da se povlače, najpre uređeno, da bi se ubrzo dali u bekstvo. U opštem metežu koji je nastao, Riko je dobio šrapnel u potiljak (bio je samo okrznut), i pao na zemlju krvave glave. Vojnici koji su prolazili su zaključili da je pao mrtav, i nisu se ni zaustavili da provere.

Tako su Rikove sestre dobile telegram u kojem je pislao da je ‘časno poginuo braneći otadžbinu’.

Ajirma se zaplaka. Starac bi po kosi da je pomazi, da joj kaže: ‘Ne plači, nije to vredno suza’, ali se suzdržava i šalje je u sobu, kako bi dala sebi oduška.

Predveče će se razgovarati.

Starac se osmehnu. Posmatra sa velikom pažnjom dim na sredini sobe, kako se provlači kroz staklena vrata u ramu od mahagonija, i odlazi u neveliku baštu, u kojoj je proveo tolike radosne sate. Potom umorno sklopi oči.

Kada je došao k svesti, Riko je iznad sebe ugledao nekoliko kozaka – bio je zarobljenik. Primećuje da Ajirma sada bolje ‘podnosi‘ strahode koje su ga zadesile u ratu. Da li se to suzdržava kako ga ne bi brinula?

Rusi su sve zatvorenike slali u Vladivostok, gde su dobijali dve kopejke dnevno i pravo da se slobodno šetaju gradom – jer, ko je mogao i da pomisli da će neko pokušati da beži 5000 km daleko od fronta?

Ali, Riko je za nekoliko meseci toliko naučio ruski da je mogao da se sporazumeva. Nije prošlo mnogo kad je sa još petoricom drugih oficira pobegao iz Vladivostoka.

Preobučeni u ruske mužike, polako krenuše ka zapadu – za šta im je trebalo nekih 5-6 meseci, što vozovima, što kolima i trojkama, što pešice. Vidi radost u Ajirminim pokretima, vidi kako se nestrpljivo meškolji u pletenoj stolici, iščekujući rasplet događaja.

Na žalost, samo su dvojica uspela, ostale su pohvatali Rusi.

Stigli su do linije fronta, i to noću. Iz rupe od granate, čuli su razgovor na nemačkom jeziku. Rikov drug je, i pored toga što ga je Riko upozorio: ‘Noć je. Svi su nervozni. Pucaće odmah. Sačekajmo do jutra, pa ćemo se predati kao da smo ruski mužiki‘, ustao, digao ruke i povikao da je Austrijanac.

U tom se momentu zapucalo sa svih strana. Čovek je dobio rafal preko prsa i pao na mestu mrtav.

Ovoga puta Ajirma se zaplaka tako snažno i tako iznenada, da starca kosnu u grudima i on iste sekunde ustade, priđe mladoj ženi i pridržavajući je, pomože joj do sobe. Obećao je sebi da više neće pričati ratne grozote, pa ma koliko navaljivala.

Staklena vrata se zalupiše i Riko se trgnu, iznenađen. Namesti bolje ćebe preko nogu,  povuče još jedan dim iz lule, pa pogleda na stari sat sa klatnom, u uglu sobe, i pomisli: ‘Još nije vreme, strpi se‘.

Kada se situacija malo smirila, Riko je digao ruke i predao se. Uzdah olakšanja je došao iz dela bašte gde je sedela Ajirma. Trebalo im je nekoliko nedelja pre nego što su ustanovili Rikov identitet. Vratio se svojoj jedinici, sada kao poručnik.

U tu čast ženica je napravila pravu malu gozbu.

‘Možda bih mogao da pređem u baštu?‘, pomisli starac i prvi put te večeri odvoji usta od lule. Začkilji u pravcu bašte i dobro odmerivši snagu u rukama, polako ustade. Koraci su mu bili slabi, drhtuljio je i klatio se, ali ni na trenutak nije izgubio baštensku stolicu iz vida.

Sahrani su prisustvovali svi Rikovi prijatelji i poslovni partneri. Stari je sedeo iznad rake u pletenoj baštenskoj stolici i pričao, u sebi: ‘Ovaj ti je mila (sada kada Ajirme više nije bilo, mogao je sebi da dozvoli izvesnu dozu prisnosti) vlasnik pilane, a ovaj drži pivnicu. Vidiš svi nose crninu.‘

Ajirmina smrt umesto da zbliži dva muškarca, samo ih još više otuđi. Riko je bio duboko ubeđen da se devojka nije slučajno udavila. Posle sahrane je pozvao sina u radnu sobu i saopštio mu da mu daje tri nedelje da se spakuje, i da ga otpušta (celu noć je tražio baš taj izraz) bez godišnjeg izdržavanja, već mu samo daje džeparac za prvo vreme dok se ne snađe.

Kada je Ramet, u besu kakav starac do tad nikad nije video, zalupio vrata za sobom, Riko je, po prvi put nakon Ajirmine smrti, bio spokojan.

Vetar se promeškolji u krošnjama drveća i to omete starca u razmišljanju. Pogleda uprtog na popločanu stazu koja je, krivudajući, vodila kroz baštu do kraja malenog imanja, nije odvajao prste od lule. Bolje namesti jastuk iza leđa, zatvori oči i prepusti se svežem povetarcu.

‘Još malo‘, priseti se i steže pismo u džepu.

Kada su Ajirmu doneli sa olupine, bila je sva u ranama, pocepane haljine. Rikov lični doktor ju je pregledao, a kasnije ju je, kada je ustanovio smrt davljenjem, okupao i priredio za sahranu.

Riko je probdeo celu noć više Ajirmine glave, u pletenoj baštenskoj stolici; pričajući razne ne-zgode kroz dva rata: bio je u ruskom, italijanskom, nemačkom zarobljeništvu, šest meseci u logoru ‘oslobodioca‘ četrdeset i pete godine, bio odlikovan Belim orlom sa mačevima.

Sada je mogla sve to da sluša, sada, kada je prošla kroz svoj lični pakao.

Nakon što se Ramet ‘iselio‘ iz kuće, starac je ostao sam sa poslugom. Da sin zapravo nije odmakao dalje od baštenskog praga, to svet nije mogao da zna. Kao ni to kako se rastao od ovozemaljskog života.

Noć pre nego što će da otputuje Ramet je došao da se izrazgovara sa Rikom. Šta je tačno hteo, starac nikada neće saznati, a nije ga ni bilo briga. Interesovalo ga je samo ono što se dešavalo posle.

Tek što je izašao na baštenska vrata, preko kamene staze iz dna bašte došetala je Ajirma, u belom, gotovo prozirna. Sin se povukao korak unazad, sapleo se o dovratak i pao na leđa u tamu radne sobe. Riko nije mogao da vidi izraz na njegovom licu u tom času, za čim će još dugo potom žaliti.

Starčev pogled je bio prikovan za Ajirmu, oka nije mogao da odvoji od nje. Čuo je kako Ramet pokušava da stane na noge, kako pada i povlači se unazad, ali ga nije video. Prilika je prošla pored starca, ne okrznuvši ga. Riko oseti hladan povetarac na licu i oštar bol u grudima u trenutku kada je prošla i ušla u radnu sobu bez reči.

Šta se dalje dešavalo, stari nije znao, čuo je samo povlačenje tela po patosu sobe, nekakvo krkljanje, mora da je Ramet pokušavao da progovori, ali nije uspevao. Još je čuo krik, koji dokle god je živ neće zaboraviti, a potom se sve umirilo.

Nakon nekog vremena starac je smogao snage da se pokrene i uđe u radnu sobu. Ramet je ležao na podu sa glavom oslonjenom o zid suprotan ulazu – dotle je stigao u bežanju. U sobi više nije bilo nikog. Sluge su dotrčale i provalile vrata.

‘‘Iznenada mu je pozlilo‘‘, bilo je sve što je rekao. Potom je pao u postelju.

Doktor je ustanovio da je Rametu prepuklo srce, što je moglo da se desi samo u slučaju prevelikog stresa ili straha, i na sva navaljivanja na starca, nije uspeo ništa bitno da ustanovi. Riko je trvdio da je zaspao u omiljenoj stolici i da ga je iz lakog dremeža probudio sinovljev krik.

Noć nakon Rametove sahrane Ajirma je došla ponovo. Sela je u baštensku stolicu preko puta starca i počela da šije.

Dugo je ćutao.

A onda je samo provalilo iz starog, kako mu nedostaje, kako je plakao kao malo dete kada su mu saopštili da je umrla, kako je plakao nad pismom koje je za sobom ostavila, kako mesecima oka nije sklopio…

Ustala je, lagana kao perce, bleda kakva je oduvek bila, prišla mu nečujno, zagrlila ga jednom rukom, poput deteta, i pustila da se isplače.

Od tad je dolazila svako veče.

Naš trag br. 2, 3, 4, str. 123, Velika Plana, jun 2005.

http://bunker.orgfree.com/?page_id=5, Beograd, jun 2006.

Radio „Naksi”, emisija „Planeta ljubavi”, Beograd, 2006.

http://www.art-anima.com/tamaralujak/index.html, Beograd, decembar 2006.

http://www.neogen.rs/group/3503/view-posts/22818, 4.10.2009.

24. Bekstvo

Šuma Lutum je bila najraskošnija i najstarija šuma u celoj zemlji. Prostirala se preko devet dolina i devet planina i bila stanište mnogim životinjama. Ptice su dolazile iz daleka ne bi li se odmarale na njenim granama, dok su joj ljudi iz okolnih sela donosili darove o praznicima. Verovali su da je sveta.

Jednog je jutra šuma osvanula u požaru. Tri doline i tri planine su već bile zahvaćene plamenom. Požar se nezaustavljivo širio, iako vetrovi danima nisu duvali. Sve su životinje pokušavale da pobegnu i spasu što više hrane mogu.

Deveti deo šume je bio najsigurniji i upravo je zasedao, šta mu je i kako činiti: male su životinje imale da nose hranu, velike životinje su imale da nose male, a drveće će držati odstupnicu. Dokle, glasilo je pitanje: dokle požar ne bude došao do reke, tada će i oni preći preko doline na drugu stranu najviše, devete planine, gde su se nadali da će naći spas.

Kad su sve životinje pobegle i kada je požar došao do obale devete reke i pretio da pređe preko, drveće je ustalo i dalo se u beg.

‘’A korenje? Zar ćemo da ostavimo korenje za sobom?’’, upitalo je najmlađe drvo, dok je gubilo lišće od silnog straha.

‘’Zaboravi sada na korenje’’, odgovori jedno starije drvo, koje je trčalo pored, ‘’Pustićemo drugo…’’

Najkraće priče 2004, Beograd, februar 2005.

Radio „Plana“, emisija „Vrteška“, Velika Plana, maj 2006.

http://bunker.orgfree.com/?page_id=5, Beograd, jun 2006.

http://www.planet.satto.co.yu/aforizmi/etna/etna60/etna11.htm, 1.10.2006.

Radio „Naksi”, emisija „Planeta ljubavi”, Beograd, 2006.

http://www.art-anima.com/tamaralujak/index.html, Beograd, decembar 2006.

Beogradska kapetanija, http://beogradskaka5anija.cyberfreeforum.com/sedida-ti-priam-f9/tamara-lujak-t2537.htm, 26.11.2009.

http://www.scribd.com/doc/28527058/Najkrace-Price-2004, mart 2010.

23. Mongo

‘‘Odakle ti taj prsten?’’, upitao je Gordon sav bled i ispijen u licu.

Dejl nije odgovarala. Sedela je na mekom krevetu, prekrivenom svilenim jastucima i bila zagledana negde u daljinu.

Mladić je brisao znojave dlanove i vrteo se nervozno po sobi. Ako se ispostavi da je misao koja mu se rodila u glavi tačna, onda… onda…

‘‘Rekoh, odakle ti taj prsten?’’, Gordonov glas je bio za nijansu grublji.

Da je devojka bila prisutna duhom, primetila bi kako se Gordon jedva suzdržava da ne plane.

Već treći dan nakon Pobede kako je osećala zaparu u vazduhu. Noćima nije mogla da spava zbog toga. Dok se u donjim odajama čula vika, Dejl se vrtela po krevetu, šetala nervozno po sobi, uzdisala duboko, satima netremice posmatrala nabore baldahina i senke koje su se u njemu nastanile…

Smirila bi se tek kada bi dodirnula prsten što je nosila na levoj ruci, sa crvenim dragim kamenom velikim kao oko.

Ta tri dana kao da je provela budna spavajući, prolazila je hodnicima i odajama kao kroz san, ljude koji su se veselili pobedom nad tiraninom kao da nije primećivala… jer…

Osećala je Mingovo prisustvo svuda, njegov lik je izranjao iz svakog pokreta, svake stvari, vrelim dahom je klizio po njenim dlanovima i butinama, zadržavao se u kosi… i nije joj davao mira, nije joj davao mira…

I sada je, dok se Gordonov glas slabo probijao, osećala Mingove vrele poljubce svud po telu. Usne su joj bile suve, gorela je, iskrila, htela je da strgne svu odeću sa sebe i poda se nestvarnoj pojavi.

Umesto toga, samo je stegla svilene čaršave, zatvorila oči i zabacila glavu malo unazad.

‘‘Umorna sam, Gordone’’, najzad je progovorila, ‘‘Možemo li o tome sutra?’’

‘‘Naravno da ne možemo!’’, prasnu mladić, ‘‘Kako možeš da budeš tako mirna? Kako si u opšte mogla da ga uzmeš?!’’

Krupnim koracima Gordon je prilazio krevetu.

Mladić je Dejlino odsutvo ovih dana pripisivao njenom nervnom rastrojstvu. I sam je osećao posledice pobede nad Mingom – već je bio na izmaku snaga, ali ga Hans i princ Barin nikako nisu ostavljali samog. Pobeda se morala proslaviti, a glavni akter nije smeo da propusti ni jedan deo.

U ta tri dana, koliko je proslava trajala, jedva da je video Dejl. Sreo bi je kadgod u nekoj od odaja, ali tada se činila daleka, kao da prolazi kroz ljude, a ne pored njih… Kao da je bila…

Gordon se sledi od same pomisli.

‘‘Nije valjda da ga nosiš od prvog dana Pobede?’’, uhvatio je Dejl za mišice i dobro je prodrmao, ‘‘Pobogu Dejl, odgovori mi!’’

Devojka je bila i dalje odsutna. Bila je budna i svesna Gordona, ali kao da je u sobi umesto nje bio neko drugi. Gordona prođoše žmarci. Namah je osetio hladan vazduh u nozdrvama. Stresao se.

U to se Dejl povratila, ali samo na tren.

‘‘Is-istina je…’’, promuca, ‘‘Pronašla sam prsten onog dana kada je Ming nestao…’’ i klonu na krevet.

Gusta, mirisna kosa se prosu po svilenoj posteljini, grudi se zanjihaše, a telo opusti. Nikada nije izgledala ljupkije, pa opet Gordon nikada nije osećao veću odvratnost prema Dejl.

‘‘Šta si to učinila?! Da li znaš šta to znači… za sve nas?!’’

‘‘Naravno da znam’’, oči joj nekako čudno zasijaše među jastucima, a glas joj zazvuča kao u zmije. Gordon se naježi. Sav pretrnu.

Priseti se pripitog princa Barina i doktora Hansa među još pijanijim dvoranima, priseti se onog lucidnog trenutka kada je doktor odlučio da otputuje sa Zemlje, samog leta… dolaska na Mongo, borbe protiv Minga i svih onih koji su u toj borbi stradali…

Utroba mu se zgrči, a pluća se skupiše, kao da je primio jak udarac u stomak. Savio se i pomislio kako će izgubiti oslonac i pasti, ali se već u sledećem trenutku uspravio.

Graja je i dalje dopirala iz donjih prostorija.

‘Dobro je’, pomisli Gordon, ‘dobro je’, kao da sam sebe ohrabruje. Osmotrio je sobu, udahnuo duboko i nogama se naslonio na krevet. Pogledao je dole na Dejl, koja je izgledala kao da se već predala.

‘‘Dobra devojčica…­‘‘, prošaputao je i zakoraknuo.

Desnom nogom, savijenom u kolenu, se popeo na krevet. Levom nogom je opkoračio Dejl i taman kada je stegao ruke oko tankog, belog vrata, iz prstena je, kao duh iz boce, izašao Ming.

Mladić je razrogačenim očima posmatrao kako se uvlači u Dejline nozrdve, i kako ga ona žedno ‘pije’. Telo joj se zgrčilo jako i odskočilo od kreveta, da se Gordon uplašio. Odnekuda se čuo grohotan Mingov smeh.

Pogledao je u telo ispod sebe i shvatio da ne sme ni sekund više da izgubi.

Stegao je ruke jače oko vrata i nije popustio stisak dokle god se Dejl pod njim nije sasvim opustila. Prsten je spao sa blede ruke i otkotrljao se daleko od kreveta, a Flaš Gordon je, slomijen, pao pored beživotnog tela na krevet i zaplakao.

Ulaznica br. 191-192, str. 151-152, Zrenjanin, septembar 2004.

http://bunker.orgfree.com/?page_id=5, Beograd, jun 2006.

http://www.art-anima.com/tamaralujak/index.html, Beograd, decembar 2006.

Zbirka priča o Flašu Gordonu, Emitor 475, str. 97, Beograd, 2009.

http://www.neogen.rs/group/3503/view-posts/22818, 4.10.2009.

22. Zamisli

Zamisli.

I pusti.

Samo zamisli.

I… uspećeš…  Dedal

Monthly scream 01, CD izdanje, Beograd, 2004.

http://bunker.orgfree.com/?page_id=5, Beograd, jun 2006.

http://www.art-anima.com/tamaralujak/index.html, Beograd, decembar 2006.

21. Moždane vijuge

‘’Dopadaju mi se tvoje moždane vijuge. Volim da se igram njima, da ih ispravljam, uvrćem oko prstiju… jedem…’’, tepao je Vukodlak Crvenkapi.

Monthly scream 01, CD izdanje, Beograd, 2004.

Radio „Plana“, emisija „Vrteška“, Velika Plana, maj 2006.

http://bunker.orgfree.com/?page_id=5, Beograd, jun 2006.

http://www.art-anima.com/tamaralujak/index.html, Beograd, decembar 2006.

20. Pakao

‘’Ne smem joj pomoći.

Ne želim da doživim sudbinu predaka. Moram se odupreti svom snagom i nestati. Jednostavno otići. Da, time ću izbeći pakao koji me čeka: svakodnevna vreva, žagor, brzina; život koji neumorno teče, nepovratni gubitak samoće.

Nagon je jači od mene. Vuče me. Ne napušta. Ne mogu se odupirati večno… čujem plač… Ne mogu… Ne mogu ga podneti… Moram joj pomoći… Tako je zapisano…’’

Mislio je žabac dok je princezina lopta padala u bunar.

Monthly scream 01, CD izdanje, Beograd, 2004.

Radio „Plana“, emisija „Vrteška“, Velika Plana, maj 2006.

http://bunker.orgfree.com/?page_id=5, Beograd, jun 2006.

http://www.art-anima.com/tamaralujak/index.html, Beograd, decembar 2006.

19. Zrno peska iz profila

‘’Užas, ovo je katastrofa’’, gunđalo je zrno peska posmatrajući svoj odraz u ogledalu, ‘’Opet sam se ugojio!’’

Emitor, br. 444, str. 44, Beograd, jun 2004.

Radio „Plana“, emisija „Vrteška“, Velika Plana, maj 2006.

http://bunker.orgfree.com/?page_id=5, Beograd, jun 2006.

http://www.art-anima.com/tamaralujak/index.html, Beograd, decembar 2006.

18. Iza oblaka

Sunce se promolilo iza oblaka. Bilo je četvrtasto.

Emitor, br. 444, str. 44, Beograd, jun 2004.

Radio „Plana“, emisija „Vrteška“, Velika Plana, maj 2006.

http://bunker.orgfree.com/?page_id=5, Beograd, jun 2006.

http://www.art-anima.com/tamaralujak/index.html, Beograd, decembar 2006.

17. Sretan dobitnik

Moja žena Sogara i ja živimo u pretesnom stanu u siromašnom stanbenom bloku C.

Naš stan najviše podseća na dugačak, relativno širok hodnik. Ne potseća, on to jeste. U stanu je sve na izvlačenje. I sto i stolice i krevet. Jedino su aparat za hranu i tuš kabina u zidu, nepokretni.

Sav je nameštaj smešten u bočne zidove, dok je četvrti zid, onaj preko puta ulaznih vrata, jedan veliki prozor, i to nam je najomiljeniji kutak.

Sa leve strane, odmah ispred prozora, nalazi se pisaći sto na izvlačenje, međutim, ne pamtim da li smo ikada pospremili taj deo stana. Sto je bio prenatrpan svim i svačim, i u tom ‘kreativnom haosu’, kako volim da zovem hrpu papira na stolu, samo se ja mogu snaći.

Sogara obično sedi u fotelji, desno od mene, i čita knjigu dok ja pišem, ili gleda kroz prozor prirodu koju tako retko posećujemo.

Oboje imamo posao u istoj zgradi u kojoj živimo, ja na šezdesetom, Sogara na pedeset i šestom spratu. Državne firme su se uglavnom trudile da zaposlenima obezbede posao u zgradi u kojoj žive, jer je saobraćaj dole na zemlji bio toliko živ, da su gubili milione i milione zbog kašnjenja na posao.

Svi naši prijatelji, a nije ih bilo mnogo moram priznati, su živeli u istoj zgradi, tako da nije bilo neke velike potrebe da izlazimo napolje. Kada bismo to hteli, mogli smo kroz filtere u zidovima da pustimo svež vazduh unutra, i Sogara i ja smo to često činili. Mnogi to nisu voleli.

Nije cela zgrada bila hladna kako se to na prvi pogled čini. Dosta je bilo zelenih površina po hodnicima, kao da smo u nekoj maloj prašumi živeli i radili; i mnogima je to bilo dovoljno. Ali, ne i meni i Sogari.

Skoro svakog meseca, kada smo bili slobodni, odlazili bismo na izlet u park, uvek u različitom delu grada. Obično bismo ostali do kasno u noć, i metroom se vraćali nazad. Kada nismo išli nigde, sedeli smo ispred našeg prozora i gledali u Beograd dole. Malo se toga videlo, uglavnom zelene i sive mrlje, ali kada gledate dovoljno dugo, počinjete da razlikujete stvari.

Sogara je naviše volela da približi fotelju prozoru i bose noge podigne na prozor, stavi knjigu u krilo i čita. Strašno je volela tako da sedi. Mene je to pomalo nerviralo, jer bi ostali tragovi stopala na staklu, ali se nisam bunio.

Bila je jako lepa u tom položaju.

Obično bi podbočila glavu levom rukom, koja bi se izgubila u crvenoj, gustoj kosi i udubila u čitanje. Suknje je retko nosila, tako da nije izazivala, ali kada nekoga volite onda su i bosa stopala mogla da privuku vašu pažnju.

Kada bi, pak, obukla suknju, dugačku i široku, voleo sam da gledam svetlost kako se probija kroz prozirnu tkaninu.

Za fotelju u kojoj je Sogara sedela smo se dugo ubeđivali sa vlasnikom zgrade, koji nas je uveravao da takva i tolika ne može da se uvuče u zid stana. Međutim, nakon nekih prepravki i dodatnih izdataka, uspeli smo da je unesemo u stan i bio je to praktično jedini komad nameštaja koji smo doneli sa sobom. Osim stone lampe i knjiga.

Sogara nije volela kada je sto bio neuredan, a on je to bio gotovo uvek. Često bi mi pretila kako će jednog dana uzeti i pospremiti sto, dok sam je ja zadirkivao za otiske stopala na staklu, i tako bi se naše ‘porodične svađe’ završavale. Nismo imali dece. Za dete nam je bio potreban veći stan i duži radni staž, a nismo imali ni jedno ni drugo.

San nam je bio da odemo na Mesec. Nigde nismo otputovali posle venčanja, jer smo se odmah zaposlili. Zato sam ja imao jednu malu ‘tajnu’ strast. Svake radne nedelje sam kupovao loz ne bih li osvojio nagradno putovanje na Mesec, u trajanju od nedelju dana: bilo je organizovano odsedanje u najskupljem hotelu, šetnje po Mesecu, odlazak na tamnu stranu, slikanje za državnu televiziju…

Sogara je sigurno znala da učestvujem u nagradnoj igri, ali mi nikada ništa nije prebacila zbog toga. Zašto bi se bunila, delili smo isti san.

Tako nam je vreme uglavnom prolazilo. Nalazili bismo se katkad sa prijateljima u nekom od restorana u zgradi, šetali, čitali knjige, pričali.

Jedini put kada sam doživeo iznenađenje je bilo kada je Sogara pospremila naš stan, tačnije, moj sto. Bio sam zapanjen. Pobacala je sve nepotrebne papiriće, složila knjige, moje rukopise, jednom rečju užas! Nismo se lepo proveli to veče, to je sve što mogu da kažem.

Sutradan su objavili na državnoj televiziji broj dobitnog loza. Nisam bio siguran da li je to bio moj broj i setio sam se da sam ga pored toga što sam ga nosio u novčaniku, bio upisao negde, na poslu čini mi se.

Kako loz u novčaniku nisam našao, proverio sam broj na poslu i… sreći nije bilo kraja! Nisam nikom hteo da kažem. Sogara je bila prva koja će to saznati. Požurio sam kući posle posla, premišljajući po glavi gde sam ostavio loz, kada sam se dosetio.

Sto.

‘’Sogara!!’’

http://www.screaming-planet.com/, Beograd, 13. februar  2004.

Monthly srcream 01, CD izdanje, Beograd, 2004.

http://www.hc.co.sr/, Webzine br. 38, Ćuprija, septembar 2005.

http://www.hc.co.sr/, Webzine br. 41, Ćuprija, decembar 2005.

http://bunker.orgfree.com/?page_id=5, Beograd, jun 2006.

http://www.art-anima.com/tamaralujak/index.html, Beograd, decembar 2006.

http://www.neogen.rs/group/3503/view-posts/22818, 4.10.2009.

16. Vođa

Govorilo se da je star preko dve stotine godina, i da ga je sam Akidu stvorio i poslao na zemlju da donese mir.

Život je provodio putujući od jednog do drugog zavađenog plemena, propovedajući. Govorio je svakom ko bi želeo da sluša o velikoj mudrosti vrhovnog im boga Akidua, o tome kuda ih sve zavada i neprijateljstvo mogu odvesti, o slozi, ujedinjenju sa bogom jedino putem inicijacije i odbacivanjem sveg telesnog.

Neki su ga smatrali prorokom, neki isceliteljem, jedni su u njemu videli vrača, šamana, drugi svetog čoveka, dok je većina prihvatala Vođino učenje i sledila ga.

‘’… Ne treba se stideti onoga što nosimo u sebi…’’, govorio je, ‘’Treba upoznati telo i sve telesno, da bi se odbacilo. Treba shvatiti i zavoleti sve što je ovozemaljsko, da bi se što lakše ostavilo. Duh je jedini koji je važan, jedini koji opstaje…’’

Žene bi obično uzimao k sebi mlade i obučavao ih, neku mesec, neku dva, i time širio mudrost boga Akidua. Govorio je da samo žene mogu proči put inicijacije, da su one odabrane, jer su neuprljane ratovima i plemesnkim zavadama…

Ne mali broj žena je želeo da prihvati Vođino učenje, da postane njegov učenik, sledbenik, oruđe u borbi za mir i ujedinjenje plemena. Te su žene, uz pomoć Vođe, dostizale takav nivo svesti, da su odbacivale sve telesno i ovozemaljsko i vraćale se međ’ svoje saplemenike u vidu duha, kojeg bi jedino Vođa mogao da vidi i prizove…

Došao je tako Vođa i u Emerinino selo.

Radovali su se seljani, kitili domove i okolno drveće, ulepšavali devojke, kupali se na obali obližnje reke, spremali raznorazna jela, sve u čast Vođe.

Emerina je bila najlepša devojka u nekoliko okolnih sela, i od kad zna za sebe, sanjala je o tome da upozna Vođu, i uči od njega. Nije želela da je zadrži pored sebe samo mesec ili dva, već godinu i više, kako bi bila njegov sledbenik… naslednik.

Nakon što je obukla najlepšu haljinu, očešljala i raspustila kosu, Emerina stupi u najveću i najraskošniju kuću u selu, gde ju je sa nestrpljenjem očekivao Vođa.

Bio je viši nego što je zamišljala, a govorilo se da je najviši među ljudima, njegovi su mišići bili zategnuti kao strune, a oči prodorne.

‘’Priđi, dete moje’’, reče Vođa dubokim glasom, koji je prože celu. Emerina stupi u središnji deo prostorije i osmehnu se nespretno.

‘’Da vidimo od čega si sazdana’’, čovek pruži ruke i dodirnu vrele obraze. Osmehnu se:

‘’Nemirna duha, željna znanja, daa, dobra duša. Kako želiš da naučiš od mene, mila, kad si netaknuta?’’, priđe joj bliže i uhvati za ruku.

Emerinine užarene oči su govorile više od reči. Vođa se zagleda u njih i uozbilji se.

‘’Hm, prepoznajem glad u tebi. Nekoć sam je i ja nosio.’’ Sad je već šaputao i bio toliko blizu Emerini, da je sva drhtala. Neka jeza joj prođe telom, opojna, slatka.

‘’Prava je šteta prepustiti te sudbini. Dozvoli…’’, reče i poče da joj otkopčava haljinu.

‘’Mene ne zanima ono što je spolja’’, poče, ‘’već ono što čovek nosi u sebi’’, haljina nečujno skliznu na pod.

Prođe vrelim dlanovima preko mirisnih ramena, i tankog struka, i stegnu joj bokove tako jako, da Emerina ciknu i odskoči.

Vođa obliza suve usne, dodirnu joj stidnicu i poljubi devojku svom silinom, da se ovoj zavrtelo u glavi. Emerina se oslobodi malo i zagrli široka i jaka Vođina ramena i prepusti se milovanjima.

Čovek udahnu duboko i skrete sa stidnice ka Emerininom tankom struku i zategnutom stomaku i zavuče oštre nokte i dugačke prste duboko u Emerinin grudni koš.

Devojčine oči se razrogačiše od iznenađenja, a usne tek malo otvoriše.

‘’Slatko moje dete, prava si poslastica’’, levom rukom je išao ka Emerininom vratu, obujmio ga nežno i pomazio. Noktom je, jednim brzim pokretom, presekao arteriju i nagnuo se nad devojkom kako bi se napio krvi.

Kad je mlado telo klonulo na zemljani pod kuće, Vođa kleknu, otvori bujni grudni koš i posluži se njegovom sadržinom.

http://www.screaming-planet.com/, Beograd, 2004.

http://bunker.orgfree.com/?page_id=5

http://www.art-anima.com/tamaralujak/index.html, Beograd, decembar 2006.

http://www.neogen.rs/group/3503/view-posts/22818, 4.10.2009.

15. Poziv u ponoć

Ko li me samo nagovori da se prihvatim ovog posla? Oduvek sam se ježio pri pomisli na groblja, a evo me gde sedim s novinama u ruci, u kućici i čuvam – Groblje. Od koga to, pitam se samo? Ko bi pri zdravoj pameti došao na ovo zabito i bogomzaboravljeno mesto – da ga opljačka? Šta pobogu ovde ima da se pljačka?

Prihvatio sam se posla što iz nužde, što iz opklade, kako to već obično biva. Preko prijatelja sam upoznao Direktora, koji mi je odmah ponudio posao, s obzirom da sam na Birou poslednjih nekoliko godina i da je to u Mitabi opštepoznata stvar.

Nasmejao sam se cinično, na šta je prijatelj prozborio da se plašim, kao i svi drugi kojima je posao noćnog čuvara bio ponuđen. I tako sam bio uhvaćen – na najgluplji mogući način. Oduvek sam izigravao heroja.

Još kao mali, kada bismo majka i ja prolazili mračnim ulicama do kuće, pretvarao sam se da me nije strah… A nisam znao da me čvrst stisak ruke odaje. To mi je, tek kad sam porastao, mater priznala – dolazila bi kući sa rukom belom kao kreč – toliko bih je jako, u strahu, stezao.

Rastao sam bez oca, i moglo bi se reći da mi je to u mnogome ‘pomoglo’ da razvijem strah od groblja. Ne sećam se koliko sam godina imao, ali pamtim nekoliko epizoda: sa vranom koja je iznenada prhnula u nebo, niodkuda; nekakavim crnim psom koji je režao kada sam prišao očevoj spomen ploči…

Od tada retko posećujem Groblje. Majci je bilo krivo, ali je shvatala. Išla bi sama, ceo put kroz šumu i nazad, a posle bi mi pričala kako je bilo. Od tih priča me je redovno prožimala jeza, ali i nekakvo uzbuđenje.

I zbog tog uzbuđenja, evo me ovde danas. Proklet da sam! Morao sam da proverim da li su ti strahovi još uvek jaki – i uverio sam se da su jači nego što sam slutio.

Prvu noć oka nisam sklopio. Čuo sam svaki šušanj, svaki dašak vetra, svaki sam far dole na putu gutao, strahujući neće li skrenuti i stati pred ulazne kapije i…

Posle sam se nekako navikao, mada ni dan danas, posle pola godine, ne obilazim noću Groblje. To uradim čim dođem na posao, dok je još za videla, i potom sam ‘miran’ do ujutro, kada pre nego što predam smenu, opet napravim krug, i bežim kući.

Vreme prekraćujem tako što čitam, gledam TV ili razgovaram. Telefon kad zazvoni, nije česta pojava. Jedine dve osobe koje imaju broj, a nisu predpostavljeni, jesu majka i devojka. Mater me obično zove u zlo doba (a koje doba nije zlo na ovom prokletom mestu?) da me pita jel’ mi hladno, jesam li jeo… Devojka me, naravno, zove iz sasvim drugih razloga: jesam li sam (ne dušo tu ih je trista miliona i svi su ladni kao špricer…), kad ću joj doći, i… eh, sitne sladosti koje samo preko žice može da mi pruži…

Te noći telefon je zazvonio pošto sam se čuo sa obema.

Trnci su mi odmah krenuli uz kičmu. Ko bi to, pobogu, mogao biti? Obe spavaju, šef nikad za svo ovo vreme nije zvao posle devet, a kamoli u ponoć… Dakle, ko? Podigao sam slušalicu i oprezno je prineo obrazu, kao da će svakog trenutka iz nje iskočiti nekakva spodoba, zgrabiti me za gušu i…

“Molim Vas, Panteliju“, glas je bio muški, promukao.

Dve sekunde su prošle pre nego što sam izgovorio najgluplju stvar na svetu: “Nema ovde takvog“, i spustio slušalicu.

Vratio sam se sportskoj strani novina, kada se telefon opet javio. Počeo sam da se nerviram.

“Izvinite, parcela 24, gro…“, skočio sam kao oparen i bacio slušalicu na sto. Počeo sam da se derem, u strahu, da uzvikujem najgore pogrde koje sam znao, a znao sam ih mnogo, to bar jesam, dok se nisam smirio nakon nekih desetak minuta. Noge su mi klecale, osećao sam se kao da se sam pokojnik javio, a ne neko ko…

Ovo će biti duga noć.

Za svaki slučaj, ostavio sam slušalicu otvorenu, i bacio se na pretraživanje dokumenata za tim prokletnikom, Pantelijom.

Sreća te Groblje nije veliko. Bilo mi je potrebno svega nekih pola sata da ga nađem. Imao sam polaznu tačku – parcelu na kojoj je bio sahranjen, a ostalo je bilo lako.

Šezdeset godina, suv, visok, ciroza jetre, sve je bilo tu. Datum sahrane, pre nepunih godinu dana. Sahranjen o trošku države – ko bi njega imao da traži? Bože, šta ja to trabunjam? Ovo mora da je nečija neslana šala, i ko god da je, lepo će se provesti kada ga dohvatim.

Sledeći dan sam bio nervozan, i poželeo sam da me noć zaobiđe. Što se nije desilo, naravno. Ovoga puta sam ja zvao dame, i slušalicu držao otvorenom celu noć. Tako sam mogao makar na kratko da ubijem oko.

Sledeću noć sam se prevario. Taman sam završio razgovor sa devojkom, kada je u onoj sekundi dok sam prekidao vezu, uleteo (ne)očekivani poziv. Prokletstvo! Noge su mi se oduzele. Imao sam utisak kao da mi je neko izmakao stolicu i da propadam, propadam… Ako se ne javim, prokletnik će zvoniti celu noć. Ma nek zvoni. Izbaciće ga centrala, šta me briga!

Tako se ponavljalo celu nedelju. Na kraju sam poludeo i dreknuo besno u slušalicu: “Šta ‘oćeš, bre?!“

“Pa, već sam Vam rekao, da razgovaram sa Pantelijom“, smireni glas sa druge strane. Bedni crv, mene je našao…

“Slušaj, prikane, ovde nema nikog sa kim bi mogao da razgovaraš, osim mene, a ja…“

“Ali, Vi ne razumete, ja pod hitno moram… Stvar je vrlo bitna… Mogao bi…“

“Šta? Umreti?“, počeo sam se sprdati.

“Vidite“, čovek je pokušao da mi objasni, “sve je to eksperiment… (Zaboga miloga, pomislio sam) Nije trebalo ovoliko dugo da traje… Ali, ja sam bio van zemlje, Pantelija je umro, i sahranjen je u meni nepoznatom selu… Znate li koliko mi je bilo potrebno da ga nađem?“

“Godinu dana“, odgovorio sam mirno, glupo.

“Tačno tako“, rekao je stranac, ludak, “i sada Vas najlepše molim, pozovite ga na telefon…“ (Ovaj mene malo , onako, na suvo…)

“ ‘Si ti normalan?!“, dreknuo sam u slušalicu, tako da je mene zabolelo, “Kako to misliš da ga pozovem? Pa, čovek je mrtav!“, pauza. Strahotna, ledena, minutna pauza “Zar nije?“

Čovek sa druge strane se smeje. Trnci me opkoljavaju, stežu me. Ugušiću se u koliko ne odgovori.

“Nije!“, gotovo: nož mi je zaboden visoko u grlu i ja ne mogu da progovorim. Ovaj je čovek definitivno lud, i ja moram spustiti slušalicu. Sedam polako na stolicu, okrećem se ka televizoru i zurim, kao budala, u glupavu kutiju, svetlost se razliva po meni, i ja ne vidim, ne čujem… samo damari u meni…

Ja sam poludeo.

Telefon.

“Molim?“, progovaram kao neko drugi.

“Hoćete li?“, zadaviću ga, mene mi, zadaviću ga, samo kada ga se dočepam! Je li on… Ma, u ostalom, nije ni bitno. Ostavljam slušalicu da mi leži u ruci nekoliko trenutaka, trepćem i ne dišem. Čovek sa druge strane nešto govori, ali ja ne čujem.

“A zašto ti sam ne bi došao gospodine…“, prekidam ga grubo i cerim se briljantnoj ideji.

“Đenka… Bih, verujte mi, ali u Pantelijinoj blizini niko ne sme da bude kada se probudi. Ni Vi. Treba samo da mu odnesete telefon, imate li mobilni, odlično; pokucate tri puta na grob, ostavite telefon na ploči i bežite što je pre moguće.“

“Baš ti hvala, što ipak ti ne bi sam došao i to sve uradio?“

“Za ovu delikatnu operaciju potrebna su dva čoveka, jedan koji će obezbediti vezu – to ste igrom slučaja Vi, drugi koji će izgovoriti tajnu formulu kako bi se Pantelija probudio. Vidite, moj asistent je umro pre nepuna dva meseca. Da nije bilo te male nesreće ne bih Vas mešao u ceo posao, ali ovako… jako mi je žao… I, razumete da sam dovoljno star za trčanje i dodatna uzbuđenja koja groblje pruža?“ Tu sam mogao u potpunosti da se složim sa čovekom.

“I posle toga? Šta će biti posle?“

“Ništa Vi ne brinite, ja ću se za sve postarati“, matori jarac. “Vaše je samo da što pre odete odatle.“

Neverovatno. ‘De baš meni ovo da se desi?

“Dobro, matori, pobedio si“, progovaram slomljeno u slušalicu.

“Odlično! Hvala Vam, neizmerno Vam hvala!“

Dao sam mu broj mobilnog i izašao u mrak.

Glup si, razgovarao sam sam sa sobom, šta ti je trebalo ovako nešto u životu? Zar ti je bilo loše dok si bio nezaposlen? Nisi imao bog zna koliko para, ali si bar imao miran san, glupanderu jedan. A pogledaj se gde si sada: šetkaš se sa baterijskom lampom između polusrušenih grobova… Ludost!

Ne jednom mi je došlo da se okrenem i potrčim nazad, ali sam nastavljao, gonjen nekakvim jakim unutarnjim porivom… ludilom? Ruka u kojoj sam držao bateriju se tresla, noge su mi bile teške kao olovo, disao sam duboko i… naslađivao se situacijom u kojoj sam se našao…

Parcela dvadeset i četiri se nalazila negde u sredini Groblja, na pola puta do šume. Zaustavio sam se kod broja sto četrdeset i dva. Ploča je bila crna, nakrivljena, zemlja oko groba urušena. Stao sam na pristojnoj udaljenosti i javio se kad je telefon zazvonio.

“Molim Vas stavite telefon na ploču i bežite odatle koliko Vas noge nose!“. Precrko sam; jedno je kad mi to kaže dok sam u kućici za čuvare, u toplom, na svetlu, uz TV, radio… a nešto sasvim drugo ovde napolju, sa grobovima svud unaokolo…

Položio sam pažljivo telefon, kucnuo tri puta i zaždio stazom. Čuo sam, dok sam se okretao, sebi iza leđa, ledeni Đenkin glas: “Gladan si…“

To je bilo sve. Ništa više nije rekao, ali mi je i to bilo sasvim dovoljno…

Trčao sam koliko su me noge nosile, a poslednjih godina nešto nisam bio u formi. Samo sam molio boga da budem brži od pokojnog, povampirenog šezdesetogodišnjaka…

Pred kapijom Groblja ugledao sam svetla – Đenka sigurno, nema ko drugi. Baš je drug. Tim pre ću pobeći iz ove ludnice i biti kod kuće, na sigurnom. Čovek je izašao iz kola i otvorio zadnja vrata. Još samo da preskočim kapiju – ko se setio u celoj ovoj stvari da ponese ključeve?

Prebacio sam jednu nogu i taman kad sam krenuo da prebacim i drugu, nečija me je ruka svukla sa ograde i ja padoh na zemlju. Jak udarac glavom o podlogu me je na trenutak ošamutio. Kad sam došao svesti…

Poluraspadnuto lice mi se cerilo. Kakav je to zadah bio! Kakav prizor! Gospode! Razdrao sam se kao nikada u životu. Mislim da sam ga uplašio, jer se trg’o na sekund i zaustavio ruku na pola pokreta. Pridigao sam se na laktove i bolje ga osmotrio.

Zaista je bio visok. Previsok. Imao je sigurno tri metra! Ili se to samo meni činilo, izbezumljenom, prestravljenom na zemlji…

Koščate ruke krenuše ka mojoj guši, i ja tada shvatih da onaj tamo kod kola… Đenka, nije došao po mene…

Znak Sagite, br.12, Beograd, oktobar 2003.

http://bunker.orgfree.com/?page_id=5, Beograd, jun 2006.

http://www.art-anima.com/tamaralujak/index.html, Beograd, decembar 2006.

14. Muke Tantalove

Tantal je bio sasvim običan dečak. Voleo je kompjutere, živeo za igrice, sem tastature ničega se nije prihvatao. Na odmorima je zarađivao džeparac dolazeći do traženih podataka pre drugih (najčešće vezanih za testove u školi). Po završetku nastave išao bi u igraonicu, gde je ostajao katkad i celo popodne – sve dok ne duplira početni kapital.

Kod kuće je u dokolici gledao crtaće ili pretraživao mrežu u potrazi za upotrebljivim podacima.

Jednog je dana na školsko dvorište, među poslednjima, izašla Evina.

Tantal je pregovarao oko novih cena usluga, kada je primetio devojčicu. Nešto ga kosnu u rebrima, dok ju je pogledom pratio do spomenika Junaka. Bila je sama i nesigurna, činilo mu se. Uspeo je da se odupre želji da pređe preko pola dvorišta i priđe joj. Samo ju je posmatrao.

Na putu do kuće Tantal je bio zamišljen. Šutirao je kamenčiće, nije odgovarao na šale drugova kao obično, niti je prednjačio u nestašlucima.

Kod kuće je mrljavio na jelu i zabrinuo majku jer nikad takav nije bio. Preskočio je crtaće i ostao opružen na krevetu, zagledan u tavanicu, na kojoj su se nizale morske scene.

To ga je, na kraju, uspavalo.

U školi u jednoj učionici ima po četrdesetoro đaka; svako ima svoj sto, monitor, tastaturu i slušalice – za učenje školskog gradiva: slušaju se i gledaju lekcije, polažu testovi… nema šaputanja, podizanja ruku, dobacivanja, štipanja, čupanja za kosu, bacanja papirića…

Sve se ocenjivalo: brzina kojom đak pritiska tastature, kako rešava testove, kako se snalazi u ponavljanju lekcija, u proučavanju karti, u učenju pesmica napamet… U svemu tome Tantal je prednjačio.

Sada, međutim, od kada je primetio Evinu, postao je nazainteresovan za sve ostalo. Činio je brojne propuste, više nije bio prvi u davanju odgovora, a njegovo ‘stanje’ se vremenom samo pogoršavalo. Bio je toliko očajan da je pomislio da se poveri majci.

Prošlo je dosta vremena dok nije shvatio šta ga to zapravo muči, i tek onda nije znao šta da radi: hoće li ga Evina odbiti u koliko joj prizna svoja osećanja? Da li ga je u opšte primetila? Da li joj se dopada? Šta da radi? Šta?

Dečak je, posle mnogo meseci premišljanja, odlučio da Evini pošalje poruku putem e-maila. Više ni časka nije mogao da čeka, pa makar poruku presreli ostali đaci. Šta ga to briga ako je prava osoba dobije.

Nesreća je htela da baš toga dana nestane struje u selu u kome je živeo, po prvi put u poslednjih… koliko godina?

Tantal očajava.

Smatra se najnesretnijim dečakom koji je ikada postojao na kugli zemaljskoj, vrpolji se u klupi, znoji se, biva mu hladno… traži da ga puste napolje…

Trči hodnikom; staklene stepenice koje je do juče toliko voleo, jer su na bezbroj različitih načina prelalmale svetlost, sada mu behu tako hladne i odbojne. Nekakvi žmarci ga obujmiše i dečak pomisli, pašće pre nego što stigne do česme i svežeg vazduha.

Umiva se nad staklenim lavaboom, zatim otvara prozor, gura glavu napolje i udiše, udiše…

Drži oči zatvorene. Ne želi da pogleda žardinjere sa zelenilom, koje odvajaju dvorište škole od okolnih zgrada, niti spomenik u sredini.

Oči ga bole koliko je jako zažmurio, i Tantal ih otvara. Seda na ivicu prozora, iako je to strogo zabranjeno, i uzdiše. Šta sad?

Kako poslati poruku voljenoj? Tantal prebira po glavici kako, gde, čime i…

Ruke mu se tresu i spušta pogled na mokre dlanove, kao da ih pita da li su u stanju to da urade? Jeste da najbrže kuca u školi, jeste da ima najbrže reflekse kada su igrice u pitanju, ali da li su njegovi prsti sposobni da drže olovku u ruci?

Dečak se priseća lekcije o pisaljkama koje su stari koristili za sporazumevanje, priseća se virtuelne posete muzeju, i mesta gde su olovke izložene, i pita se kako je mogućno do njih doći? Može li se koja pozajmiti, ako ne izraditi?

Nikako nije mogao da shvati kako su ljudi mogli da izdrže da pismo i po nekoliko dana putuje do odredišta? Prisetio se da bi on padao u očajanje čim bi se veza usporila i učitavanje podataka odužilo. Bilo mu je neobično što su ljudi kupovali hartiju, markice, koverte, slali pisma, čekali da stignu… a šta ako bi se koje izgubilo? I Tantalu se dešavalo da se poneki e-mail zaturi, a to ga je mnogo nerviralo. A kamoli jedno pismo… pa napisati ga. Za to su sigurno bili potrebni sati!

Pošto je dobro pretresao sve mogućnosti, dečak zaključi da će sam morati da napravi kakvu takvu olovku, u koliko hoće da pošalje pismo.

Nije više nervozan zbog toga. Oseća se važnim. Dok ostali dečaci razmišljaju o tome šta će prvo uraditi na mreži kada dođe struja, Tantal se bacio na izradu pisaljke.

Dečakovo srce jače lupa, preko lica mu preleće osmeh, skače veselo sa ivice prozora, trči nazad u razred i kuje, snuje…

Tako su počele muke Tantalove.

Celo je popodne tražio nešto što bi bilo pogodno za pisanje, i ne nađe ništa. Kamen je suviše grub, krede se više ne proizvode, hartije je bilo, ali jedino u direktorovoj kancelariji – gde se čuvaju svi važni podaci – i nije mu bilo jasno kako će doći do nje. Zato odluči da to ostavi kao poslednju varijantu.

Kod kuće je sve živo pretražio ne bi li našao hartiju – mislio je, nadao se, da će roditelji držati nekakvu uspomenu na stare dane… Ali, uzalud.

Uveče je dosađivao majci pitanjima kako su ona i tata počeli da se zabavljaju, da li je dobijala ljubavne poruke ispisane na hartiji, i razočarao se kad je čuo da je prva poruka bila elektronska.

“Kako tako?“, upita plačnim glasom.

Majka ga ozbiljno pogleda i primeti tanatu promenu na detetu. “Odrasta li on to?“, upita se i odmahnu glavom, gotovo da se nasmejala naglas, “Pobogu, šta ti je, pa on ima samo trinaest godina!“

Prolazili su dani. Situacija sa strujom se nije sređivala, pa škola nije radila neko vreme.

Tantal je bio očajan. Razmišljao je gde bi mogao da nađe grafit – jer se u međuvremenu setio da se, kad su olovke u pitanju, krenulo od grafita. Morao je otići u Botaničku baštu, tamo će vajda naći nešto što će poslužiti.

Botanička bašta je bila najveća staklena zgrada koju je ikada video u životu, u obliku kita, sa razjapljenim čeljustima kao ulazom. Sa zebnjom je kročio unutra.

Popločana staza vodila je kroz pravu malu džunglu. Mostovi, jezerca, rascvetane biljke, zlatne ribice… Tantal je bio kao omađijan. Nije ni slutio da priroda može biti ovako lepa. Pa mirisi. Nikad ništa slično nije osetio. Pluća mu behu puna.

Zašto ga roditelji ovde nikad nisu doveli, pitao se. Zar je moguće da nisu znali za Baštu? Koliko li samo čudesa krije, pomisli oduševljeno gotovo zaboravivši zašto je došao.

Stazom je prišao kutos (tu je reč zapamtio kad su bili u virtuelnoj poseti muzeju) Botaničke bašte, i ponudio pomoć. Dečak je oklevao: da li da mu veruje ili da ga slaže. Odlučio se ipak za prvu varijantu. Zamolio je čoveka da mu pomogne u traženju grafita. Kustos se začudi takvoj želji. Nakon što je malo promislio, nasmeja se, ustade sa klupe i uputi se jednom kraju Bašte. Petljao je po zemlji, dečak nije mogao da vidi šta, a kada se podigao držao je dragoceni komad u ruci.

Tantal nije znao kud će sa sobom od radosti. Zgrabi grafit, stegnu kustosu ruku poput odraslog čoveka i odjuri napolje.

Još je jedna teškoća ostala da se reši, ali spretnim prstima kao što su bili Tantalovi, to nije bilo teško. Škola je počela sa radom, iako problem struje još nije bio rešen. Časovi su trajali kraće, profesori su kao u davna vremena samo predavali, a đaci su se vrpoljili i šuškali u klupama. Na velikom odmoru je, nakon što se sakrio i proverio da ga neko slučajno nije video, viknuo koliko ga je grlo nosilo da je izbio požar, i ubrzo je cela škola bila ispražnjena.

Među poslednjima je izašao Tantal, stežući hartiju u ruci.

List je bio A4 formata, mali po Tantalovim shvatanjima. Zamišljao ga je većim, daleko većim. Kako da stane sve što je imao da kaže Evini na tako malo prostora? A još je morao i da vežba! Odlučio se za pisanje kamenom na pesku. Sa peska je prešao na pločnik, sa pločnika na zid, i ubrzo je bio spreman za hartiju.

Grafit ipak nije bio isto što i kamen. Nije znao kako da ga drži, koliko može da ga stegne, ruka nikako nije htela da klizi po hartiji, prsti nisu slušali… Pisaljka mu je stalno ispadala, nedovoljno je pritiskao, slova su bila kriva, rukopis nesiguran… Kada je celu stranu ispisao, okrenuo je hartiju i uobličio ljubavnu poruku. Nadao se samo da će Evina moći da je pročita. Bio bi očajan kada bi ceo posao propao.

Struja se najzad vratila u selo. Svi su se radovali, svi osim Tantala.

Danima je bio kao na iglicama. Lovio je Evinin pogled po hodnicima, pokušavao da zapodene razgovor, ali devojčica se nije dala uhvatiti. Preostala mu je samo jedna stvar.

Uspeo je da po završetku nastave, u gužvi pri izlasku iz škole, smesti pismo u džep Evinine jakne. Izveo je to prilično nespretno.

Ne seća se kako je toga dana došao kući, niti kada je zaspao i da li je spavao.

Sutradan nije bilo nikakvog odgovora, nikakve reakcije. Evina je i dalje bila daleka.

Period koji je usledio bio je najteži u Tantalovom životu, i tu čak ni svi kolači koje je majka kupovala, ni dozvola neograničenog gledanja crtaća nisu pomagali.

Voljena nije odgovarala. Na hodniku škole ga je izbegavala, nije smela da ga pogleda u oči…

Dečak nije znao šta da radi. Dani su se nizali, bio je sve bleđi.

Da li da joj napiše još jedno pismo, ili da se pravi da je ne primećuje. Grizao je nokte i usne, morila ga je nesanica, kompjuter je zanemario u potpunosti. Jedino je, gotovo svaki dan posle škole, išao u Botaničku baštu. Prešao ju je i uzduž i popreko, ali ga ni to nije smirivalo.

Nije više mogao da izdrži. Odlučio je da priđe Evini, pa ma šta da se desi. Neka i bude ismejan samo da zna na čemu je.

Gužva je u dvorištu velika.

Primećuje Evinu, bledu, na vratima, i kreće oprezno prema njoj. Treba to tako da izvede, da niko ne primeti. Prilazi joj. Noge su mu nesigurne, dlanovi se znoje, opet ga nešto kosnu u rebrima.

Već je na korak do devojčice, i taman kad je mislio da joj se obrati, oseća Evininu ruku u svojoj. Oseća kako mu spušta nešto na dlan, i naslućuje, naslućuje…

Zenice mu se šire, Evina prolazi ne pogledavši ga u oči.

Tantal se smeši.

Dvorište se prazni, čas počinje, ali dečak jednako stoji stežući pismo u ruci.

Politikin Zabavnik, br. 2696, str. 42, Beograd, oktobar 2003.

http://bunker.orgfree.com/?page_id=5, Beograd, jun 2006.

Radio „Naksi”, emisija „Planeta ljubavi”, Beograd, 2006.

http://www.art-anima.com/tamaralujak/index.html, Beograd, decembar 2006.

13. Nahereno drvo

Bilo jednom jedno Nahereno drvo.

Stajalo je samo na sred poljane, na vr’ zelenog brega. Krošnja mu beše čudnoga oblika, za kraj u kojem je boravilo. Sve grane su išle na gore i u stranu, čak i one najniže. Zelena, mala krošnja je pružala odmor mnogim pticama. Zimi su tanane grane sa ponosom nosile sneg, a na proleće najmirisnije cvetove.

U neposrednoj blizini, u podnožju brda, boravila je jedna Šuma.

Drveće je bilo staro i visoko, ponosito. Nije volelo pridošlice, mala rascvetana stabla, niti cveće skriveno u najtamnijim delovima Šume. To su bile biljke nedostojne pažnje, najniže na lestvici. Jer, drveće je bilo bogato i visoko, i družilo se samo sa pticama i suncem. Ptice su im pevale o udaljenim krajevima, a sunce ih je ljubilo svaki dan.

Šuma nije volela vetar, jer je bio hladan, odbojan, nestalan; nije se mogao uhvatiti ni za glavu ni za rep.

Svako je morao imati koren, stablo i krošnju. Ali, ne bilo kakav koren. Niti bilo kakvu krošnju. Tako je drveće u Šumi smatralo da su veverice prava napast, da su jeleni drski i bezobrazni jer im uništavaju stabla, pogotovo zimi, kada druge hrane nema. Sove su im remetile san, dok su noću jurile poljske miševe – vrlo neprijatna mala stvorenja. Ali, niko nije bio toliko dosadan kao mravi – kora je toliko svrbela dok su se kretali uz i niz stablo, da je drveće dolazilo u iskušenje da otrese svo lišće sa sebe…

Nahereno drvo je, međutim, najviše smetalo Šumi. Prvo, boravilo je na uzbrdici, kao da je time želelo da bude bliže pticama i suncu. Drugo, vetar ga je češće posećivao, treće, seljani su se pre u njegovoj senci odmarali, nego u okrilju Šume. Sve bi to nekako, možda, i prošlo, ali ta naherenost… Tako je izazivala, da bi svakom drvetu sokovi brže prostrujali korom samo kada bi na to pomislilo.

Sa svoje strane Nahereno drvo je bilo nesretno. Bilo je samo odmalena. Zimi ga jeleni nisu štedeli, a leti sunce. Šibali su ga i kiša i vetar. Nikakav cvetak nije rastao u blizini, nikakvog potoka, zeca, miša makar. Sve što se dešavalo, dešavalo se dole, u Šumi. O, kako je Nahereno drvo bilo samo!

Jedina radost bile su mu ptice. I seljani. Znali su ljudi kadikad da posede ispod njegove krošnje u prijatnoj ladovini, popričaju, našale se. To su bili najsretniji trenutci.

Godine su prolazile. Nahereno drvo je raslo. Bilo je i dalje samo i tužno, prezreno od strane Šume, ali je i dalje cvetalo, i dalje je pružalo hladovinu seljanima i odmor pticama.

Dvoje zaljubljenih su jednog dana prolazili onuda.

- Pogledaj, kako je prelepo drvo! – uskliknu devojka. Listovi Naherenog drveta zatreperiše.

- Zaista je neobično – prihvati mladić – Čudi me kako je poraslo toliko.

Sedoše u hladovinu. Devojka nasloni glavu na mladićevo rame i udahnu duboko.

- Kako lepo miriše – reče.

Iza oblaka izronilo je sunce i po prvi put pomilovalo Nahereno drvo. Ono je propupelo od radosti.

Dole, u podnožju brda, Šuma je zelenela od zavisti.

Signal, br. 25-26-27, str. 27, Beograd, avgust 2003.

http://bunker.orgfree.com/?page_id=5, Beograd, jun 2006.

Radio „Naksi”, emisija „Planeta ljubavi”, Beograd, 2006.

http://www.art-anima.com/tamaralujak/index.html, Beograd, decembar 2006.

12. Grobar

Mnogo se toga od detinjstva promenilo. Umka se nekako smanjila, oronula. Ljudi su se odselili.

Gazas je bio tvrdoglav, što je išlo na njegovu štetu, ali bolje nije umeo, ili nije hteo. Posao je ionako išao relativno dobro. Taman da svakog dana može sebi da priušti pivo i kokice pred televizorom.

Šta mu je više trebalo?

Ženu nikad nije imao. Zaljubljivao se par puta, ali sve je to nekako prošlo mimo njega. Možda zbog posla kojim se bavio. Nijedna nije htela da se uda za grobara. Čak ni da bude viđena sa istim.

Gazas je upoznao svoju prvu ljubav kada je umro čiča Tur-Sta, jedne večeri, proklete za umiranje. Kola su mu se pokvarila na sred puta, ni makac. Nakon pola sata koliko je pokušavao da ih pokrene, bila su zatrpana snegom toliko, da je, na jedvite jade, uspeo da se izvuče i produži peške.

I zime su se promenile. Otuđile. Okrenule protiv čoveka.

Dok je tako razmišljao, presrete ga vesela ženica, tanušnim glasom upita kojim dobrom (ili bolje rečeno – zlom) i ponudi mu vožnju.

Tako je počelo. Koja reč, pokret, dodir, i za manje od mesec dana, bila je njegova. Kad god bi se toga setio Gazas se zadovoljno smejao sebi u brk i groktao. Bila je lepa i podatna, sva ustreptala i neuhvatljiva.

Ostavila ga je čim je izronio drugi smrtni slučaj, što se u ovoj prokletoj zabiti prebrzo dogodilo.

Grobar se pitao odakle toliki ljudi, kada ih je retko viđao na ulici, po poljima, šumama. Kud’ li su išli, šta su radili, od čega su živeli? To ga, u stvari, i nije toliko zanimalo, bilo je bitno samo gde i kada su umirali. Čak nije bilo važno ni od čega, koliko dugo, mučno.

Seća se Gazas, da je tada za Tur-Stom otplakao, čak i kapu na grobu skinuo. Bila mu je draga ta seda glava. Vezivale su ga brojne uspomene za starca: prva ćuška zbog ukradenih jabuka, pomoć oko povređene nožice, dole na obali varljive Save, prva ljubav…

Da li je već tada grobar počeo da se menja, ili je to došlo kasnije, kada su poumirali svi koje je znao, tačnije poznavao, svi do kojih mu je bilo stalo? Ne bi znao reći.

Dane je obično provodio izrađujući kovčege od drveta koje je sam cepao i obrađivao u obližnjem šumarku. Katkad bi se peo na brdo iznad Umke, gde je šuma još bila zdrava, očuvana; znao je svako stablo, svaki list kilometrima unaokolo.

Držao je urađene i poluzavšene kovčege u prizemlju – prvom spratu, ako bi se gledalo iz unutrašnjeg dvorišta – kako bi mušterijama bili dostupni. Nije imalo smisla iznositi kovčege na podrumska vrata. To bi bila uvreda. Sanduk se morao izneti direktno iz kuće na ulicu, pognute glave, sumorna izraza lica. Nikako drugačije.

To Gazasu baš i nije odgovaralo u potpunosti, jer je leševe morao bez ičije pomoći da vuče iz podruma u prizemlje, i stavlja ih u sanduk. U šegrte nije imao vere. Sve su to bili prevrtljivi, nesigurni momci i nikog nije želeo da podučava.

Tako je bio i ostao jedini grobar na Umci. Mrzovoljan, gunđalo živo, ali savestan, posao je obavljao na nivou i u tišini.

Bar su ljudi tako mislili.

Godine su se taložile. Gazasovo nezadovoljstvo je raslo.

Da bi prekratio dokolicu sumornoga posla, jednog je dana u podrumu kuće uzeo fotoaparat u ruke i počeo da slika.

Leševe.

Podrum je pretvorio u mrtvačnicu, malu, skučenu, sa dva metalna stola na sredini, par hladnjača pri dnu, i prostranim ulazom što je gledao na sumorno dvorište iza kuće.

Mirisi su se zaverenički širili iz podruma po celoj kući, uvlačili u posteljinu, jastuke, dlanove, ali Gazas za to nije mario. Svikao se na hladna, ukočena tela, izbezumljene, zgrčene poglede, na smrad što se širio od tih (ne)ljudi, kako ih je povremeno nazivao.

I tako je slikao prvi leš, jednu stariju ženu, punu rana i modrica po licu i telu – žrtvu saobraćajne nesreće. Potom nekog starca, pijanca, nađenog kraj puta, smrznutog u snegu; mladića koji je umro od prevelike količine droge, poštara što je živeo par kuća iznad Gazasa…

Dok je grozničavim rukama razvijao slike u priručnoj laboratoriji što ju je na brzinu napravio, grobar nije mogao da se otrgne uzbuđenju koje ga je obuzelo. Bilo je toliko jako da su mu kolena klecala. Mislio je srušiće se, pozliće mu. Ali, to se nije dogodilo. Tvrd je orah bio.

Od tada je sa nestrpljenjem očekivao (priželjkivao!) nove slučajeve, Mušterije, i mrmljao bi, zadovoljan, sebi u bradu, kad god bi se ista pojavila…

Zidovi u podrumu su bili prekriveni uramljenim slikama: gledala su ga iz svakog ćoška podnadula, modra, iskrivljena lica, a Gazas se smeškao, pričao im, psovao, proklinjao one koji su mu svojevremeno zadavali muka…

Kada bi sa poslom završio, popeo bi se prašnjavim stepenicama do prljavog, neurednog kupatila, umio, presvukao u pocepanu pidžamu i pronašao put do kreveta kroz zamračenu spavaću sobu – grobnicu, kako ju je zlobno nazivao.

Katkad je mislio da je cela kuća zapravo jedna velika grobnica, a da je najveći mrtvac on sam.

Grobar je nedavno primio jednog postarijeg gospodina, ugojenog, očuvanog, nije znao od čega je umro, nije ni mario, samo se pitao kako će na fotografiji ispasti.

”Kakav prasac”, pomislio je u sebi dok je škljocao. Ustuknuo je i viknuo kada se mišić čovekove ruke trgnuo. Ponekad, pogotovo kada bi slikao, nije mogao da istrpi ta njihova prokleta grčenja. Srdit, uhvatio je pokojnika grubo ispod lakta i ruku tresnuo o hladni,  metalni sto.

”Svi…”, u to je zazvonio telefon, i Gazas dovrši psovku u sebi.

Pope se uz strme stepenice u hodnik i zadovoljno protrlja ruke. Poziv je značio posao.

Devojka. Srednjoškolka. Pokupio ju je brzom brzinom, nervozno se dogovorio oko sahrane sa ucveljenim roditeljima i odjurio.

Grobar je položio dete na drugi sto, i onako neopranu, još svežu od smrti, slikao. Bio je toliko uzbuđen da mu se vrtelo u glavi, teško je disao, te otpusti par dugmadi na košulji. Trebalo ju je okupati, pomisli Gazas i zaceri se. Radovao se što će moći da uhvati promenu nakon što devojku opere i obuče.

Leukemija, valjda su tako rekli.

Zar je bilo bitno?

Lepojku je ostavio da leži na stolu, a čoveka maltene zbacio na zemlju, uhvatio ispod miške i povukao uz stepenice.

Noge su lupale po betonskim stepenicama, ali Gazas je davno sebe navikao. Dahtao je pod teretom leša, psovao mu u uvo, kako je mogao toliko da se ugoji, ima li obzira prema radnom narodu, potpuno zaboravivši da snaga koju poseduje iz njegovog sopstvenog stomaka dolazi.

Kada je izašao iz podruma, grobar je spustio telo na patos, i ostavio ga tu da leži malo, dok se odmori i popije koje pivo. Počinjala je utakmica, mogao bi da predahne časak.

Kao da će čovek negde da ide?

Nakon samo dva piva prekinuo je gledanje. Zvezda je gubila od Partizana u večitom derbiju, i Gazas se iznervirao zbog toga. Neke se stvari nikad neće promeniti u ovoj zemlji, pomislio je mrzovoljno i vratio se mušteriji.

Postavio je leš u sedeći položaj, prebacio preko ramena, kao da je džak brašna i sa treskom ga ubacio u kovčeg. Čoveku su mišice zastale na pola puta, a noge ostale napolju, oklembešene.

”Bogca ti”, opsova Gazas iznad pokojnika, ”sanduk je nekoliko milimetara uži, šta sada da radim? Drugi da pravim nemam vremena, a ovaj je najveći koji imam!”.

Grobar uze čovekove noge, ubaci ih u kovčeg, a na ruke naleže, te one sa mukom propadoše dole. Tako je, zadovoljan učinkom, Gazas stajao neko vreme nad pokojnikom, a potom namakao poklopac.

”Vidimo se sutra, matori.”

Zatim je sišao dole kod devojke.

Pogladio ju je po kosi i osmehnuo se. Otišao je do česme, napunio kofu hladnom vodom i uzeo prljavi sunđer u ruke. Stajao je neko vreme iznad devojčine lepe glave i razmišljao. Stezao je sunđer, voda je kapala na pod i pravila baricu kod nogu, prskala mu cipele.

Grobar je oblizao suve, debele usne i prionuo na posao.

Protivno običaju, počeo je od grudi i osetio kako mu ruka podrhtava. Pravio je kružne pokrete oko malih bradavica. Graške znoja mu izbiše po čelu. Spustio se ka stomaku, obišao kukove, prešao preko tankih nogu.

Teško je disao, znoj se već hvatao na košulji, te je Gazas otkopča skroz i baci pored stola na patos. Držao je neko vreme sunđer u ruci, a potom ga ispustio. Pomazio je hladne obraze, širom otvorene oči i modra usta. Osetio je kako želja u njemu raste…

I prepustio se.

Pred svitanje je obukao leš, ne vodeći računa kuda glava ili noge udaraju.

I slikao ga.

Film je razvijao u žurbi, jer nije još mnogo do sahrane ostalo.

Grobar se te večeri popeo u sobu i legao da spava, zadovoljan. Opružio se po krevetu, uzdahnuo duboko i glasno, i sklopio oči.

Džukci napolju su prestali da laju, i Gazas se strese od iznenadne tišine koja je nastupila. Bi mu hladno ispod ćebeta. Promeškolji se malo, okrenu na stranu i uzdahnu ponovo.

I tada je čuo: jasnu škripu ulaznih vrata.

Pridigao se u postelji kao gromom pogođen.

”Šta se to, boga mu miloga, dešava, ovde?!”, već je krenuo da bogorada, kada je shvatio da se teški koraci približavaju. Neka jeza, do tada nikad doživljena prostruji čitavim mu telom.

Gazas upali svetlo i proguta pljuvačku. Nikakvo oružje nije držao u kući. Čak je i sekira za cepanje drva bila ispred kuće, oslonjena na zid pored ulaznih vrata. Mogao je samo nervozno da sedi u postelji i čeka nezvanog gosta, sa groznicom u očima.

Ponadao se da je to neki posrnuli poslodavac, ali niko nikad nije tako hodao, a da je bio ophrvan bolom. Tromo, sporo, da, ali slomijeno, bezvoljno.

Ovaj hod nije bio takav. Ne brale, bio je trom, to da, ali odlučan, siguran u sebe, nameren na nešto…

Najzad, vrata se otvoriše i jedno poluraspadnuto lice proviri unutra.

Gazas kriknu u postelji. Kriknu ustima prekrivenim ćebetom, zavrišta kako ni u mladosti kada je od vodenih zmija bežao, nije vrištao.

Drao se dok mu je ta spodoba prilazila, i kada mu je ruku na čelo spustila, ruku! patrljke, konce, maltene sve same kosti; ali kada je posegnula za vratom Gazas utihnu.

”Vreme je”, zaškripa spodoba, podiže grobara sa kreveta sa takvom lakoćom da se Gazas zapanji, mada je mislio da se više od ovoga ne može zapanjiti, srce mu zatreperi i… izdade ga.

”Taako je”. Spodoba ga uze lagano, ljubavnički u naručje i pođe ka izlazu. Spusti se stepenicama polako, vodeći računa da negde ne udari Gazasovu glavu, i izađe na glavna vrata.

Noć je bila bez Meseca i stariji gospodin, nekada dobrog držanja se naceri. Nešto se otkinu sa njegovog lica i pade na zemlju pored sekire.

Gospodin pođe bešumno ka groblju, gde su ga sa nestrpljenjem čekali svi oni koje je Gazas sahranio; čekali da prime novopridošlog člana sa pažnjom kakvu zaslužuje.

Emitor br. 432, str. 26, Beograd, maj 2003.

http://bunker.orgfree.com/?page_id=5, Beograd, jun 2006.

http://www.art-anima.com/tamaralujak/index.html, Beograd, decembar 2006.

Grobar

Verzija sa tri kraja

Mnogo se toga od detinjstva promenilo. Umka se nekako smanjila, oronula. Ljudi su se odselili.

Gazas je bio tvrdoglav, što je išlo na njegovu štetu, ali bolje nije umeo, ili nije hteo. Posao je ionako išao relativno dobro. Taman da svakog dana može sebi da priušti pivo i kokice pred televizorom.

Šta mu je više trebalo?

Ženu nikad nije imao. Zaljubljivao se par puta, ali sve je to nekako prošlo mimo njega. Možda zbog posla kojim se bavio. Nijedna nije htela da se uda za grobara. Čak ni da bude viđena sa istim.

Gazas je upoznao svoju prvu ljubav kada je umro čiča Tur-Sta, jedne večeri, proklete za umiranje. Kola su mu se pokvarila na sred puta, ni makac. Nakon pola sata koliko je pokušavao da ih pokrene, bila su zatrpana snegom toliko, da je, na jedvite jade, uspeo da se izvuče i produži peške.

I zime su se promenile. Otuđile. Okrenule protiv čoveka.

Dok je tako razmišljao, presrete ga vesela ženica, tanušnim glasom upita kojim dobrom (ili bolje rečeno – zlom) i ponudi mu vožnju.

Tako je počelo. Koja reč, pokret, dodir, i za manje od mesec dana, bila je njegova. Kad god bi se toga setio Gazas se zadovoljno smejao sebi u brk i groktao. Bila je lepa i podatna, sva ustreptala i neuhvatljiva.

Ostavila ga je čim je izronio drugi smrtni slučaj, što se u ovoj prokletoj zabiti prebrzo dogodilo.

Grobar se pitao odakle toliki ljudi, kada ih je retko viđao na ulici, po poljima, šumama. Kud’ li su išli, šta su radili, od čega su živeli? To ga, u stvari, i nije toliko zanimalo, bilo je bitno samo gde i kada su umirali. Čak nije bilo važno ni od čega, koliko dugo, mučno.

Seća se Gazas, da je tada za Tur-Stom otplakao, čak i kapu na grobu skinuo. Bila mu je draga ta seda glava. Vezivale su ga brojne uspomene za starca: prva ćuška zbog ukradenih jabuka, pomoć oko povređene nožice, dole na obali varljive Save, prva ljubav…

Da li je već tada grobar počeo da se menja, ili je to došlo kasnije, kada su poumirali svi koje je znao, tačnije poznavao, svi do kojih mu je bilo stalo? Ne bi znao reći.

Dane je obično provodio izrađujući kovčege od drveta koje je sam cepao i obrađivao u obližnjem šumarku. Katkad bi se peo na brdo iznad Umke, gde je šuma još bila zdrava, očuvana; znao je svako stablo, svaki list kilometrima unaokolo.

Držao je urađene i poluzavšene kovčege u prizemlju – prvom spratu, ako bi se gledalo iz unutrašnjeg dvorišta – kako bi mušterijama bili dostupni. Nije imalo smisla iznositi kovčege na podrumska vrata. To bi bila uvreda. Sanduk se morao izneti direktno iz kuće na ulicu, pognute glave, sumorna izraza lica. Nikako drugačije.

To Gazasu baš i nije odgovaralo u potpunosti, jer je leševe morao bez ičije pomoći da vuče iz podruma u prizemlje, i stavlja ih u sanduk. U šegrte nije imao vere. Sve su to bili prevrtljivi, nesigurni momci i nikog nije želeo da podučava.

Tako je bio i ostao jedini grobar na Umci. Mrzovoljan, gunđalo živo, ali savestan, posao je obavljao na nivou i u tišini.

Bar su ljudi tako mislili.

Godine su se taložile. Gazasovo nezadovoljstvo je raslo.

Da bi prekratio dokolicu sumornoga posla, jednog je dana u podrumu kuće uzeo fotoaparat u ruke i počeo da slika.

Leševe.

Podrum je pretvorio u mrtvačnicu, malu, skučenu, sa dva metalna stola na sredini, par hladnjača pri dnu, i prostranim ulazom što je gledao na sumorno dvorište iza kuće.

Mirisi su se zaverenički širili iz podruma po celoj kući, uvlačili u posteljinu, jastuke, dlanove, ali Gazas za to nije mario. Svikao se na hladna, ukočena tela, izbezumljene, zgrčene poglede, na smrad što se širio od tih (ne)ljudi, kako ih je povremeno nazivao.

I tako je slikao prvi leš, jednu stariju ženu, punu rana i modrica po licu i telu – žrtvu saobraćajne nesreće. Potom nekog starca, pijanca, nađenog kraj puta, smrznutog u snegu; mladića koji je umro od prevelike količine droge, poštara što je živeo par kuća iznad Gazasa…

Dok je grozničavim rukama razvijao slike u priručnoj laboratoriji što ju je na brzinu napravio, grobar nije mogao da se otrgne uzbuđenju koje ga je obuzelo. Bilo je toliko jako da su mu kolena klecala. Mislio je srušiće se, pozliće mu. Ali, to se nije dogodilo. Tvrd je orah bio.

Od tada je sa nestrpljenjem očekivao (priželjkivao!) nove slučajeve, Mušterije, i mrmljao bi, zadovoljan, sebi u bradu, kad god bi se ista pojavila…

Zidovi u podrumu su bili prekriveni uramljenim slikama: gledala su ga iz svakog ćoška podnadula, modra, iskrivljena lica, a Gazas se smeškao, pričao im, psovao, proklinjao one koji su mu svojevremeno zadavali muka…

Kada bi sa poslom završio, popeo bi se prašnjavim stepenicama do prljavog, neurednog kupatila, umio, presvukao u pocepanu pidžamu i pronašao put do kreveta kroz zamračenu spavaću sobu – grobnicu, kako ju je zlobno nazivao.

Katkad je mislio da je cela kuća zapravo jedna velika grobnica, a da je najveći mrtvac on sam.

Grobar je nedavno primio jednog postarijeg gospodina, ugojenog, očuvanog, nije znao od čega je umro, nije ni mario, samo se pitao kako će na fotografiji ispasti.

”Kakav prasac”, pomislio je u sebi dok je škljocao. Ustuknuo je i viknuo kada se mišić čovekove ruke trgnuo. Ponekad, pogotovo kada bi slikao, nije mogao da istrpi ta njihova prokleta grčenja. Srdit, uhvatio je pokojnika grubo ispod lakta i ruku tresnuo o hladni,  metalni sto.

”Svi…”, u to je zazvonio telefon, i Gazas dovrši psovku u sebi.

Pope se uz strme stepenice u hodnik i zadovoljno protrlja ruke. Poziv je značio posao.

Devojka. Srednjoškolka. Pokupio ju je brzom brzinom, nervozno se dogovorio oko sahrane sa ucveljenim roditeljima i odjurio.

Grobar je položio dete na drugi sto, i onako neopranu, još svežu od smrti, slikao. Bio je toliko uzbuđen da mu se vrtelo u glavi, teško je disao, te otpusti par dugmadi na košulji. Trebalo ju je okupati, pomisli Gazas i zaceri se. Radovao se što će moći da uhvati promenu nakon što devojku opere i obuče.

Leukemija, valjda su tako rekli.

Zar je bilo bitno?

Lepojku je ostavio da leži na stolu, a čoveka maltene zbacio na zemlju, uhvatio ispod miške i povukao uz stepenice.

Noge su lupale po betonskim stepenicama, ali Gazas je davno sebe navikao. Dahtao je pod teretom leša, psovao mu u uvo, kako je mogao toliko da se ugoji, ima li obzira prema radnom narodu, potpuno zaboravivši da snaga koju poseduje iz njegovog sopstvenog stomaka dolazi.

Kada je izašao iz podruma, grobar je spustio telo na patos, i ostavio ga tu da leži malo, dok se odmori i popije koje pivo. Počinjala je utakmica, mogao bi da predahne časak.

Kao da će čovek negde da ide?

Nakon samo dva piva prekinuo je gledanje. Zvezda je gubila od Partizana u večitom derbiju, i Gazas se iznervirao zbog toga. Neke se stvari nikad neće promeniti u ovoj zemlji, pomislio je mrzovoljno i vratio se mušteriji.

Postavio je leš u sedeći položaj, prebacio preko ramena, kao da je džak brašna i sa treskom ga ubacio u kovčeg. Čoveku su mišice zastale na pola puta, a noge ostale napolju, oklembešene.

”Bogca ti”, opsova Gazas iznad pokojnika, ”sanduk je nekoliko milimetara uži, šta sada da radim? Drugi da pravim nemam vremena, a ovaj je najveći koji imam!”.

Grobar uze čovekove noge, ubaci ih u kovčeg, a na ruke naleže, te one sa mukom propadoše dole. Tako je, zadovoljan učinkom, Gazas stajao neko vreme nad pokojnikom, a potom namakao poklopac.

”Vidimo se sutra, matori.”

Zatim je sišao dole kod devojke.

Pogladio ju je po kosi i osmehnuo se. Otišao je do česme, napunio kofu hladnom vodom i uzeo prljavi sunđer u ruke. Stajao je neko vreme iznad devojčine lepe glave i razmišljao. Stezao je sunđer, voda je kapala na pod i pravila baricu kod nogu, prskala mu cipele.

Grobar je oblizao suve, debele usne i prionuo na posao.

Protivno običaju, počeo je od grudi i osetio kako mu ruka podrhtava. Pravio je kružne pokrete oko malih bradavica. Graške znoja mu izbiše po čelu. Spustio se ka stomaku, obišao kukove, prešao preko tankih nogu.

Teško je disao, znoj se već hvatao na košulji, te je Gazas otkopča skroz i baci pored stola na patos. Držao je neko vreme sunđer u ruci, a potom ga ispustio. Pomazio je hladne obraze, širom otvorene oči i modra usta. Osetio je kako želja u njemu raste…

I prepustio se.

Pred svitanje je obukao leš, ne vodeći računa kuda glava ili noge udaraju.

I slikao ga.

Film je razvijao u žurbi, jer nije još mnogo do sahrane ostalo.

Grobar se te večeri popeo u sobu i legao da spava, zadovoljan. Opružio se po krevetu, uzdahnuo duboko i glasno, i sklopio oči.

Džukci napolju su prestali da laju, i Gazas se strese od iznenadne tišine koja je nastupila. Bi mu hladno ispod ćebeta. Promeškolji se malo, okrenu na stranu i uzdahnu ponovo.

I tada je čuo: jasnu škripu ulaznih vrata.

Pridigao se u postelji kao gromom pogođen:

http://www.art-anima.com/tamaralujak/price/grobar3k.html, 25.12.06.

”Verovatno

promaja”, pokuša da umiri Gazas samoga sebe. Međutim, kada mu se učini da čuje teške korake kako se približavaju, neka jeza, do tada nikad doživljena prostruji čitavim mu telom:

”Šta se to, boga mu miloga, dešava, ovde?!” promumlja uspaničeno, proguta pljuvačku i upali svetlo. Nikakvo oružje nije držao u kući. Čak je i sekira za cepanje drva bila ispred kuće, oslonjena na zid pored ulaznih vrata. Mogao je samo nervozno da sedi u postelji i čeka nezvanog gosta, sa groznicom u očima.

Ponadao se da je to posrnuli poslodavac, ali niko nikad nije tako hodao, a da je bio ophrvan bolom. Tromo, sporo, da, ali slomijeno, bezvoljno. Ovaj hod nije bio takav. Ne, bio je trom, da, ali odlučan, siguran u sebe, nameren na…

Najzad, vrata se otvoriše i jedno poluraspadnuto lice proviri unutra.

Gazas kriknu u postelji. Kriknu ustima prekrivenim ćebetom, zavrišta kako ni u mladosti kada je od vodenih zmija bežao, nije vrištao.

Drao se dok mu je spodoba prilazila, i kada mu je ruku na čelo spustila, ruku! patrljke, konce, maltene sve same kosti; ali kada je posegnula za vratom Gazas utihnu.

”Vreme je”, zaškripa spodoba, podiže grobara sa kreveta sa takvom lakoćom da se Gazas zapanji, mada je mislio da se više od ovoga ne može zapanjiti, srce mu zatreperi i… izdade ga.

”Taako je”. Spodoba ga uze lagano, ljubavnički u naručje i pođe ka izlazu. Spusti se stepenicama polako, vodeći računa da negde ne udari Gazasovu glavu, i izađe na glavna vrata.

Noć je bila bez Meseca i stariji gospodin, nekada dobrog držanja se naceri. Nešto se otkinu sa njegovog lica i pade na zemlju pored sekire.

Gospodin pođe bešumno ka groblju, gde su ga sa nestrpljenjem čekali svi oni koje je Gazas sahranio; čekali da prime novopridošlog člana sa pažnjom kakvu zaslužuje.

http://www.art-anima.com/tamaralujak/price/grobar3kvp.html, 25.12.06.

”Možda

poslodavac”, promrmlja Gazas sanjivo u krevetu. Dešavalo se to i ranije, cela je Umka znala da može doći k njemu u bilo koje doba dana ili noći. Kad je čuo teške korake kako se približavaju, Gazas se uspravi u postelji i upali svetlo:

”Je li nevolja, komšija?!”, upita i stegnu dršku revolvera ispod jastuka.

Vrata se otvoriše i jedno poluraspadnuto lice proviri unutra.

Neka jeza, do tada nikad doživljena prostruji čitavim Gazasovim telom i on kriknu ustima prekrivenim ćebetom, zavrišta kako ni u mladosti kada je od vodenih zmija bežao, nije vrištao.

Drao se dok mu je spodoba prilazila, i kada mu je ruku na čelo spustila, ruku! patrljke, konce, maltene sve same kosti; ali kada je posegnula za vratom Gazas utihnu.

”Vreme je, matori”, zaškripa spodoba. Gazas, najednom pribran, izvuče ruku ispod jastuka, uperi je u poluraspadnuto lice devojke i osmehnu se:

”Zdravo lepojko… i zbogom”, reče i ispali ceo šaržer.

http://www.art-anima.com/tamaralujak/price/grobar3kmp.html, 25.12.06.

”Zasigurno

promaja”, uveravao je Gazas samoga sebe. Pridigao se u krevetu i upalio svetlo. Oslušnuo je još jedanput, i u momentu mu se učini kao da se teški koraci približavaju. Neka jeza, do tada nikad doživljena prostruji čitavim mu telom. Gazas proguta pljuvačku i promrmlja uspaničeno:

”Šta se to, boga mu miloga, dešava, ovde?!” Nikakvo oružje nije držao u kući. Čak je i sekira za cepanje drva bila ispred kuće, oslonjena na zid pored ulaznih vrata. Mogao je samo nervozno da sedi u postelji i čeka nezvanog gosta, sa groznicom u očima.

Ponadao se da je to posrnuli poslodavac, ali niko nikad nije tako hodao, a da je bio ophrvan bolom. Tromo, sporo, da, ali slomijeno, bezvoljno. Ovaj hod nije bio takav. Ne, bio je trom, da, ali odlučan, siguran u sebe, nameren na…

Najzad, vrata se otvoriše i jedno poluraspadnuto lice proviri unutra.

Gazas kriknu u postelji. Kriknu ustima prekrivenim ćebetom, zavrišta kako ni u mladosti kada je od vodenih zmija bežao, nije vrištao.

Drao se dok mu je ta spodoba prilazila, i kada mu je ruku na čelo spustila, ruku! patrljke, konce, maltene sve same kosti; ali kada je posegnula za vratom Gazas utihnu.

”U redu je”, zaškripa spodoba i sede na ivicu kreveta, ”U redu je, matori”, ponovi, sada nešto blaže i pomazi ga po ruci.

Gazas zari nokte duboko u krevet; osećao je kako mu se grči svaki mišić na telu. Podiže pogled i sledi se istog trena. U njega su bile uperene dve zastrašujuće šupljine.

”Gospode”, zacvile grobar. Spodoba se osmehnu, i Gazas primeti nisku prljavih zuba.

Primeti, krajičkom oka, kako po ćebetu gamižu crvi i pribi se uz ram kreveta, koliko je mogao, kao da će im na taj način pobeći.

”U redu je, matori ”, ponovi, sada nešto blaže spodoba sa ivice kreveta i i pomazi ga po obrazu. Jesu li joj to nokti malo porasli, ili mu se samo čini? To je nemoguće, pomisli.

Gazas oseti kako ga obliva hladan znoj, i kako mu se nešto u stomaku pokrenu, ali nije bio siguran je li to strah ili… uzbuđenje?

”Reci mi”, gotovo da prošaputa devojka, dok se naginjala ka Gazasu da ga poljubi, ”gde smo ono stali?”

http://www.art-anima.com/tamaralujak/price/grobar3kzp.html, 25.12.06.

11. Gargojl

- Kada vam kažem, najlepša je žena u čitavom Parizu! – sedeli su namrgođeni na dotrajalom krovu zgrade i raspravljali se. Mizalin je sa nezapamćenim žarom u gargojla objašnjavao svojim prijateljima, kako je devojka u zgradi preko puta najlepša koju je ikada u životu video. A gargojli su živeli prilično dugo.

Te večeri su odlučili da svi posede na Mizalinovom skrovitom mestu i uvere se u lepotu rečene devojke. Deset je sati otkucavalo na obližnjem tornju, kada je mlada, mršava figura ušla u svoju sobu. Prišla je prozoru i otvorila ga. Među gargojlima nastade komešanje. Neki nisu mogli dobro da vide, neki su se već bili nažuljili od čekanja, a drugima je naprosto bilo dosadno. Tada svi dobro osmotriše devojku i nastade neprijatna stanka, za koju je Mizalin mislio da je neće preživeti. Devojka je imala dugačku slepljenu kosu, loše skrojenu odeću na sebi, na par mesta pocepanu, imala je nekakvu maramu oko vrata, i bila je sablasno bleda u licu. Gargojli se zagledaše. Bila je čak i od njih bleđa.

- I ovo je ta tvoja lepotica? – upita jedan, razočaran.

- Prijatelju, njeno bi bledilo postidelo svakog gargojla u Parizu.

- Dakle, koji je naš rezervni plan za večeras? – upita treći i okonča ovu mučnu raspravu za Mizalina. Kada su svi otišli, mali, posramljeni gargojl je sedeo u svom skrovištu i čudom se čudio. I njemu samom je lepota devojke bila noćas sumnjiva. Nestalo je njene bujne kose, nestašnih uvojaka, osmeha sa lica… Šta joj se moglo desiti? Sedeo je tako, zamišljen i posmatrao zgradu preko puta. Sada je Toikela bila sva zajapurena, sa rukama na ustima. Mora da je bolesna, pomisli Mizalin. Pa to je strašno!

Od tada je dolazio svako veče da je gleda, makar na pet minuta.

Gargojli su bili nemirna stvorenja – noću ih nije držalo jedno mesto. Stalno su obilazili krovove kuća, u potrazi za kakvom razonodom. Katkad bi to bila njihova senka bačena na prozor tako da prestravi bakicu unutra, katkad bi to bio kamenčić koji bi hitnuli u prozor zaljubljenog para… na skoro sve nestašluke su bili spremni. Tokom noći znali su i ceo Pariz da obiđu, probude, uznemire. I tek bi se pred zoru vraćali na svoje počivalište. Ljudi nisu smeli znati za njihove aktivnosti, ne. Oduzeli bi im slobodu, sitna zadovoljstva.

Mizalin je bio čudna sorta. Jeste da ga nije držalo mesto, ali nikad ne bi otišao mnogo daleko. Posle ne bi mogao da se vrati na vreme da vidi Toikelu. Svoje malo skrovište pronašao je on odavno, ima tome nekoliko godina. I od tada je skoro svako veče provodio posmatrajući mlado stvorenje kako odrasta, kako se veseli, tuguje. Nije na samom početku toliko obraćao pažnju na nju, razume se. Bila mu je interesantna tako mršava, činilo mu se da se jedva drži da nogama, i da će se pri svakom koraku srušiti, ali se iznenadio u kakav se cvet, posle izvesnog vremena pretvorila. Skrovište koje je otkrio ga nije pokrivalo celog – virile su mu oči i vrhovi krila, ali Mizalin se nije puno brinuo. Ljudi gotovo nikad nisu obraćali pažnju na gargojle. Samo turisti, i to po neki. Tako je mirno mogao da uživa u svom blagu.

Kada je Toikela dovoljno porasla da je mogla sama da izlazi uveče, Mizalin ju je katkad pratio, uglavnom kada bi smogao dovoljno snage za tako nešto. Išla je često u pozorište, sa drugaricama, šetala se dugim ulicama i parkovima, jela sladoled i pila toplu čokoladu. U jednom je tako pohodu Mizalin saznao i njeno ime. Tu noć je presedeo u skloništu zagledan u Toikelin prozor. Ujutro ga je prevario san. Toikela samo što je bila ustala, i prišla prozoru da ga otvori, kada se gargojl trgao iz dremeža. Spavao je na pogrešnome mestu! Nikad neće saznati da li ga je tada videla. Nije ni želeo da zna, kad malo bolje razmisli. Zna samo da je sa groznicom na usnama, sačekao da se devojka spremi i ode na posao, jer je tada već radila, kao prodavačica cveća, a potom se krišom, da ga neko ne vidi, odvukao do svoga mesta, na ivici zgrade. Ceo dan ga je peklo sunce, bio je nervozan i nije mogao oka sklopiti. Pogledom je tražio njene skute, ali ih nije video do večeri. I tada, tek tada je shvatio zašto ga hvata groznica kad je ugleda, zašto se preko njegovih obraza prevlači patina kada pomisli na nju…

Drugi gargojli to nisu mogli da razumeju. Potvrdili su to uostalom i pre neko veče. Mizalin je bio zadovoljan zbog toga. Presretan, zapravo. Jer njegovoj se Toikeli vraćala boja u lice, snaga u mišiće i svakim je danom bivala sve lepša. Toliko lepa da se Mizalin prepade. Da nije zaljubljena? I ako jeste, u koga? Misli su ga razdirale, iznutra. Toliko da su se pojavile prve pukotine na njegovom lepo obrađenom telu i krilima.

Zaokupljen ovakvim mislima nije ni primetio jednoga dana kako je Toikela stala na svoj prozor i zagledala se u njega. Ili mu se to samo učinilo? Sa mesta na kome je stajao nije baš dobro mogao da vidi, posle nekoliko vekova, vid vam ipak oslabi, i Mizalin napreže sva svoja čula. Učini mu se da se Toikela osmehnula! Njemu?! Zar je moguće? Ona se nežno odvoji od prozora, ne zatvorivši ga, i priđe svome radnom stolu. Tek tada gargojl primeti da je sto namešten ispod prozora, dok je stalno stajao kod suprotnog  zida, taman tako da je uvek mogao da vidi Toikelina uspravna leđa dok radi, ili kako se tresu dok plače… Devojka sede polako na svoju stolicu, uze olovku u ruke i poče da crta. Crta li ona to… Mizalin se toliko izvio preko ivice, da je pomislio da će se odlepiti i poleteti. Lepotica je sedela i predano crtala. Gargojl se nagnu još malo, i u tom trenutku Toikela ustade od stola, i ode u drugi deo sobe, koji mu sa ovog mesta nije bio vidljiv. Ali, gargojl zapazi da je papir, na kom je crtala, ostavila tako da je mogao na njemu da vidi… svoj lik…

Mizalinova krila zatreperiše od uzbuđenja. On ih razvi i polete ka svojoj dragoj.

Znak Sagite, br. 9, str. 1457, Beograd, 2002.

http://bunker.orgfree.com/?page_id=5, Beograd, jun 2006.

Radio „Naksi”, emisija „Planeta ljubavi”, Beograd, 2006.

http://www.art-anima.com/tamaralujak/index.html, Beograd, decembar 2006.

10. Krćevac

Mesec novembar je bio sve drugo do novembar. Bio je maj, jun čak, ali nikako novembar. Sunce je mamilo, čista atmosfera je opijala i Tamar se prepusti prirodi.

Put ju je naveo u malo, zaboravljeno mesto Krćevac, u jedan zabran, pa u jedan orašnjak. Blaga uzbrdica je bila ukrašena poljskim cvećem najveselijih boja, i omeđena bagremarom sa jedne i jelama sa druge strane.

Njeno putovanje trajalo je već godinama. Na Ksiji, svojoj rodnoj planeti, koja je leškarila u samoj sredini galaksije Mlečni Put, susrela je bila samo jedared priču o planeti Zemlji, ali tako bogatu i čudnovatu priču kao i Zemlja sama, da je prosto morala da se otisne u pustolovinu. Upijala je u sebe sve o svetlosti žutoga sunca, plavetnilu neba, velikoj vodi, i najvećem čudu od svih – čoveku. Od kad je stigla na uzbudljivu, malu planetu bila je maestral, bila je oblak, rosa, maslačak, sve do čovek. Sada, dok su je držale dve nesigurne, mršave noge, posmatrala je mesto u kom se obrela. Bilo je to jedno od poslednjih koje nije posetila i mislila je da se tu i nastani.

Kako je ušla u orašnjak njeni nokti procvetaše od radosti u obliku malih, šarolikih ruža, guste krunice.

Cveće je počelo da pušta korenje, dlanovi su je svrbeli, i bi joj žao da cveće ubere, te ga pusti da raste. Sela je da se odmori od puta, i opružila se na leđa, kako bi i nebo mogla da posmatra.

Tako ju je trava pokrila celu, i brdašce, ceo taj potez zemlje dobi po njoj ime Tamarić.

Orbis, god. IV, br. 3-4, str. 56, Kanjiža, 2002.

www.zetna.org.yu, 2002.

http://bunker.orgfree.com/?page_id=5, Beograd, jun 2006.

Radio „Naksi”, emisija „Planeta ljubavi”, Beograd, 2006.

http://www.art-anima.com/tamaralujak/index.html, Beograd, decembar 2006.

9. Salon lepote

Salon lepote se nalazi u samom centru grada, u palati “Albanija”, gde je nekada bila “Jugoslovenska knjiga”. Danas, kada je posle butika, prodavnice tehničke robe, samoposluge, ovde otvoren salon lepote, posao cveta i vlasnik radnje Simon čudotvorac ima pune ruke posla. Kroz gornji deo salona, u nivou ulice, prolaze mušterije sa jednostavnim zahtevima, kao što su zatezanje lica i tela, manje plastične operacije i ugrađivanje čipova za upravljanje kolima, garažama, kućama…

U donjem delu salona je prijem za stalne mušterije, koje imaju pravo da zatraže šta god požele. Jer, Simon je čudotvorac. Simon je majstor svog zanata.

- Hm, da vidimo – zamišljeno će čovek neuredne brade – Šta nismo stigli da uradimo prošli put? Korekcija nosa i butina, nije li tako? Pitam se da li ćemo sve stići da uradimo. Sada ti je pet sati. U koliko imaš sastanak?

- U osam. Ali, zar ti nisi Simon čudotvorac, majstor nad majstorima, vlasnik najboljeg i najpoznatijeg salona lepote u Beogradu?

- Hm, jesam, da, istina je – uz smešak će čovek – Dobro, onda na posao. Kako tvoja glava, je li bolje?

- Jeste, imala sam manjih problema pri hodu, posle operacije, ali sada je sve dobro, spremna sam za bonus – vragolasto će devojka.

- Bonus? – pravi se nevešt majstor.

- Knjige, časopise, filmove, muziku…

- Uh, da samo znaš koliko sam se namučio zbog tog bonusa. Skupo će te koštati ovaj tretman, mala…

- Neka, Simone, neka, vredi svaku paru.

- Ho}eš li onda da ti unesem podatke odmah ili kad završim sa ulepšavanjem?

- Bolje odmah, kako bih imala vremena sve da pregledam – reče devojka otvarajući jedna vratašca na svojoj glavi, kako bi Simon mogao da stavi mini disketu sa bonusom koju je nabavio.

Blic zabava, br. 36, str. 47, Beograd, 2001.

Radio „Plana“, emisija „Vrteška“, Velika Plana, maj 2006.

http://bunker.orgfree.com/?page_id=5, Beograd, jun 2006.

http://www.art-anima.com/tamaralujak/index.html, Beograd, decembar 2006.

http://www.neogen.rs/group/3503/view-posts/22818, 4.10.2009.

8. Šuma Dija 5

Šuma je bila velika. Ogromna zapravo. Prostirala se preko celog kontinenta koji je bio presečen jednim velikim procepom u svom najužem delu. Zimzeleno drveće se u talasima pružalo duž šume, ili obrnuto, listopadno drveće je kao reka teklo kroz šumu. To se najbolje zapažalo zimi, kada su grane drveća bile gole, odnosno nisu.

Na samoj ivici sa jedne strane provalije stajalo je uspravno i samo Orah drvo. Kralj drvo. Sa druge strane suprotstavljalo mu se Bor drvo. Behu to dva najstarija drveta i, sasvim prirodno da su kao takvi vladali svaki svojim delom šume.

Niko se tačno ne seća kada su počeli sukobi, ali su snage različito napredovale. Nekad su vodili Listopadi, nekad Zimzeleni, dok su Orah i Bor drvo bezuspešno pokušavali da umire i jednu i drugu stranu.

Stabla su venula, rušila se, gasila, bolesti su napredovale, sukob se izmakao kontroli. Sve dok nisu došli do provalije. Tu su se zaustavile sve bolesti, tu su se srušila poslednja stabla, kraj je došao.

Orah i Bor drvo su stajali uspravni i nemi. Nisu bili bolesni, povređeni. Ne oni. Bili su tužni. Godinama.

A onda je svako od njih rodilo po jedan plod i odbacilo ga od sebe na plodno tle.

Sa jedne strane provalije nikla je toga dana zimzelena, sa druge strane listopadna šuma.

Emitor, br. 406, str. 37, Beograd, 2001.

Radio „Plana“, emisija „Vrteška“, Velika Plana, maj 2006.

http://bunker.orgfree.com/?page_id=5, Beograd, jun 2006.

Radio „Naksi”, emisija „Planeta ljubavi”, Beograd, 2006.

http://www.art-anima.com/tamaralujak/index.html, Beograd, decembar 2006.

7. Imena zemlje

Otac je znao da kaže da je čovek ništa bez zemlje. Zato je pre nego što je otisao na svoj prvi, i poslednji, ali to tada nije znao, međuzvezdani put, uzeo grumen zemlje sispred svoje kuće, sa semenom velikog Orah drveta i još jedan sa mesta gde je prvi put poljubio devojku, sa semenom raskošnog Šljiva drveta, i stavio ih u malu srebrnastu posudu sa vremenskim stasis poljem, koju je uvek nosio sa sobom.

Kada je, na jednoj etapi putovanja shvatio da mu je kraj blizu (bio je to splet nesretnih okolnosti) dao je stasis-bocu Bei, koja je već bila u drugom stanju sa njim, kao nešto najvrednije što je imao da joj ostavi.

Kada se Bea porodila, dobila je dečaka i devojčicu i zemlju je morala da podeli na dva jednaka dela. Deca su odrasla i skrasila se, na jednoj slabo naseljenoj planeti. Kada su otvorili stasis-bocu, vreme je ponovo počelo da teče, i prosuvši očevu zemlju, učinili su planetu svojom grudom. Iz zemlje koju je prosula ćerka izrasla je šljiva, ista kao ono drvo ispod kog je Otac dobio svoj prvi poljubac, a iz zemlje koju je prosuo sin rodio se orah, isti kao onaj koji je rastao pred kućom, u srcu Šumadije i pružao debelu hladovinu.

A upravo takva imena je Otac želeo da im da, i upravo su takva imena deca i ponela, Šljiva i Orah…

http://www.geocities.com/CapeCanaveral/Launchpad/8396/, 2000.

Radio „Plana“, emisija „Vrteška“, Velika Plana, maj 2006.

http://bunker.orgfree.com/?page_id=5, Beograd, jun 2006.

Radio „Naksi”, emisija „Planeta ljubavi”, Beograd, 2006.

http://www.art-anima.com/tamaralujak/index.html, Beograd, decembar 2006.

http://www.neogen.rs/group/3503/view-posts/22818/page/2/asc, 4.10.2009.

6. Prodavnica

Ušao je u prodavnicu nesagledive veličine.

Čuo je za nju odavno, ali nikad do sad nije bio u maglini M33 u Trouglu, gde se nalazila.

Stvarno je bila nešto neponovljivo. U njoj se moglo naći, što ti srce poželi. Doslovno. Tu je bilo smeštenih po policama starih video-rikordera, vokmena i crno-belih televizora, odavno van upotrebe; sa druge strane bile su smeštene raznorazne lutke, posuđe, pribori za prvu pomoć, čačkalice, šibice; negde daleko u dnu prodavnice visili su lusteri, mogao je pogledom da dokuči i stare ormane, francuske krevete, vitrine, usisivače… Sve čega se mogao setiti. I sve na jednom mestu.

Na trenutak je zaboravio zbog čega je zapravo došao, a onda se okrenuo ljubaznom prodavcu i zamolio ga za nešto neuobičajeno.

Prodavac se osmehnuo, neiznenađen, i poveo ga gotovo u samo dno prodavnice. Tamo je bilo smešteno ono što je tražio.

Odlučio se za jednu na rasklapanje. Važno je bilo da može svuda da je nosi sa sobom, jer je kao pustolov večito bio u pokretu. Dobro će mu doći da se s vremena na vreme na njoj odmori.

Stavio je planetu na sedište pored sebe i otisnuo se u nove pustolovine.

http://www.geocities.com/CapeCanaveral/Launchpad/8396/, 2000.

http://bunker.orgfree.com/?page_id=5, Beograd, jun 2006.

http://www.art-anima.com/tamaralujak/index.html, Beograd, decembar 2006.

5. Brod

Doplovio je do naše stanice iz nepoznatog pravca. Parkirali smo ga na pistu br.27, koja je odavno van upotrebe, i otvorili ga.

Naravno, unutra smo ušli sa gas-maskama i baterijsim lampama, ali se ispostavilo da je to bilo bespotrebno, jer je vazduh bio nezagađen, a svetla su još uvek radila.

Sve je bilo u najboljem redu. Osim komandne sobe i motora. Njih nije bilo. Nismo uspeli da otkrijemo na koji se način ovaj brod pokreće; kao da je sam sebe nečim napajao.

Ostalo je sve bilo normalno. Postojale su radne prostorije, sobe za odmaranje i razonodu, kuhinja, mokri čvor, kapsule za spavanje, kabine za bestežinsko stanje, bazen, sauna i dalje, u nedogled, prostorije čiju svrhu i namenu nismo baš najbolje shvatili.

Najviše nas je privukla ogromna prostorija ukrašena neobično velikim brojem visećih, pokretnih i drugih maketa: šarolikih planetarnih sistema, zvezdanih skupova, maglina, kometa… čak je i crna rupa ležala u jednom uglu prostorije. Mislili smo da se nalazimo u sali za dogovore ili kakvoj prostoriji slične namene.

Ono što nas je čudilo je to da brod uopšte nije bio velikih dimanzija, kad se gleda spolja. A kad se uđe unutra činilo se da nema kraja.

Odlučili smo da ostane parkiran na pisti br.27, dok ga u potpunosti ne istražimo, a potom da ga ili koristimo ili rasklopimo, ako je uopšte moguće i jedno od ta dva.

Dani su brzo prolazili, jer je brod krio mnoga iznenađenja. I dok smo se mi bavili njime, nismo ni primetili da su se stvari bitno izmenile.

Mi smo ostali gde smo, ali je to bila još jedna varka ovog čudnog stvora, jer brod je živo biće, u to sam danas sasvim siguran; jer nas je on u stvari uvukao u sebe i krenuo dalje u potragu za novim žrtvama…

Galaksija, br. 296, str. 43, Beograd, 2000.

Radio „Plana“, emisija „Vrteška“, Velika Plana, maj 2006.

http://bunker.orgfree.com/?page_id=5, Beograd, jun 2006.

http://www.art-anima.com/tamaralujak/index.html, Beograd, decembar 2006.

http://beogradskaka5anija.cyberfreeforum.com/sedida-ti-priam-f9/tamara-lujak-t2537-10.htm, 26.11.2009.

4. Posao

Živimo u sasvim zabačenom delu galaksije, na malenoj planeti Ango, jedva nešto većoj od njenog jedinog i glavnog grada Gebea.

Niko ne voli da nam dolazi jer nemamo ni sunca, ni meseca, ni oblaka, ni vetra… Ničeg. Postoji samo grad.

Radim u glavnoj bolnici. Postoje dve bolnice, ali onu u kojoj su vršene i plastične operacije volimo da zovemo: glavna.

Toliko je njih prošlo kroz ovu zgradu da imam utisak da je u pitanju čitav grad; i svi sa nekakvim čudnim prohtevima:

Neki odlaze sa trećim okom na ramenu, neki ga nose na temenu, drugi na vratu, nozi… svuda… Jedan čak nosi dva u svom pupku… Neki vole da nose nokte, trouglaste, kockaste, rupičaste, svih boja i veličina… Drugi ugrađuju bradavice u uši, mladeže po telu, licu, neki čak i u samo oko; treći opet… Ali ko bi se svega setio… Ima tu svakakvih kombinacija…

Kad malo bolje razmislim, čini mi se da se još jedino ja nisam podvrgao operaciji. A i zašto bih?

Imam dva reda zuba u gornjoj vilici, oči skoncentrisane oko ušiju, nokte sa obe strane svakog prsta osim šestog i još neke deformacije koje se tiču unutrašnje građe, ali ne bih o tome. Nije baš prijatno setiti se svega.

Po svemu sudeći ja se odlično uklapam u sredinu iz koje sam potekao.

Muči me samo jedna stvar: u našu blizinu doselila se jedna mala planeta sa gradom za koji znam da se zove Sodoma, a naš, kad se prevede na svetski jezik galaksije, se zove Gomora; ali mi još uvek  nije jasno šta sve to treba da znači…

Galaksija, br. 294, str. 56, Beograd, 2000.

http://www.geocities.com/CapeCanaveral/Launchpad/8396/, 2000.

http://cogito.univ.gda.pl/~duskov/YU/Proza/Proza.html, Praca(Posao), Mart 2002.

Radio „Plana“, emisija „Vrteška“, Velika Plana, maj 2006.

http://bunker.orgfree.com/?page_id=5, Beograd, jun 2006.

http://www.art-anima.com/tamaralujak/index.html, Beograd, decembar 2006.

3. Poreklo

„Birt“, reče neko. „Tvoj deda nije bio Dar, sa Slavije, Srbin, koji je svoju zakletvu dao kralju.“

Pretrnula je, ne budeći se.

„Ja sam bio Velm, iz Dubrovnika… Hrvat. Naša porodica je stara, i… priča je zamršena, ali oduvek smo bili poštovani i poznati, dok smo se držali mora. Čim smo se okrenuli kopnu, na šta nas je vreme nateralo, stvari su krenule loše. Prvo smo izgubili imanje, potom ugled i najzad porodični grb… i ime. Dunav nije mogao da zameni more, ali je tu ipak bio dom. I život. Da li slučajno ili namerno, nastanili smo se u Dubrovačkoj ulici… Znaš da je u tom stanu tvoja majka rođena. A ti si kao dete često boravila u njemu… Probudi se… i dođi.“

Otvorila je oči.

Sunce još nije bilo izašlo.

Srce joj je gruvalo dok se oblačila. Zgrabila je gunj i izletela napolje.

Mukotrpno se probila kroz hrpe snega do trošne zgrade u Dubrovačkoj ulici. Zgrada više nije nosila svoj broj, niti je imala ulazna vrata, ali je Birt znala da je na pravom mestu.

Hodnik je bio dugačak i mračan i vodio je pravo ka podrumskim vratima. Nije želela da se penje i da traži dedin stan, u kom bi, sigurna je bila u to, našla sijaset zanimljivih stvari. Bliže zemlji je bilo ono što traži, osećala je to po načinu na koji joj je srce tuklo.

Hodnik je, pokazalo se, vodio i ka unutrašnjem dvorištu, koje je bilo okruženo zgradama i zidovima. Izašla je u dvorište i pogledala gore, ne bi li uspela da pogodi koji je od prozora dedin.

Dok je tako razmišljala osetila je kako ju je nešto ščepalo za desnu nogu.

Videvši da je to nečija ruka, skamenila se.

Sneg je počeo da se razmiče, za njim zaleđena zemlja i najzad je, u dvorišnom polumraku, izronilo crno, ljutito lice starog čoveka.

„Molim te, nemoj gaziti po mom grobu!“, zahripao je.

Nije se pomerila.

„Ne boj se, neću ti ništa, samo nemoj stajati na mom grobu“, reče on, sada mirnijim glasom, i pusti njenu nogu.

„Ne bojim se“, slagala je. Niko nije video da je ušla, ništa se unaokolo ne dešava, kako da se ne boji? „Ti si Velm?“ Glas joj je drhtao.

„Ti si Birt? Moja krv živi!“ Starac zadovoljno protrlja svoju bradu i brke.

„Znaš“, poče ona nesigurno, „htela sam toliko pitanja da ti postavim, zašto niste ostali ono što ste bili, kako ste mogli… ali kad te vidim tako besnog i nezadovoljnog u grobu…“

„Ja besan? Nezadovoljan? Zašto?“

„Želim samo da znam“, Birt duboko uzdahnu, „ali to odgovori sebi, ne meni, da li ste vi dobili nešto time što ste promenili prezime, život?!“

Starac je ćutao i gladio brkove i bradu.

„Morali smo spašavati glave, moraš shvatiti“, reče on.“To nema nikakve veze, mojim i tvojim venama teče crvena, ne plava krv.“

„Misliš hrvatska, ne srpska?“

„Tačno tako.“

„Pogledaj.“ Birt uze nožić iz ranca i zaseče prst.

Iz ranice poteče plava krv.

„Vidiš?“ bilo je sve što je rekla pre nego što je otišla.

Nova srpska SF i OFF priča, str. 66, Beograd, 1999.

http://bunker.orgfree.com/?page_id=5, Beograd, jun 2006.

http://www.art-anima.com/tamaralujak/index.html, Beograd, decembar 2006.

2. Bunar

Do okršaja između Veneta i neprijateljski raspoloženih plemena, došlo je pred samim ulaskom u šumu. Samo četiri ratnika su uspela da prežive. Jedan od njih je bio teško ranjen.

Bežeći, ratnici su naleteli na bunar, čiji su se polusrušeni zidovi i četvorougaona osnova jedva nazirali u visokom rastinju. On im je bio poslednja nada. Uskočili su. Voda je bila mutna i hladna.

Uspeli su da pobegnu, ali su tek u vodi shvatili da im izlaska iz bunara nema i da će u njemu dočekati svoj kraj: zidovi su bili glatki i klizavi, a nebo je bilo tako daleko.

Ali nisu dugo očajavali. Primetili su da se iznad same površine vode nalaze četiri otvora, tunela, postavljena na četiri različite strane sveta.

Odlučiše da svako krene jednim tunelom, pa kud ga sudbina odvede.

Prvi od Veneta, koji sebe nazivaše Ilir, krete severnim tunelom i stiže do obala Jadrana. Drugi, koji sebe nazivaše Kelt, krete zapadnim i stiže do Bretanje. Treći, koji sebe nazivaše Sloven, krete istočnim i stiže preko Karpata do oblasti između Dnjestra, Dnjepra i Oke. Četvrtom, koji sebe nazivaše Venet, ostade južni tunel i on njime stiže u smrt. Naime, četvrti ratnik je bio onaj koji je zadobio ranu u borbi. Sa njim su Veneti kao Veneti prestali da postoje, ali su zahvaljujući ostalima bili zapaženi u istoriji kao Iliri, po prvom ratniku, kao Kelti po drugom i kao Sloveni po trećem.

Galaksija, br. 288, str. 45, Beograd, 1999.

Studnia (Bunar), http://cogito.univ.gda.pl/~duskov/YU/Proza/Proza.html), 2000.

http://bunker.orgfree.com/?page_id=5, , Beograd, jun 2006.

http://www.art-anima.com/tamaralujak/index.html, Beograd, decembar 2006.

http://www.neogen.rs/group/3503/view-posts/22818, 4.10.2009.

OLYMPUS DIGITAL CAMERA

1. Beleg

Nije znala kako da protumači pojavu svih tih belega po telu.

Pojavljivali su se oni i ranije, ali nikad u ovolikom broju. Cele noge i ruke su joj bile posute mladežima, flekama, tačkama prljavosive boje, nečim nalik na ožiljke, nečim drugim nalik na bradavice…

Sada su joj svi delovi tela bili prekriveni, osim lica, i nije znala šta da radi.

A onda je u očajanju krenula da ih proučava. Trebalo joj je mnogo vremena da ustanovi da svi oni čine mapu neba, čiju svrhu još uvek nije uspela da odgonetne iz prostog razloga što je vrlo teško i sporo čitala sa leđa i stražnjih delova ruku i nogu.

Najveći beleg nalazio se negde pri dnu sa desne strane leđa i njega je tumačila kao Sirijus u sazvežđu Velikog Psa. Dalje su ka vratu išli Golub, Slikarski stalak, Zlatna riba, Vodena zmija, i Paun koji  su zahvatali i ruke i vrat. Predpostavljala je da je na glavi i na licu nedostajala Južna kruna, jer su od Sirijusa na dole išla sazvežđa: Jednorog, na samom kraju leđa, Blizanci, Mali pas i Rak na levoj butini, Ris, Mali lav i Veliki medved na desnoj; Lovački psi i Čizme na desnoj potkolenici, Zmaj i Mali medved na levoj, a Severna kruna je obuhvatala stopala.

Shvatila je da će, kad se i na licu budu pojavili belezi, zatočeništvu doći kraj.

Naime, planeta Zemlja je već vekovima bila pod vlašću okrutnih Freja, koji su ljudima pokrali sve planete, zvezde, asteroide… sve čime je njihovo nebo nekad bilo bogato. Od njihovog dolaska postoji samo crni, hladan svod i tužan, mučan život.

Da li su joj zbog prevelike tuge i želje za nekadašnjom raskoši roditelji dali ime Nebo, ili je prosto tako zapisano?

Kad se bude i poslednji beleg pojavio, preseliće se gore, zna to, i nebo će opet biti ono što je nekad bilo.

Galaksija, br. 288, str. 45, Beograd, 1999.

Znak szczególny (Beleg), http://cogito.univ.gda.pl/~duskov/YU/Proza/Proza.html , 2000.

Radio „Plana“, emisija „Vrteška“, Velika Plana, maj 2006.

http://bunker.orgfree.com/?page_id=5, Beograd, jun 2006.

Radio „Naksi”, emisija „Planeta ljubavi”, Beograd, 2006.

http://www.art-anima.com/tamaralujak/index.html, Beograd, decembar 2006.

Beogradska kapetanija, http://beogradskaka5anija.cyberfreeforum.com/sedida-ti-priam-f9/tamara-lujak-t2537.htm, 26.11.2009.

http://beogradskaka5anija.cyberfreeforum.com/sedida-ti-priam-f9/tamara-lujak-t2537-10.htm, 26.11.2009.

http://belegbg.wordpress.com/zasto/, 17.4.2011.

Jedno reagovanje na Tamara Lujak

  1. С удвострученим интересовањем сам прочитао причу „Вилина планина“, млађахне Тамаре Лујак (објављена у антологији „Сузе за Велоса“, у издању међународне културне манифест. „ЗЕНИЧКО ПРОЉЕЋЕ“, 2013.) и уверио се да упознах још једног ствараоца који носи у себи мајсторство приповедања. Заиста, редак дар господарења Речима! Онда сам прочитао и неке од прича на овој страници, тако да спознадох вредности домишљатости, емоцију која зачуђује и сажетост која не оставља равнодушним читаоца. Али, изнад свега ми се допада организованост која је постигнута, у овом прегледу објављених текстова. Хвала Небу да је створено ово „сокоћало“ где се наслађујемо као на гозбама у прадавна времена. Желим у будућности наставити читати, на своју и радост пријатеља, приче које настају у дивној, књижевној радионици љупке Тамаре Лујак!

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s