Pesme

Mil Dandolo

Zvezde padalice

Dečak neki maštoviti,

dečak plavi,

dečak viti,

zaželeo jednog dana

što ne može nikad biti:

u nebeske krošnje plave

bar da se uzvere,

čak onamo iznad glave,

iznad gnezda,

iznad granja,

iznad kopljastog jablana,

iznad kuća i zvonika,

gde visine pogled mute,

gde prostranstva hladna ćute,

i tamo uzbere

punu šaku zvezda.

Dečak plavi,

maštoviti,

nije znao želje kriti

i jednoga dana

svome psu će reći:

„Pošô bih onamo

da uzberem s nebesa

šaku zvezda samo!”

No pas reče stari:

„To su lude stvari,

moj dečače maštoviti!

To ne može nikad biti,

veruj kad ti kažem!

Ja sam star i dobro poznajem taj svet!

Ceste su mu bez početka

i nemaju kraja,

a pučine razigrane

vode su bez dna.

Čak i gora mnoga

pod pokrovom leda

prkosi čoveku

i prići mu ne da!

A zvezde?

Njih ljudi neće nikad taći,

Niti uzbrati kô maslačkov cvet,

Veruj kad ti kažem!

Ja sam star i dobro poznajem taj svet!”

Plav se dečak nasmejao,

a kada je suton pao,

njih dvoje se uzveralo

na brdašce malo.

Tu je dečak nemo stao

I u čudu podigao

Zadivnjeno oko

Ka zvezdanom

Tamnom nebu

Nad glavom visoko.

Odjednom,

kô vetrom lako zanjihane

zašumile modre,

nevidljive grane

i roj sitnih zvezda prosu se sa svoda

nad glavom dečaka i starog rundova.

Krunile se zvezde sa visine plave

sve jedna po jedna,

kao cvet bagrema,

kad mu lahor dirne

grane

rascvetane.

„Kud to zvezde lete?”

pitanjem salete

dečak psa ovčara.

„Susedu u meredov?

U naš vrt?

Na krov?”

Pas pogledom toplim pomilova dete

(dok zvezde lete

svodom,

ko zna kuda,

kao otkinuti cvetovi bagrema).

„Zvezde sa neba padaju u srca,

u srca čista,

srca dobrih ljudi

u školjku dlana dečice bez majke

i svud po svetu gde vrlina blista!…”

I dečak siđe dole, gde su ljudi,

da zvezde traži na dnu njinih grudi.

Mil Dandolo, Jutro na mesecu, str. 13, Beograd, 2003.

Herman Hese

Plavi vjetar

Leprša leptirić plavi,

Ljulja ga lahora dah.

Čas u snu, čas na javi

Srebrno pljesne mu prah.

I sreća tako sine

Za trenut, za kratki mah.

Ko leptir na lahoru mine,

Nestane kao prah.

Herman Hese, Jutro na mesecu, str. 95, Beograd, 2003.

Halfdan Rasmusen

Šta golijat može

Golijat može tramvaj iznad kuće da digne,

Golijat može pticu u letu da stigne,

Golijat može sedam mora da ispije,

Golijat može rukom kita da ubije,

Golijat može zemlju da okrene,

samo ne može njegova gruba ruka

da zasadi ljubičice ni dva struka.

Halfdan Rasmusen, Jutro na mesecu, str. 58, Beograd, 2003.

Mil Laberton

Vetar

„Reci mi, vetre, otkud ti ta bajka

Što je drveću pričaš kad se smrači?“

„Uz vatru zvezda, na bespuću neba

pričali mi je oblaci skitači.“

„Reci mi, vetre, otkud ti ta pesma

Kojom poljima uspavljuješ cveće?“

„U gluho doba nju mi ševa često

slavuju u lugu, sav kliktav od sreće.“

„A što si, vetre, katkad prek i zao,

pa divljom rukom kidaš glave cvetne?“

„Eh, dođu tako svakom bube plahe

pa traži s kim bi kavgu da zametne!“

„Otkud ti, vetre, onaj zuzuk meki

Kojim nas ljuškaš u san svakog dana?“

„Zuzuku sam se učio od pčela

što jutrom kruže oko jorgovana.“

„Otkud ti, vetre, ta prekrasna svirka

Što niskim žbunjem zvoni u svitanja?“

„Nju sam doneo sa pučine plave,

gde šumor vala svečano odzvanja.“

„Još nešto, vetre! A kad te ne čujem,

Tvoj at zeleni kud te onda šeta?“

„Sunčevoj majci tad sedim uz skute

I bajke smišljam za svu decu sveta.“

Mil Laberton, Jutro na mesecu, str. 100, Beograd, 2003.

Čipava

Pesma sna

Hodam

nebom

jednu pticu pratim

Indijanska pesma

Jutro na mesecu, str. 132, Beograd, 2003.

Aleksandar Alan Milne

Vetar na bregu

Da li je ikom na svetu

Tajni put vetra znan;

Otkud u pomami juri,

Kud žuri svaki dan?

Kroz šumor lišća tek sune

U večnom hitanju svom,

Ko bi ga živ stigao

U ludom galopu tom?

Jedino zmaja kad pustim,

Za njim se vine u zrak

I s vetrom veselo juri

Po suncu, kiši, kroz mrak…

Nađem li posle mog zmaja

Doznam u isti mah

Kojim je putem promako

Vetrov zelenko plah.

I tako vetrovog puta

Pravac mi bude znan…

No NIKO ne zna otkuda

On stiže svaki dan!

Aleksandar Alan Milne, Jutro na mesecu, str. 140, Beograd, 2003.

Laza Lazić

LIVADSKI  PATULJCI

Sunašce izgreva

daleko, van grada.

Jutro uvek sviće

u cvetu livada.

Tom svečanom činu

prvi su svedoci

livadski patuljci

ranoranioci.

Ovi čovečuljci

celog svoga veka

slave praznik Sunca,

slavu kukureka.

Drugovi su buba,

leptirova, ptica,

pred kućom im prva

cveta ljubičica.

Livadski patuljci

jesu narod sloge.

Sunce im u kosi,

u rosi im noge.

Od svežega jutra

kada koji kine,

čaj od trave kuva

medene i fine.

Svileno odelo

patuljak oblači,

kapu sa kićankom

na čelo navlači,

pod listom bundeve

tamnu senku traži,

a u detelini

letnju žegu blaži.

A kad jesen dođe

i trava zažuti,

patuljak se žurno

ka žbunju uputi,

pljuskovima ranim

teran, mučen, moren,

nađe snažni korov,

uđe mu pod koren…

Kućicu izdubi,

sobicu sagradi,

od vetra se granjem

i lišćem ogradi,

uvuče se dobro

pod žilavu biljku,

pa tanušnu svoju

upali svetiljku…

I šta onda radi,

ko želi da pita?

Uzme lepu knjigu

i pažljivo čita…

Počne doba snega,

mrazeva, mećava,

patuljak na miru

knjige proučava.

Dečica se uza nj

skupe i šćućure,

napolju zavija

hladan zvižduk bure.

Suvu mrkvu grizu

patuljci u jami,

ali nisu tužni

očajni i sami.

Svi su zadovoljni,

a kuća je jaka:

patuljci ne drhte

od vetra i mraka!

Širom polja svuda

ima zemunica

i u njima hrabrih

malih porodica…

Kad proleće grane,

poljski stanovnici

izlaze iz kuća

još po lapavici.

Jedan drugom hrli

da mu ruku pruži:

– Izdržasmo, brale!

Evo kopni… Juži!…

BRDSKI  PATULJCI

Jednog ranog jutra,

trista  tri’est  treće,

baš noć beše zoru

prosula iz vreće,

obasjana naglo

na vrh brdskih staza,

vojska patuljaka

silna se ukaza!

Blesnuše kalpaci,

sablje su se sjale.

Zastave su bojne

burno lepršale…

Začuše se trube,

bubnjevi su tukli.

Uzbrdo patuljci

topove su vukli.

Pred kraljevski zamak

na vrh Crne Čuke

domarširali su

zatim, ne bez muke.

Zaustaviše se

naspram glavne kule

i na nju iz topa

uputiše đule.

Da vidimo zašto

rat izbi i planu.

Dolina pod Čukom

leži  k’o  na dlanu.

Iz dvorca na bregu,

iz tvrdoga grada,

narodom sirotim

kralj Prcvoljak vlada.

Taj  vladar za narod

nije odan brizi,

okružili su ga

sami čankolizi…

Plemići se reše

(u tome je boljka)

da s prestola zbace

bezdušnog Prcvoljka.

Na čelo pobune

ubrzo se stavi

Cverg fon Viht van Litl,

general u slavi.

Kraljevog rođaka

(sada u buvari) –

Trbuška – hteo je

za kralja, u stvari.

Zbog toga, u korist

nesrećnom Trbušku,

general je svoju

potprašio  pušku.

Eto šta je ratu

tom u pozadini.

Za slavu plemića,

patuljče, ti gini!

S tvrđave u zamku

zapljušta olovo.

Pti-Klajn je juriš’o

ponovo, ponovo…

Posle pet godina,

trideset devete,

kucnuo je najzad

željan čas osvete:

Zapaljen je dvorac

na vrh Čuke Crne,

a ratno se stanje

u mir preobrne.

Pobeže Prcvoljak

(to na njega liči!).

Trbuško Prvi se

u tron ustoliči.

Smesta se potrudi,

čim je prošla prpa,

da vernog van Litla

u buvaru strpa!

Patuljci dobiše

na kraju te zgode

po pola jagode

i kap ladne vode.

POMORSKI  PATULJCI

Dok se deca bude

u svitanje dana,

svetlost zari nebo

iznad okeana.

Dok u šumi prve

crve traže čvorci,

po morima plove

patuljci pomorci.

Naivan je, deco,

u izvesnoj  meri,

zapovednik broda

putničkog „Kvin Meri“,

naivan – jer ne zna

tajnu lađe ove:

patuljci mornari

s njim po moru plove!

Kapetan s  palube

teretnjaka „Učka“

ne zna da s njim skupa

i patuljak ručka…

Krmar broda „Boka“,

putem ka Jamajki,

drema, a s njim, krišom,

i patuljak pajki…

Gde god plove, dakle,

jahte, remorkeri,

jedrilice, barke,

škune i tankeri –

svuda su, u stvari,

mornaru pri ruci

i hrabri patuljci,

mali morski vuci!

Šta mornar patuljak

dobro znati mora?

Da poznaje ćudi

nemirnoga mora,

zagonetku vetra

on mora da reši,

mornarske čvorove

da vezuje,  dreši…

Po nebeskoj  mapi

put mora da nađe,

da otkrije kobne

sitne greške lađe,

da popravlja brodske

instrumente fine,

da nasecka luka,

isprži sardine…

Noću, dok brod klizi

vrh talasa-diva,

zaspale mornare

patuljak pokriva,

u more, u šali,

ljuti rum prosipa,

mesto njega mleko

u buriće sipa…

Danju ima šaren

barjačić u ruci:

vesele pozdrave

šalje svakoj  luci,

mornarsko odelo,

koje so ne trpi,

on pere i pegla

i čarape krpi…

Na morima toplim

oko polutara

patuljak lepezom

hladovinu stvara…

Kuva čaj  posadi

broda ledolomca…

Sa katarke prvi

spazi brodolomca!…

Kada mu dosade

bura i pučina,

ode kući… Uzme

čamac od novina.

U papirnom čunu

taj  pomorac stari

zadovoljno vesla

po baštenskoj  bari…

SNEŽNI  PATULJCI

Na severu čistom,

bez bola, bez jada,

svečano, lagano,

sneg na šumu pada…

U polarnom kraju,

gde večito sneži,

zemlja patuljaka

severnjaka leži.

Muklo, usporeno,

kao bele ptice,

džinovske sa neba

slaze pahuljice.

Na raskošne smrče,

na borove vite,

padaju i srebrom

grad zvezdani kite.

U gradu sve bruji

od kristala inja.

Pahuljice pršte,

kap sa njih rominja,

dok patuljci snežni

sviraju i zvone

u ledene sige

k’o  u  ksilofone.

Kao kugla s jelke

nebeske – svetluca

kroz daljine silne

pomorandža Sunca.

Kroz maglu, uz vihor

i niz poledice

ulicama jure

lake saonice.

Šestokrake zvezde

trgove zakrče.

S  pijukom  patuljci-

rudari dotrče.

Svaki od njih časkom

u dlanove duhne,

zatim sa pahulja

dijamante krune…

Čim se rodi, zima

patuljka začara:

čudesno mu lišće

po oknima šara.

Za bukom i besom

patuljak ne žudi,

mraz mu bujno cveta,

mećava mu gudi.

Nemo, s dostojanstvom,

patuljci nam snežni

daju čvrsti primer,

iako su nežni:

podnose bez žalbe

nedaće hladnoće,

rade srećni danju,

u spokojstvu noće

U kućama žive,

u snegu i ledu,

kao vredna pčela

u saću i medu.

Iz dalekih šuma

pečurke dovlače,

od žirovog brašna

ispeku kolače.

Za ogrev korenje

i granje naseku,

čitanje, pletenje

uvek su u jeku…

Sedeći uz vatru,

kraj toplih kamina,

borovnicu piju

punu  vitamina…

Kad polarna svetlost

nebesa zapali,

svetkovinu slave

snežni ljudi mali.

Za ruke se uzmu

prisno žagoreći,

zapevaju pesmu

o smislu i sreći.

PUSTINJSKI  PATULJCI

U pustinji, zemlji

Beduina smela,

već od jutra rana

prži zvezda vrela.

Danju, ispod  peska

tajni svet počiva,

neuništiv  život

u njemu se skriva.

Danju, kada deve,

pustinjske kamile,

preko sivih dina

premorene mile,

reklo bi se – nema

nigde žive duše,

mravka, cvetka nema

u sred večne suše!

Ali noću, noću

u divljoj Sahari

gle – događaju se

čudne, sjajne stvari!

Živnu bube, travke,

popci odistinski,

probude se s njima

patuljci pustinjski!

Beduin u šator

goste rado prima.

Patuljak takođe

malen šator ima:

umotan u burnus,

sred noćne hladnoće,

on svom gostu nudi

šerbet, kus-kus, voće…

Prava mudrost drevna

tog patuljka krasi,

puno nebo nad njim

pali se i gasi –

on posmatra zvezede

mnoga tisućleća,

skromnost, reč i vernost

za njega su sreća.

Sunce mu je izvor

zemnog milosrđa,

u borbi s nedaćom

ovde mač ne rđa.

Ovde u hrabrosti

patuljak se kali,

dok lutaju peskom

pustinjski šakali…

Nebo je patuljku

knjiga otvorena.

Nebo mu je ljubav,

tuga, opomena.

Nebo mu je globus,

koncert starih zvona,

a i računaljka,

poput digitrona.

Pesak mu je njiva

za očvrslo seme.

Pesak mu je prostor,

pesak mu je vreme.

I  dok priča priču

dečici pred  veče,

zlatan pesak smisla

kroz reči mu teče…

Putov’o  sam i ja

karavanom, jednom,

po pustinji prâvoj,

po tom polju žednom.

Pustinjske patuljke

videh jednog dana.

Rekoh: to je varka

i fatamorgana!

Al’ da više svom snu

verovah, no javi,

shvatio bih tada:

patuljci su pravi!

Istina i stvarnost

smešane su znatno

s onim što je čudno

i neverovatno.

FUDBALSKI  PATULJCI

Već od same zore

i jutarnjih zvona,

patuljci se sležu

oko Stadiona!

Dolaze na vreme

sa svih strana – jer bi

ako ne požure

propustili  d e r b i.

Danas je u Ritu

važna utakmica!

Svud su navijači

nasmejanog lica.

U pobedu svoga

kluba svak se uzda,

i niko ne želi

da zanos obuzda.

Jedni viču: „Beli –

prvi na tabeli!“

Dok drugi pevaju:

„Napred Crni, smeli!“

Nose zastavice,

kape, čegrtaljke,

sviraju u trube,

zvižde u sviraljke.

Gungula je, stiska.

Sve vri, sve se ori.

Najbolji s najboljim

za pehar se bori!

Vidiš ratoborne

horde navijača –

biće, dakle, smeha,

a biće i plača.

Patuljku je svakom

danas prva briga

kog će za prvaka

steći prva liga.

I prvo će, zato,

da ga želja mine,

da se dernja „Ua!“

sa prve tribine.

Evo! Evo! Evo!

Utakmica poče.

Svom snagom na loptu

tri patuljka skoče.

Lupiše se glavom

(al’ to tako mora!),

fudbal zahvatiše

noge centarfora.

Mališevski vodi,

napada ga Palček,

oduze mu loptu

leva spojka Malček.

Greškom korak gubi

Pasuljević,  dribler,

Zrnić puca – ali

tu je golman Biber!

Biber degažira

snažno, izdaleka,

baš pred noge sitnog

Šeprtljevskog, beka…

U gužvi Makovski

jurnu  k’o  severac…

Gle! Sudija zviznu

jedanaesterac!

Penal! Nije penal!

Napolje sudiju!

A u gledalištu

neki se već biju.

Zalud! Malenović

izvodi najtežu

kaznu: lopta snažno

upada u mrežu!

Gol! Urnebes! Užas

stadion zahvati.

Ne zna se ko koga

i po čemu mlati!

Ne zna se zbog čega

i šta se tu zbiva.

Milicija šmrkom

publiku poliva…

NEBESKI  PATULJCI

Nebeski patuljci,

čudniji od sviju

u peni oblaka

premekoj  se kriju!

Na jastuku pare,

vodene, leškare.

U vuni  c i r u s a

lenjo se baškare!…

Šta im je zadatak

gore u visini?

Ništa – tek da drže

šaku na slavini.

Kad spaze da suša

žedne njive muči,

odvrnu slavinu

i – kiša se sruči!

Kada su nestašni,

patuljci oblačni

puste na livadu

ceo potop mračni!

Pošto s vetrovima

svaki dan druguju,

pomešaju katkad

s kišom i oluju…

Kad im je dosadno,

kakvog sparnog dana,

pozovu u društvo

starca Uragana!

Tad nastane lomot,

gromot i lomljava!

Nebeske patuljke

to oduševljava…

Drugi put, bezvoljni,

tromi malaksali,

i ne pomiču se:

žega žito pali.

Turčinak uvene.

Trava se sparuši.

Omorina teška

stoku prosto guši.

Slučajno, međutim,

patuljak Kišenjak

s nebesa ugleda

provaljeni senjak.

U hladu senjaka

ugleda seljaka

gde poslednju kaplju

cedi iz bardaka.

„I ja sam nesrećan

kad nemam da pijem,“

pomisli Kišenjak,

„daj da ga polijem!“

I dok jadni čiča

liže suve usne,

kišni ga patuljak

pljuskom naglim pljusne!

I, očas, provala

krupno zaboboće,

šumski se potočić

veselo kikoće…

Oglase se krave,

oduševe ovce,

kiša obraduje

marvene trgovce.

Kanal se nalije,

probudi oranje,

bujica u dôlju

nosi lišće, granje…

Vodostaj se digne

do poslednje tačke!

Sa nasipa žabe

skaču naglavačke…

Vrte glavom brižno

meteorolozi:

„Dosta je već vode

i lozi i kozi!“…

(Nebeski patuljci

brdsku kozu vole,

ona im je blizu

vrh litice gole!)

Pesme objavljene uz dozvolu autora.

Nataša Stanić

ZVEZDANA RAZBRAJALICA

Brojim brojim zvezde

Nad glavom što jezde

Onda malo sanjam

I u snu ih ganjam

Teleskopi moćni

I izleti noćni

Sve mi je to smešno

I pomalo grešno

K’o da ja ne mogu

Da ih brojim s’nogu

Jednom starom vrstom

Što je zovu prstom

Ispadaju dvojne

Trojne

Spektroskopski nerazdvojne

Ispadaju raznobojne

Ostala mi jedna zlatna

Ali nedohvatna

Globalni projekat SVEST O UNIVERZUMU

NE BOJ SE NIČEGA

Centar svega si Ti

Tvoja je glava vašar

Svih nemogućih svetova

Teža od neutronskog jezgra

Kritičnije mase od stotinu sunaca

U neke samo svoje

Tajne horizonte događaja

Padaš večito sporo

Kroz tesna vrata Raja

***

Zvezdani gradovi

Nosiće onu haljinu

Koju im ti skrojiš

Kosmostrahove

Pobedićeš lako

Jednostavno

Tako

Što se ne bojiš

KAŽEM TI

Pala mi jednom u pamet

Jedna zvezda

Kroz crvotočinu svesti

Našla me

Gde žmurim jareći bela

Na vrh brda na kraju sela

Brazdila mi po čelu

Kao čelik promrzlu zemlju

U proleće:

Ne puštaj koren u zemlju

Ni u muško!

Ostaćeš zauvek gde jesi

I kakva jesi –

Zavarana u nigde!

Zavedena u leto

Zaboravljena u jesen

Zaleđena u zimu

***

Korenjem se za vazduh držati

Bez zemlje bez zvezda bez muškog

Sebe hraniti sobom

I to izdržati!

SUNCE U ČOVEKU

Jednom se potroši

Sunce u čoveku

Kad popusti ravnoteža

Sila vuče ka jezgru

Sretne li dovoljno topline

Opet zrači

I tako više puta

Ruši se u sebe

Dok mu želja ne skonča

Dok pepeo ne postane

Ne tražeći žar početka

Ne pitajući ništa

Sve sa sobom ponese

Da niko ne zna

Kuda

VERBA MUNDI

Globalno širenje svemira

Razdvajanje svetova

****

Između dve reči

Nastaje

Tolika pauza

Nikakva informacija

Između

Nikakva interpunkcija

Lepota i asocijacija

Džinovski sistemi

Milijardi galaksija

Ohladiće se

Do apsolutnog mraka

Poslednja

Poezija

Iz zbirke Na horizontu događaja (2002)

POSLE PLOVIDBE

Na dno svih živih svetova

Onih beskrajno malih

I onih iz vasione

Posle bezbrojnih plovidbi

Jednom se duše sklone

Slepe za bića što lebde

Novom dimezijom lutanja

One tek dišu snove

Zamagljene

Od ćutanja

SIMETRIČNA STVARNOST

Pitaš me o simetričnoj stvarnosti

A ja te ljubim

U sazvežđe leptira

Ni za šta drugo ne znam

Nisam kriva što uvek svane

Što padam u belu anksioznost bez tebe

Sa tobom u krevet

Tamo izvan lastiša vremena

Vangalaktičkih prostora

Vrvi od tuđih svetova

Uzaludnih velikih praskova protoljubavi

Protoplazmatični dodiri

Ostaju zauvek završeni

Tamo gde nisu ni počeli

Ne znam stvarno ništa o simetričnoj stvarnosti

O stvarnosti uopšte

DVOUMLJENJE PRED BEZUMLJEM

Da obučem tuniku bodljikavih misli

Ili ne

Da upunđim unezverenu

Obezvređenu glavu

Ili ne

Da opalim smeh po licu preplanulom

Upadljivo pegavom

Ili ne

Udahnuću duboko pred vratima

I to je sve

SAMA KAO KOMETA

Noćas ću obući

Skrojen san

Biću

Kao kometa

Samo na proputovanju

Možda za mnom ostane

Usijana prašina

Stepenicama nečijeg neba

Ovo je noć

I ovo ja

Sebi

Svetlim

Kao kometa

Ostavljam

Druge

Sebe

Sve ostavljam

NA KRILIMA OD LAVANDE I ZVEZDA

U jednoj slučajnoj kapi vremena

Jedva razumljive jedna drugoj

Na dva drugačija jezika

Upoznale su se

Odavno poznate jedna drugoj

Muška i ženska pesma

Prošetale su

Okeanom nestvara

Plućima punim lavande

Očima punim zvezda

Ulicama prepunim turista

Niko nije primetio

Da su se držale za ruke

Ženska i muška pesma

Španski i srpski

Srpski i španski

Zvučali su isto na jeziku iskrenosti

Niko nije primetio

Reči koje se ljube

I stapaju

Odvajajući ženska od muških slova

Posle crne tačke na kraju

Razišle su se tiho

Vrućim asfaltom od čekanja

Drugačijih budućnosti

Aća Tatjana

ANĐEO ČUVAR

Kada osetiš tugu,
utoneš u mrak,
ne daj se, moraš biti jak.
Uvek postoji neko ko te voli i ko se za tebe moli,
tvoj anđeo čuvar biću ja – što te štiti od zla.
Ako te život odnese do stuba straha i samoće,
i niz liticu da te baci hoće,
i tada će neko da te voli i da se za tebe moli,
tvoj anđeo čuvar biću ja – što te štiti od zla.

Tanja Milutinović

JUNI 2003

Uplovih u dan

Kao u mlako more

Nežnoga mirisa

Male žute šljive

Me gledaju

Sa grane

Žurno kraj njih

Promičem

Sa  setom u srcu

Ni cvet

Boje sutona

Ne stižem

Da uzberem.

Danijela Slavica Milović 

ZRCALIM SE TAJNO

Zrcalim se sama u zrcalu

tajno.

Gledam kroz kosu u vrat u

koji si sinoć toplo

govorio.

U svojim vidim tvoje neprobojne

oči.

Tvoje u mojim tužnim

očima.

Sa usana kapa krv.

Usputne neizrečene riječi su se

dotakle sinoć i postale sanje.

Moje sanje da ćeš doći

noćnim morima.

Ljubičastim, vinskim,

hladnim morima,

mokar da ćeš stati iza

mene.

TAKO NEKAKO

Depresija otvara vrata

starim neprijateljima.

Frustrirajuća izgubljenost za

zdravim riječima.

Odjekuje muk.

Oprez bez zavoja sa

šakama na zidovima.

Pod noktima srebro sa

tvoga lica.

Kliziš mi kroz zjenice,

padaš, udaraš o

koljena. Ne buniš se,

voliš biti crna suza.

Lijena suza od katrana.

Divlje jugo odnosi buru

morem. U kantunu

raste kaktus.

Prije nego umorim Boga

Ležanjem želim izgubiti zidove

sobe oko sebe.

Dostojevski mi priča na desno uho.

Želim biti sretna- Dostojevski

i rekla bih da se ta želja

otima tmini ironije.

Želim biti sretna dok grozomorna

zima škilji u prozore svojim

modrikavim očima, a

Filip Nola hoda po vodi.

Želim biti sretna, moja iscrpljena

sobo prije nego umorim Boga i

kaže mi: «Lasen mir in Ruhe!».

Ukratko

Pokošeno cvijeće,

Daleka mjesta duše-

-samoće.

Srca bez uloga.

Ljubav bez riječi.

Lažan (ili nešto tako)

Stale su kiše.

Dokasao je plameni konj.

Kaže da je on ljubav-libra

koja nosi glazbu u potkovama.

Imam botun

za njegove nepovezane priče.

Iz mojih džepova

vire rogači,

on glumi da ih voli

samo da mi priđe.

Dira mi ruke,

šapće mi u naušnice.

Griva mu miriše na esev bar.

Ali ja znam da cio je lažan.

NOSILA SAM TE U KOSI

Kategorično sam te željela.

U tvom kaputu su rasle

zimske magle, dragi.

Kad si zatvorio vrata,

noćni planktoni su se ugasili.

Znadeš li to?

Ispod stakla su se ostala

iskriti samo tvoja draguljasta

smiješenja. Potplaćivala sam vjetar

da te nađe.

Ljiljani su se otvarali i zatvarali

godinama.

Gdje si bio sve ovo vrijeme?

Pričao si mi o staklenim

zvonima na Badnju večer.

Nosila sam te u kosi. Skrivala

po džepovima. Umirala tiho

na tuđim krevetima.

Snivala i budila se pred tuđim

očima.

Ja sam ostala, ispisana tvojim

rukopisom. Ostala sam.

Mitar Mitrović

BEZOBRAZNI   DEDA   MRAZ

Dok  se mrzne

Bela staza,

Gledam  golog

Deda  Mraza.

Zgurio se

Štapom lupka,

Dar  mu visi

Ispod pupka.

P L A V A      T A J N A

Da li morske

Ribe znaju,

Kada treba

Da spavaju?

Da li pre sna

Krljušt svlače,

Pidžamice

Da l’oblače?

I da li se

Pokrivaju

Algicama

Dok spavaju?

Plavu tajnu

Ja ću znati,

Neptuna ću

Upitati.

Bojan Bogdanović

Sumanuti pjesnik

Možete biti sigurni

Da iza moga sumanutog lica

Teku slapovi nade

Da zmije svlače košuljice

Sa nemuštog jezika

Da uvježbane koprive

Šuruju sa kožom

I divlja misao korača

Iznad ambisa

Ako se pažljivo zagledate

Vidjećete kako se iz mojih očiju

Rađaju sunca i pulsira vječnost

Uočićete i prostore bola

Od kojih lude ptice i tonu lađe

A po tragovima divljači

Kao po notama

Rastu mladi vjetrovi

I neće pogriješiti

Onaj ko pomisli

Da je duša moja Zemlja

U paukovoj mreži meridijana

Vida Nenadić

NEĆU VAM REĆI IME GRADA

Neću vam reći ime grada

u kom me moji koraci još traže.

Neću vam reći ime grada

čiji su mostovi duži i od života.

Neću vam reći ime grada

nad kojim je nebo bilo kao šatorsko krilo.

Neću vam reći ime grada

u kome naučih da kad stignem uvek ponovo krenem.

Neću vam reći ime grada

koji nikad ne podleže zubu vremena.

Neću vam reći ime grada

u kome sam kucala na svoja vrata iznutra.

Neću vam reći ime grada

koji bejaše premali kavez za moja krila.

PROLAZNOST ŽIVOTA

Prolazi vreme.

Nižu se godine.

Menja se sve.

I evo

opet

juni je.

I mnogo je vode

i vremena proteklo.

Mnogo je toga bilo

a malo se reklo…

Mnogo se suza prolilo.

I mnogo se vina popilo.

Teško je,

sve je teže

uhvatiti korak.

I ritam.

Ali je najteže

onima koji beže…

REZULTAT

Nađoh ga

u izmaglici svesti

I odabrah

u gomili ljudi

Da bude

glavni junak moje knjige

Kao rezultat

svih dosadašnjih traganja

Nađoh ga

a da on to i ne zna

LIRSKE

NARODNE PESME

MITOLOŠKE I HRIŠĆANSKE PESME

Grad gradila bjela vila

Ni na nebo, ni na zemlji,

No na granu od oblaka;

Na grad gradi troje vrata:

Jedna vrata sva od zlata,

Druga vrata od bisera,

Treća vrata od škerleta.

Što su vrata suha zlata,

Na njih vila sina ženi;

Što su vrata od bisera,

Na njih vila kćer udava;

Što su vrata od škerleta,

Na njih vila sama sjedi,

Sama sjedi pogleduje,

Đe se munja s gromom igra,

Mila sestra su dva brata,

A nevjesta s dva đevera;

Munja groma nadigrala,

Mila sestra oba brata,

A nevjesta dva đevera.

Osu se nebo zvezdama,

I ravno polje ovcama.

Ovcama nema čobana,

Do jedno dete Radoje,

I ono ludo zaspalo.

Budi ga Janja sestrica:

“Ustani gore, Radoje,

Ovce ti za lug zađoše!“

“Neka i’, sejo, ne mogu;

Veštice su me izele;

Majka mi srce vadila,

Strina joj lučem svetlila.“

Falila se zvijezda danica:

“Oženiću sjajnoga mjeseca,

Isprosiću munju od oblaka,

Okumiću Boga jedinoga,

Djeveriću i Petra i Pavla,

Starog svata svetoga Jovana,

Vojevodu svetoga Nikolu,

Kočijaša svetoga Iliju.“

Što se fali zvijezda danica.

Što se fali, to joj i Bog dao:

Oženila sjajnoga mjeseca,

Okumila Boga jedinoga,

Odjeveri i Petra, i Pavla,

Starog svata svetoga Jovana,

Vojevodu svetoga Nikolu,

Kočijaša svetoga Iliju.

Stade munja dare dijeliti:

Dade Bogu nebesne visine,

Svetom Petru Petrovske vrućine,

A Jovanu leda i snijega,

A Nikoli na vodi slobodu,

A Iliji munje i strijele.

Djevojka je Suncu govorila:

“Jarko Sunce ljepša sam od tebe!

Ako li se tome ne vjeruješ,

Ti iziđi na to ravno nebo,

Ja ću izić’ za goru na vodu.“ —

Kada jutro vedro osvanulo,

Izlazilo na nebo Sunašce,

A djevojka za goru na vodu.

Ugleda je lijepo Sunašce,

Ugleda je kroz jelovo granje —

Kol’ko se je ašik učinilo,

Triput je se Sunce zaigralo,

Pa odvuče lijepu djevojku,

Da je uzme sebi za ljubovcu —

Od nje posta zvijezda danica.

Tri su cveta u gori cvetala,

Do dva sjajna, treći potavnio.

Što cvetaše do dva sjajna cveta,

Ono jesu dva brata rođena;

Što međ’ njima treći potavnio,

Ono jeste seja međ’ braćama,

Potavnila od mlogi svatova —

Prosi Mesec za svog mesečića,

Prosi Sunce za svog sunčevića,

Prosi Munja za se iz oblaka.

Mislila su dva brata rođena

Za koga bi sestricu udali. —

Ako će je dati za Meseca,

On se menja za godinu dana

Puno pravo do dvanaest puta,

Dvanajst puta sestra udovica;

Ako će je udati za Sunce,

I Sunce je naglo i žestoko,

Pripaliće seji našoj lice —

Daćemo je Munji iz oblaka,

Kad zagrmi, daleko se čuje,

A kad pukne, svak (se) boji za se.

Sinje more i dubine tvoje,

Niko tebe preplivat’ ne more,

Veće vila na konju ljeljenu.

Konjic vili ti’o progovara:

“A ti vilo, po Bogu sestrice!

Đe su moru najviše dubljine?

Đe su nebu najviše visine?

Đe li, vilo, najšire širine?

Na kom polju, najviše bojište?

Đe su, vilo, najbolji junaci?“

Vila konju ti’o progovara:

“Konjic ljeljen, moj po Bogu brate!

Nasred mora najdublje dubljine,

Nasred veba najviše visine.

Nasred polja najšire širine.

Na Kosovu najviše bojište,

Ercegovci najbolji junaci,

Sarajevke najbolje djevojke.“

Grad gradila b’jela vila kao Carigrad:

Ljepše ga je sagradila nego Carigrad,

Po njem pirge ispirgala kao Pirin grad,

Načičkala kamičcima boje hiljadam’:

Pa bedeme gradu gradi, čudom čuvene,

Sve od silne konjske kosti i od junačke,

Na ćoškove ljudske glave zlatom žikane.

Pa dozivlje svoga slugu, vjerna Nikolu:

“O Nikola, vjerna slugo, je l’ mi kakav grad,

Je l’ mi bolji, je l’ mi ljepši nego Carigrad?

Je li ljepše ispirgani nego Pirin grad?“

“Vilo moja, ljepši ti je nego Carigrad,

A ljepše je ispirgani nego Pirni grad.“

To se čudo dalek’ čulo, do u Carigrad,

Car opremi trista vojske i tri vojvode,

Da vilina grada ori i nje bedeme.

Ne da vila orit’ grada niti bedema,

Hitala se b’jelom rukom u dil bedeme,

Pa izvadi trista piljak’ i tri kamena,

Te pobila trista vojske i tri vojvode.

POSLENIČKE PESME

Žetvu žela vila i djevojka,

Vila žanje, a djevojka veže.

Više žanje zagorkinja vila,

Više žanje neg’ djevojka veže,

Ostadoše snoplja nevezana.

Govorila zagorka djevojci:

“Hoćeš da ti hitrac trave dadem,

Da ti budu pohitrije ruke?“

Al’ govori lijepa djevojka:

“Hvala, vilo, na hitracu travi,

Neg’ mi podaj onakove trave

Kojano će mene omiliti

Mome dragom, da mu budem ljuba,

I gospođi, mojoj svekrvici,

I ostaloj u kući rodbini.“

DODOLSKE PESME

Nasred sela vita jela, —

oj dodo, oj dodole! —

Vita jela čak do neba.

Na vr’ jele b’jela vila.

U krilu joj ogledalo;

Okreće ga, prevrće ga.

Prevrnu se vedro nebo

I udari rosna kiša —

oj dodo, oj dodole!

KOLEDARSKE

Pođo s puškom, koledo! u livadu, koledo!

Pusti konja na livadu,

A ja odo pod kruščicu,

Metnu kalpak na jabuku,

A puščicu na kruščicu,

A rogljicu pod glavicu.

A ja lego, da pospavam,

Progovori bela vila:

“Ustaj gore, mlad vojvoda,

Otud ide čudno čudo,

Čudno čudo neviđeno,

Straota je pogledati,

A kamo li dočekati!“

KRALJIČKE PESME

Oj višnjo, višnjice,

Digni gore grane!

Ispod tebe vile

Divno kolo vode.

Pred njima Radiša

Bičem rosu trese;

Do dve vile vodi,

A trećoj besedi:

“Pođ’ za mene, vilo!

Kod moje ćeš majke

U ladu sediti,

Tanku svilu presti

Na zlatno vreteno!“

Bacala devojka

Za oblak jabuku.

Zaostala jabuka

Gore za oblakom.

Bratila Devojka

Sve redom oblake:

“Oblaci, oblaci,

Draga braćo moja,

Vratite mi natrag

Zlaćenu jabuku!

Gosti su mi došli

Braća materina,

Braća materina,

A moji ujaci.

Konji su im besni

Kao gorske vile:

Kad po prahu idu,

Praha ne dižedu;

Kad po vodi gaze,

Kopita ne kvase!“

LJUBAVNE PESME

Vila ženi svog sina jedina,

Baš Latinkom lijepom djevojkom.

Poručuje zagorkinja vila:

“Sna’o moja, Latinko djevojko!

Meti dvore, da praha nejmade,

Loži vatru, da dima nejmade,

Nosi vodu, da trunja nejmade,

Jer ja nejmam sina neg’ jednoga,

Nemoj ludo izgubiti glavu.“

Vrlo mudra Latinka djevojka

Poručuje zagorkinji vili:

“Svekrvice, zagorkinjo vilo!

Pošalji mi drvo šimširovo,

Šimšir drvo dima ne imade,

Pošalji mi pero paunovo,

Mešću dvore, praha biti neće,

Pošalji mi od zlata maštrafu,

Kad donesem studene vodice,

U maštrafi trunja biti neće.“

Vidjeh čudo prije neviđeno,

Gdje s’ djevojka sa suncem inati:

“Žarko sunce, ljepša sam od tebe!“

“O djevojko, lijepa ljepoto,

Da vidimo tko j’ od koga ljepši!

Ti izađi u polje zeleno,

Ja ću izać na brdo visoko.

Ti ukaži svu svoju ljepotu,

A i ja ću svoju ukazati.“

Cura sađe u polje zeleno,

Sunce skoči na brdo visoko —

Od sunca je gora usahnula,

A od cure srce u junaka.

Bogdan ljubi devojku,

Jelo le, Jelo, dobra devojko!

Oj Jelo!

Gledala ga zvezdica,

Pa kazala mesecu,

Mesec kaza oblaku,

Oblak kaza kišici,

A kišica travici,

A travica ovcama,

Belo stado čobanu.

SPASOVSKE PESME

Rano rani đevojčica

Na veseli Spasov danak;

Nešto pred njom rosu trese,

Boga moli đevojčica:

“Daj, mi, Bože, da ja vidim

Svako zv’jere s očicama,

Razma zmaja planinskoga!“

Još te r’ječi ne izreče,

K njoj doleće plahi zmaje;

Savi mladu pod krilima,

I poletnu s đevojčicom

U te spilje kamenite.

Tu je drža dugo vrjeme;

Kad je doša’ Spasov danak,

Ljuto cmili đevojčica,

Ljuto cmili, ne prestaje;

Ćešio je ljuti zmaje:

“Što m’ je tebe, đevojčice?“ —

“Kako što je, plahi zmaje?

Danas mi je Spasov danak:

Sve đevojke ružu beru,

Ružu beru, v’jence viju,

A ja jadna luda, mlada,

Niti berem, niti vijem.“

Tu se zmaju ražalilo,

I pušti je ružu brati,

Ružu brati, v’jence viti.

Al’ jošt plače đevojčica,

Ljuto plače, ne prestaje;

Ćešio je plahi Zmaje:

“Što m’ je tebe, đevojčice?“ —

“Kako što je, plahi zmaje?

Danas mi je Spasov danak:

Sve đevojke v’jence nose,

V’jence nose, majke diče,

A ja jadna majke želim.“

Tu se zmaju ražalilo,

Đevojci je govorio:

“Hol’ mi, dušo, vjeru dati,

Da ćeš k mene povratit’ se?

Puštiću te tvojoj majci.“

Ona mu je Vjeru dala,

Da će mu se povratiti;

Pušti zmaje đevojčicu,

Da u majke svoje pođe.

Kad đevojka k majci dođe,

Već za zmaja i ne haje.

Zmaje čeka đevojčicu,

Čeka danas, čeka sjutra;

Puče zmaje na kamenu

Čekajući đevojčicu. —

ŠALJIVE PESME

Viđeh čudo, a nagledah ga se,

Đe iđaše patka potkovana,

A bijela guska osedlana,

Još na vuku kapa od samura,

Na međedu zelena dolama,

Na pijevcu kovčali čakšire,

Na lisici lijepa đerdana,

A na zecu svilene dimije.

Ne čudim se patki potkovanoj,

Ni bijeloj guski osedlanoj,

Nit’ vukovoj kapi od samura,

Ni međedu zelenoj dolami,

Ni lisici ni njenu đerdanu,

Ni pijevcu kovčali čakširam’;

No se čudim zecu dimijama:

Kud se vere, kako ne izdere!

USPAVANKE

Spavaj, čedo, rodila te majka

U gorici, đe se legu vuci,

Čelica te medom zadojila,

B’jela vila zlatu baba bila,

U svilene pelene povila,

Muškijem te opasala pasom,

Dala tebe kapu vučetinu,

Vučju kapu i od orla krilo,

I na kapi svakojaka bilja,

A najviše djevojačkog smilja,

Da mi budeš junak za ženidbu,

Da te niko ureći ne može!

Spavaj, spavaj, san te prevario,

Prije tebe nego tvoju majku.

San u bešu, a nesan pod bešu.

Uroci ti pod nogama bili,

Mome zlatu ništa ne udili,

Naudili u gori hajduku.

Uroke ti voda odnijela,

Mome čedu zdravlje donijela,

Donijela zdravlje i napredak,

Da mi bude zdravo i napredno.

Braća i sestra

Rani majka devet mili sina
I desetu šćercu mljezinicu;
Ranila ih dok ih odranila,
Dokle bili sini na ženidbu,
A đevojka bila na udaju,
Nju mi prose mlogi prosioci
Jedno bane, drugo dženerale,
Treće prosi iz sela komšija
Majka daje u selo komšiji,
Braća daju s preko mora banu,
Još su braća sestri besjedila:
„Ja ti pođi, naša mila sejo,
„Ja ti pođi s preko mora banu,
„Mi ćemo te često pohoditi:
„U godini svakoga mjeseca,
„U mjesecu svake neđeljice.“
To je sestra braću poslušala,
Ona pođe s preko mora banu.
Al’ da vidiš čuda velikoga!
Ja Bog pušća od sebe moriju,
Te pomori devet milih brata,
Sama osta samorana majka.
Tako stade tri godine dana.
Ljuto pišti sestrica Jelica:
„Mili Bože, čuda velikoga!
„Što sam vrlo braći zgriješila,
„Te me braća pohoditi ne će?“
Nju mi kore mloge jetrvice:
„Kučko jedna, naša jetrvice!
„Ti si vrlo braći omrznula,
„Te te braća pohoditi ne će.“
Ljuto pišti sestrica Jelica,
Ljuto pišti jutrom i večerom.
Al’ se milu Bogu ražalilo,
Pa on posla dva svoja anđela:
„Id’te dolje, dva moja anđela,
„Do bijela groba Jovanova,
„Jovanova, brata najmlađega,
„Vašijem ga duhom zadanite,
„Od groba mu konja načinite,
„Od zemljice mijes’te kolače,
„Od pokrova režite darove;
„Spremite ga sestri u pohode.“
Hitro idu dva Božja anđela
Do bijela groba Jovanova,
Od groba mu konja načiniše,
Njinijem ga duhom zadanuše,
Od zemljice mijese kolače,
Od pokrova rezaše darove;
Spremiše ga sestri u pohode.
Hitro ide nejačak Jovane;
Kad je bio dvoru na pomolu,
Daleko ga seja ugledala,
Malo bliže pred njeg’ išetala,
Od žalosti vrlo zaplakala,
Ruke šire, u lice se ljube;
Pa je seja bratu besjedila:
„Jeste l’ mi se, brate, zatjecali,
„Kad ste mene mladu udavali,
„Da ćete me često pohoditi:
„U godini svakoga mjeseca,
„U mjesecu svake neđeljice?
„Evo danas tri godine dana
„Nijeste me jošte pohodili!“
Još je njemu seja besjedila:
„Što si tako, brate, potavnjeo
„Baš kan’ da si pod zemljicom bio?“
Besjedi joj nejačak Jovane:
„Šuti, sejo, ako Boga znadeš!
„Mene jeste golema nevolja:
„Dok sam osam brata oženio,
„I dvorio osam milih snaha;
„A kako se braća iženiše,
„Devet b’jelih kuća načinismo;
„Za to sam ti pocrnjeo, sejo.“
I on bio tri bijela dana.
Oprema se sestrica Jelica,
I oprema gospodske darove,
Da daruje braću i snašice:
Braći reže svilene košulje,
A snahama burme i prstenje.
Al’ je Jovo vrlo ustavljaše:
„Ti ne idi, moja mila sejo,
„Dok još braće u pohode dođe.“
Al’ Jelica ostanuti ne će;
Ona spremi gospodske darove;
Otale se Jovo podigao
I sa šnjime sestrica Jelica.
A kad blizu dvora dolaziše,
Kod dvora je prebijela crkva.
Pa besjedi nejačak Jovane:
„Ti počekaj, moja mila sejo,
„Dok ja odem za bijelu crkvu:
„Kad smo srednjeg brata oženili,
„Ja sam zlatan prsten izgubio,
„Da potražim, moja mila sejo.“
Ode u grob nejačak Jovane,
A ostade sestrica Jelica
Čekajući nejačka Jovana.
Čekala ga, pa ga potražila,
Al’ kod crkve mlogo novo groblje:
Tu se odmah jadu osjetila,
Đe j’ umr’o nejačak Jovane.
Hitro ide dvoru bijelome;
Kad je blizu dvora dolazila,
Al’ u dvoru kuka kukavica;
To ne bila sinja kukavica,
Veće njina ostarila majka.
A Jelica na vrata dolazi,
Ona viče iz grla bijela:
„Jadna majko, otvori mi vrata.“
Stara majka iz dvora besjedi:
„Id’ odatle, od Boga morijo,
„Devet si mi sina umorila,
„I men’ hoćeš ostarilu majku?“
A Jelica bila besjedila:
„Jadna majko, otvori mi vrata,
„Ovo nije od Boga morija,
„Već Jelica tvoja mila šćerca.“
Pa joj majka otvorila vrata,
Zakukaše, kano kukavice,
Rukama se b’jelim zagrliše,
Obje mrtve na zemlju padoše.

Preuzeto sa: http://sr.wikisource.org/sr/Браћа_сестра

Bog nikom dužan ne ostaje

Dva su bora naporedo rasla,
Među njima tankovrha jela;
To ne bila dva bora zelena,
Ni međ’ njima tankovrha jela,
Već to bila dva brata rođena:
Jedno Pavle, a drugo Radule,
Među njima sestrica Jelica
Braća seju vrlo milovala,
Svaku su joj milost donosila,
Najposlije nože okovane,
Okovane srebrom, pozlaćene
Kad to vid’la mlada Pavlovica,
Zavidila svojoj zaovici,
Pa doziva ljubu Radulovu:
„Jetrvice, po Bogu sestrice!
„Ne znaš kaka bilja od omraze?
„Da omrazim brata i sestricu.“
Al’ govori ljuba Radulova.
„oj Boga mi, moja jetrvice!
„Ja ne znadem bilja od omraze,
„A i da znam, ne bih ti kazala:
„I mene su braća milovala,
„I milost mi svaku donosila.“
Kad to začu mlada Pavlovica,
Ona ode konjma na livadu,
Te ubode vranca na livadi,
Pa govori svome gospodaru:
„Na zlo, Pavle, seju milovao,
„Na gore joj milost donosio!
„Ubola ti vranca na livadi.“
Pavle pita sestricu Jelicu:
„Zašto, sejo? da od Boga nađeš!“
Sestrica se bratu kunijaše:
„Nisam, brate, života mi moga!
„Života mi i moga i tvoga!“
To je bratac seji vjerovao
Kad to viđe mlada Pavlovica,
Ona ode noću u gradinu,
T zaklala sivoga sokola,
Pa govori svome gospodaru:
„Na zlo, Pavle, seju milovao,
„Na gore joj milost donosio!
„Zaklala ti sivoga sokola.“
Pavle pita sestricu Jelicu:
„Zašto, sejo? da od Boga nađeš!“
Sestrica se bratu kunijaše:
„Nisam, brate, života mi moga!
„Života mi i moga i tvoga!“
I to bratac seji vjerovao.
Kad to viđe mlada Pavlovica,
Ona ode veče po večeri,
Te ukrade nože zaovine,
Njima zakla čedo u kolevci.
Kad u jutru jutro osvanulo,
Ona trči svome gospodaru
Kukajući i lice grdeći:
„Na zlo, Pavle, seju milovao,
„Na gore joj milost donosio!
„Zaklala ti čedo u kolevci;
„Ako li se mene ne vjeruješ,
„Izvadi joj nože od pojasa.“
Skoči Pavle, kan’ da se pomami,
Pa on trči na gornje čardake,
Al’ još sestra u dušeku spava,
Pod glavom joj zlaćeni noževi;
Pavle uze zlaćene noževe,
Pa ih vadi iz srebrnih kora,
Ali noži u krvi ogrezli;
Kad to viđe Pavle gospodaru,
Trže sestru za bijelu ruku:
„Sejo moja, da te Bog ubije!
„Bud mi zakla konja na livadi
„I sokola u zelenoj bašči,
„Zašt’ mi zakla čedo u kolevci?“
Sestrica se bratu kunijaše:
„Nisam, brate, života mi moga!
„Života mi i moga i tvoga!
„Ako li mi ne vjeruješ kletvi,
„Izvedi me u polje široko,
„Pa me sveži konjma za repove,
„Rastrgni me na četiri strane.“
Al’ to bratac seji ne vjerova,
Već je uze za bijelu ruku,
Izvede je u polje široko,
Priveza je konjma za repove,
Pa ih odbi niz polje široko.
Đe je od nje kaplja krvi pala,
Onđe raste smilje i bosilje;
Đe je ona sama sobom pala,
Onđe se je crkva sagradila.
Malo vreme za tim postajalo,
Razbolje se mlada Pavlovica,
Bolovala devet godin’ dana,
Kroz kosti joj trava pronicala,
U travi se ljute zmije legu,
Oči piju, u travu se kriju.
Ljuto tuži mlada Pavlovica,
Pa govori svome gospodaru:
„Oj čuješ li, Pavle gospodaru!
„Vodi mene zaovinoj crkvi,
„Ne bi li me crkva oprostila.“
Kad to čuo Pavle gospodaru,
Povede je zaovinoj crkvi;
Kad su bili blizu b’jele crkve,
Al’ iz crkve nešto progovara:
„Ne id’ amo, mlada Pavlovice:
„Crkva tebe oprostiti ne će.“
Kad to začu mlada Pavlovica,
Ona moli svoga gospodara:
„Oj Boga ti, Pavle gospodaru!
„Ne vodi me dvoru bijelome,
„Već me sveži konjma za repove,
„Pa me odbi niz polje široko,
„Nek me živu konji rastrgaju.“
To je Pavle ljubu poslušao:
Priveza je konjma za repove,
Pa je odbi niz polje široko.
Đe je od nje kaplja krvi pala,
Onđe raste trnje i koprive;
Đe je ona sama sobom pala,
Jezero se onđe provalilo,
Po jezeru vranac konjic pliva,
A za njime zlaćena kolevka,
Na kolevci soko tica siva,
U kolevci ono muško čedo,
Pod grlom mu ruka materina,
A u ruci tetkini noževi.

Preuzeto sa: http://sr.wikisource.org/wiki/Бог_ником_дужан_не_остаје

Sveti Đorđije i đevojka kraljeva

Tužjela je đevojka,

Jedinita kraljeva,

Nad dubokim jezerom;

Otud dođe delija

Na konjicu bijelu;

To ne bio delija,

No svetitelj Đorđija,

I zapita đevojku:

„Koja ti je nevolja?“

Odgovara đevojka:

„Prođi me se, delijo,

Red je mene dopao,

Da me proždre aždaja,

No za Boga, delijo,

Stani malo da vidiš,

Da se čuda nagledaš.“

U to doba aždaja

Stad’  jezero mutiti

Iz jezera đevojci.

Zaplaka se đevojka,

Ćešio je svetitelj:

„Ti se ne boj, đevojko!“

Pa dočeka aždaju

Na sovje koplje ubojno,

U srce je probode,

Oslobodi đevojku,

I kralju je pokloni.

A kralj crkve ogradi,

Da se poju molitve,

Bogu falu i Đorđiju.

Srpeske narodne i epske pesme i balade, Beograd, str. 46, 2001.

Aleksandra Lazić

 Hladnoća i nemir

Molim, ali  nikoga nema,

Naša nada ostala je slepa,

Ostala je zauvek nema.

Molim, ali nikoga nema,

Samoća je jedini naš saputnik.

Molim, ali  nikoga nema,

Svi su nas napustili.

Klečim na kolenima,

U svom srcu tražim veru,

Tražim onaj zrak svetlosti.

Klečim na kolenima,

Ledim svoje suze u očima,

Ali mi to ne uspeva,

Jer nemam snage.

Isuviše je mračno  ovde,

Čujem vodu kako teče.

Isuviše je hladno ovde,

Krv mi polako iz vena nestaje.

Isuviše je tiho ovde,

I duhovi su se potpuno ućutali.

Molim, ali  nikoga nema,

Ostala je samo tama i nemir.

Veličanstven je prizor praznine,

Kada u srcu imaš osećaj topline.

Molim, ali nikoga nema,

Ostala je samo samoća,

Ona nas još uvek prati.

Hladnoća ubija prezir,

Svako osećanje, svaki osećaj.

Hladnoća ubija ljubav,

Svako osećanje, svaki osećaj.

Dušan Bajski

Besmrtnost

Izgubio sam besmrtnost

U trenutku kada sam, kao

Dete,

Poželeo da postanem veliki

Čovek.

Preuzeto iz: Zeleni konj, br. 7, str. 13, Temišvar, 2004.

Nemanja Čabrić

 Povratak

Ah! Pa smucaću se, ja, još,

gradovima sveta.

Nadomak, tu sam, napokon,

Snage,

Da dodirom učinim, da bilje

procveta,

za ljubičicu,

u kosi moje drage.

Njena daljina je moja

krv sa pet rana,

i jedim se da su mi braća,

gorski vuci.

Napustiću ih, jednoga

dana,

da probudim ljubav, u Tebi,

kao boju,

Sunce,

U Jabuci.

Leila Samarrai

Pesma o krokodilu

 U strašnoj zemlji krokodila

Uvek nešto čudno biva

Brzo, čilo, neprestano

Smeli zmaj se ceri stalno

Najjači su kad su siti

Ljudske krvi prenapiti

Doploviše s delte Nila

Tri užasna krokodila

Doplovila još dva kita

S Jadrana preko Splita

I još dve sibirske zveri

Iz muljanske rečne dveri

Iz Muljanke gospe Perma

Od Sibira do Palerma

 Krokodili do slobode

Preko Sava-Dunav vode

Sjatiše se ispod mosta

Samo’bici svega dosta

Zveri ove gradom brode

Žestok ugriz mene bode

I dok vire iznad vode

Oči su im ko čiode

Plen mesnati omirišu

Oštrim zubima kidišu

Ja sa njima imam dil

Kro ko do ko lo do ril

Neka troje hrabro skoče

Na rožnate zverske ploče

Neka krv po njima pljušti

Podmazavši nam krljušti

Jedan život jedan evro

U reči nam prazne duplje

Stomaci su jame šuplje

Za dvoj’cu placamo skuplje

Ja sa njima imam dil

Kro ko do ko lo do ril

Silazih im niz ramena

Rukama ih obgrlivši

U stomaku mi je vreva

Glad mi zaigra kroz creva

Već su spremni da se bace

Već ih zovu plitki vali

čemu mis’o? ta dilema

u ponor pa nek ih lema

struja večna koja bali

tamnom paklu već su dali

snove što su poimali

okrutna je sva ta šema

život ima pa ga nema

Šta tu znači moja ruka

što obujmi ih oko struka

I ubica cenu plati

Kad se tamnog posla lati

Zalutah u zanimanje

Što mi nije poimanje

Al ko plaća krvav dil

Više nego krokodil

Ko jedini plaća dil

Na vreme no krokodil

Samo pazi ti ubico

Podobni i odabrani

Široki su lukobrani

Vetrobrani gromobrani

Očajnici grubijani

I njihovi kružni dani

Dok plutaju modri, sneni

Mornar hrabri i neverni

Pijan kroz vodu pluta

Sa dva vesla oko skuta

Pesmom tera u dno reke

Vatrom zapaljene kreke

Zver poganu oštrim sjajem

I zapeva: „Nadu dajem”

Na leđima zlatna krila

Nema ništa od mog dila

Danas od mog krokodila

A u neka hladna jutra

Požuriću u drugo sutra

Preko mosta pa do grana

Gde se grana zgužvan put

Srdžba neka spram mog zlata

Što dižem iz automata

Dletom reže vedro celo

To nečije modro telo

Za milost me sad priziva

To je krik mrtvaca živa

S mostova povraćasmo

Dok u sumrak sliku rame

Savršene panorame

I na dlanu ceo grad

Beograd pred okom puca

Pod statuom on svetluca

Večna je duboka slika

Uzavrelog gradskog lika

Pod statuom pobednika

Al ja sa njima imam dil

Ro ko do ko kro ko fil

Majke nežne decu plaše

Strvinom ih one straše

Komadaju neplivače

Patnike new age skakače

Mulj i talog voda nosi

Život tužan smrt pokosi

U mulj zemlji krokodila

Zver mutnu krv mi pila

Na nozi mi crna pega

Tri kapka im puna snega

U reku se dva leda slila

Iz zbunjenog hladnog Nila

U kojem se sazda santa

Leda grozna, prazna kanta

Prebeglih zlih krokodila

Više nema delte Nila

Sva sila je napustila

Emigranti hode noću

Dok oštri zubi im cvokoću

I telo im sporo gmiže

Isplati me pa sustiže

Da mi telo svo poliže

Nema bega, nit podmornica

Onemelih kapetana

Nalik na mornara verna

Iz romana Žila Verna

Nit nade u oblik dana

Što behu u srcu zdana

Dok besmo siti, čili

Pre no sto krokodili…

Pre no sto krokodili…

Kap’tejn Nemo hodi bliže

Nautilus me sustiže

Možda ipak nade ima

Da se sklopi nova rima

I dok zveri mračne riču

Da se pobegne u novu priču

Hodi bliže hodi bliže

I ne brini i ne brini

Ipak ti si samo dete

Cvili, plači, krikni, slini

Iako nisi nisi dete

Udri, gazi po dolini

jer te prati šepard tvoj

Da bacim kocku?

Al’ zamuti broj

Jer krokodil i ne sluti

Vođen svojim dahom moćnim

Da ubica brodom noćnim

Bujnom krvlju otplovio

Njom je reku zamenio

A evro je razmenio

Gvatemala daje azil

Da raskinem s vama dil

Kro ko do ko lo do ril

(Ko?)

Do ko kro ko ro do KIL!

Ranko Pavlović

Basnovite pjesme

Predvodnik i zvono

Vrelo podne pašnjakom zavlada,
ovan prvi dočepa se hlada.
Leže pod grab, san ga laki hvata,
utihnu mu zvono ispod vrata.

Jedna ovca, od svih ponajmanja,
zablejala, sav pašnjak odzvanja:
„Nema zvona! Šta će s nama biti?
Ko li će nas sada predvoditi?!“

Ovan skide sa svog vrata zvono.
„Ako znak je predvodništva ono,
baciću ga, tako mi rogova
i zanosnog cilika njegova.“

I bez zvona stadu biću gazda,
hoće l’ za mnom, vodiću ga vazda.
A ko neće da slijedi mene,
eno zvona, neka za njim krene.“

To izbleja, baci zvono, pođe.
Stado krenu stopama svog vođe.
Na livadi, gdje su pasle ovce,
usamljeno osta gluvo zvonce.

(Gledao to iz šume vučina,
pa pouku prenosi na sina:
Sva se mudrost na istinu svodi –
zvono zvoni, predvodnik predvodi.)

Glava za krunu

Poželjela jedna glista
da na njenoj glavi blista
sva od zlata carska kruna.
„A gdje ti je glava, glisto?
Tijelo ti svuda isto“,
zvižduće kos s vrha žbuna.

S grane bukve čvorak gleda
glistu straga i sprijeda,
traži glavu, al’ badava.
Sleti svraka, pa će reći:
„Ne nadaj se, glisto, sreći,
jer za krunu treba glava.“

(„Ako nemaš glavu za nju,
zalud čezneš ti za krunom“,
reče žuna, sklona znanju,
pa „caricu“ zgrabi kljunom.)

Kupus, vuk, lija i zec

Neki čovjek glavice kupusa

na kolima vozio kroz šumu,

pa je jedna slučajno ispala

i ostala na prašnjavom drumu.

U tri skoka vuk glavici priđe,

zalogaj je mesa – on se nada.

Kad onjuši, silno se ražesti:

„Kakvo smeće iz kola ispada!“

Odskakuta vuk praznog stomaka,

za njim eto lije iz gustiša,

omirisa glavicu kupusa,

pa prosikta: „To ne valja ništa!“

Čim lisica zamače u grmlje,

iskoči zec i zgrabi glavicu.

„Samo mi je Bog pomogao“, reče,

„darivati takvu poslasticu.“

(Mudra sova na ovo bi rekla:

O pouci ne treba misliti.

Što je nekom bezvrijedno smeće,

poslastica drugom može biti.)

Mačak i lav

„Rođaci smo“, kaže mačak lavu

i skače mu na kosmatu glavu.

„Baš rođaci, braća takoreći,

Ja povelik, a ti nešto veći.

Pojurimo u istome smjeru,

da lovimo miša za večeru.“

„Rođaci smo, to ne treba kriti,

al’ šta ćemo zajedno loviti?

Ti ćeš miša ili pticu malu,

A ja lovim zebru il’ impalu.“

To reče lav, mrdnu desnim brkom,

Mačor strugnu u šipražje trkom.

(Pouka je ovdje sasvim čista:

Nisu braća baš po svemu ista.)

Pčela i svitac

„Voljela bih fenjer upaliti,

da svijetlim noću kao i ti“,

zujnu pčela noćobdiji svicu,

slijećući na cvjetnu laticu.

„A moj san je“, reče svitac pčeli,

„da livadom po dan vascijeli,

iz cvijetova mirisnih odreda,

skupljam trunke zlaćanoga meda.“

Svu noć pčela s nebeske pučine

upijala zrake mjesečine.

Cijeli dan, prateć’ svoju sjenu,

kupao se svitac u polenu.

Od svega tog nikakve koristi,

Oboje su ostali isti:

Niti pčela lugom zasvjetluca,

Niti meda ko dobi od svica.

(Iz ovoga nauk se nameće:

tuđa koža ne donosi sreće.

Zalud želje, trud i urnebesi,

možeš biti samo to što jesi.)

Ranko Pavlović, Basnovite pjesme, Banjaluka, 2010.

Pesme objavljene uz dozvolu autora.

Aleksandar Stevanović

Neko i ja

Za dr Zorana Jezdovica

Možda meni jedno veče

Neko šapnu, Neko reče:

„Hajdemo u svet!“

Skazaljka je (ona mala)

Na šest sati pokazala

Pa mu odgovorih meko

„Da popijem moram mleko –

Pa onda u krevet!“

Možda meni, drugo veče,

Opet Neko, šapnu, reče:

„Čas je da se kreće!“

A ja zagledan u knjigu

Brinuo sam svoju brigu

U svetlosti sveće

Možda meni treće veče

Opet Neko tiho reče:

„Brže! Biće kasno!“

A ja sam kraj punog stola

Pečenoga jeo vola

Mljackajući strasno!

Kad četvrto veče dođe

Mišljah, „Sad će da se pođe!“

Al’ ne dođe Neko!

Pa sad’ gledam kako prede

Pauk ispod stare grede

I pitam se k’o od bede:

„Što sam tol’ko čeko?“

Belovodski boj

Počuj sada mili rode

Otkada su Bele Vode!

Ova priča nije varka!

Junaka vam evo Žarka

Zemljoradnik on je vrli

Opasnosti smelo hrli!

Tu opasnost nenadanu

Dobio je onog dana

Kad zavole on Svetlanu,

Ćerku kneza Radovana!

A Radovan strogi kneže

Oka mrka i srdita

Nosom šišti, zube steže

Kad ga ko za kćerku pita!

Ne sme Žarko ni da priđe

Bašti divnoj kud Svetlana

Kao Sunce svetlo siđe

Da perivoj svoj obiđe

Da cvetiće sve izmije

Vodom belog šadrvana

Sa brda je Žarko gleda

Kako bele ruke pruža

I glavice nežne mije

Mirisavih rumen – ruža

A srce mu u grudima

Kuca k’o da doboš bije

„Oh Svetlana dušo moja,

Sunce moje najmilije!“

Al’ ta ljubav ne bi bila

Ništa osim pusti sanak

Da ne dođe crna sila

Da strahotni uzme danak!

U močvari, u dubokoj,

Aždaja se pojavila,

Što je stoku otimala,

Što je ljude udavila!

Strašna sila, grozna zmija,

Zapovedi Srpskom rodu,

Lepoticu, da Svetlanu,

Dovedu na Belu Vodu.

Tek tada će narod ceo

Moći da se reši bede

Kad kneginju, kad najlepšu,

Aždajina zla pojede.

Knez Radovan, sedi, ćuti,

Misli jadan šta da čini

Kad Svetlana pred njeg’stupi

I reče mu: „Oče silni!

Zar da narod celi strada

Radi jedne, radi mene,

Dozvoli da odem sada,

Pokraj one bele stene,

Kuda izvor nežni mije

Skute moga perivoja

Dozvoli mi, neka stradam,

Kad sudbina to je moja!“

A Radovan sedi, ćuti,

Misli teške svoje krije

Pa joj reče: „Pođi kćeri!“

A oko mu suza mije.

I pošla je, kao srna

Lovcu strašnom plen da bude,

I stigla na Belu Vodu

Da sačuva svoje ljude.

„Ja Svetlanu tvoju volim

Više nego Sunce jarko

Dozvoli mi da se borim!“

Reče tada knezu Žarko

Mač mu dade svoj tad kneže

I posla ga Beloj Vodi

Žarko pođe da pogine

Il’ Svetlanu oslobodi

Kao jelen slete s brda

Svetlanu kraj vode vide

I ugleda tad aždaju

Iz močvare kako ide

I poteže mača sjajna

I polete da je brani

I Aždaja shvati da su

Obrojani njeni dani

I potrča da pobegne!

Al’ joj Žarko život ište!

Odseče joj prvo repa

I nastade tu Repište.

K’o zmaj silni Žarko hita

Zmajevac tu ime dobi

Gde je Žarko najzad stiže

I aždaji glavu zdrobi.

Tad svi Srblji povikaše

„Radovane spasena je!“

A Radovan reče:“Žarko,

Nek’ po tebi vreme traje!“

I od tada pa do danas

Žarkovo je svetlo ime

Sačuvano, evo do nas,

Kroz proleća, leta, zime

A na mestu, gde krvnika

U močvaru krv zla ode

Nastalo je naše mesto

Nastale su Bele Vode!

I ponosni danas svi smo

Što svedoci ovom bismo!

Pesma o zalutalom čoveku

Bio jednom jedna čovek i imao svega dosta,

Al’ mu luda mis’o dođe da uzalud traći dane,

Zgrabi gaće u zavežljaj i zagreba preko mosta,

Ne reče ni „Zbogom!“ ženi, decu sasvim

zaboravi,

Sve od silne, ljute želje da upozna druge strane!

Kad je prošlo pola dana stomačić mu cvrknu

gladan,

Noge tužne obamreše, duša hukće i uzdiše,

Al’ mu čvrsta volja ne da da ostavi pos’o gadan,

Pa se vere po brdima, do planina i još više.

Veče pade, noćca tavna, u kosti se stud uvuče,

Po planini gore-dola on baulja proklinjući,

Kada negde u daljini začu kako laje kuče

I ugleda mali svetlost što pripada nekoj kući.

„Otvarajte dobri ljudi! Jadan-gladan ovde lutam!“

Škripnu brava na te reči i vrata se otvoriše.

Seda glava promoli se „’Ajde ulazi unutra!

Vidim da ti pomoć treba, dobar savet i

sklonište.“

„Hvala, hvala, dobri starče!“, reče čovek

stupajući,

Za večeru pojeo je tri tanjira kaše vruće

Onda huknu, muški zevnu, umoran kraj vatre

prući,

I zahrka sve u šesn’est, u okrilju dobre kuće.

Kad osvanu jasan danak, htede čovek na put dalje,

Al’ ga pita dobri starac, kuda tako jako žudi,

A on reče da ga volja na daleke pute šalje,

Druge zemlje da upozna i mudrosti tuđih ljudi

Dobri starac tad upita: „A imaš li kog na

svetu?“

Čovek reče: „Imam ženu, i sa njome dece tuce“,

Na to starac zagrcnu se, pa se prući po krevetu,

I prošapta, „Od te priče, izdaće me staro srce“

„Bezumniče sasvim ludi baciću na tebe kletvu!“

Viknu starac k’o da gudi i dočepa neku letvu,

„Zar ćeš dece tuce i ženicu da ostaviš,

Da tumaraš gore-dole i po svetu vašar praviš!“

„Pa zar ne znaš šta je mudrost,

Što upravlja vaseljenom,

Živeti kod kuće tiho

I u miru s’ svojom ženom!“

Pa ga tako zgodno lupi

Da se čovek namah prući

I u glavi pamet skupi

Pa potrča svojoj kući!

Živeo je dugog leta

Sa čvorugom povrh čela,

I često je govorio

Da je ovo mudrost cela:

„Ka ti neka želja dođe da putuješ sam po svetu,

Nađi neke mudre starce što umeju da opletu

Posred čela kletvom-letvom!“

Duša

Mislim, da mi duša

Još onamo luta,

Lagano se troši

I vreme, i snaga

Lagano, već prođe

četvrtina puta,

Da li do Božjeg

Il’ đavoljeg praga?

Mislim, da mi duša

Još onamo luta.

Prvi put

kad sladak miris

zamiriše

U nekim očima

nekad davno znanim

Osećam, još kuca

Al’ tiše i tiše

Nekim glasom čednim, milim

nedozvanim.

Lagano se šire vlati

pusto polje

Da propuste stope

Orošenog skuta

Mislim,

Možda nikad

Neće biti bolje,

Mislim, da mi duša

Još onamo luta.

U trenu se pale,

Izgubljeni svici,

I glasovi davni

Siđu, kao sene,

Misli, još sam

tamo

U onoj ulici,

Mislim, sad će možda

Zasjati kraj mene,

Mislim, usred polja

Orošenog skuta,

Mislim da mi duša

Još onamo luta.

Istina je kratka,

Sve u trenut stade,

Za to što proteče

Niko i ne mari,

Mislim, da mi duša

Još onamo luta,

Mislim, kako idem,

A ona ne stari,

Mislim, kako jednom,

Mora doći vreme

Da se krene, tamo,

Preko nekog praga,

A kako će duša

Sama, i bez mene

Da se seti puta

I ode da traga

Nekad davno, tamo,

Kraj onoga puta,

Da l’ će duša moja

Umeti da luta?

Pesme objavljene uz dozvolu autora.

Dušan B. Nikolić Sima

Svemirska deca

Dao bih znaja,

loptu najveću

kada bih samo

imao sreću

nepravdu grdnu

da ispravim

i u raketu

dete da stavim.

Pa da se vine

u visine

gde čak ni ptice

više ne jezde,

negde u beskraj,

među zvezde.

Po vasioni

malo da zađe

i neke nove

klince pronađe

Ja sam ubeđen,

tako mi zeca,

da negde žive

svemirska deca.

Dušan B. Nikolić Sima, Ostao bih dete, str. 85, Beograd, 1997.

Armin Bolić

NEODOLJIVO PRIVLAČNI TRAG DO SMISLA (EKAVSKA POSLA)

Ima jedna ćutljiva sjena na nebu

što se skriva iza plavih oblaka tvojih očiju.

Često ćuti otvorenih usana i gleda me zatvorenih očiju.

Priznajem, i tad uspjeva da me zavede svojim bisernim osmjehom mjesečine.

Iako se ne znamo, znamo jedno za drugo. Pričaju nam glasovi opalog lišća priče naše prošlosti.

„Topla je ova jesen. Vjetrovi plavi miluju grane koje ne znaju kako će se zvati.“ – kažem

„Da, topla je i ispunjena bojama koje opijaju dušu.“ – odgovaraš mi kao po navici.

Ostavljamo našoj tišini da mjerka budućnost tražeći plavetnilo sjene.  Ali…

Plavetnilo nije bit suština je svjetlost. Naša svjetlost…

Stevan Vrekić

Poslednja pesma

Mladost prolazi, a teško je pronaći sebe…
Nije teško telo rasuti po sunčevom sistemu,
Misli u nove galaksije, na zvezde koje sijaju
Drugim životom, i drugim dimom,
Naravno ne ovim iz cigarete koju gasim,
I palim drugu.
Prokleto su transparentni ovi vozovi
Koji večeras prolaze, cesta skuplja prašinu,
Tišina okuplja publiku da ćute u mraku,
A mladost prolazi.
Drugačiji sam nego pero na vetru,
Njega će odneti jednom Košava k` moru,
Pa ploviće svojim jedrima.
Sunce proliva svitanje….
Mesec ispraća paučinu noći,
A moja prva knjiga stoji u beležnici.
Koga je briga za pesnika revolucionara?
Koga je briga za stihove koji u vatri gore,
Kada mi zapale kuću,
kada me ponovo proteraju u snove,
I opet završim početak?
Zato ćutim, i uživam u simfoniji noći,
Koju zrikavcima dirigujem pred svitanje,
I pišem poslednju pesmu,
Tražim nešto drugačije, a mladost prolazi.

Ples

Moje slatke žrtve neće postati paradigme..

Ko je još puštao krv na pomisao valcera

U tvome krilu….

Znam da će nas izdati kada mi odgrizeš aortu,

ples smrti… pleši pleši…

Ako ispijemo otrove… ako naljutimo bogove,

A ljuti su već. Plači plači… i pleši…

I Kupidon pleše… I Lucifer pleše….

Poslednj tango.

Smrt umetnosti

Noćas kada vukovi rastrgnu moje telo,

Kada izgorim razapet na krstu svojih idela…

Umreće zora.

Ostaće samo taština zakopana na mesečini

I tužni muk na mojoj puti.

Aska više neće morati da pleše,

Sneg više neće morati da veje…

Za infantilnog umetnika za godine devetnaeste…

Za stihove spaljene.

Stih

Ja nisam pustio da ga uguše…
Ja sam mu sve oprostio…
I to što je propustio sahranu srca,
Gde je moje ležalo u sanduku
A ljudi su se smejali jer je umrla umetnost.
I što sam uživao u grehu koji sam od njega nasledio.
I što su me na trgu gađali voćem.
Sve sam mu oprostio.
Samo ne mogu da ne zajecam
jer me je ovako morbidnog stvorio.
Jer više nikada neću voleti tragove u pesku
Gde su curela moja izbušena stopala…
Moj most… između sna i jave…
Sve moje maske i sva lica
sve sam mu oprostio,
ali  sebi nisam mogao da oprostim
što me je povredio.

Mila Vukmirović

VILI JEZERKINJI

Ko želi tebi,
Vilo Jezerkinjo,
mora biti odlučan
u led’nu vodu zaroniti,
u jezeru, kao u kakvom čardaku
dugo tumarati,
pred odaje tvoje stati,
sa vrata tešku kamenu rezu podici,
tebe, Vilo, vidrastu stici.

Ko zeli da njegova budeš,
Vilo Jezerkinjo –
mora se u vilovnjaka pretvoriti,
svako jutro natašte
– umesto pehara vina –
krčag jezerske vode piti.

Miloš Živanović

Čvorovi gordosti
(5.pesma neobjavljene zbirke „Slučaj Čarnojević“ iz 2007.)

Kotvi se škuna mala u talasima sna
Zeva katarka,
riba ustajala
mali od palube na kotari lala
Nad smirajem ruma raskreči se tama
Lelujaju talasi,
obala nedogledana
Kapetan za ovakve večeri ostavlja san
ženi sa obale gde ulepša dan
Privučen tragom parfema iz sna
Neznani gost priđe,
pozdravi se nežno sa psima
gleda čvorove na konopcima
„Na čega treba da me sete
Osećam kroz kosti gde godine lete
Do dana gde saznao sam još kao dete
za nepristojan san morskih putnika
I zaljubio se u tu ženu
što ispraća i dopraća bez suza.“
Nigde je u prostoru nije našao
a kako su se bližili obali
mornari su druge sanjali
I nikad nije saznao na kom ostrvu prebiva
Talasi, videvši starog znanca,
zapljusnuše brod
„Igrajte se talasi,
vi ste mi sav rod,
vi ste postelja na kojoj teče san o njoj.“
Talasi (uvređeno): „Opet ti o ženi toj.
Ona je zla koketa koja topi brodove.“
„Lažete besno i patite od ljubomore jer bolja je od vas!“
„Ona je mi. Ona je more, zla od duge
samoće.
Tvoj um je umrežen kapljama njene sete i opsene.“
Celu noć je more talasima kažnjavalo mladića
i on je nemo primao pokore,
upleten u mreže konopaca sna,
ljubio je njene usne, ljubio dok mu život snage da.
I u uzdahu gorkom, on shvati da se ona ljubiti večno da
jer usne su joj more, jer pluća su joj talasi
a on diše njenu tugu i život joj na poklon prinosi.
Ujutru su mornari našli zapetljane konopce,
To je trebalo da ih podseti čemu
Kapetan se seti i mačem razreši dilemu.

Vid Vukasović

Majstor bio spona

Stostruki DNK

Strune kosmosa odzvanjaju

U isti mah u svim srcima

Zvuk gonga

Majstor bio spona

Heliks matriksa

Savija okove

Ovog kvadranta

Vreme izmiče

Iz ruku krupijea

Prozivaju

Sva naša bivša imena

Otvara se drugi portal

Kosmičkog Interneta

Oltari tehnouniverzuma

Okićeni čipovima vernika

Emituju rituale

Fraktalnih plemena

X
X
X
Ovaj unos je objavljen pod Uncategorized. Zabeležite stalnu vezu.

Jedno reagovanje na Pesme

  1. Povratni ping: http://belegbg…. | leilasamarrai

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s