Violeta Vučetić: Pisanje je čista lepota

097Diplomirani kulturolog-master, profesor srpskog jezika i književnosti u Srednjoj tehničkoj PTT školi u Beogradu, pokrenula je 2009. godine Radionicu kreativnog pisanja koju vodi u Biblioteci „Milutin Bojić“ u Beogradu (http://www.milutinbojic.org.rs/pr-gr-i/pr-gr-i/389-radionica-kreativnog-pisanja-u-biblioteci-milutin-bojic.html). Kome je Radionica namenjena, kada počinje, kako se možete prijaviti, neka su pitanja na koje ćemo danas dobiti odgovore:

Sa kojim ciljem si pokrenula Radionicu kreativnog pisanja?

Budući da radim u srednjoj školi, imam priliku da sretnem mnogo mladih i taletovanih ljudi koji nemaju mnogo prilike da u okviru redovne nastave usavršavaju svoj literarni talenat. Ukazala se šansa i mogućnost da u Biblioteci „Milutin Bojić” svi talentovani i kreativni mladi ljudi dobiju priliku da jednom nedeljno dolaze i čitaju svoje radove, koje zajedno komentarišemo, doterujemo i činimo kvalitetnijim. Biblioteka je omogućila i besplatne članske karte polaznicima Radionice, te su u prilici da čitaju šta žele i koliko žele. Polaznici Radionice Biblioteku „Milutin Bojić” doživljavaju kao svoju drugu kuću, priređujemo književne večeri, gostuju nam pisci, tu slavimo rođendane, kraj školske godine, uspešne upise na fakultet. Svi mladi ljudi koji su prošli ovu Radionicu danas su uspešni studenti, novinari, aktivisti u nevladinom sektoru, glumci… Dakle, cilj je bio da se nađe vreme i prostor za adolescente koji imaju literarnog dara, a rezultat je odličan i svi smo ponosni.

Ko se i kako može prijaviti?

Mogu se prijaviti učenici srednjih škola koji žive na teritoriji grada Beograda. Upisni rok je od kraja avgusta do kraja septembra, a sam program Radionice traje godinu dana. Radionica je besplatna, održava se jednom nedeljno, a svi zainteresovani mogu svoju biografiju i radove (priče, pesme) poslati na mejl violeta.vucetic@milutinbojic.org.rs.

Može li Radionica postati utočište mladim ljudima?

Naravno da može! Tinejdžeri koji vole da čitaju i pišu, uglavnom su u manjini u lokalnoj sredini, pa je Radionica mesto gde mogu susresti sebi slične ljude. Polaznike povezuje prvenstveno ljubav prema književnosti, ali se obično ispostavi da slušaju istu muziku, gledaju iste filmove i uglavnom druženja sa Radionice prerastaju u prava prijateljstva. I danas smo u kontaktu, iako je prva generacija završila kurs 2009. godine.

Šta se u Radionici neguje i čemu se deca uče?

Pre svega, insistira se na oslobađanju kreativnosti i mašte; na oslobađanju od „okova” koje postavljaju školski pismeni zadaci. Počinjemo sa stilskim vežbama Rejmona Kenoa, pa prelazimo na automatsko pisanje. Ove vežbe služe za opuštanje polaznika. Kada pređemo na forme pripovedanja, pisanje kratke priče, esej, putopis, tu se već ozbiljno hvatamo u koštac sa problemima zvanim stilske i pravopisne greške. Pravopis se da naučiti, ali se stil mora vežbati. To se najbolje postiže svakodnevnim čitanjem.

Šta se u Radionici od dece očekuje?

Rad, trud, kreativnost, talenat i odgovornost. Ako to postoji, problema gotovo ne može da bude.

Mogu li predavači i sami nešto na Radionici da nauče ili su tu samo radi drugih?

Naravno da mogu! Prvo što naučimo kao predavači jeste da je pred nama generacija koja drugačije misli, oseća, drugačije se izražava. Tinejdžeri su hrabri i odvažno brane svoje stavove. Njihov idealizam i želja da promene svet, pomaže i predavaču da bude mlađi duhom, radoznaliji i zadovoljniji. Kada provodite vreme sa pametnim mladim ljudima, to je privilegija. Današnji adolescenti brže dolaze do informacije i brže misle. Od njih možete da naučite da ne treba gubiti vreme uzalud. Manje dokoličare od nas u tim godinama. Mada, mi baš i nismo imali prilike kakve imaju oni (govorim o devedesetim godinama prošlog veka). Svejedno, oni umeju da uoče priliku i da je iskoriste.

Vežba mašte jedan je od razloga zašto si pokrenula Radionicu. Kakvi su tvoji utisci sa Radionice?

Utisci su više nego dobri. Od početka sam verovala da radim pravu stvar i instikt mi je govorio u  kom pravcu treba da idem. Sastavila sam program, raspisala konkurs i polaznici su počeli da se javljaju. Željni otvorenog i iskrenog pristupa, radoznali i spremni da uče u jednoj atmosferi koja je opuštena, a opet zahteva ozbiljan lični angažman, tinejdžeri su lako pronašli svoje mesto u Radionici. Kao predavač, dobila sam priliku da prenesem svoja znanja nekome kome je to preko potrebno.

Ko je došao na ideju da se raspiše konkurs za fotografiju i kratku priču „Uhvaćeni u čitanju“?

Ja 🙂 „Uhvaćeni u čitanju” pandan je naslovu „Izgubljeni u prevodu”. Ceo projekat je započet u Srednjoj tehničkoj PTT školi, gde predajem književnost. Vodila sam u biblioteku učenike svih odeljenja kojima predajem. Dirnulo me je kada sam videla da ima dece koja nikada nisu ušla unutra. Kada su shvatili da mogu da pogledaju svaku knjigu koja ih zanima, da je prelistaju, ponesu kući i pročitaju, na licima učenika videla se iskrena radost. Ispostavilo se da decu svašta zanima: od lova i ribolova, preko istorije, do knjiga o seksualnom obrazovanju… Tu su nastale prve fotografije jer smo „uhvatili u čitanju” one koji nikad nisu pročitali lektiru. To je bilo lepo i zabavno. Potreslo me je jedino to što ipak živimo u sredini koja ne propagira kulturu i što mnogo dece raste sa predrasudom da ne pripada kulturi, a kultura pripada svima. Roditelji, vodite svoju decu u biblioteke! Ako počnete na vreme, deca će vam biti srećnija!

b_250_200_16777215_00_images_stories_logo_baner_banerKakve su sve uspehe požnjeli polaznici Radionice?

Polaznici Radionice dobijali su nagrade na brojnim literarnim konkursima. Marija Sovtić, dobila je nagradu „Borislav Pekić” za srednjoškolce, Milena Stevanović, prvu nagradu na Palilulskoj olimpijadi kulture, Danilo Brakočević jedan je od autora zastupljenih u zborniku „Rukopisi” koji objavljuje dela mladih autora sa prostora bivše Jugoslavije…

Novina je da od 20. maja kreće kurs kreativnog pisanja onlajn, na sajtu Biblioteke „Milutin Bojić“ koji je namenjen svim generacijama. To je prvi put kod nas da se kreativno pisanje „uči“ na taj način. Kako se zainteresovani mogu prijaviti?

Kurs je napravljen na platformi mudl, koja je besplatna, a koristi se širom sveta za tzv. učenje na daljinu na univerzitetima, ali sve više i u srednjim školama. Program ovog kursa je nešto drugačiji od onog koji pohađaju srednjoškolci i prilagođen je potrebama odraslih. Pored kratke priče, eseja, stilskih vežbi, na kursu se može naučiti kako se piše poslovno pismo, saopštenje za medije, radna biografija, propratno pismo za konkurs za posao. I ovaj kurs je besplatan, ali ne traje godinu dana. Intenzivan je, traje pet nedelja i biće organizovan dva puta godišnje – krajem maja i krajem oktobra. Zainteresovani svoje biografije i radove mogu slati na mejl violeta.vucetic@milutinbojic.org.rs tokom cele godine, zaključno sa početkom kursa. Prednost učenja na daljinu jeste što polaznici ne moraju da budu iz Beograda, pa sada imamo učesnike iz Zadra, Pirota, Vrbasa, Šida i drugih gradova…

I sama se baviš pisanjem. Kakav je osećaj biti objavljen?

Divno je raditi sa mladim ljudima koji su oduševljeni kada ugledaju da je njihov rad negde objavljen. Radujem se njihovim uspesima, ali lično, ne mislim da je presudno koliko je toga objavljeno, već šta ste objavili. Objavljujem retko. Uglavnom mislim, osećam i posmatram. Tek onda pišem. Objaviti se može svuda. U Srbiji i regionu ima odličnih književnih časopisa, dobrih izdavača. Važno je da imate odličan rukopis. Onda je sve u redu.

Šta te inspiriše?

Svakodnevica. Neverovatnija je od mašte.

Pišeš putopise, eseje, kratke priče… Misliš li da bi ti bilo lakše da si se odlučila za neku drugu književnu formu?

Mislim da svako piše onako kako mu je najlakše. Ne mogu da zamislim sebe da sedim i mučim se pišući roman; to mi zvuči kao da učim, na primer, kvantnu fiziku. Priče i eseji kod nas nisu previše zastupljeni, ali imaju svoju čitalačku publiku i književni kritičari s pažnjom prate objavljivanje ovakvih, retkih knjiga. Kratka priča je za mene odlična forma: zahteva preciznost, jasnoću, dinamičnost, smisao za detalj. Za mene je pisanje čista lepota. Čak i kada se mučim da pronađem dobro rešenje za priču, to su „slatke muke”. Što se tiče čitanja, tu sam već manijak. Čitam sve što mi dođe pod ruku.

Osvojila si drugu nagradu „Mirko Petković“ za esej „Za pet evra“ 2009. godine. Smatraš li da nagrada obavezuje?

Hm, hm, hm… Mi smo zemlja u kojoj vlada inflacija nagrada, tako da je svako priznanje diskutabilno. Naravno da je lep osećaj i velika čast dobiti nagradu, ali u realnosti, to ne mora ništa da znači. Svako treba da nastavi da se književnošću bavi odgovorno, kako je to činio i pre nagrade. Dakle, bez skribomanije. Reci šta imaš, ili ćuti. To valjda jedino ima smisla.

Reci mi nešto više o svom boravku u Lisabonu 2003/2004. godine.

U Lisabon sam se zaljubila gledajući film „Lisabonska priča”. Kant kaže da je lepota bezinteresno dopadanje. To je negde objašnjenje za moj odlazak u Lisabon. Lisabon je najlepši i najinertniji grad na svetu. Ali snaga njegove inercije može da vas ubije. Sa Lisabonom se nikad ne zna… Venders se bavi lepotom ovog grada i to je jedino o čemu se kad je Lisabon u pitanju može govoriti. Ližboa (portugalski Lisabon) je lepotica koja život provodi u saudade (saudade – portugalski izraz za patnju i čežnju). U Lisabonu sam na fakultetu predavala srpski i to je bilo interesantno iskustvo. Ipak, Ližboa i Beograd su različitog temperamenta i zato sam se vratila. Meni je bliži Beograd.

Priredila si antologiju narodnih zagonetki „Manje veće nadmeće“, antologiju narodnih poslovica „Mudra je muka prevariti“, zbirku intervjua i putopisa sa Kosova i Metohije „Bez volje Božije ništa ne biva“ (sve u 2006. godini) i „Srpski pravoslavni i običajni kalendar za prestupnu 2008“ (2007). Reci mi nešto više o zbirkama: kakav je bio odziv publike, sa kojim si se problemima susretala…

Uglavnom nije bilo problema. Dogovori sa izdavačima su bili korektni, honorari su mi isplaćeni, knjige su bile komercijalne i samim tim su u tom lancu čitalac-priređivač-izdavač svi bili zadovoljni. Knjige su promovisane širom Srbije, a zbirka putopisa i intervjua sa Kosova i Metohije, čak i u Pragu.

Tvoja su prozna dela prevođena na engleski, francuski, ruski i makedonski. Koliko je to, i da li je, uticalo na tvoju popularnost?

Ovo je već zabavno 🙂 Popularna sam u školi u kojoj radim jer imam razumevanja za decu i trudim se da sve objasnim na jednostavan način, uz dozu humora, kadgod je to moguće. Popularnost ni u kom drugom pogledu ne postoji, barem u mom slučaju.

Radila si i na filmu (pisala si scenario i bila koautor filma „Bez volje Božije ništa ne biva – Život Srba na Kosovu i Metohiji“, 2006; „Zaglavljene bube“ (2008); Festival F.R.I.K. (2009)), radiju (radio Beograd, 2001-04.) i televiziji (kao PR Balkankult fondacije, 2005). Možeš li nam preneti neko svoje iskustvo? Približiti nam svoje video radove?

Ranije su me više zanimali elektronski mediji, pa sam imala nekih izleta u radio i televizijske vode. Film o životu Srba na Kosovu imala sam potrebu da uradim. Išla sam kao novinar u posetu enklavama koje su bukvalno ograđene žicom. Tada nisam imala kameru, samo papir i olovku. Snimke je napravio Marko Živić, tekst je moj. Zvuk smo snimili na Radio Beogradu. Montažu sam radila samostalno. „Zaglavljenje bube ili skice za portrete u tranziciji” radila sam sa grupom prijatelja. To su moje kratke priče pretvorene u film koji smo snimali na ulicama Beograda. Film je snimljen za potrebe festivala „Kliker” koje je održan u Zagrebu 2010. godine. Danas se svako može baviti kratkim filmom, tehnika je toliko napredovala. Najvažnije je ono što imate da kažete ili pokažete. U osnovi je dobra ideja i realizacija. Posle, šta bude…

Kao profesorka srpskog jezika u srednjoj školi u svakodnevnom si dodiru sa mladima. Kakva su njihova interesovanja, stremljenja, ukusi…

Raznolika: od sporta, splavova, skupih automobila, do književnosti, glume, filozofije, matematike… Ne treba da generalizujemo stvari. Kao, današnja deca su gora nego što smo mi bili, sa njima je nemoguće raditi, nevaspitani su i slično. Deca su uvek ista, ali mi starimo, to je razlika. Ako želimo da im pomognemo da prestanu da slušaju turbo folk, analizirajmo stihove na času. Deca će uvideti besmisao istih (ovo sam probala i funkcioniše).

Svakako imaš neki savet za svoje đake…

Jedino šta im uvek govorim jeste da nijedan dan u životu nema reprizu i da treba da saslušaju svakoga. Ali da, na kraju, svaku odluku donesu sami. Tako će preuzeti odgovornost za svoje postupke, a za neuspehe neće kriviti druge nego sebe.

Prošle godine izvela sam generaciju maturanata. Od njih 24, 23 je upisalo fakultet. Pored studija, iskustvo sa dramske sekcije iz srednje škole iskoristili su kako bi igrajući epizodne uloge u serijama na domaćim TV kanalima, zaradili za džeparac. Ako tako nastavim do penzije, biće dobro i za mene i za decu.

Razgovor vodila

Tamara Lujak

Preuzeto sa: http://afirmator.org/violeta-vucetic-pisanje-je-cista-lepota/

Ovaj unos je objavljen pod Intervjui. Zabeležite stalnu vezu.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s