BAJKA O IVANU-CAREVIĆU, ŽAR-PTICI I SIVOME VUKU, ukrajinska bajka

zar_ptica_by_raenyras-d4ptpslŽiveo u jednom carstvu neki car po imenu Vislav Andronović. Imao taj car sina carevića: najstarijeg – Dimitrija – carevića, srednjeg – Vasilija – carevića i najmlađeg – Ivana-carevića. Car Vislav Andronović imao je tako bogat vrt kakvog ni u jednom carstvu ne beše. U tom vrtu su rasla razna retka drveta sa plodovima i bez njih.

Imađaše car jednu omiljenu jabuku. Na toj jabuci rasle su jabuke od suvoga zlata. Navadi se žar-ptica da doleće u carev vrt. Perje joj beše od zlata, a oči nalik na istočnjacki kristal. Svake noći bi ona doletela u vrt, sela na omiljenu carevu jabuku, stresla sa nje zlatne jabuke i opet odletela. Caru Vislavu Andronoviću beše veoma žao jabuke i zato pozva k sebi svoja tri sina te im reče:

– Deco moja draga, ko od vas može da uhvati u mom vrtu žar-pticu? Onome ko je bude živu uhvatio daću još za života polovinu svoga carstva, a posle moje smrti i drugu polovinu.
Tada carevići rekoše uglas:

– Milostivi gospodaru, oče naš, vaše carsko veličanstvo! Sa velikom radošću ćemo se truditi da uhvatimo žar-pticu živu.

Prve noći pođe u vrt Dimitrije-carević da čuva stražu. Kad sede pod jabuku sa koje je žar-ptica jabuke otresala, zaspa i ne ču kada je žar-ptica doletela i jabuke otresla. Car Vislav Andronović pozva ujutru svoga sina Dimitrija-carevica i pita ga:

– Šta je, sine moj dragi, jesi li video žar-pticu? Carević odgovori ocu:

– Ne, milostivi oče-gospodaru! Noćas nije doletela. Druge noći pođe u vrt Vasilije-carević da čuva stražu. Sede pod onu istu jabuku i kako je sedeo tako je i zaspao, te ne ču kada žar-ptica dolete i jabuke otrese. Ujutru ga car Vislav pozva k sebi i upita:

– Šta je, sine moj dragi, jesi li video žar-pticu?

– Ne, milostivi oče-gospodaru! Noćas nije doletela. Treće noći pođe u vrt Ivan-carević da čuva stražu i sede pod onu istu jabuku. Sedi on tako, sedi, kad odjednom neka svetlost obasja ceo vrt kao da je u njemu hiljadu sveća. Dolete žar-ptica, sede na jabuku i poče tresti jabuke. Prikrade se Ivan-carević vešto ptici i uhvati je za rep. Ali je ne mogade zadržati. Ote se žar-ptica i odlete, a Ivanu-careviću ostade u ruci samo jedno pero iz njenog repa.

Ujutru, čim se car Vislav probudi, ode Ivan-carević k njemu i dade mu pero žar-ptice. Obradova se car što je najmlađi sin uspeo makar jedno pero žar-ptice da dobavi. A to pero bilo je tako prekrasno i sjajno, da bi u mračnoj sobi namah tako zablistalo kao da si u nju uneo mnoštvo sveća. Car Vislav stavi to pero u svoje odaje i naredi da se ono čuva. Otada žar-ptica nije više doletala u vrt. Car Vislav opet dozva k sebi svoje sinove i reče im:

– Deco moja draga! Dajem vam svoj blagoslov, pođite i nađite mi žar-pticu te je živu donesite. A ono što sam ranije obećao dobiće onaj koji mi žar-pticu donese. Carevići Dimitrije i Vasilije uzeše od oca blagoslov i krenuše da traže žar-pticu sami, jer im je bilo krivo što je Ivan-carević uspeo da iščupa žar-ptici pero iz repa. A Ivan-carević stade oca moliti da i njemu da blagoslov. Car Vislav mu reče:

– Sine moj mili! Čedo moje drago! Ti si još mlad i neuk za tako dalek i težak put. Nemoj se od mene odvajati! I tako su braća tvoja pošla. A ako i ti odeš, sva trojica se nećete skoro vratiti. Ja sam već star i smrt mi se približava. Ako mi gospod bog uzme život za vreme vašeg odsustva, ko će umesto mene carstvom upravljati? Može doći do bune i nesloge među narodom, a ko će to smirivati? Ili se našoj zemlji može približiti neprijatelj, a vojsku neće imati ko da predvodi.
Ali ma kako da se car Vislav trudio da zadrži Ivana-carevića, ne pođe mu to za rukom, te Ivan-carević uze blagoslov od roditelja svoga, odabra sebi konja i pođe na put, ni sam ne znajući kud.
Išao on tako putem, išao, te stiže, najzad, na jedno široko polje. A u polju stoji stub, i na stubu zapisane reči: „Onaj ko pođe od ovoga stuba pravo, taj će biti gladan i jadan; ko pođe na desnu stranu, taj će biti živ i zdrav, a konj će mu biti mrtav; a ko pođe na levu stranu, sam će biti ubijen, a konj će mu živ i zdrav ostati.“ Pročita Ivan-carević ovaj natpis i krene na desnu stranu. Mišljaše: konj će mi biti ubijen, ali ja ću ostati živ pa ću sebi kasnije naći drugog konja.
Išao on tako jedan dan, dva dana, tri, kad odjednom u susret mu ide velik i prevelik sivi vuk te mu reče:

– Zdravo da si, junače mladi, Ivane-careviću! Na stubu si pročitao šta je napisano: da će konj tvoj mrtav biti. Zašto onda ovuda ideš? Izgovori vuk te reči, rastrže konja na dve polovine i ode.
Ivanu-careviću bi žao konja, zaplaka gorko i pođe pešice. Išao tako čitav dan, umori se i htede malo da odahne, kada ga dostiže sivi vuk i reče mu:

– Žao mi je, Ivane-careviću, što si se tako hodajući izmučio. Žao mi je i što sam tvoga dobrog konja rastrgao. Uzjaši mene, sivoga vuka, i reci kuda da te nosim i zašto? Ivan-carević reče sivome vuku kuda treba da ide. Pojuri sivi vuk brže od konja i ne prođe dugo a vuk ga donese usred noći do jednog kamenog zida, ne mnogo visokog. Zaustavi se vuk i reče:

– E, Ivane-careviću, siđi sa mene, sivoga vuka, i pređi preko ovog kamenog zida. Tu, iza zida, nalazi se vrt, a u vrtu žar-ptica sedi u kavezu zlatnom. Uzmi žar-pticu, ali kavez ne diraj. Ako kavez uzmeš, nećeš moći iz vrta izići: odmah će te uhvatiti. Preskoči Ivan-carević preko zida i nađe se u vrtu. Spazi žar-pticu u zlatnom kavezu i polakomi se. Izvadi pticu iz kaveza i pođe natrag, pa promisli i reče u sebi: „Šta će mi ptica bez kaveza? Kud ću sa njom?“ Vrati se i tek što skide zlatni kavez, odjednom nešto zagrme i zatutnji po celom vrtu, kao da su kroz zlatni kavez bile žice sprovedene. Stražari se odmah probudiše, dotrčaše u vrt, uhvatiše Ivana-carevića sa žar-pticom i dovedoše ga svome caru Dolmatu. Car Dolmat se razgnevi na Ivana-carevića i povika:

– Kako te nije stid, mladi čoveče, da kradeš! Ko si i odakle si, čiji si sin i kako te zovu? Ivan-carević mu odgovori:

– Ja sam iz Vislavovog carstva, sin cara Vislava Andronovića, a zovu me Ivan-carević. Tvoja žar-ptica se navadila da nam svake noći doleće u vrt i otkida zlatne plodove sa omiljene jabuke mog oca. Sve je drvo već obrala. I otac me je poslao da pronađem žar-pticu i da mu je donesem.

– Eh, ti, mladiću, Ivane-careviću – reče car Dolmat – zar se tako radi? Da si došao meni, ja bih ti časno i pošteno žar-pticu dao. A šta će biti sada ako ja po celome carstvu razglasim kako si ti nečasno postupio. Ali slušaj, Ivane-careviću! Ako ispuniš ovo što ti tražim i odeš preko devet brda i devet voda u deseto carstvo, i doneseš mi od cara Afrona konja zlatogrivog, oprostiću ti grešku i uz velike počasti ću ti žar-pticu dati. A ako to ne izvršiš, razglasiću po čitavom carstvu da si lopov nečastan. Ivan-carević napusti cara Dolmata tužan i žalostan obećavši da će mu dovesti konja zlatogrivog. Dođe on sivome vuku te mu ispriča sve što mu je zadao car Dolmat.

– Zdravo da si, junače mladi, Ivane-careviću! – reče mu sivi vuk. – Zašto me ne posluša, zašto uze zlatni kavez?

– Kriv sam pred tobom – odvrati mu Ivan-carević.

– Dobro, hajde! – na to će vuk. – Uzjaši mene, sivoga vuka, odneću te kuda treba. Uzajaha Ivan-carević vuku na leđa, a vuk pojuri brzo kao strela. Jurio on tako, jurio, najzad stiže, usred noći u carstvo cara Afrona. Kada stigoše do carskih konjušnica od beloga kamena, sivi vuk reče Ivanu-careviću:

– Udi, Ivane-careviću, u konjušnicu. Svi stražari čvrsto spavaju. Uzmi konja zlatogrivog. Na zidu visi zlatna uzda, ali je ti nemoj uzeti, inače će zlo biti. Ivan-carević uđe u konjušnicu, uze konja i htede da se vrati. Kad na zidu ugleda zlatnu uzdu, polakomi se. Tek što je skide, nastade tresak i tutnjava po svim konjušnicama, kao da su u tu uzdu bile žice sprovedene. Stražari se odmah probudiše, dotrčaše, Ivana-carevića uhvatiše i odvedoše caru Afronu. Car Afron ga stade ispitivati:

– Zdravo da si, mladiću! Reci mi iz koje si zemlje, ko ti je otac i kako ti je ime?
Ivan-carević mu odgovori:

– Iz Vislavovog sam carstva, sin cara Vislava Andronovića, a ime mi je Ivan-carević.

– Eh, ti, mladi junače, Ivane-careviću! – reče mu car Afron. – Zar to časni junak može da radi? Da si došao k meni, ja bih ti časno i pošteno zlatogrivog konja dao. A šta će biti sada ako ja po celom carstvu razglasim da si ti u mome carstvu nečasno postupio? Ali poslušaj, Ivane-careviću! Ako ispuniš ovo što ti tražim i odeš preko devet brda, devet voda u deseto carstvo i dovedeš mi princezu Jelenu Prekrasnu, za kojom odavno moje srce i duša tuguju, ja ću ti pogrešku oprostiti i konja zlatogrivog sa zlatnom uzdom darivati. A ako to ne izvršiš, po čitavom carstvu ću razglasiti da si ti nečastan lopov i da si nečasno delo u mome carstvu počinio. Tada Ivan-carević obeća caru Afronu da će mu dovesti princezu Jelenu Prekrasnu, a kad iziđe iz odaja, gorko zaplaka. Dođe sivome vuku i ispriča sve šta mu se desilo.

– Zdravo da si, junače mladi, Ivane-careviću! – reče mu sivi vuk. – Zašto me ne posluša, zašto uze zlatnu uzdu?

– Kriv sam pred tobom! – odvrati mu Ivan-carević.

– Dobro, hajde! – nastavi sivi vuk. – Uzjaši mene, sivoga vuka, ja ću te odneti kud treba. Uzjaha Ivan-carević vuku na leđa, a vuk pojuri brzo kao strela. Jurio je on tako brzo kao što se u priči prica, i dojuri do carstva u kome je živela princeza Jelena Prekrasna. Kada stiže do zlatne ograde koja je okružavala prekrasan vrt, vuk će careviću:

– Siđi, Ivane-careviću, sa mene, sivoga vuka, i vrati se onim putem kojim smo došli, te me čekaj na širokom polju ispod hrasta zelenog. Pođe Ivan-carević kud mu je zapoveđeno. A sivi vuk sede pokraj zlatne ograde i čekaše da iziđe u vrt princeza Jelena Prekrasna. Pred veče, kada se sunce klonilo zapadu i vazduh postao prijatniji i prohladan, iziđe princeza Jelena Prekrasna u vrt da se šeta sa svojim dvorkinjama i pratiljama. Kada dođe do onoga mesta gde je sivi vuk sedeo iza ograde, on odjednom preskoči ogradu, zgrabi Jelenu Prekrasnu, ponovo skoči natrag i dade se u trk. Dojuri on tako do zelenog hrasta, gde ga je Ivan-carević očekivao i reče mu:

– Ivane-careviću, sedni mi brzo na leđa! Ivan-carević sede na njega, a sivi vuk pojuri ka carstvu cara Afrona. Princezine pratilje i dvorkinje koje su šetale po vrtu zajedno sa princezom, otrčaše u dvorac i poslaše poteru ne bi li stigla sivoga vuka. Ali ma kako goniči bili hitri, ne uspeše da stignu sivoga vuka pa se vratiše. Dok je Ivan-carević sedeo na sivome vuku zajedno sa prekrasnom princezom Jelenom, zaljubi se on u nju, a i ona u Ivana-carevića. Kada sivi vuk dođe do carstva cara Afrona, Ivan-carević morade da odvede princezu Jelenu u dvorac i da je preda caru. Carević se tada ražalosti i poče suze prolivati. Sivi vuk ga upita:

– Zašto plačeš, Ivane-careviću? Ivan-carević mu na to odgovori:

– Sivi vuče, prijatelju moj! Kako da ne plačem i ne tugujem? Zavoleo sam iz dna duše prekrasnu princezu Jelenu, a sada treba da je predam caru Afronu za konja zlatogrivog, a ako je ne predam, car Afron će mi čast ukaljati u svim zemljama.

– Služio sam te mnogo, Ivane-careviću – reče sivi vuk – učiniću ti još i ovo. Poslušaj me, Ivane-careviću: ja ću se načiniti prekrasna princeza Jelena. Ti me odvedi caru Afronu i uzmi konja zlatogrivog. Car će misliti da sam ja prava princeza. Kada uzjašeš konja zlatogrivog i odeš daleko, tada ću ja izmoliti cara Afrona da iziđem na široko polje u šetnju. I kada me on pusti sa pratiljama i dvorkinjama, ti me se seti – i ja ću se opet stvoriti kraj tebe.

Tek što sivi vuk izgovori te reči, udari o zemlju i pretvori se u krasnu princezu Jelenu, tako da niko ni poznati ne bi mogao da to nije ona. Ivan-carević uze sivoga vuka i pođe u dvorac caru Afronu, a prekrasnoj princezi Jeleni reče da ga čeka izvan grada. Kada Ivan-carević dođe caru Afronu sa tobožnjom princezom Jelenom Prekrasnom, car se veoma obradova što je dobio blago koje je odavno želeo. Povede lažnu princezu, a konja zlatogrivog predade Ivanu–careviću. Ivan-carević uzjaha konja i iziđe izvan grada. Smesti na konja Jelenu Prekrasnu i krenu prema carstvu cara Dolmata.
Sivi vuk je živeo kod cara Afrona tri dana kao prekrasna princeza Jelena, a četvrtog dana dođe caru moleći ga da se prošeta po ravnom polju kako bi golemu svoju tugu ublažila. A car Afron odgovori:

– Ah, prekrasna moja princezo Jelena! Ja ću za tebe sve ućiniti, pustiću te u polje ravno da se prošetaš. I odmah naredi pratiljama i dvorkinjama da pođu sa prekrasnom princezom u šetnju u polje široko. A Ivan-carević išao putem sa Jelenom Prekrasnom, razgovarao sa njom i umalo da zaboravi na sivoga vuka. Seti se i reče:

– Ah, gde li je moj sivi vuk? Tek što je to rekao, stade sivi vuk pred carevića i reče mu:

– Uzjaši, careviću, mene, sivoga vuka, a prekrasna princeza Jelena neka jaše na konju zlatogrivom. Ivan-carević uzjaha sivoga vuka te tako pođoše u carstvo cara Dolmata. Išli oni, išli i kada stigoše na tri vrste od tog carstva, Ivan-carević stade moliti sivoga vuka:

– Saslušaj me, prijatelju dragi, vuče sivi! Mnogo si mi dobra učinio, učini mi još i ovo poslednje. Evo šta ćeš učiniti: pretvori se u zlatogrivog konja, jer ja se ne mogu rastati od ovoga konja. Najednom udari sivi vuk o zemlju i pretvori se u konja zlatogrivog. Ivan-carević ostavi prekrasnu princezu Jelenu na zelenoj livadi, uzjaha sivoga vuka i pođe u dvorac caru Dolmatu.
Čim stiže, spazi ga car Dolmat gde jaše na zlatogrivom konju, mnogo se obradova, i iziđe iz svojih odaja. Dočeka carevića na dvorištu, poljubi ga u usta medna, uze ga za desnu ruku i povede u dvorac. Od silne radosti, car Dolmat naredi da se priredi gozba. Sedoše oni za trpezu. Pili su, jeli, veselili se ravno dva dana, a trećega dana predade car Dolmat Ivanu-careviću žar-pticu sa zlatnim kavezom. Uze carević žar-pticu, iziđe iz grada, sede na konja zlatogrivog sa prekrasnom princezom Jelenom i pođe u svoju zemlju, carstvo cara Vislava Andronovića.
Car Dolmat htede sutradan da projaše na svome zlatogrivom konju. Naredi da se osedla, uzjaha i krenu u široko polje. Tek što je razigrao konja, konj zbaci sa sebe cara Dolmata, pretvori se u sivoga vuka, odjuri i stiže Ivana-carevića.

– Careviću-Ivane! – reče on. – Uzjaši mene, sivoga vuka, a princeza Jelena Prekrasna neka jaše na konju zlatogrivom. Carević-Ivan uzjaha sivoga vuka i pođoše na put. Kada stigoše do onoga mesta gde je sivi vuk rastrgao konja Ivanu-careviću, vuk se zaustavi i reče:

– E, pa, Ivane-careviću, dosta sam te verno i pošteno služio. Na ovome mestu sam tvoga konja rastrgao, dovde sam te i doneo. Siđi s mene, sivoga vuka, sada imaš konja zlatogrivog, uzjaši njega i putuj kud ti je drago. A ja ti više nisam sluga.

Tek što to izgovori, sivi vuk iščeze. Ivan-carević zaplaka gorko za sivim vukom i pođe dalje sa svojom prekrasnom princezom. Jahao on tako, jahao sa svojom princezom Jelenom na konju zlatogrivom i zaustavi se na dvanaest vrsta od svoje zemlje. Sjaha sa konja i zajedno sa prekrasnom princezom leže pod jedno drvo da se malo odmori od vrućine koja beše pripekla. Zlatogrivog konja priveza za drvo, a kavez sa žar-pticom postavi kraj sebe. Dok su tako ležali na travi, uhvati ih san.

Za to vreme braća Ivana-carevića – Dimitrije i Vasilije – lutajući po raznim carstvima i ne našavši žar-pticu, vraćahu se u svoju zemlju praznih ruku. Naiđoše oni na svoga usnulog brata Ivana-carevića i prekrasnu princezu Jelenu. Kada ugledaše na travi žar-pticu u zlatnom kavezu i konja zlatogrivog, polakomiše se i smisliše kako da ubiju svoga brata Ivana-carevića. Carević Dimitrije isuka mač iz korica, probode Ivana-carevića i saseče ga. Zatim razbudi prekrasnu princezu Jelenu i stade je ispitivati:

– Prekrasna devojko! Iz koga si ti carstva, čija si kći i kako ti je ime? Prekrasna princeza Jelena, kada spazi Ivana-carevića mrtvog, prepade se i stade gorke suze prolivati. Kroz plač ona govoraše:

– Ja sam princeza Jelena Prekrasna, a doveo me je Ivan-carević koga ste vi strašnoj smrti predali. Da ste vi bili pravi junaci, izišli biste s njim na ravno polje i živoga ga pobedili. A vi ubiste čoveka u snu, i kakvu ste pohvalu zaslužili? Čovek u snu je isto što i mrtav čovek. Tada carević Dimitrije prisloni svoj mač na grudi prekrasne princeze Jelene i reče joj:

– Slušaj, Jeleno Prekrasna! Ti si sada u našim rukama. Mi ćemo te povesti ocu našem, caru Vislavu Andronoviću, a ti mu reci da smo mi doveli i tebe, i žar-pticu i konja zlatogrivog. Ako to ne rečeš, odmah ću te ubiti! Prekrasna princeza Jelena uplaši se smrti i obeća da će govoriti onako kako su joj zapovedili.

Tada carević Dimitrije i carević Vasilije baciše kocku kome će pripasti prekrasna princeza Jelena, a kome zlatogrivi konj. I prekrasna princeza pripade careviću Vasiliju, a zlatogrivi konj – careviću Dimitriju. Tada carević Vasilije povede prekrasnu princezu Jelenu, posadi je na svog dobrog konja, a carević Dimitrije uzjaha konja zlatogrivog i uze žar-pticu da je preda svome ocu, caru Vislavu Andronoviću. Tako oni krenuše dalje.

Ivan-carević ležaše mrtav na onom mestu ravno trideset dana. Naiđe tuda sivi vuk te pozna po mirisu Ivana-carevića. Htede da mu pomogne, da ga oživi, ali nije znao kako to da učini. Opazi vuk jednoga gavrana i dva gavrančića koji su tuda leteli i hteli da se na zemlju spuste. Sakri se vuk iza žbuna i tek što se gavrani spustiše na zemlju, vuk iskoči iza žbuna, zgrabi jednoga gavrančića i htede da ga rastrgne. Tada mu gavran reče:

– Zdravo da si, sivi vuče! Ne diraj mi moje mlado ptiče, ono ti ništa nije skrivilo.

– Slušaj, Gavrane Gavranoviću! – reče sivi vuk. – Tvoje ptiče neću dirnuti i pustiću ga živa i zdrava, ako mi nešto učiniš. Odleti preko devet brda, preko devet voda, i iz desete zemlje mi donesi mrtvu i živu vodu. Tada Gavran Gavranović odgovori vuku:

– Ovo ću ti učiniti, ali mi sina ne diraj. Tek što to izgovori, gavran odlete. Posle tri dana gavran dolete i donese sa sobom dva meha: u jednom živa voda, a u drugom – mrtva. Dade ih sivom vuku. Sivi vuk uze vodu, rastrgnu gavrančića na dva dela, poprska ga mrtvom vodom – i gavrančić sraste ponovo, poprska ga živom vodom – gavrančić se prenu i polete. Zatim sivi vuk poprska Ivana-carevića mrtvom vodom i telo njegovo sraste, poprska ga živom vodom, a Ivan-carević ustade i progovori:

– Ah, kako sam dugo spavao! Sivi vuk mu na to odgovori:

– Da, Ivane-careviću, spavao bi ti večno da mene ne beše. Tvoja braća te ubiše i sa sobom odvedoše prekrasnu princezu Jelenu, i konja zlatogrivog, i žar-pticu. Sada bez odlaganja pohitaj da što pre stigneš u svoju zemlju. Tvoj brat carević Vasilije ženi se danas tvojom nevestom, prekrasnom princezom Jelenom. Da bi što pre stigao tamo, uzjaši mene, sivoga vuka, i ja ću te odneti.

Ivan-carevic uzjaha sivoga vuka i on odjuri s njime u carstvo cara Vislava Andronovića. Ne prođe dugo, a oni stigoše u grad. Ivan-carević sjaha sa sivoga vuka, pođe u grad i kada stiže u dvorac, zateče carevića Vasilija gde se ženi prekrasnom princezom Jelenom. Ivan-carević uđe u palatu, a čim ga Jelena Prekrasna spazi, skoči odmah iza stola, stade ga grliti i ljubiti te povika:

– Ovo je moj dragi suđenik, Ivan-carević, a ne onaj zlotvor koji za stolom sedi! Tada se car Vislav Andronović diže sa stola i zapita prekrasnu princezu Jelenu o čemu ona to govori. Jelena Prekrasna mu ispriča celu istinu, šta je i kako je bilo: kako je Ivan-carević došao do nje, do konja zlatogrivog i žar-ptice, kako su ga starija braća ubila dok je on spavao i kako su joj pretili i naterali je da kaže kako su oni sve to našli. Car Vislav se razgnevi i naredi da careviće Dimitrija i Vasilija odvedu u tamnicu. Ivan-carević se oženi prekrasnom princezom Jelenom i živeo je s njom u slozi i ljubavi, tako da jedno bez drugoga nisu nikako mogli.

Advertisements
Ovaj unos je objavljen pod Bajke. Zabeležite stalnu vezu.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s