Vid Vukasović: Ekološka svest se stiče pre svega obrazovanjem

Vid Vukasović, Foto TLVid Vukasović diplomirao je i magistrirao na Pravnom fakultetu u Beogradu. Stekao je diplomu  vazduhoplovnog i kosmičkog prava na Mek Gil univerzitetu u Montrealu, a doktorirao na Pravnom  fakultetu u Beogradu. Naučni je savetnik u Institutu za međunarodnu politiku u Beogradu do decembra 2006, a kasnije honorarni saradnik Instituta.

Bavi se pravnim regulisanjem zaštite životne sredine, vezom između zaštite životne sredine i zaštite ljudskih prava, harmonizacijom ekološkog zakondavstva Srbije sa legislativom EU, radom međunarodnih organizacija (uključujući posebno ulogu NVO), regionalnom i subregionalnom saradnjom  u oblasti zaštite životne sredine, energetike, održivog razvoja itd.

Dalje nabrajanje njegovih dostignuća i polja interesovanja odvelo bi nas u oblasti koje premašuju formu ovog intervjua. Naša današnja priča odvešće nas stoga negde bliže, u oblast ekologije, pretrešće pitanja naše ekološke svesti (i da li je uopšte imamo), kao i rešenja koja se tiču uređenja životne sredine.

 

Šta je ekologija?

Ekologija (grč. oikos – dom. stanište i logos – nauka) je naučna disciplina koja izučava raspored i rasprostranjenost živih organizama i biološke interakcije između pojedinih vrsta flore i faune i njihovog okruženja. U širem smislu nauka o životnoj sredini, aktivnosti usmerene na očuvanje i unapređenje životne sredine kako bi ona bila što povoljnija za čoveka i druga živa bića, imajući pritom u vidu i interes budućih generacija.

Čime se bavi urbana ekologija?

Bavi se proučavanjem stanja naselja kao životne sredine u odnosu na  osnovne ekološke elemente (tlovodu, klimu, gradsku floru i faunu, vazduh itd.). Ona posebno izučava različite poremećaje prirodnih procesa i njihovu interakciju sa aktivnostima ljudi i mogućnost sanacije takvih poremećaja.

Može li danas svako da se bavi ekologijom?

Svako može, u skladu sa svojim mogućnostima, da doprinese nastojanjima usmerenim ka očuvanju i unapređenju životne sredine, počev od toga da se sam ponaša na ekološki način, na primer da odlaže otpad tamo gde je i kako je predviđeno i da vaspitava svoju decu da to isto čine.

Šta je to ekološka svest i kako je steći?

Ekološka svest je spoznaja o značaju životne sredine i o potrebi da se ona očuva i, kad je to moguće, unapredi i to kako za sadašnju tako i za buduće generacije. Pritom se ne radi samo o interesu ljudi već o potrebi očuvanja biosfere naše planete u celini. Ekološka svest se stiče pre svega obrazovanjem i to ne samo u školi već i u porodici, preko mas mediјa i na druge načine, uključujući tu i učešće u radu ekoloških organizacija. Značajnu ulogu u ovom procesu mogu da imaju i dobro koncipirani pravni propisi (odmerene kazne i nagrade, jačanje institucija koje se bave sprovođenjem propisa itd.).

Zašto je važno očuvanje životne sredine?

Od stanja životne sredine direktno zavise život i dobrobit ne samo ljudi već i ostalih živih bića. Urušavanje biosfere vodi ka remećenju uslova za život, pa u krajnjoj liniji i nestanku života (setimo se velikih ekoloških katatrofa izazvanih u prošlosti bilo usled delovanja same prirode: pad asteroida, cunami, mega vulkanske erupcije, epidemije itd.) ili čoveka (ratovi, nuklearne katastrofe, drugi vidovi zagađenja itd.).

Mediji stalno apeluju na nas, krajnje potrošače, da vodimo računa o svojoj sredini: da ne kupujemo plastične kese/flaše, da ne vozimo kola na benzin, ne kupujemo aparate koji u sebi sadrže freon… Zar ne bi pre trebalo uticati na države da zabrane postojanje fabrika koje upravo proizvode te zagađivače?

U pravu ste. Uloga države je vrlo značajna, od nje se očekuje da propisima (kojima se određuju kazne, ali i podsticajne mere) vodi što bolju ekološku politiku. U tome ima uspešnijih i manje uspešnih država, pri čemu veliku ulogu igra i ekonomska situacija, ali i stanje javne svesti i uloga koju igraju razne ekološke organizacije, političke partije, itd.

Koji značaj ima ekologija na svetskom, a koji na domaćem planu?

Važnu ulogu ima međunarodni faktor (saradnja sa susednim državama, regionalna saradnja i saradnja na globalnom planu). Međunarodna saradnja je potrebna pošto procesi u prirodi ne poštuju političke podele, na primer, međunarodne reke deli više država (podunavske zemlje dele sliv Dunava), pa je nužna saradnja za njihovo očuvanje. Na međunarodnom planu se sklapaju ugovori kojima se  reguliše saradnja u oblasti životne sredine. Samim tim što ih države prihvate (ratifikuju) oni postaju deo domaćeg zakonodavstva. Ovo naročito dolazi do izražaja u integrativnim međunarodnim organizacijama na koje države prenose deo svog suvereniteta u pojedinim oblastima, uključujući tu i životnu sredinu (na primer, Evropska unija).

Šta je to duhovna ekologija?

Životna sredina je povezana sa praktično svim domenima, pa je to slučaj i sa duhovnošću. Crkvene organizacije učestvuju u borbi za životnu sredinu i mogu da daju koristan doprinos. Povezuje se ekologija sa teologijom (životnu sredinu treba poštovati i čuvati, jer je Božje delo), bilo putem tradicionalnih konfesija ili se pokušava stvaranje nove ekološke pobožnosti. Najnoviji primer je fatfa protiv šverca divljih životinja koju je usvojila muslimanska zajednica Indonezije. Jedan indonežanski teolog je tom prilikom izjavio da „Ljudi mogu da izbegnu indonežansku pravdu, ali ne i Božji zakon“ („Politika“ od 7. marta ove godine).

Možete li nam objasniti šta znači izraz „plastična supa“ i gde ih sve možemo naći?

„Plastična supa“ je naziv za otpad, dobrim delom sačinjen od plastike koji pluta morima. On se sastoji pretežno od odbačenih plastičnih predmeta (kesa, ambalaže, posuđa itd.) koji su direktno bačeni u more ili indirektno dospeli preko reka i na druge načine. Nošen morskim strujama plastični otpad se koncentriše u pojednim područjima. Tako, na primer, u Tihom okeanu jedno takvo plivajuće „smetlište”, zauzima preko milion kvm.

Svima nam je poznat pojam ugrožene vrste, ali znamo li tačno koliko je biljnih i životinjskih vrsta ugroženo u svetu danas?

Postoje razne predpostavke o tome koliko je biljnih i životinjskih vrsta ugroženo u svetu danas, sigurno je da ih ima više hiljada. Pritom treba imati u vidu da se ustvari ne zna koliko tačno ima vrsta flore i faune, pošto se stalno otkrivaju nove. Može se dakle dogoditi (obzirom da neke vrste nastanjuju mala područja, na primer, žive samo na jednom ostrvu) da jedna vrsta bude uništena pre nego što nauka uopšte konstatuje da ona postoji i pre nego što je prouči.

U cilju zaštite ugroženih vrsta izdaju se specijalizovane publikacije („Crvene liste“ i „Crvene knjige“) koje sadrže sve neophodne podatke o ugroženim vrstama i njihovim staništima. Crvene liste  sadrže osnovne podatke o prisustvu i stepenu ugroženosti vrste na određenoj teritoriji. Crvene knjige  sadrže podatke o ugroženim vrstama, faktorima ugrožavanja i predloženim merama zaštite u skladu sa pravilima Međunarodne unije za zaštitu prirode (International Union of the conservation of Nature – IUCN).

Koliko trgovina ugroženim vrstama divlje flore i faune utiče na njihov opstanak?

U velikoj meri. Drastičan primer je ugroženost slonova i nosoroga u Africi. Njih ubijaju krivilovci čak i u nacionalnim parkovima, prve zbog slonovače, a druge zbog roga. Može se dogoditi da ove i ostale ugrožene životinje (na primer, u Aziji, tigrovi, pande, orangutani itd.) u ne tako dalekoj budućnosti potpuno nestanu u divljoj prirodi i budu očuvane samo u zoološkim vrtovima.

Koliko je promena klime opasna po životnu sredinu?

Izuzetno, bez obzira da li je nepovoljna promena izazvana prirodnim procesima (setimo se samo sunčeve aktivnosti, nastanka ledenih doba, pada većih meteora, zemljotresa i vulkanskih erupcija, promena pravca morskih struja) ili promenama izazvanim ljudskim aktivnostima (efekat staklene bašte, zloupotreba nuklearne energije, remećenje ozonskog omotača itd.). Na primer, nepovoljno delovanje promene klime na poljoprivredu može da dovede do gladi u svetu, do nedostatka pitke vode, do migracije opasnih insekata i parazita iz tropskih krajeva u umerena područja, kao što je slučaj sa komarcima sa zapadnog Nila koji su se pojavili i u Srbiji itd.

Učestvovali ste na izradi zakona koji se tiču ekologije (Ekološka kriza u svetu i odgovor Međunarodne zajednice, 2002, Enviromental Law in Serbia, 2012, Međunarodne organizacije i međunarodna saradnja u oblasti zaštite životne sredine, 1999…). U kojoj se meri ti zakoni primenjuju kod nas?

Da, učestvovao sam u izradi nacrta pojedinih programsko akcionih međunarodnih i naših dokumenata i ugovora, u analizi nekih ugovora, u pripremama planova za primenu pojedinih pravnih akata u praksi (implementacija), i u razmatranju nacrta pojedinih zakona. Samo usvajanje nekog akta (u skupštini, ako je zakon u pitanju, na međunarodnoj konferenciji ili unutar organizacije, ako se radi o međunarodnom ugovoru) ne znači da će se on na zadovoljavajući način primeniti u praksi. Da bi došlo do njegove zadovoljavajuće primene potrebno je, na primer, osnovati posebne institucije, podići ekološku svest građana, obrazovati stručnjake, doneti prateće podzakonske propise, uneti poreske, kaznene ili podsticajne odredbe itd.

Učestvovali ste i na mnogim konferencijama na kojima se raspravljalo o zaštiti životne sredine…

Već sam pomenuo da se na međunarodnim konferencijama usvajaju međunarodni ugovori ili se, ukoliko postoji potreba, saziva konferencija radi rasprave o tome da li se jedan ugovor primenjuje na zadovoljavajući način, da li je jednom ugovoru pristupio dovoljan broj država, sa kojim se teškoćama institucije pojedinih zemalja susreću prilikom primene ugovora u pitanju itd.

Učestvuje li naša zemlja u međunarodnoj saradnji u oblasti zaštite životne sredine?

Još u bivšoj Jugoslaviji bila je razvijena intenzivna međunarodna saradnja u oblasti životne sredine i to na svim nivoima, od globalnog do bilateralnog. Zaključeni su mnogi ugovori kojima su regulisani pojedini aspekti zaštite i unapređenja životne sredine, a saradnja se odvijala ili direktno ili posredstvom međumarodnih organizacija (na primer, UNEP-a, Saveta Evrope, pojedinih specijalizovanih agencija, Evropske unije itd.).

Kada je osnovan UNEP (program UN-a za životnu sredinu) i da li naša zemlja učestvuje u njegovom radu?

UNEP je osnovan 1972. godine na osnovu odluke prve Konferencije UN-a o životnoj sredini održane u Stokholmu iste godine. Jugoslavija je učestvovala na pomenutoj konferenciji i u kasnijem radu UNEP-a, što danas čini Srbija.

Hoće li članstvo u Evropskoj uniji doprineti podizanju ekološke svesti u Srbiji i većoj primeni zakona iz oblasti ekologije?

U Evropskoj uniji velika se pažnja posvećuje životnoj sredini. Od država kandidata, u koje spada i Srbija, a pogotovu od članica, očekuje se da prilagode svoja ekološka zakonodavstva i praksu propisima EU. Treba naglasiti da je EU aktivna ne samo na evropskom planu već i globalno. Ona, na primer, učestvuje na značajnim međunarodnim konferencijama i utiče na rad međunarodnih organizacija.

Problem divljih deponija i kako ih rešiti…

Problem deponija je jedno od najozbiljnijih pitanja kad je reč o zaštiti životne sredine u Srbiji. Još uvek, međutim, ni većina postojećih od strane nadležnih vlasti određenih deponija nije uređena prema odgovarajućim standardima (tako da recikliraju veći deo otpada) i što je još gore ima još uvek i mnogo divljih deponija. Važno je pritom imati na umu činjenicu da postoje specijalne vrste otpada koje se ne smeju odlagati na običnim deponijama zbog opasnosti koje predstavljaju za životnu sredinu i ljudsko zdravlje. To su, na primer, radioaktivni otpad, medicinski otpad, elektronski otpad, otpad nastao prilikom opasnih naučnih eksperimenata itd.

Može se reći da je i pored dosadašnjih pokušaja da se pitanje upravljanja otpadom u Srbiji reši (recikliranjem i drugim postupcima) stanje u celini gledano još uvek nezadovoljavajuće, što se nepovoljno odražava na zdravlje i životnu sredinu. Ne postoji dovoljno pogona za preradu, niti posebnih deponija za prikupljanje opasnog otpada. U Srbiji ma na stotine divljih deponija posebno u ruralnim krajevima.

Vode nije dovoljno samo očistiti od đubreta koje se nagomilalo na obalama reka ili na dnu jezera…

Vode se zagađuju na mnogo načina. Na primer, u reke i mora se izlivaju fekalne i druge zagađene vode nepročišćene ili nedovoljno pročišćene, slivaju se razne hemikalije koje se koriste u poljoprivredi, padaju kisele kiše, sa brodova se bacaju otpaci ili kad dođe do havarije ističe nafta, veliku opasnost predstavljaju platforme za eksploataciju nafte, zatim oružani sukobi, probe nuklearnog oružja itd. Može se reći da većina zagađenja pre ili kasnije završi u vodi. Tome treba dodati da pored zagađenja koje izaziva čovek postoje i prirodni izvori zagađenja (na primer, vulkanske erupcije, razmnožavanje otrovnih algi i drugo).

Treba li ekologiju uvesti kao redovan predmet u škole?

Zaštita životne sredine trebalo bi da bude zastupljena na svim nivoima školovanja, od dečjih vrtića do univerziteta.

Kako svoju sredinu možemo učiniti boljom i lepšom za život?

Kombinacijom više aktivnosti od kojih su neke već spomenute u ovom intervjuu. Pritom pored stalnog poboljšanja ekološkog zakonodavstva i institucija koje ga sprovode treba i dalje raditi na podizanju ekološke svesti. Vrlo je značajno da u čitavom nizu oblasti usko povezanih sa životnom sredinom (zdravstvo, nauka, poljoprivredna proizvodnja, saobraćaj, obrazovanje, energetika) bude u većoj meri nego sada prisutna i ekološka komponenta.

Razgovor vodila

Tamara Lujak

Ovaj unos je objavljen pod Čisto i bistro. Zabeležite stalnu vezu.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s