Leila Samarrai: Votka

Boris K. sedeo je, dostojanstvenog izraza lica, u svom sobičku dva sa dva, sa dve leve papuče različitih boja na raskrečenim nogama. Nehajno se okrenuvši ka napuklom ogledalu beše nezadovoljan zalizanom sedom kosom. Pokušao je da napravi razdeljak a la zig hajl, ali mu to nikako nije polazilo za rukom, jer — imao je cvet u kosi.
U proleće, kad bi mu se vlasi kao ugalj garave kose rascvetale, ostavljao je žene, pripadnice Levih snaga koje su neobično volele cveće, bez daha.
„U njima se krije simbolika“, govorile bi.
Boris K. bio je prekaljeni komunista, ruina tranzicije, tehnološki višak, gubitnik. Kao i mnogi, sa nostalgijom se sećao vremena kad je bio pretplatnik novina Radnik. Bila je to stvar prestiža.
Zbog nekadašnjih visokih pozicija kafe kuvara i dežurnog tokom zasedanja Sindikata, ostade mu navika da sedi, spava i jede u sivom poslovnom odelu. Te hladne večeri je, čitajući Proces, iščekivao dolazak gazdarice. Prisetivši se prošlih vremena i skandiranja čuvene: „Druže Fidel samo kaži, živećemo u garaži“, Boris K. pomisli kako, na kraju krajeva i živi u skladu sa svojim uverenjima. Na samu tu pomisao, beše mu toplo oko srca. Borisova „garaža“ pripadala je nikom drugom do rospiji i furiji koja je najavila svoj dolazak tačno u šest sati ujutro. Tada će se, s prvim zrakom sunca, materijalizovati u stanu. Osetio je glad i blagu mučninu. Možda to beše strah od gazdarice, možda nagoveštaj apokalipse. Bio je zbunjen. Nije on kukavica, tako mu Levih snaga!
Prišao je starom frižideru, otvorio vrata bez drške i ugledao pijanu damu, sabijenu u mali kavez od stakla. Beše to flaša votke, ruski standard sa 40 posto alkohola. Poster sa zida je pružao, bar mu se tako činilo, podršku i ohrabrenje. Kao da je govorio: „Na eks, Borise! Živela kontrarevolucija! Eh… da i ja mogu kao i ti da se sabijem i unutra čitav stanem!“, pomisli setno. Priviđala mu se gazdarica kako, obasjana jutarnjim suncem kao oreolom, maše preteći računima za struju. Pribio se uza zid, naslonivši obraz na poster, uplakan kao dete. Kroz bolnu glavu, kao stegnutu obručem, prolete mu misao: „Ali ja ne pijem.“
„Sad ili nikad!“, izreče naglas. Nakon što otpi prvi gutljaj, javi mu se ideja da pokuša da zavede ostarelu gazdaricu. Bio je odlučan u nameri da se bori do kraja.
„Tako je i Aleksandar Veliki mačem jurišao na Persijance!“, pomisli i odmače uplakani obraz sa postera. „Da li radi kockarnica Aleksandar?“, ozarenog lica i pun nade upita zid.
Grozničavo je smišljao kako da se reši duga. Iako nije imao ni cvonjka, Boris K. odluči da okuša sreću u obližnjoj kockarnici. Nali se votkom i zatetura se. Sruši stolicu, obori odelo i sive dokolenice i dočepa se ormana. Otpi još jedan gutljaj i ispusti flašu iz ruke. Među gomilom nabacanih stvari ugleda svečano odelo a la Vijena. Zagledao ga je sa svih strana. Okrete se zaverenički levo i desno, kao da u prostoriji ima još nekog, toliko ga je začudila pojava divnog i blistavog odela u ovom tmurnom okruženju. Jagodicama ovlaš pređe preko dugmadi. Došlo mu je kao poručeno. Boris K. uperi oči u tavanicu i promrmlja: „Hvala!“
Oduševljen, baci još jedan pogled ka ormanu i spazi tajnu pregradu koja je delila orman na dva dela. Uhvati obazrivo ručku i prodrma je, ali beše zaključana. Boris K. se odmaknu i stade nasred sobe. S flašom votke u ruci povika na zaključanu pregradu:
„U tebi se krije veliko blago!“
Čuo je kako nešto zvecka u nekom od džepova odela. Ruka mu je podrhtavala dok ih je pretraživao, ali nađe samo mesinganu dugmad.
„Čisto zlato!“, tešio se Boris K.
Pošto je obukao odelo, reši da dugmad stavi na kockarski sto kao zalog. Srećan zbog neverovatnog otkrića, zaplesao je bečki valcer pred napuklim ogledalom, nameštajući razdeljak. Zadihan, pao je na sofu. U surovu realnost vrati ga slika Fidela Kastra koji mu je, kako mu se učini, namigivao.
„Suviše sam popio“, zaključi Boris K. Kad je došao k sebi, bacio je jeftinu dugmad u ugao sobe, pogledao u račun za struju i zaplakao.
Starica je ušla, kao što je i obećala, obasjana prvim zrakom sunca. Na haljini skrojenoj još četrdesetih godina prošlog veka beše izvezena svastika.
„Brazilska tarantula. Kakva elegantna životinjica“, govorila bi radoznaloj mesarki u prolazu. Nosila je čipkane rukavice kroz koje su se nazirali prljavi nokti. Zagladivši masnu kosu, prešla je ovlaš prstom preko obrve istetovirane po poslednjoj modi. Prateći nesrećno iscrtani luk, bacila je pogled a la Ilze Koh na Borisa K. Po staračkim, stisnutim usnama razli se cinični osmeh.
„Keš na sto…“, izvadila je štopericu iz potkošulje, „…60…59…58…“. Dok je odbrojavala, činilo se, poslednje sekunde u kratkom životu Borisa K, staračke pege na obrazima probijale su slojeve zlatnog pudera i jarki karmin na jagodicama.
„Sedite, stara frojlajnd“, mucao je Boris K. nudeći joj sofu koja je bila izbušena kao švajcarski sir i zaudarala na cigarete. Starica baci na njega prezriv pogled. Boris K. uvidi svoju grešku. „Majne Frau.. ja.. ja.. Frau, bite“, promucao je, hipnotisan izvezenom svastikom pored koje se kočoperio medaljon u obliku srca. Najzad reče: „Samo da odem do kockarnice. Zaboravio sam novčanik kraj ruleta“.
„U kockarnicu, kažeš?“, starica palcem i kažiprstom ovlaš pređe preko široko otvorenih usana.
„Tako mi… ovog postera na zidu, frojlajnd Suzi!“
Posmatrala ga je kao insekta i naglo se okrenuvši, sa gađenjem pogledala u poster Fidela Kastra. Volela je Staljina i to je brižljivo krila.
„Šteta što je nevernik“, rekla je dok je svetlost, probijajući se kroz zaprljane prozore, obasjavala njenu glavu kao oreol. Njen glas odavao je strogost tipičnu za ostarele žene lakomislene mladosti koje su se sa setom sećale dekadentnih dana. Nekad laka, sad puritanka, presvukla je prljavu kožu svoga tela i bacila je na oltar mučeništva, kao zmija košuljicu.
Boris K. se pokaja. Došlo mu je da skine šešir a la Vijena, koji nikad nije imao.
Starica se okrete, izbeči oči i priđe pretećim korakom. U stavu SS oficira, pošto dugim nosom dotače grudi Borisa K, frau primeti ispražnjenu flašu votke, onjuši ga i prezrivo odmahnu rukom. Smestivši se u sofu, sklopi oči u stilu jogija. Potrajalo je to čitavih petnaest minuta dok se Boris K. preznojavao, otirao rukom znoj sa čela, povremeno joj masirao stopala, sve dok nije povikala:
„Genug! Stoj!“ Širom otvorivši oči, preplaši Borisa K. On odmah zauze stav mirno. „Voljno!“ Boris K. zbaci levu papuču sa desne noge, klateći se u kukovima. „Ja tebi praštam“, baš kao što bi ti i moj Fric oprostio“, setno je promrmljala, sećajući se stare ljubavi, visokog SS oficira, odnesenog u vrtlogu rata. Boris K. zaplaka od sreće. „Ali, pod jednim kondicionen!“, najednom viknu gromovitim glasom. Boris K. se pretvori u uvo. „Oprostiću ti dug ako se sabiješ u ovu flašu“, frau pokaza na flašu votke. „Ferštendlih? Razumeš li?“, razdra se neumoljiva frau.
Boris K. najpre pogleda u flašu, a potom u svoju meku, ružičastu šaku (bio je umetnik, a poznato je da oni ništa pod milim bogom ne rade). Htede da protestuje, da kaže kako se ne može tako sa ugnjetenim staležom. Zar ljude tako u flaše sabijati? Pa toga se ni Mengele ne bi dosetio, pomisli, ali ne reče ništa, već nekako savi leđa, skvrči se, smanji, obori ponosne šake, skupi vešte prste i obori glavu. Celo telo mu se na taj način izobliči.
Boris K. je pred moćima strašne frau postajao sve manji i manji, i najzad se toliko smanji da prvo proturi malu ruku u flašu votke, potom rame i grudni koš, a kičmu, tek kičmu je bilo lako sabiti u flašu, najzad, noge, koje mu sasvim behu otkazale. Tako Boris K. uspe u izvršenju zadatka, dok se frau zadovoljno smešila. Od Borisa K. ostadoše vidljiva samo dva krupna, preplašena oka.
Tad velika frau ustade, uze flašu votke i uputi se zaključanoj pregradi — strogo čuvanoj tajni nad tajnama. Godinama se sumnjalo da tu krije, ako ne nakit, onda bar Fricova pisma. Izvadi iz džepa pozlaćeni ključ i otvori pregradu od iverice. Frau je sa ponosom posmatrala poređane flaše brojnih proizvođača, engleskih, francuskih, nemačkih najviše. U jednoj flaši beše sabijen ser Gaven, bivši stanar, u drugoj her Hans, u trećoj Žan Pol, dok joj se iz četvrte smešio Obergrupenfirer Fric, nekada vrhovni komandant Vafen SS–a i ljubavnik strašne Frau koja mu, dunuvši u dlan, uputi poljubac — u svakoj se flaši nalazio po jedan stanar koji je pun nade gledao kroz zamagljeno staklo svog zatvora, zahvalan Gospođi što mu je tako velikodušno oprostila dug.