Tamara Lujak: 151. Semenište

CosmestonMedievalVillageMoj otac je bio seoski vrač. To nije bila stvar kojom sam se hvalio susedskoj deci, koja su me se ionako plašila, još manje putnicima ili trgovcima na Začinskom putu, jer biti vrač u vreme najvećeg procvata Semeništa bilo je ravno jeresi. Nekada su vračevi i lekari na Semeništu koegzistirali i čak razmenjivali iskustva, raspravljajući na skupovima o najnovijim dostignućima i otkrićima, ali kako se, vremenom, sve manji broj seoskih vračeva vraćao kući sa tih skupova, tako se činjenica da je neko vrač sve češće krila.

Tako je ostala tek nekolicina njih, skrivena po lugovima, zabačenim pećinama ili skrajnutim selima i zaseocima, kao što je bilo ono u kojem je živeo i radio moj otac. Sećam se da sam prve korake napravio u njegovoj Sobi, kako je zvao malu šupu u dnu imanja u kojoj je spravljao napitke i meleme, previjao rane i stavljao udlage. Još uvek u nosnicama mogu da osetim čudnovati miris one ružičaste tečnosti, čije ime stalno zaboravljam, u kojoj je čuvao organe raznih životinja kako bi ih proučavao u kasne noćne sate.

Bili smo siromašna, skromna porodica, uprkos poslu kojim se otac bavio. Nikad nije tražio novac za svoje usluge, već je uzimao onoliko koliko bi ko imao da da, a davali su svi, prema svojim mogućnostima. Živeli smo povučeno, ni sa kim se nismo družili. Druga deca su me izbegavala dok sam bio mali, što mi nije mnogo smetalo, jer sam uvek imao čime da se bavim na očevom imanju, ali mi jeste zasmetalo kad sam se zamomčio, jer su tada i devojke počele da me izbegavaju. Ni na jednu nisam bacio oko, što se kaže, ali opet me je vređala njihova sudržanost, strah čak. Mislile su da znam sve što i moj otac i da mogu da ih začaram kao od šale. Nikome nisam mogao da objasnim razliku između vrača i čarobnjaka, ali odavno sam prestao da se bavim tim uzaludnim poslom. Selo nas je trpelo i prećutno krilo i tako su dani prolazili dok nisam stasao za školu.

Otac nas je zaprepastio tog dana, majku i mene, izjavivši da je odlučio da me pošalje na Semenište. To je bilo ne samo opasno, jer svakog su trenutka mogli da otkriju čiji sam sin, već i preskupo. Nismo imali novaca za tako nešto.

„Za novce se ti ne brini“, rekao je otac kad se majka pobunila protiv takve odluke. Nije joj se dopadala ni sama pomisao na Semenište, a još manje pomisao da bi njen sin mogao da ga završi. Moram priznati da sam delio njeno mišljenje.

„To će nam obezbediti ugled koji nikad nismo imali u selu“, imao je otac spreman odgovor i na to i tako se rasprava završila. Nismo ga pitali odakle mu novac. Izgleda da su ga ipak bolje plaćali za usluge seoskog lekara nego što smo mislili.

I tako sam, jednog vetrovitog i maglovitog jutra krenuo put Semeništa. Nalazio se na Začinskom putu, nekoliko dana udaljen od prestonice, uklješten između najstarije zgrade manastira i trpezarije. Zašto ga nisu, tokom vekova koliko je postojao, preselili u prestonicu nikad nikome nije bilo jasno. Valjda su vladari smatrali to preskupom i nepotrebnom investicijom, ili je sama Crkva branila, nikad nisam saznao. Nije ni bilo bitno uostalom.

001Visoke odbrambene zidine manastira preteći su me posmatrale iz luga u koji su bile udenute. Bacale su teške, mračne senke na vijugavi put i okolno rastinje i osetih kako izazivaju nepoznatu jezu u meni. Stresoh se od hladnoće i prinesoh ćebe kojim sam bio pokriven bliže vratu. Bojažljivao sam virio kroz prozor drndavih kočija i posmatrao krupne kamene blokove od kojih su bile podignute zidine. Smatralo se da najstarija manastirska zdanja, biblioteka i crkva, datiraju još iz IV veka, neki su tvrdili čak i ranije, ali to nikada nije bilo pouzdano utvrđeno, pošto je biblioteka nekoliko puta gorela i malo je starih spisa ostalo sačuvano.

Ulazna kapija na zapadnoj strani manastriskog kompleksa bila je osvetljena bakljama i fenjerima koji su se poslušno klatili na vetru. Nikako mi se nije dopadala mračna atmosfera ovog zdanja. Bio sam dete polja i luga, potpuni mrak bio je stran mom duhu. Ono malo svetla što su baklje i fenjeri bacali nije bilo dovoljno da ga otera i razveje. Mučne su se sumnje uvlačile u mene.

Pripisivao sam to, međutim, dugom i zamornom putu. Želeo sam samo da se smestim u svoju ćeliju i zaspim. Poneo sam pleteni kofer u kojem su se nalazile moje stvari (nekoliko knjiga, svečano odelo i donji veš) i stupio na memljivo manastirsko dvorište. Dočekao nas je Domar, upravnik manastira. Titula koju je nosio bila je ravna kraljevskoj: imao je potpunu vlast nad ovim i svim drugim manastirima i crkvama u zemlji. Bila je to visoka, krupna prilika mračnog lica.

„Dobro nam došli“, progovorio je suvo, nekako odsutno, kao da jedva čeka da nam vidi leđa. Činilo se da ga ovakvi zborovi zamaraju. Doček novih polaznika škole svakako nije bio na prvom mestu njegovih prioriteta.

„Verujem da vam boravak u manastiru neće biti zabavan, ali će svakako biti poučan“, nizao je rečenice suvo, kao da ih je naučio napamet. Okrenuh se i videh tri moja saputnika kako stoje podalje od mene i drhtulje na noćnom povetarcu. Sigurno im se spavalo isto koliko i meni. Nismo mnogo razgovarali tokom puta. Ja sam uglavnom spavao, a kad sam bio budan zurio sam kroz prozor. Uspeo sam jedino da primetim da su svi iz mog okruga, odeća u kojoj su bili svedočila je o tome.

„Svako nepoštovanje reda biće kažnjeno. Kašnjenje, nepažnja na času i svako drugo nepoštovanje discipline podlegaće oštrim merama. Šest dugih godina je pred vama. Bolje bi vam bilo da ih iskoristite na najbolji mogući način. Najbolji među vama“, tu grmalj napravi pauzu i pogleda nas hladnokrvno, kao da je hteo da nam kaže da takvog među nama neće biti, „imaće prilike da radi na samom dvoru.“

Začuh komešanje iza sebe. Dva su se putnika domunđavala među sobom. Ove su reči izgleda ostavile snažan utisak na njih. Što se mene tiče, bio sam ravnodušan. Želeo sam samo da učim i učinim mog oca ponosnim.

„Možete ići na počinak“, zaključi Domar kratko, odmahnu rukom i povuče se u mrak manastirskog hodnika. Iz dvorišnih senki izroniše sluge koje se prihvatiše prtljaga i povedoše nas u naše prostorije. Dvorište je bilo prostrano, baš onakvo kakvim sam ga zamišljao: memljivo, prekriveno ogromnim kamenim blokovima obraslim mahovinom, sa stoletnim čempresima koji su se gordo uzdizali iznad crkvenog tornja.

Opružio sam se na uskom krevetu i duboko odahnuo. Najzad sam bio sam. Bio sam zahvalan ocu na ovom komoditetu, malo je bilo dece čiji su roditelji mogli da im priušte sopstvene ćelije. Ne znam da li bih i jednu noć uspeo da sastavim pod ovim krovom da nisam bio sam u sobi. Okrenuo sam se dok je krevet škripao, narušavajući tišinu manastirskog kompleksa. Čak se ni zričci nisu čuli, što je bilo krajnje neobično. Oni su bili najstariji stanovnici ovakvih zdanja. Nisam imao kad o tome da razmišljam, jer sam ubrzo utonuo u okrepljujući san.

Narednog jutra čekalo me je veliko iznenađenje. Kad sam izašao u manastirsko dvorište izgledalo je potpuno drugačije, veće nego što mi se činilo noć pre. Bilo je krcato decom iz svih delova zemlje. Svi su nosili istu uniformu, i devojčice i dečaci, i to je bio prvi šok koji sam doživeo te jeseni. Mislio sam da je škola bila samo za dečake. Kako se uniforma oblačila preko odeće tako su virile košulje učenika, svaka u šari onog kraja iz kojeg su došli. Bilo je tu dece sa Jezerskog vrha, iz Oštrog koplja, neki su čak došli iz Košutnje stope, ali su ti bili malobrojni. Iznenadio sam se koliko je tu bilo dece, svih uzrasta. Dok sam se pribrao, učitelji su nas već postrojavali u kolone. Trebalo je ići u trpezariju na doručak. Dscn0645 melrose arch dark

Našao sam svoje mesto u redu i uputio se dugoj, veličanstvenoj građevini sa visokim prozorima i još višom tavanicom. Odmah mi se dopala. Klupe su šarale ogromnu prostoriju bez kraja i konca na tako neobičan i jednostavan način da mi se činilo da u lepšoj prostoriji nisam bio u životu. Sećam se da me je otac jednom prilikom vodio kod seoskog kneza – soba u kojoj je primao bila je ukrašena krznima surih medveda, dok su dva stola nameštena jedan preko puta drugog bila vrhunac rezbarskog umeća. Stolovi za kojima smo obedovali bili su, međutim, lepši i raskošniji od njih. Nisam ni smeo da pomislim kako li tek izgledaju učionice, ili, ne dao Bog, biblioteka.

Jeli smo brzo i u tišini, nakon izgovorene jutarnje molitve. Pošto smo sklonili poslužavnike i počistili za sobom, odvedeni smo u susednu zgradu u kojoj su bile smeštene učionice u dugom, neprekidnom nizu. Bile su skučene, daleko skromnije nameštene u odnosu na trpezariju, ali ljupke. Najrazličitije karte prekrivale su svetle zidove, dok su visoki prozori bacali sasvim dovoljno svetlosti i pružali veličanstven pogled na unutrašnje dvorište.

Po završetku nastave, koja je trajala tokom celog dana, odvedeni smo u trpezariju gde smo, u još većem redu i tišini, večerali. Kad sam se našao u osami svoje sobe, sa mislima koje su mi dobovale u glavi poput uznemirenih osica, najzad sam mogao da svedem utiske. Mislim da nas je bilo više od stotinu polaznika, najrazličitijeg uzrasta i obrazovanja. To se moglo videti odmah, po odgovorima koje smo davali na prvim časovima. Nisam bio zadovoljan kako sam se pokazao, ali nesigurnost sam pripisivao novoj sredini i novim uslovima života. Verovao sam da ću već sledeće nedelje biti onaj stari, siguran u odgovorima i odvažan sa pitanjima.

Dečaci su bili odvojeni od devojčica, jedino smo se u dvorištu i trpezariji mešali i to sasvim kratko. Imali smo jednu pauzu od desetak minuta između predavanja u toku dana. Delili su nas u manje grupe, bez obzira na godine starosti – svako je slušao sve. Učili smo botaniku, anatomiju, latinski, grčki i staroslovenski, aritmetiku i astronomiju, a imali smo i časove fiskulture. Njih sam, pored botanike i anatomije, najviše voleo. Pokazalo se vremenom da mi idu i ostali predmeti, pa sam tako postao jedan od najboljih učenika u Semeništu. To mi, naravno, nije pomoglo da steknem prijatelje. Naprotiv. Bio sam još osamljeniji nego na selu, ali nije mi mnogo smetalo.

sanahin-monastery04Semenište je bilo bespregledno zdanje, prepuno tajni, koje su samo čekale da budu otkrivene. Pronašao sam tako, u jednom izvaljenom delu zidina u blizini trpezarije mesto gde su mačke legle svoje mlade, otkrio sam gde se kriju golubovi, ali i bare u kojima su se štenci kupali nakon kiše. Prokrstario sam svaki hodnik i svaku zgradu manastira, zavirio u svaku prostoriju, popeo se uz svaki stepenik, sate, dane provodio na zvoniku posmatrajući okolnu šumu i uski puteljak kojim smo došli. Jedino nisam nos promolio u upravnu zgradu, jer je tamo pristup bio zabranjen. Domar je retko kad zalazio među đake. Kada bi se pojavio, nastajao bi takav muk, da nam je svaki put bilo neprijatno. Svi bismo, čak i učitelji, ustajali sa svojih mesta kako bismo mu ukazali čast. Kratko bi se zadržavao, raspitivao bi se kako napredujemo, ponekog propitao ili kratko porazgovarao sa učiteljem, a potom se gubio u pravcu upravne zgrade.

Tako je prošlo pet godina. Za svo to vreme samo smo jednom napustili manastirsko zdanje, kada su nas vodili u posetu susednom manastiru i šumi koja nas je delila. Poseta prestonici bila je ostavljena za završnu, šestu godinu. Svake sam nedelje slao pisma roditeljima i redovno dobijao odgovore a svake bih godine, pošto bih položio poslednji ispit, slao diplomu ocu da se mnome ponosi. Bio sam jedini koji je to činio, ali nisam mario.

Najviše sam vremena provodio u biblioteci čitajući knjige. Atmosfera tog svetog hrama neobično mi je prijala. Kako nisam imao prijatelja sa kojim bih jurcao unutrašnjim dvorištem u vreme dokolice, tako sam se družio sa najpametnijim umovima tadašnjice. Čitao sam, u vreme kada su svi spavali, sve što bi mi došlo pod ruku, čak i zabranjene knjige. Negde na drugoj godini pronašao sam tajna vrata koja su spajala trpezariju sa bibliotekom i često ih koristio. Kako sam još u očevom domu naučio da se uspavljujem knjigama, tako ni ovde, u manastiru, nisam mogao da zaspim a da ne pročitam makar jedan redak. Samo što sam ovde na raspolaganju imao sve knjige sveta, dok sam u očevom domu čitao, iznova i iznova, tek dve-tri.

U biblioteci sam je i upoznao. Kako su predavanja bila posebno organizovana za dečake a posebno za devojčice, retko smo se kad sretali, osim u trpezariji i unutrašnjem dvorištu u vreme pauze. Ni biblioteku nismo smeli da koristimo u iste sate, pa sam se sa devojčicama družio još manje nego sa dečacima. Izgleda da je i sama tokom školovanja otkrila tajni prolaz, jer se jedne večeri pojavila na vrhu krivudavih stepenica koje su vodile na gornji sprat veličanstvene prostorije. Stajao sam zapanjen neko vreme, ne verujući sopstvenim očima. Bio sam uveren da sam jedini koji zna za tajnu biblioteke, pa sam jedva mogao da poverujem da ju je još neko otkrio, pogotovo neka devojčica.

Osmehnula se kao da se izvinjava što narušava moj mir, spustila se zavojitim stepenicama i sitnim, hitrim koracima prišla stolu u najzabačenijem uglu biblioteke za kojim sam, uz svetlost male sveće, čitao.

„Neću da ti smetam“, prošaputala je. „Hoću samo da uzmem jednu knjigu“, rekla je kao da se izvinjava što je došla.

„Bolje bi ti bilo da ovde čitaš. Ako ujutru primete da nema neke knjige, oboje ćemo nastradati“, odgovorio sam bez razmišljanja.

Stajala je jedan trenutak, zamišljena nad onim što sam rekao, potom je klimnula zadovoljno glavom, otrčala na prstima do police sa koje je uzela željenu knjigu, uzela jednu od stolica i sela preko puta mene. Pažljivo je otvorila knjigu, položila je obazrivo na sto, nadlaktila se i počela da čita.

Bio sam zapanjen. Nisam mogao da verujem da će biti tako slobodna, tako drska i bezobrazna. Jedno je bilo da naruši moj mir pojavivši se na stepenicama, ali nešto sasvim drugo da nepozvana sedne za moj sto i čita zajedno sa mnom.

„Planiraš li dugo da sediš ovde?“, upitao sam je pušeći se.

„Do zore“, odgovorila je mirno, ne dižući pogled.

Kipteo sam od besa.

„Kasnim sa gradivom za ovu nedelju“, objasnila je, dižući polako umorne, krupne oči. Malo sam se umirio. Nisam, najzad, imao nikakva prava da se ljutim. Pa i sam sam protiv svih pravila bio ovde! Osmehnuo sam se blago i klimnuo glavom umesto odgovora, a zatim se vratio čitanju. Nisam je čak pitao ni kako se zove.

Tako je povremeno dolazila da čita zajedno sa mnom. Bila je bistra i hitra, shvatala je mnoge stvari koje ni najpametniji dečaci nisu bili u stanju da shvate. Gotovo da je bila pametnija od mene. Bio sam ushićen. Najzad sam stekao prijatelja.

Od tog sam doba počeo svakodnevno da izlazim na dvorište. Tamo bi me, pod najstarijim čempresom, čekala Temštica sa knjigom u ruci. Čitala bi na latinskom, grčkom, staroslovenskom i šta god bi čitala, zvučalo je čarobno. Ubrzo smo zajedno počeli da radimo domaće zadatke, da učimo jedno od drugog i vrlo brzo sam shvatio da bez nje više ne mogu da živim. Nisam odmah shvatio da sam je zavoleo, pre je to bila potreba da sa nekim podelim svoje znanje, utiske, snatrenja. Ljubav je došla tek kasnije, nepozvana, nenajavljena. Nikad joj naravno nisam priznao da je volim, ali mislim da je znala, na onaj tajnoviti, nedokučivi način na koji žene uvek znaju.

Poslednji dani školovanja polako su se bližili kraju. Kako su rezultati finalnih testova polako pristizali tako sam shvatio da ću ipak odneti pobedu nad Temšticom – imao sam nesumnjivo bolje rezultate u gotovo svim predmetima – što nikako nisam želeo. Najveća želja bila joj je da radi u prestonici, na dvoru, i ja svakako nisam želeo tome da stanem na put. Stoga sam na poslednjih nekoliko ispita namerno odugovlačio sa odgovorima i na neka pitanja čak dao pogrešne odgovore, kako bi Temštica bila proglašena učenikom generacije, a ne ja.

Poslednje večeri došla je kod mene u sobu. Tako je lako pokucala na vrata da sam je jedva čuo. Ušunjala se u moju ćeliju na vrhovima prstiju. Imala je spavaćicu i vuneni ogrtač na sebi, noći su ovde bile hladne i pored visokih temperatura preko dana. Bio sam zabezeknut. Knjiga koju sam čitao uz mršavu svetlost sveće ispala mi je iz ruke onog trenutka kad je ogrtač spao sa njenih ramena, praćen providnom spavaćicom. Uzeo sam je u naručje i pritisnuo na grudi, a potom nekontrolisano počeo da je obasipam poljupcima. Sve što sam mesecima potiskivao izbilo je najednom iz mene i, pravo da kažem, uplašio sam se samog sebe.

Zaustavio sam se, poljubio je u ruke a potom lagano položio na krevet. Drhtala je kao prut. Izgleda da ni sama nije bila u boljem stanju. Osmehnuo sam se pokazavši bele zube. Uzvratila mi je osmehom i barijera je time bila otklonjena. Rastali smo se pred zoru, pošto smo dremnuli tek tren ili dva.

Nisam je video na završnoj ceremoniji. Bio sam unezveren. Nisam sebi mogao da objasnim zašto sam se tako osećao, tek nisam mogao da verujem da bi protekla noć mogla ikako da utiče na njen dolazak. Naprotiv. Pošto je Temštica, kako sam i planirao, bila proglašena za đaka generacije, podeljene su diplome i održan je počasni govor. Domar je stajao, visok i uspravan za katedrom. Cerio se nekako neprirodno i to mi uli dodatni strah.

„Ponosan sam na vas“, grmeo je. „Pokazali ste izuzetnu sposobnost, marljivost i upornost“, napravio je pauzu, obuhvatio nas sve pogledom i nastavio, „i nadasve disciplinu.“ Nije mi se dopao način na koji je izgovorio poslednju reč. Nekako mi je delovalo preteći. Pogledom sam i dalje tražio Temšticu po prostoriji.

„Sa ponosom mogu da vas obavestim da je naš đak generacije, mlada Temštica, već imenovana za dvorskog učitelja. Stoga nije prisustvovala dodeli diploma, jer se još sinoć odazvala pozivu da dođe na dvor.“ Ove su mi se Domareve reči zabile poput hiljadu noževa u telo. Osetio sam se slabim u nogama.

Camino0969„Nemoguće“, uzviknuo sam dok sam gubio tlo pod nogama. Pola đaka u Velikoj sali poskočilo je od iznenađenja, dok me je Domar tako pogledao da sam na tren izgubio dah. Na mom je ramenu ležala kad je rekla da ne želi da ide u prestonicu, završio sam rečenicu u sebi, osećajući kako strah u meni raste do nesagledivih razmera. Osetio sam muku u stomaku, istrčao na hodnik i dalje, preko unutrašnjeg dvorišta, kroz kapiju manastira. Zaustavio sam se tek u šumi, na pola puta do susednog manastira. Pribrao sam misli, smirio se i podignute glave vratio, kao da se ništa nije dogodilo. Uzeo sam diplomu, poslao je ocu sa propratnim pismom, spakovao se i vratio u svoju ćeliju pod izgovorom da želim da se pripremim za naporan put koji mi predstoji.

Zapravo sam čekao da padne mrak, jer sam znao da će mi ovo biti jedina prilika u životu koju ću imati da saznam šta se dogodilo sa Temšticom. Znao sam da nije imala nikakvu nameru da ide na dvor, ne nakon prošle noći, ne nakon onoga što je bilo rečeno među nama. Planirali smo da se vratimo u moje selo, venčamo i otvorimo zajedničku praksu. Lečili bismo i previjali rane kao pravi lekari, na ponos naših roditelja. To se, međutim, znao sam, neće dogoditi. Bio sam spreman da poginem još koliko iste noći, samo da saznam šta joj se dogodilo.

Kako sam celo manastirsko zdanje držao u malom prstu, tako sam znao da postoji samo jedna zgrada u kojoj je trebalo započeti potragu. Upravna zgrada. Čim je tišina pala na unutrašnje dvorište, iskrao sam se iz ćelije, ušao u trpezariju i preko biblioteke došao do ulaznih vrata upravne zgrade. Tresao sam se kao prut pred masivnim, dvokrilnim vratima. Nisam ni smeo da pomislim šta bi moglo da mi se desi kad bi me zatekli ovde.

Polako sam gurnuo vrata u stranu i provukao se u široki hodnik. Nekoliko baklji bilo je upaljeno, nikakvog drugog osvetljenja nije bilo. Ni traga raskoši, pomislio sam gotovo razočarano i uputio se ka dnu hodnika, gde su se nalazile Domareve prostorije. Vrata su bila odškrinuta. Proviro sam pažljivo unutra i kako nikog nisam ugledao tako sam se provukao i stao da posmatram odaju. Ogromni krevet sa baldahinom zauzimao je centralni deo prostorije. U desnom uglu, odmah do biblioteke koja je prekrivala ceo zid, nalazio se masivni radni sto, zatrpan knjigama i nekakvim spisima. Levo od kreveta nalazio se uski stočić na kojem je bio smešten lavor i bokal za umivanje.

Teške masivne zavese padale su preko prozora koji su prekrivali ceo jedan zid prostorije, ispred kojih je bio smešten krevet sa baldahinom. I to je bilo sve. Nikakvih drugih ukrasa, nikakva tajna vrata, prolazi. Ništa. Razočarano sam stajao na sredini prostorije i počeo da plačem. Dok su mi se suze slivale niz lice, sedoh na krevet, osetivši kako drugi put tog dana gubim snagu u nogama. Kako sam seo tako pod poda mnom zaškripa i ja spustih pogled i ugledah široku gvozdenu alku kako izviruje ispod kreveta. Skočih kao oparen, odgurnuh krevet i podigoh drveni poklopac koji je vodio u podrumske prostorije.

Zgrabih jednu sveću sa stola, upalih je drhtavim rukama – više me nije bilo briga vidi li me ko – i sjurih se zavojitim stepenicama na donji sprat. Obreh se u uskom hodniku osvetljenom brojnim bakljama. Oprezno sam koračao ka jedinim vratima na kraju zavojitog prolaza. Kada sam im se približio udahnuo sam duboko, pokušavši da se pripremim za ono što me iza njih čeka. Ali ništa, ništa na ovom svetu, nije moglo da me pripremi za ono što sam otkrio.

Obreo sam se u ogromnoj prostoriji. Činilo mi se da zahvata ceo manastirski kompleks. Nalikovala je ogromnoj trpezariji sa velikim postavljenim stolovima. Pošto su mi se oči privikle na mrak, shvatih da stolovi nisu namešteni, već da na njima neko leži. Splet cevčica za koje sam do tada držao da je paučina, visile su sa tavanice i kao da su izvirale iz svakog tela koje je nepomično ležalo na stolu. Zgrozih se i od same pomisli da su to ljudska tela. Mučnina mi je pritiskala želudac, ali sam uspeo da se pokrenem.

Prošao sam pored prvog reda stolova koji behu prazni i priđoh najbližim telima. Usudih se da odvojim pogled od onog koje mi je bilo najbliže i pažljivije osmotrim prostoriju u kojoj sam se našao. Sve su to bila deca. Njihova tela, obučena u svečane odore sa dodele diplome, ležala su kao ukipljena na ogromnim drvenim stolovima bez ikakvog ukrasa.

Priđoh najzad najbližem stolu, jer poznadoh, na njemu je ležala Temštica. Iz glave joj je izvirivalo bezbroj cevi i cevčica, svaka drugačijeg oblika, boje i veličine. Sve su plesale u nekom svom sablasnom ritmu, pulsirale kao da su žive, nisam mogao da dokučim pulsiraju li same od sebe ili ih Temštica hrani svojim sokovima. Stresao sam se pri samoj pomisli na to. Pre nego što sam uspeo da se nagnem nad njom i vidim da li je još živa, čuh iznenadni šum iza sebe a potom glas:

„Očekivao sam te.“ Okrenuo sam se tako naglo da sam desnom rukom iščupao nekoliko cevčica iz glave tela koje je ležalo na stolu do Temštice. Ono se samo praćaknu, poput ribe koja se bori za vazduh i umiri. Jesam li ga ubio? sevnu mi kroz glavu, kad ponovo čuh Domara kako mi se obraća.

„Mogao si da postaneš Domar“, rekao je razočarano. „Umesto toga odabrao si da titulu đaka generacije ustupiš njoj“, izgovorio je poslednju reč gotovo sa gađenjem.

„Jesu li mrtvi?“, prošaputao sam.

„Na neki način“, nije žurio sa odgovorom. „Ako se, nekim čudom i probude iz stanja u kojem su, nikada neće biti ono što su bili“, cerio se samozadovoljno.

On je lud, pomislih sa strahom u očima. Tek sam se tog trenutka setio da nikakvo oružje, osim najobičnijeg skalpela, nisam poneo sa sobom. Stezao sam ga grčevito u ruci, očekujući svakog trenutka da nasrne na mene.

„Zašto“, upitah ga, ne očekujući da mi odgovori. Samo sam pokušavao da dobijem na vremenu. Za šta? prođe mi kroz glavu. Kao da ću uspeti da izvučem živu glavu iz ovoga.

Domar odgovori mirnim glasom:

„Na ovaj smo način osigurali svoju investiciju. Dobili smo poslušne podanike koji nam stavljaju na raspolaganje sva svoja znanja, bez ikakvih nepotrebnih pitanja, pobuna, revolucija.“ Gledao sam ga sa nerazumevanjem. „Napredak je u našim rukama, razumeš“, procedio je poslednje reči gubeći strpljenje. Skočio sam ka njemu i zamahnuo rukom. Posekao sam ga po vratnoj žili, ne dovoljno duboko da bi rana bila ozbiljna, ali sasvim dovoljno da se provučem i istrčim u hodnik. Zalupio sam vrata za sobom i namaknuo gvozdenu rezu.

diablo3art_021Okrenuo sam se oko sebe, strgnuo najbližu baklju sa zida, skinuo vuneni ogrtač, zapalio ga i bacio na pod. Plamen je brzo zahvatio vrata i počeo da se širi hodnikom. Posmatrao sam ga u svečanom miru jedno vreme, potom otro suze sa lica i uputio se teškim koracima ka izlazu. Do jutra ceo je manastir bio u plamenu. Ništa nije pomagalo, ni revnosno donošenje kofa sa vodom, ni pumpa ugrađena specijalno za ovakve prilike o trošku crkve, ni brojnost ljudstva, ništa. Nisam, međutim, imao nameru da sedim i gledam kako nestaje u plamenu. Izašao sam kroz otvor u zidinama u neposrednoj blizini trpezarije, isti onaj u kojem su se mačke macile i uputio selu. Ocu. Miru. Domu.

HAARP i druge priče, str. 480, Beograd, 2014.

Ovaj unos je objavljen pod Pričice, Tamara Lujak. Zabeležite stalnu vezu.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s