Leila Samarrai: Nostalgično pismo Borisa K. građanima Republike iz dijaspore

OLYMPUS DIGITAL CAMERAZmija Balkančica

„Odakle ja na ovoj elegantnoj ledini“, zapitao sam se onog dana kad sam se obreo u Danskoj. „Pre nekoliko sati boravio sam za starim stolom od hrastovine, pišući pisma uglednicima koji mi duguju uslugu…

Nedavno sam ostao bez posla. Kao da to nije bilo dovoljno, gazdarica je počela da se jada kako „otkazujem svoje dužnosti, kiriju ne plaćam, frižider ne održavam“. Kako to obično biva, u trenutku očaja i izgubljenosti, slučajno sam pročitao naslov u oglasniku: „Tražimo iskusne lovce na kitove ubice na obalama Islanda“, bez ikakvog nagoveštaja, bez rasplinjavanja, samo kratko „Tražimo…“

Odlučio sam da odgovorim na oglas. Sutradan sam se, zbog, kako sam tek kasnije shvatio, pogrešnog klika mišem obreo u Danskoj, na zadatku koji mi nije bio poveren. Međutim, ne samo da to nisam shvatao, već nisam mogao da se setim ni kako sam uspeo da izađem iz Fenomenopublike. Strepio sam da su fenomenizacije učinile svoje i da me njihova ćud neće vratiti toliko željenom miru. Tako sam se obreo u Danskoj, u prekomorskoj, plugom nedirnutoj tratini gde nisam znao kakva me sudbina očekuje.

Tog ne tako dalekog dana, kad je u našoj toploj Fenomenopublici bilo minus sedamdeset stepeni, zamoliše me podanici Kraljevine Danske da odem u Arhus gde živi čarobna zmija koju može da ubije samo čovek preživeo devedesete na Balkanu. Jedino je on, kažu, otporan na zmijin otrov jer je sam iskusio otrov slične energije. Kao stranac osvojio sam simpatije članova danskog nacionalnog parlamenta i upoznao Filodendronu Treću, praunuku drevne kraljice Margarete Druge, koja je živela na Farskim ostrvima i pisala mi strastvena ljubavna pisma, hrabreći me:

„Zaljubljena sam u Vas, Borise K. Kažu da lepo govorite, da pišete pisma kao da slikate pesmu, a da se krvavih okršaja ne bojite. Govori se i da ste od Hjua Hefnera otkupili Plejboj.“

Na pitanje gde mogu da pronađem čarobnu zmiju, plemkinja mi otpisa:

„Jedan kraj repa nalazi se u samom Folketingu, dok drugi pluta po Baltičkom moru. Govori se da je toliko slatkorečiva da hrišćanskim demokratama osmišljava parlamentarne govore i najavljuje im Drugi silazak Hamleta…“

Plemkinja Filandenrona, koja mi beše neobično naklonjena, svoje sluge stavi u moju službu, ne bi li mi olakšala obavljanje teškog zadatka. Omogućila mi je prevoz do Kopenhagena brzim danskim trajektima.

Opružio sam se na krevetu u luksuznoj kabini, preko TV–a prateći direktan prenos zasedanja Parlamenta, kad začuh kucanje na vratima. Bio je to kapetan trajekta koji mi uruči koverat mekan kao crni saten sa zlatnim grbom plemićke kuće Filadenrona. Pismo je bilo pečatirano crvenim pečatom u koji behu utisnuti inicijali zaljubljene plemkinje…

Pismo je glasilo:

„Iskoristila sam sav svoj uticaj, gospodine, da Vam bude obezbeđen smeštaj u samom Tornju Folketinga gde ćete imati svoj mir. Pripremite se, Borise K. Zmija svake noći obilazi parlament. Uspuže se uz Kraljevske stepenice, katkad se zadrži u Kraljičinoj biblioteci, proučavajući priručnike iz terarijuma. Dala sam instrukcije najpoznatijem danskom arhitekti da zidove Vašeg privremenog doma obloži staklom, jer kažu da zmija uživa da posmatra svoje telo u staklenim površinama. Tako će je stakla privući, a Vi ćete se sa njom konačno obračunati, te kao heroj, ovenčan slavom, pridružiti mi se na Farskim ostrvima, da boravimo zajedno u blagostanju i sreći.“

Potom su sledila uputstva o kretanju kroz Palatu parlamenta.

„U podnožju stepeništa su Sobe za Prijem. Kažu da se zmija tu katkad zadrži, da skuplja snagu kako bi se uspela uz Kraljevske stepenice.“

U postskriptumu stajalo je:

„Vaš zadatak presudan je za državne interese Danske. Kraljica održava audijenciju svakog drugog ponedeljka. Zmija to zna. Prošlog meseca ju je ujela za domali prst, a onda je preuzela Savet Vlade i donela nekoliko akata o neophodnosti uvođenja prehrambenih mera o uzgoju zelene salate u Rojal Onli sobama za prijem koje su zatvorene za javnost — količina svetlosti koja dopire sa baroknog prozora joj se, baš u tim sobama, neobično dopada.“

Smestiše me u posebne odaje, koje su za vreme mog boravka u Parlamentu nazvali Staklenim Domom, ispunivši ih staklenicima, kako bih, u iščekivanju predstojeće bitke, mogao da se posvetim svom hobiju.

Pošto sam se smestio, Folketing se isprazni u roku od nekoliko sati.

„Čuvaj se zmije u ponoć, Borise K.“, reče Premijer i zalupi za sobom masivna vrata od hrastovine, ostavivši me samog.

Otkucala je ponoć kad sam osetio komešanje oko stola koji se nalazio u centralnom delu sobe. Bila je to zmija koja je proučavala parlamentarne ugovore. Leđa su joj se presijavala na mesečini. Prišao sam joj gotovo nečujno, ali je spazila moju senku na zidu, prepala se, okrenuvši srcoliku, spljoštenu glavu uspravnih zenica. Krasile su je intenzivne crne šare po debelom, bledosivom telu. Zmija se sklupča, savi vrat i pokuša da me ujede.

Bio sam spreman. Pustio sam iz metalne kutije pacova na baterije, kojim sam upravljao daljinskim upravljačem. Kad to spazi, zmija ga zgrabi, privučena svetlosnim i zvučnim efektima koji je emitovao plišani pacov, i ispljunu baterije. Videvši to, dosetih se da cev rasvete, obojenu u boje ženke pitona, privežem za struju. Prevari se slatkorečivi zmijac i naskoči na cev. Telom mu zaigra strujno kolo, ali zmija, uz par opekotina, prežive visokofrekventni strujni udar.

Ophrva me očaj kad spazih zamrzivač u uglu Staklenog Doma. Širom ga otvorih. Pred zmijcem puče zamamni prizor smrznute hrane. Za zmiju biti il’ ne biti, pitanje je sad?!

„Navali, zmijo! Smrznuti pacov na arhuški način. Zaleđeni crv a la kart!“, izdeklamovah. Zmija odbi takav jelovnik, rekavši da bi najradije jela zelenu salatu. Tad ugleda veliku poklopljenu činiju iz koje je, poput zmijinog jezička, ispao zeleni list. Zalete se u frižider, a ja zatvorih vrata za njom.

Kad to vide, Zmija zaplaka. Ovo me dirnu, te je upitah:

„Zašto plačeš, zmijo?“

„Reći ću ti, ako me pustiš.“

Reših da oslobodim nesrećnu zmiju, a ona, zadovoljna što neko želi da je sasluša, presta da proliva zmijske suze i uz dubok uzdah započe svoju priču:

„Nisam oduvek bila ovakva. Život sam provela u telu uglednog balkanskog političara koji je, nakon fenomenizacija, bio prinuđen na bekstvo. U strahu da me ne prepoznaju, dosetih se da se prerušim u zmiju. Od tad sam u tuđini, znana kao zmija Balkančica, gde se osećam koliko–toliko zaštićenom, ali i dalje živim u strahu od građana Arhusa koji su na mene kivni.

Svake godine u ovo vreme dovode lovce sa Balkana, ne bi li me uništili. Uplašena i usamljena, dane provodim u društvu hobotnica, sapatnica sa morskog dna, nostalgično se prisećajući intrigantnih recepata za zelene salate sa gorgonzolom koje sam kušala u rodnoj mi grudi.“

Potresen pričom, zagrlih zmiju koja mi se na ramenu isplaka. Nagonski osetih da je zmija u suštini neshvaćena i dobra duša, a zmija mi reče:

„Prepoznala sam tvoj plemenit i sažaljiv karakter, stoga ću ti pomoći.“

Zmija se ponudi da me na leđima prenese preko Norveškog mora, do Narvika, odakle će me do Fenomenopublike poneti severnoatlantska struja.

„Taj put ti je najbrži i najsigurniji.“

I još doda:

„Čuvaj se građana Arhusa.“

U znak zahvalnosti, pružio sam joj ogromnu činiju prepunu listova zelene salate začinivši je ljutim, arhuskim namazom, koji sam pronašao u frižideru. Ali, danski namaz je, usled fenomenizacija, bio pun crevnih parazita, od kojih zmija naglo izgubi na težini, zakovrne jezičkom i crče.

Zmiju sam sahranio uz najveće počasti, prekrivši joj svečanim potezima gipko telo sočnim listovima zelene salate.

Seo sam za sto. Bio je prenatrpan političkim spisima, pamfletima, ugovorima, uredbama, direktivama i odlukama, tajnim pismima visokih funkcionera parlamenta i Evropske komisije. Sve to nije bilo važno. Napokon sam našao ono što sam tražio: koverat, hartiju, mastilo i pero.

Pismo započeh uzvišenim obraćanjem Njenoj milosti od Filodendrona.

„U Folketingu bejah po Vašem savetu i videh jedan kraj zmijinog repa. Usred najljuće bitke, bacio sam se na zmijčev rep, ali se izmigoljio i pobegao u Baltičko more. Zgrabio sam hvataljku od nerđajućeg čelika iz folketinškog terarijuma, ukrcao se na trajekt i krenuo u lov na zmiju.“

Ruka mi beše umorna, ali moje Graf fon Faber Kastel pero od dvadesetokaratnog zlata bez muke je klizilo po površini papira. Odlučio sam da okitim priču sa što više minhauzenovskih opisa, nadajući se, ako ne tituli barona ili portparola danskog parlamenta, makar rešenom stambenom pitanju, skromnoj kućici od kamena, negde na Istočnom Grenlandu.

„Mila moja Filadendrona,

Potraga za zmijom bila je gotovo isto tako mučna i duga, kao i njeno ubistvo.“

Kako bih plemkinju držao u neizvesnosti, iščekivanju i brizi, navedoh da se trajekt raspao pod udarom podvodnih struja.

„Plutao sam kao brodolomnik na dasci, isušenih usta, kad u mene uđe nadnaravna snaga. Bio sam presrećan kad sam nekoliko nedelja kasnije, preplivavši kraulom slano Baltičko more, našao rečenu slatkorečivu zmiju koja je, ugledavši me, pobegla preko tri mora i dva okeana, ostavljajući na morskoj površini ogromne useke.

’Stani, ne boj se!’, viknuh zmiji koja je mahnito bežala, bojeći se otrova koji sam nosio u sebi. Dugo sam razmišljao kako da joj doskočim. Bojao sam se da je otrov u meni ishlapio pod dejstvom fenomenizacija. Misao po misao, dođoh ubrzo do zaključka: slatkorečiva zmija može da se savlada — koalicijom.“

Kad to zapisah, pogledah u Ugovor koji je ležao na stolu išaran plavim pečatima Folketinga. To mi dade snage da nastavim.

„Ponudio sam zmiji Severnog mora Ugovor o Koaliciji sa čarobnom fokom Pacifika i belim kitom, čukununukom Mobi Dika.

’Tek u koaliciji sa morskim psom koji se oseća kao kopnena mačka, Mobi je uspeo da oplovi Madagaskar. Jedino bi u takvoj koaliciji, zmijo, bila deo tima sposobnog da relativizuje popularnost čudovišta iz Loh Nesa kojem sam nedavno bio menadžer za odnose sa javnošću’, rekao sam joj zaverenički i pružio joj pero da potpiše Ugovor.

Zmiju je, kao i svako političko biće, opila pomisao na predstojeću slavu. Priznala me je za menadžera.“

Opčinjen vlastitim izmišljotinama, na trenutak sam zastao, zagledan u daljinu. Prenuo sam se iz sanjarenja, zadovoljan. Čvršće sam stegao naliv–pero, držač sam umočio u mastilo i nastavio:

„Pružih pero — zmija htede da ga dograbi ustima, ali kako pokuša da ga zagrize, tako ga fenomenizacije odbaciše. Zmija se savi i obmota rep oko glave, jer spazi pero ispod repa. Pokuša da ga dohvati čeljustima, kad pero opet odlete. Zmija se zamota u nerazmrsivo klupko i uguši se. Pogledom sam ispratio njeno vijugavo telo, koje je, ugibajući se po površini, lagano tonulo, dok ga nisam sasvim izgubio iz vida.

Ubio sam zmiju nakon duge i mukotrpne bitke“, otpisah plemkinji Filodendroni.

Savio sam pismo, prineo koverat usnama, zapečatio ga i svladan događajima i mučen žestokim prizorima koje sam što izmislio, a što doživeo u samom Parlamentu Danske, zaspao.

Podanici Kraljevine su mi oduševljeno čestitali i u moju čast organizovali prijem na kojem se pojavilo i Njeno Kraljevsko Visočanstvo. Odlikovan sam Ordenom Zmije sa zlatnim i srebrnim zracima. Postao sam Počasni član Danske kraljevske biblioteke i ručao u prestižnom restoranu „Norma“.

Proizvodio sam šarolike balkanske otrove po porudžbini, kao i protivotrove za Liberale koji su se naročito bojali zmija. Na ulicama Arhusa danju, a na Farskim ostrvima noću, paradirao sam, ovenčan slavom, uzdignute glave, okićen silnim ordenjem. Bio sam glavna vest u dnevnoj štampi. Veselio sam se povratku u Fenomenopubliku i to sam objavio na konferenciji za štampu — kad me dočeka tišina građana Arhusa. Oborili su glave, jer im savest nije bila čista. Kako su zapravo i mogli da mi kažu, šaputali su među sobom, sve dok jedan od njih ne reče:

„Sad kad si ubio zmiju i oslobodio nas bede, zaslužuješ da ti kažemo istinu.“

Tad su mi, ne bez straha od moje otrovne moći, objasnili da onaj ko ubije zmiju može da se vrati kući samo pod uslovom da, uspe li da napusti ovo prokleto mesto, otpuže do rodne grude, u kojoj će ga optužiti za veleizdaju kad u nju najzad dopuže.

Advertisements
Ovaj unos je objavljen pod Književnost, Priče, Proza. Zabeležite stalnu vezu.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s