Leila Samarrai: Boris K. i ogledalo

Kalalou_Driftwood_Mirror[1]Dok se probijao kroz mračne uličice, neshvaćen, nedovoljno cenjen, uviđajući da vodi bedan i izgubljen život kao lakrdijaš lutalica — Boris K. se davio u sumornom kalu.

„Zamenio sam san za sen, a sen — hik! — za život.“ Na granici svesnog, grlio je banderu i prisno joj šaputao. „Kao brodolomnik u močvari sam, a nigde lokvanja“, trabunjao je iskrivljenih usta. Osećao je kako polako i sigurno izneverava ideale za koje se borio.

„Nekad sam bio najtalentovaniji među majstorima, postavljao sam retrovizore u Republici, a sad… Ni kanalizanci me više ne zovu na podzemna skijanja na vodi“, mrmljao je, posmatrajući gorostasnu senku ulične svetiljke.

„Draži su varljive“, zaključio je.

Izašavši posle iz kafića „Optimist“, klatarao je staklarskoj radnji, jedinom domu za koji je znao, kad mu uši zagreba glas poput šmirgle.

„Zar nisam lepa? Ogledalo mi je tako reklo“, reče senka, iskoračivši iz skrivenog kutka. Prepoznavši baba Valentinu, Boris K. ne reče ništa. Mrko je pogleda i sočno opsova.

Preko lica mu prelete senka, za njom druga. Senke promeniše oblik i ugao pod kojim su padale — čelo mu se udubilo kao u gorile, a pritvoran, lukav izraz drhtao je na gornjoj usni, iskrivljenoj kao u zveri… Oko Borisa K. širio se vonj alkohola, a iz njega je iskrila zloba. Spotače se o pločnik, dok su ga pohotne babine oči, cakleći, premeravale.

„Skloni se s puta, drtino matora!“, prosikta Boris K. kužnim dahom.

Osetljiva na pitanje godina, baba dreknu, a seda kosa joj se rasplete. Brzim pokretom izvadi kesu sa iglama za štrikanje i kanuru vunice, obmota konac oko prsta, ukrsti igle i poče da štrika. Kako bi obavila iglu koncem i napravila bod, tako bi Boris K. dreknuo. Baba se zakikota:

„Zato što si me uvredio nosićeš na telu beleg čitavog života.“

Vetar iznenada snažno udari Borisa u leđa. Kosti ga zaboleše kao što su bolele Metuzalema u 899. godini. Uz huk kiše koja se sručila, izgubljen, očajan i ošamućen, Boris shvati da se na njega obrušavaju staričine kvrgave ruke.

„Neću prestati da te mučim dok ne popraviš moje ogledalo. Razbolelo se“, dreknu i udenu iglu u konac. „Šizofreno je“, dodade. „Ne smeta mi to. Tu i tamo se svakome desi da pošizi, ali ono laže! I to nakon dve hiljade godina zajedničkog života… Jedino mi ti možeš pomoći.“

„Zašto ja?“, zaurla Boris ozlojeđeno.

„A zašto da ne?“, lakonski odbrusi paklena pletilja.

Razdiran nepodnošljivim bolovima i neizdrživim mukama, Boris K. promuca:

„Pomoći ću!“

I onesvesti se.

 

Probudio ga je oštar zvuk koji je dopirao iz blizine. Razrogačivši oči, Boris vide kako se baba, s baterijskom lampom u ruci, kikoće i nadvija nad njim. Imala je boju lica fosila u steni, istinsko nasleđe vremena u kojem se oblikovala zemljina kora. Između njega i babe protezalo se bar milijardu i po godina, pomisli. Pogleda u svoju meku, lepo oblikovanu šaku i ozarenog izraza lica raširi svih pet prstiju. Babe više nije bilo.

„Sve je ovo bio samo san!“, obradova se Boris K, začuđen što se još uvek nalazi na trotoaru ispred staklorezačke radnje, kad ga odjednom u glavu, kao izbačena iz katapulta, pogodi šaka sveže izvađena iz formalina, potom stopalo i nekoliko svežih prstiju… Boris zakoluta zakrvavljenim očima, isplazi jezik i još jednom se ispruži preko pločnika.

Baba mu prebaci satensku haljinu, umrljanu krvlju, preko glave, kad uoči da su se pertle na pohabanim Borisovim cipelama odvezale. Povede ga sa sobom, vukući ga za pertle. Dok je letela kroz noć, Boris K. je visio naglavačke, poput Lude u veštičjem špilu karata. Bio je nesvestan da mu je leva cipela spala s noge negde u stratosferi, dok su preletali ogoljene planinske vence.

Probudio se, nekoliko sati kasnije, u nedođiji. Ležao je u starinskom krevetu ukrašenim duborezom, starom bar dve stotine godina. Ugledavši vešticu, namrgodio se, promrmljao kletve, zarekavši se da će se osvetiti za pretrpljeni bol. A onda shvati da ga je matora veštičara vezala za krevet debelim užetom. Konopci su bili premazani svinjskom mašću.

„To će privući pacove. Ovde ih ima u izobilju. Krenuće na moj mig, ukoliko…“

Boris K. je premro od straha. Ućuta, vrebajući priliku. Baba uzdahnu i nežno pogladi crvenu somotsku haljinu. Zidovi su bili u potpunosti prekriveni duborezima koji su prikazivali lik kraljice, Snežanine maćehe. Pogledom poput sečiva, ljubomorna Kraljica sevala je po prostoriji, dok je baba milovala njen lik:

„Bila je istinoljubiva, baš kao i ja.“ Jedan zid je bio delimično prekriven tapiserijama. Na njemu se nalazila izbočina na kojoj se sjajilo ogledalo, delo majstora. Antik damsko ogledalo od mesinga. Baba iskosa pogleda Borisa K. koji je, cvokoćući od straha, ležao na dušeku koji su izjeli moljci. Dok mu se brada tresla u tročetvrtinskom taktu valcera, molio je za čašu vode, grozničavo domišljajući kako da se izvuče iz nezavidne situacije.

Baba potezom smežurane ruke svuče s Borisa K. ćebe od kozje dlake, otkrivši mu glatko, mišićavo telo, u koje su se usekli volovski konopci. Pređe preko Borisovih grudi lažnim, dugim, u crno obojenim noktima, fiksirajući ga, teško dišući, poluslepim okom oivičenim najmodernijim ajlajnerom… Starost je tužna dama krtih kostiju kojoj je potrebna jedna dobra relaks masaža, mislila je uzbuđena baba Valentina. A ovaj izgleda baš kao maser.

Mišice nabreknuše Borisu K. od očajničkog napora da se oslobodi, dok se baba naginjala, prljeći ga vrelim dahom.

Boris shvati da mu se bliži kraj. Baba sede na krevet do njega i zaplaka, držeći čekić u drhtavoj ruci.

„Borise K, samo mi ti možeš pomoći“, tresla se od plača. „Udarac koji sam pretrpela kada se moje Ogledalo razbolelo bio je pretežak, ali čekić ni na njemu, ni na sebi, ipak, nisam upotrebila“, baba se upilji u Borisa K. prodornim pogledom, jedva pomerajući usta. „Mesarke, kasirke i ostali pošten svet priča da iz kuće ne izlaziš“, Boris ju je posmatrao razrogačenim očima dok mu je telo podrhtavalo od jeze.

„Popravi moje ludo Ogledalo pa se tornjaj, šta se to velegrada tiče!“, nepovezano je mrmljala sebi u bradu.

Pošto olakša svoju veštičju dušu, baba Valentina dohvati džak pšenice naslonjen na ivicu kreveta i reče:

„Ovde ti je sav alat za popravku, pokupila sam ga iz tvoje staklorezačke radnje“, mrmljala je odsutno. „Nije meni, a ni drugima, mnogo stalo do istine. Ali, dok je ogledalo govorilo istinu, uvek sam znala gde se može kupiti najjeftinije voće, a na kojoj pijaci najsvežiji paradajz. Vazda mi je govorilo da sam lepa“, baba zastade i presamiti se, dok joj se oči napuniše suzama. Već je u sledećem trenutku skočila s ležaja kao izbačena iz katapulta.

Boris K. oseti kako se ogromna babina glava, nalik na čudovište s krvavim očnjacima, prislanja uz njegov obraz i kriknu, prestravljen. Od straha dobi nadljudsku snagu, i s lakoćom se oslobodi nauljenih užadi. Osvrnu se grozničavo. Pogled mu privuče mačeta na zidu, između dve katane. Lice mu se ozari kad ugleda arapski Saif, Mač Istine. Pomisli kako će mu dobro doći u borbi sa šizofrenim ogledalom — ukoliko uspe da savlada babu, od čijih se topovskih udara o pod kuća tresla.

„Trista mu ujedinjenih bestrzajnih topova! Prestani da me plašiš!“, jauknu Boris K. Kuća se zatrese, zadrhta, ali mnogo slabije. Baba–zver se zaustavi. Nasta mučna tišina.

„Umesto da se opireš mojim strašnim moćima, bolje bi ti bilo da popraviš Ogledalo!“, zareža omatorela boginja.

Boris K. s čekićem u levoj i Mačem Istine u desnoj ruci, uzviknu:

„Gde ti je to prokleto Ogledalo?!“

Baba se namršti:

„Misliš li da je za svačije oči?!“

Boris oseti da mu je košulja natopljena znojem. Nekakva groznica mu protrese telo.

Valentina zgrabi Borisa K. za pertlu, polete poput sablasnog tajfuna, razgolitivši satirske noge i odnese ga do Nekropole.

U staričinoj ruci stvori se lopata. Zakikota se i najpre tresnu lopatom Borisa po leđima i zadnjici, a potom ga izudara celog, uz ciku i razdragani kikot.

„Ponosna sam na svoja grobna mesta. Ni rimska im nisu ravna. Mora da je Konstantinu Rimskom žao što nije pogledao moje nacrte“, zamišljeno će baba Valentina dok se, s pola veštičje snage, obrušavala lopatom na sirotog Borisa, klikćući i grakćući kao crna vrana.

„A možda je on tu negde…“, reče, kriveći vrat čas ulevo, čas udesno.

Boris K. je kukao, jaukao, drao se, škripao zubima, cvileo, urlao, pevao Internacionalu. U jednom trenutku čak i zalajao od muke.

„Nemoguće! Lično sam dala Artura Konana Dojla na uspavljivanje. Ta knjiga nikad nije napisana!“

Boris K. oseti da se u staricu uvukao strah. Tad odluči: napasti milenijume strave koja se uvukla u staričin zločinački um, napasti besni um svim snagama, kao što demon napada čoveka snoviđenjima. Kako je mrzeo staricu! Više ju je mrzeo no što se bojao! Raščeličiti buktinju iznutra, ognjeni sistem razuma đavola koji je drži u životu od mezozoika, zbrisati sve štitove Princa Tame, otkriti malo, pulsirajuće jezgro u živcu i u njega nabiti kolac — kao viljušku u prekuvanog lososa. Tako je Boris rešio da povede staricu stazom ludila…

Nekropola, o čije se nepravilno raspoređene kamene blokove njegovo namučeno telo neprekidno odbijalo, podsećala je na ostatak ogromnog zdanja, ostatke iz doba antike, možda kakvog razrušenog grada. Iako je bilo mračno, mogla se naslutiti divovska površina.

„Odvešću te do grobnice broj 777, do mog druga, Josifa Flavija“, zareža baba. „Na samrti mi je, pored Nekropole, podario i zlatni verenički prsten s kamejom. Bio je zaljubljen u mene, kao Antonije u Kleopatru. Potrebno je vremena da se Nekropola obiđe, ali stići ćemo sve, dragi moj. Kako koji grob budem otvarala — samo za tvoje oči — videćeš neke od najbriljantnijih ljudi koji su hodali Zemljom. Prošetaju se oni i sad…“, zakikota se veštica. „Mislim da Josif nije tu. Verovatno je u šetnji“, zaključi, pošto se, kao okorela paganka, zdušno pomolila mračnim božanstvima. Boris K. shvati da se baba s pokopanim Rimljanima intimno druži.

Iz grudnjaka, koji joj se spustio sve pupka, baba izvadi bočicu s prahom i posu njime Borisa K. Ovaj izgubi kontrolu nad mišićima i poče poslušno, u transu, u stopu da je prati.

„Ovde je pokopan jedan moj bivši, komandant XVI i XIX legije i one… treće, sve tri izgubljene — prokonzul Germanije Publije Kvintilije Var. Očekujem i isporuku Marka Antonija, čija duša bdi iznad egipatske Alanje — lično mi je Kleopatra dala, napismeno, obećanje“. Baba se opet maši za grudnjak i odmota pergament koji je tu sklupčan našao utočište.

„Kaže da ju je izneverio i na onom svetu… Muškarci.“ Baba priđe grobu Josifa Flavija, u čijem produžetku behu tri zatrpane rake i lopata. Vetar dunu i zadiže joj haljine, otkrivši njene satirske noge, išarane obrnutim krstovima. Borisu K. pozli od prizora.

„U jednom od grobova nalazi se moje ludo ogledalo. Ukoliko otvoriš pogrešan grob, umrećeš istog časa. U suprotnom, desiće ti se nešto još gore.“

Boris K. otkopa prvi grob i nađe da je potopljen. Na površinu vode naglo ispliva naduveno telo. Bilo je sasvim dovoljno svetla da ugleda svoj lik s kacigom rimskog generala na glavi. Pored njega je ležao gladijus, koji je poluraspadnuti Boris K. držao nepokolebljivo u mišićavoj ruci.

Boris K. ispusti lopatu i zaplaka. Oseti da mu se bliži kraj, kad mu starica majčinskim pokretom na ramena položi smežurane ruke, s prstima kao pijavicama povijenim unazad, i toplo reče:

„Samo sam se zezala. Nećeš još umreti. De, de, pokušaj još jednom. Ne da Valentina da se igra tako brzo završi, gde je tu naslada, a gde užitak?“

Boris K. nastavi da kopa i iskopa još jednog lažnog Borisa K, u kostimu princeze Teodore. Baba se zaceni od smeha i procedi da mu haljine dobro stoje.

„Ajde de, oprostiću ti i ovog puta, samo zato što imaš dobre noge. Pokušaj još jednom. Nema da omaneš“. Nekropolom se razli najjeziviji smeh koji je Boris K. ikad čuo — spoj cviljenja Baskervilskog psa, režanja Godzile i plača bebe. Boris se lati lopate i uz uzdah nastavi. Zagaca u vodu do struka. Boreći se za vazduh, začaran čarobnim prahom, nije mogao da prestane da kopa. Baba, želeći da učvrsti čini, u zanosu zapeva:

Kišo kišo
padaj jače
Nek’ iz groba duša skače
Kišo kišo speri šljam
tiri riri
tara dam.

Utom zagrme, i iz oblaka se na Nekropolu sruči gusta, siva kiša. Valentina ciknu od sreće i zaplesa veštičje kolo oko iskopanog groba. Dok su mu se suze i znoj mešali s blatom i grobnom vodom koja je lagano spirala čarobni prah, Boris K, u strahu da će ga voda potopiti, zapeva:

Povlači se vodo,
dolazi slobodo!

Čuvši magične reči, voda poče prvo da nadolazi, potopivši Borisa K. preko glave, skinuvši čaroban prah s njega, a potom da se povlači iz groba. Tako Boris K. zahvaljujući babinoj obrednoj pesmi, ostade živ.

Uz teški uzdah nastavi da kopa i izbacuje crnu zemlju. Dopre skoro do dna trećeg groba, kad udari o nešto tvrdo. Obrisa znoj s čela, kad ugleda svoj lik u ogledalu koje zasvetle sjajem hiljada sjedinjenih baklji. Lice mu poprimi sivu boju. Baba ga zgrabi za gušu i reče:

„Ti si mi petnaesti staklorezac ovog meseca. Dvojicu dovodim ovamo, prvog i petnaestog u mesecu. Država mi ne daje penziju, a privatni sektor hoće da me uništi i izjede živu. I to mene koja sam, zajedno s Julijem Cezarom, osmislila isti sektor u pripravnosti — kade posute ružinim laticama! Zato vas namamim na priču o ludom Ogledalu i ubijem, a država plaća troškove sahrane, potom istražuje, njuška, bavi se papirologijom, te na moj infostan, tačnije infobrvnaru, zaboravi…“, baba priča i steže Borisov vrat koščatim prstima.

Začu se škripa skeleta i Boris K. ugleda sve tri izgubljene Varove legije kako, ustavši iz okolnih, narušenih grobova, ponosno marširaju k njemu.

Istog trena, iz sveže iskopanog groba izlete senka nalik na Supermena, čvrsto stežući lopatu u ruci. Pre nego što je Boris K. shvatio šta se dešava, ugleda mrkog čoveka, iskeženih očnjaka, ali netaknutog uma, koji, pošto klepi babu po tintari, smirenim glasom reče Borisu K:

„Zakopala me je stara veštičara tek juče, ali se prevarila, misleći da sam mrtav. Ostavila mi je i staklorezački pribor i lopatu. Bio sam u pripravnosti, znajući da će na pun mesec dovesti novu žrtvu… O njoj se u staklorezačkoj profesiji mnogo govori. I ti bi to znao, Borise K. — za tebe je čula cela Fenomenopublika — da si redovno dolazio na sastanke Udruženja staklorezaca i majstora specijalizovanih za radove s klještima.“

Boris K. pomisli da je njegov spasilac ćaknut — a ko ne bi bio, živ zakopan u grobu — ali ipak reši da sasluša. Ni sam nije bio u mnogo boljem stanju.

„Baba mi je odala tajnu. Ludo ogledalo se ne nalazi kod groba Josifa Flavija. Time ona samo zavarava nevine žrtve.“

„A gde je?“

„Pođi sa mnom.“

Boris K. poslušno pođe.

Po mrklom mraku dvojica staklorezaca, sa lopatama na ramenima, gacaše preko plitko iskopanih grobova iz kojih su dopirali uzdasi leševa.

„Je l’ dišu?“, zabrinu se Boris K.

„Dišu, ali plitko“, ne obazirući se, kolega nastavi. Boris K. pomisli da kolegi nedostaje osećaj empatije za kolektiv.

Kao kopači zahvaćeni zlatnom groznicom, probijali su se vijugavim putevima Nekropole, načičkanim grobnicama, ispresecanim sveže utabanim grobovima iz kojih su virile i put ka slobodi tražile sive, glomazne šake neupokojenih i živozakopanih.

„Tamo kopaj!“, uzviknu Borisov kolega, pokazujući na grobnicu imperatora Valentijana, „kod one uvele breze. Tu se krije!“

Boris K. je ramenima kosio zrak, lopatom sklanjao ruke i noge leševa o čija se pomodrela stopala saplitao, otresao ruke koje su ga vukle za pertlu koju nikako da zaveže, kad začu užasnu škripu:

„Daj pertlu!“

Boris K. se najzad sažali i dodade najbližem pokojniku pertlu koja ga je toliko zanimala.

„Vare, komandante!“, uzviknu ovaj radosno. „Ni garota više nije ono što je bila! Idem da pridavim Marka Valentijana. Ma, ima da ga isečem kao parče sira!“

„Zašto, legionaru Tituse Liviuse? Jedino je njega baba Valentina sahranila s najkama. U noći punog meseca doneće nam sreću: pronaći ćemo ostatak — hmm… koji ono beše broj? — izgubljene legije.“

Tad se mrtvi pozdraviše i rešiše da otpočinu. Čekao ih je dug i naporan marš do kapije Nekropole gde je stajala baba s novim staklorescem.

„Možda to i nije pravo Ogledalo…“, Smit, Borisov kolega, prekinu novonastalu tišinu. „Jedini si u celoj republici koji nije platio članarinu u biblioteci. Čitao sam članak o tome. Ono, istina je da niko ne čita, ali… Ah, evo, stigosmo. Al’ nije to bitno, brajko. Čudi me da te se Valentina tek sad dočepala.“

„A čija je ovo grobnica?“

„Ne gledaj u grobnicu, već u grob pored. Primećuješ kako je mali, kao da počiva dete. Tako znamo gde se nalazi babino glavno oružje kojim ubija stakloresce voljene Republike. Zavidi im na penziji koju im država redovno plaća.“

„Ali, šta će besmrtnoj veštici penzija?“

Tako su Boris K. i Smit kopali i razgovarali do zore. Što su duže kopali, činilo se da nema kraja. Na dvestotom metru, Smit povika:

„Otkrio sam nešto!“ i zaprepašćen, ispusti lopatu.

„Zlatnu žilu?“, upita Boris K.

„Ma kakvu zlatnu žilu, zar ne vidiš da smo na pragu arheološkog otkrića koje nam može doneti besmrtnu slavu! Vojni logor!“

Pred njima se protezala kolona skeleta nabacanih na gomilu. Na pločici jednog vojnika bilo je ispisano ime Gordijana Trećeg.

„Mislim da smo kopali na pogrešnom mestu“, zaključi Smit, kad se najednom, usred gomile freski koje su krasile novootkrivenu metropolu mrtvih, u odori Eleonore Akvitanske pridiže mlada ženska pojava, zlaćane kose, ubledelog lika i progovori kristalnojasnim kontraaltom:

„Ne mučite se, mogu da izađem i sama. Ovde imam zanimljivo muško društvo.“

„A ja mislio da ti je samo crna zemlja smetala!“, sarkastično će Smit. Nagnu se ka Borisu K. i s pritvornim sažaljenjem reče:

„Nesrećnica. Da smo na površini paklene kugle po kojoj šetamo, ja bih joj sveže cveće dao.“

„Mislim da dama voli svenulo.“

„U svakom slučaju, nisam znao da toliko daleko, ovaj, duboko, idu te male nekrofilke!“, začudi se Smit. „Sad ću ja nju da odalamim lopatom. Skrnavi sveto mesto! Ko zna, možda je razbila Ogledalo.“

„Nemoj tako“, prekori ga Boris K. „Svako se dovija kako ume. Osim toga, možda je duboko sišla ne bi li se ogledala u njemu.“

Devojka se ljupko nasmeja ugledavši mrkog Smita i nasmešenog Borisa, izgaravljene i prljave u licu. Boris pruži ruke ne bi li je zagrlio. Ona se pomeri uz cvrkut:

„Kakav džentlmen! Džentlmen!“

S haljine od tila otrese poluraspadnute materije i raznorazne bakterije, nakloni se kopačima, raspriča se o tome da se najprirodnije potrebe neretko u grobu obavljaju, ali ne na način na koji je „zaključio ovaj paganin“, te da je duša Erosa upravo u pokajničkom odstupanju Tanatosa, a da bi se do Erosa stiglo, čovek mora katkad da se živ zakopa, što upravo s njom beše slučaj.

„Ja sam babina zarobljenica. Ogledalo je moj verenik koji me je ostavio pred oltarom još u petnaestom veku. Zato hvala, momci, što ste me otkopali“, reče, zgrabi Ogledalo i, kikoćući se, pobeže ka izlazu iz Nekropole.

„Jesam li rekao da je upravo ogledanje bila njena motivacija da se zakopa živa?“, pronicljivo će Boris K.

„Pogledaj je! Ona stari!“; viknu Smit i izvadi uže iz torbe. „Nije to nikakvo začarano devojče, to je baba!“

„Tako je!“, jauknu Boris K.

Izađoše, zaboravivši na rimske legije iz iskopanog groba, tako da slava otkrivanja Viminacijuma pripade novim staklorescima koji su došli da „poprave babino ogledalo“.

Kad se ispeše, Boris K. reče: „Pitaćemo Varove legije, da odmarširamo s njima.“

Boris K. se isprsi pred Publijem Kvintiliijem, koji je preko poluraspadnutog lica nosio fotošopiranu sliku upokojenog Bin Ladena, i predstavi mu se kao „proslavljeni ratni heroj i komunistički omladinac“ na šta Publijeve slepe oči poprimiše boju proletarijata. Sa setom se Boris K. pred rimskim govornikom prisećao slavnih dana kada je, s praznom konzervom u levoj ruci, kao prekaljeni vezista i prvoborac na zadatku izviđača borbene gerile lutao šumama i gorama, efikasno locirajući neprijateljske snage.

„Jedina mi je mana bila ta što sam stalno bio gladan. Poznato je, druže komandire kako može da se smrša u borbi“, uz duboki uzdah, poveri se Boris K. skeletu. Publije pruži ruke k njemu.

„Tertiam legionem perdit!“ Spremno povika Smit i pokaza u pravcu šume: „Ibis ibo monte!“

Smit je objasnio Borisu kako je, gledajući „Isterivača đavola“, naučio latinski jezik i osmislio način na koji će ih zombiji prevesti preko brda i dolina. Lukav plan: pozamašne vojne snage zombija, koje su kao senke tumarale nepreglednim šumama, imale su da vode Borisa K. i Smita preko razlistalih gora, dubokih kanjona i gorostasnih planina.

„Bitno je da stignemo do izlaska sunca“, inteligentno je zaključio Smit. Boris K. je sa setom u očima govorio Publiju Kvintiliju (a Smit prevodio) kako je bio najbolji vezista i prvoborac Četvrte nacionalne divizije i Pete fenomenopubličke armade.

„Zahvaljujući zaslugama u ratu, postao sam član kluba Penzionisanih radio vezista i član kluba Radio amatera“, niz prašnjavo lice Borisa K. skotrlja se jedna bojažljiva suza. „Sećam se napada na Berlin…“

Zombiji behu toliko zanešeni pričama iz krvavog vrtloga rata da ispratiše kopače do same kapije Fenomenopublike.

„Berlin…“, mrmljao je Publije Kvintilije kad ču glas jednog od legionara.

„Ubi nostra legions?“

U tom trenu granu sunce i sprži dve Varove legije. Baba Valentina je, s druge strane brda, ogorčeno posmatrala odsjaj daleke vatre.

Advertisements
Ovaj unos je objavljen pod Književnost, Priče, Proza. Zabeležite stalnu vezu.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s