Stevan Šarčević: RX5

488a05a519dff12b79165fcbca300e95

Svaka priča ima svoj početak i kraj, ali je ponekad đavolski teško proceniti gde se oni tačno nalaze. U sobi je ledeno, ali nemam volje da potpalim vatru. Čemu? Neprestano se izležavam uvijen u dva ćebeta i buljim u prepunu pepeljaru, musavo prozorče i gomilu praznih flaša po patosu.

Treći je dan kako sam se odvojio od supruge. To je jedini način da je spasem, jer osećam da je RX5 sve bliže. Kako ga ne bih osećao? Pa moje je dete, jedino koje sam ikada imao. U početku me nije bilo briga, ali sad, ovako zatvoren, sve češće razmišljam o onome što se desilo.

Kako vreme prolazi sve sam sigurniji da nisi ti bila ta koja je aktivirala RX5. Suviše si bila pogubljena da bi se toga setila. Ko je to mogao učiniti? Tvoj muž? Ljubavnik? Neko od tvoje dece? Oduvek si bila okružena gubitnicima gladnim para. Verovatno je neko od njih pomislio da može izvući novac iz njega.

Znaš Mikac šta se pitam dok ga čekam? Kad je naša priča počela? Od našeg prvog, strogo poslovnog, telefonskog razgovora? Ili od trenutka kad sam te prvi put ugledao tako žgoljavu i rastrčanu po onom bednom štandu na sajmu elektronike?

Ne mala, ne. Za sve je kriva ona prezentacija bogu iza nogu kad si sedela pokraj mene. Kad sam se posvađao sa tvojim šefom, jer je rekao da si se vucarala po sajamskom štandu. Onda sam se zagledao u tebe i prvi put posle dvadeset godina vernosti poželeo da prevarim ženu. Za sve si ti kriva. Ti i taj tvoj lažni osmeh!

Bilo je to vreme kad sam već predugo bio izolovan u svome malom carstvu. Pomalo sam vodio radnju, pomalo se bavio projektovanjem uređaja i brinuo o domaćinstvu. Bio je to dobar život.

Onda su stvari iznenada počele da se ruše. Majka je obolela od tumora na mozgu i umrla mi je na rukama svega dve nedelje kasnije. Potom sam izgubio sudski spor zbog nekog nevažnog papirića, iako su svi svedoci tvrdili da sam u pravu. Bogatstvo sam izgubio, mala. Nije mnogo prošlo, a supruzi se duševno stanje pogoršalo.

Bolnica, terapija…

Nije više bila sposobna ni za šta. Čak ni normalan razgovor više nismo vodili. Kako seks izgleda, gotovo sam već bio i zaboravio.

A onda se desilo nešto neobično. Dobro, ne baš neobično, ali drugačije. Bio sam deo projektantskih timova i ranije, ali tada je to bio samostalni projekat.

Lazarević – Stevanović SIS14!

Što? Lazarević je bio tvoj poslodavac, ujedno i čovek koji je finansirao projekat. Šta fali što se i njegovo ime našlo u nazivu glupe sprave za skupljanje kerećih kakica?

Eeej! Robot! Naslovljen mojim imenom! Ma koliko to besmislen uređaj bio, ja sam ga napravio.

Bilo je to vreme nemira. Predugo je prošlo kako nisam odlazio od kuće. Nisam baš siguran šta se sa mnom stvarno dešavalo, samo znam da sam morao izaći među ljude ili ću poludeti. Tako sam se tog vrelog jesenjeg dana našao na sajmu da promovišem svoj besmisleni uređaj.

Sluđen, zbunjen, uplašen.

I tamo sam te prvi put ugledao, ludo jedna. Imao sam već pedeset godina, a ti tek nešto manje.

I ko zna? Možda bi sve to bezazleno prošlo i bilo zaboravljeno da nije bilo interneta i naših razgovora preko fejsa. Tek sam te tada počeo razaznavati.

Ispričala si mi tužnu priču o sopstvenoj fabrici i uspehu. Velikom uspehu koji si na sopstvenim leđima iznela i koji te je koštao živčanog sloma. Ispričala si mi i kako ti je muž sve rasprodao dok si bila skleptana u ludari, zatvorio firmu i pare sjebao sa drugom. Primila si ga nazad dve godine kasnije. Tako si govorila. Rekla si i to da se ništa nije promenilo kad se vratio. Varao te je, lagao, ništa zarađivao. Tvrdila si da donosiš sav novac u kuću i hraniš troje dece.

Nikad te nisam pitao kako zarađuješ. Znam samo da si rekla da si se tucala sa gazdom firme u kojoj radiš. Pričala si da je kilav ljubavnik i da mu je đoka mali.

Znaš šta mi je nejasno? Jesam li te ja nagovorio da ostaviš tog jebivetra i otvoriš sopstvenu firmu, ili je to bila tvoja odluka? Kako god, dok smo se nas dvoje muvali, tvoj je gazda odradio i sledeći moj projekat i zajebao me. Nikad nikom nisam oprostio pare, osim tebi, ali to je bilo kasnije i bilo je mnogo razloga za to.

Ne znam da li si i ranije bila onakva kakva kao kada sam te upoznao, ili te je na takvo ponašanje navelo moje prisustvo. Tek, počela si da sanjaš. Sanjarila si o sopstvenoj proizvodnji i novom uspehu. Rekao sam ti sve o planovima za RX3. O njegovom nuklearnom srcu kakvo još niko nije napravio. Oduševila si se. Obećala si mi da će to biti prva stvar koju ćeš načiniti.

Nikad ti nisam rekao da mikro reaktor nije baš u potpunosti moje delo. Zdipio sam nedovršeni projekat u vreme dok sam služio u tehničkoj službi. Naknadno sam ga dovršio. Nedovoljno dobro, kako se kasnije pokazalo.

Ispričao sam ti sve i o skeneru, nacrtu koji sam dvadeset godina razvijao. Ti si bila jedina koja mi nije prebacivala kršenje zakona robotike i izostavila podučavanje o inteligenciji kao procesu savlađivanja informacija. Naprotiv, bila si prezadovoljna idejom. Gonila si me uporno da završim nacrt. Po svaku cenu si htela da ga imaš. Oduvek si želela da rušiš zidove, pa makar i glavu razbila.

O mala, da sam samo znao kuda to vodi.

Satima smo četovali. Sedeo sam po čitav dan za računarom i mazili smo se rečima. Drkao sam nad tastaturom zbog tebe. Sanjario o tebi.

Znaš, morao sam bolje razmisliti kad si prvi put od mene tražila novac. Ispričala si mi neku glupu priču namenjenu budaletinama poput mene i isterala svoje.

Vidiš, znao sam da me lažeš, ali sam se najednom osećao moćnim i mladim. Četiri je sata putovanja bilo do tebe. Došao sam sa jebenim parama i kupio nekoliko papreno skupih sati s tobom. Tada sam te prvi put poljubio.

Posle si došla na svečano otvaranje mog preuređenog dućana. Dok su se gosti posvuda muvali mi smo se ljubili iza pulta, uz opasnost da mi svaki čas supruga bane.KAKO KAD JE UMRLA?

Nije me bilo briga.

Put ka paklu već je bio otškrinut, samo je bilo pitanje trenutka kad ćemo se njime otisnuti. Sećam se one naše prepiske pre no što sam došao da sredimo papirologiju za naš projekat. Jednostavno si me pitala želim li da rezervišeš sobu za nas dvoje. Tako bezazleno pitanje, a toliko je greha bilo u njemu! Stomak mi se grčio i ruke su drhtale dok sam otkucavao „hoću”.

Nikad neću zaboraviti tvoj pogled ranjene srne kad sam prvi put ušao u tebe. Šta god da se kasnije desilo, znam da si me tog trenutka volela.

Nedugo potom počeli smo s radovima. Sećaš se kako smo ih finansirali? Odradili smo projekat za onog tipa što se vozao jahtama i mercedesom i tako zaradili za ulaganja. Čak te je jednom i dovezao do mene.

Onda se sve zakovitlalo. Počeo sam da lažem ženu kako moram da obilazim proizvodnju najmanje dva puta mesečno. Redovno sam ti dolazio, ali u fabriku me nikad nisi odvela. Provodili bismo dan i noć u nekoj smešnoj sobici sa okruglim krevetom i voleli se od jutra do sutra.

Svaki put je bilo isto. Čim bismo ušli, počela bi da brbljaš i ne bi prestala sve dok te ne bih poljubio. Onda bi ti se oči raširile i prešli bismo na krevet.

Nikad te nisam video srećniju. Radila si i volela kao sumanuta. U stvari, nikad ni u čemu nisi znala za granicu. Što je još gore, nikad nisi umela da ćutiš. Svima si pričala kako se volimo, uključujući tu i svog oca i sina. Sećam se kako si mi jednom bukvalno sedela u krilu kad je na prezentaciju upao tvoj muž. Nije te bilo briga. A ni mene.

Pa opet, koliko god ta ljubav bila iskrena, oboje smo se vraćali svojim porodicama. Nekako se to podrazumevalo. Bar je meni tako delovalo.

U međuvremenu je RX3 bio završen i dadosmo ga u promet. E, vidiš, to je bio početak propasti, jer je prokleta mašina bila radioaktivna. Inspekcija je procenila da je omotač mikro reaktora preslab. Na sve smo računali, samo ne na to da će RX3 biti povučen iz prodaje.

Neko vreme si se dobro držala, a onda su tvoje poruke počele bivati sve kraće i gorče, da bi mi najzad rekla da ti porodica prebacuje kako ne donosiš novac. A onda si jednostavno nestala.

Do mene su dopirale glasine o tebi: te si stalno pijana, te si dužna na sve strane, te živiš kod ljubavnika. Ludeo sam zbog tebe.

Tada sam prvi put pomislio da je sa nama gotovo.

Da bih te zaboravio vratio sam se izradi prototipa robota čiji će mikroprocesor biti osposobljen skenerom. Nisam baš mnogo mašte upotrebio kad sam ga krstio kao RX5. Japanci su već odavno usavršili mehaniku androida i taj deo nije bila nikakva novost. Ono što nisu znali smislio sam ja. Umesto da punim čip informacijama, jednostavno sam skenirao sopstveni mozak i iskopirao ga u mikroprocesor. Bilo je mnogo jednostavnije no što bi se reklo na prvi pogled. Trebalo se samo setiti. Prvobitna ideja je bila da stari ljudi ubace svoj mozak u androida. Put do besmrtnosti. Mogućnost da porodica ne izgubi dragog rođaka.

Kad sam se već pomirio da te više nemam i donekle povratio mir, najednom si se ponovo pojavila na mreži. Tek tako, niotkud. Radila si projekat za nekog iseljenika i trebao sam ti.

O Mikac, Mikac, zar si morala ponovo potpaliti gotovo usahli plamen? Rekla si da me voliš i želiš, da si u govnima, da te ukućani ponižavaju i ne možeš više sa njima. Trebao ti je novac i dao sam ti ga. Nisu mi bila bitna tvoja opravdanja.

Jednostavno sam ti ga dao.

Pričala si da si kod drugarice, da ti je tamo lepo i verovao sam ti. Oduvek si umela lagati najlepše na svetu.

Znaš, Mikac, zamrzeo sam te kad si ponovo nestala. Opet su mi svašta pričali o tebi i znao sam da si lagala. Prokleta bila.

Znao sam, a nisam mogao prestati da čeznem za tobom.

Tvoja pojavljivanja i nestajanja su se smenjivala. Ponekad bismo uspeli čak i da ugovorimo sastanak. Doletao bih kao bez glave da provedem dan sa tobom.

Znaš, možda sam prvi put i poverovao da si pala niz stepenice. Možda čak i onda kad si rekla da si izgubila svest i udarila glavom o sto. Ali duboko u sebi sam znao da nešto skrivaš. Kad god bi se sreli bila si prepuna modrica. Ćutao sam, ali sam znao da te neko redovno bije.

E, Mikac, Mikac, šta si to uradila?

Misliš da ne znam da te je najbolja prijateljica ucenila kad si promenila priču? Kučka je sve znala, ali mi ništa nije govorila dok sam još mogao da te spasem.

Nije taj tip bio tvoj školski drugar, nego si ga pijana upoznala u kafani. Nisi ti odrađivala stanarinu, nego si živela s njime. Sve sam znao Mikac, samo sam ćutao.

A onda si mi rekla za tumor. RX3 je zračio i ko zna koliko si vremena provela nad ubistvenim srcima mašine. Nad tim prokletim stvarima koje sam JA zajebao.

Bila si moj greh, malena. To je ono što nije dozvoljavalo da te napustim. Kad sam sledeći put došao, doneo sam sa sobom i prototip RX5. Mašinu s kopijom sopstvenog mozga. Želeo sam da imaš nekoga ko bi te štitio. Samo si se nasmešila i rekla da ćeš ga ostaviti u magacin za neka bolja vremena. Potom smo se voleli.

Neko vreme je sve bilo u redu. Čak si počela i da planiraš proizvodnju. Zamenu defektnog mikro reaktora novim, ispravnim. A onda si iznenada rekla da te je muž pretukao. Da ti je slomio nos i oplavio oko. Nedugo potom si nestala sa NET-a. Ni na telefon se nisi javljala. Ništa o tebi nisam znao.

Vreme je prolazilo i ponovo sam poverovao da je našoj ljubavi došao kraj.

Činilo se tako sve dok me nisi iznenada nazvala. Nemaš internet, rekla si.

Morao sam te videti i došao sam ponovo.

Ljubili smo se i mazili, ali nisi dozvolila da te volim. Čak ni da te svučem. Sve vreme si ponavljala „Boli me“, a kad sam odlazio ispratila si me rečima „Znaš da ću plakati kad budeš otišao“.

Žao mi je što te noći nisam strgao odeću sa tebe. Sad znam da si krila modrice i povrede.

Posle sam počeo da te zivkam. Po tri, četri puta dnevno. Satima smo razgovarali. Prokleta bila, taj tip je uvek bio pored tebe. Mešao nam se u razgovore, slušao sam ga kako urla na tebe. Sećam se da si mi jednom rekla da te je budio kako bi ti pokazao kaiš koji je kupio. Slutio sam za šta će mu služiti taj prokleti kaiš.

Sto puta sam želeo da prekinem, ali ti si uporno insistirala na tome da te zovem. Milion puta sam pitao zašto to želiš kad živiš sa njime, uvek bi odgovarala isto: „Volim te“.

Molio sam te da odeš kod lekara, uporno si odbijala. Sate sam trošio ubeđujući te da uzmeš lekove, ali ni to nisi htela.

Onda si najednom zatražila novac za lekove, lažljivice mala.

Sve si na rakiju projebala.

O, mala, mala, kako sam glup bio. Bog neka mi oprosti.

A onda više nisam mogao da izdržim. Patio sam i umirao, ali tvoj broj više nisam okretao. Hteo sam da verujem da je to kraj. Mislim da si želela da umreš.

Život je tekao dalje.

***

Iz misli me trza novi impuls interferencije. RX5 je negde u blizini. Stigao je! Strah je sve bleđi i pomišljam da bi zaista trebalo da založim. Ledeno je ovde.

***

Znaš, bilo je to vreme kad mi se činilo da bi trebalo da posetim psihijatra. Komešanje u glavi je najpre bilo nejasno, potom se sve više izoštravalo. Viđao sam slike koje nisam mogao videti, čuo glasove koje nisam smeo čuti. U početku sam mislio da ludim, a onda sam shvatio da prenos ličnosti u procesor ima nepredviđene posledice.

Interferenciju.

Najzad sam shvatio da su moje uobrazilje nastale tako što je neko pokrenuo RX5.

U početku je to bila samo pretpostavka.

***

Te sam večeri rastreseno buljio u večernji dnevnik. Pažnju mi je najednom privukao snimak tvoje fabrike. Gotovo sam pao sa stolice kad sam najzad kroz glavu propustio ono što je spiker govorio.

Našli su te tamo, na smrt isprebijanu. Policija je pretpostavljala da je u pitanju pljačka, ali ja sam znao da greše. Mislio sam da ćeš umreti od raka, ali ti si odabrala kraći put.

Te sam te noći oplakao i napio se kao majka. Mamurno jutro i bol u glavi su me sprečili da odmah razaznam talase mržnje koji su dopirali od mojeg drugog JA.

RX5 je divljao.

A onda sam uključio televizor.

Svaki je kanal bio preplavljen jednom te istom vešću. Robot ubica je na slobodi! Policija i armija su u pripravnosti, ali zver uspešno izbegava poteru. Dva je ubistva već počinio.

I pre no što sam čuo ko su žrtve, sve sam znao. RX5 je počeo da se sveti. Tvoj muž i tvoj ljubavnik su odsvirali svoje. Nikad nisam bio siguran ko te je od njih dvojice tukao, ali sam znao da su obojica bili krivi za tvoj udes. A znao sam i ono što policija nije znala.

Znao sam ko je sledeća žrtva.

Jer RX5 je moj odraz u ogledalu, rukavica izvrnuta sa moje ruke. Imao je moje uspomene, moja saznanja i moje osećaje. Sam sam mu ih utisnuo. Neće stati dok ne osveti svoju ljubav, a voleli smo istu ženu.

RX5 zna sve što znam i ja.

Zna on dobro ko te je oterao u smrt. Poznaje moje uspomene i seća se kako sam te naveo da ostaviš posao zbog neizvesne samostalnosti i kako sam ti pričao da volim istovetno i suprugu i tebe. Zna on koliko sam bio rezervisan kad si dolazila kod mene, samo da se glasine ne bi širile i kako sam se baškario u tvom gradu. Zna koliko sam ti tuge stvorio. Zbog mene si razjebala porodicu, zbog mene si se bacila u naručje onom siledžiji, zbog moje neozbiljnosti u konstrukciji mikro reaktora si se razbolela. Zna on dobro da sam ja taj koji te je ubio i neće mi to oprostiti.

***

O bože, kako je ovde hladno, pomišljam dok osluškujem teške korake što se uspinju stepeništem i znam da je to RX5. Začudo, straha više nema. Ustajem, otvaram vrata i izlazim u hodnik. Palim cigaretu posmatrajući tamnog anđela kako se primiče. Njegove mehaničke ruke će mi pokazati put do tebe.

Osmehujem se.

U paklu je makar fino toplo, ako ništa drugo…

Advertisements
Ovaj unos je objavljen pod Književnost, Priče, Proza. Zabeležite stalnu vezu.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s