Bajka naroda YU: ČELIČNI ČOVEK DŽO MAGARAC

1400308574-iron-man

U gradu Pitsburgu, gde plamenovi iz stalno užarenih visokih peći noću boje nebo crvenom svetlošću i gde visoki dimnjaci topionica i čeličana izbacuju visoko u vazduh dim i milione varnica, ljudi neće nikada zaboraviti Džoa Magarca, velikot čeličnog čoveka. I danas se mogu čuti radnici kako otvorena srca, toplo i sa divljenjem govore o velikom junaku i najboljem radniku koji je ikada topio gvožđe.

Ponekad predvodnik grupe radnika koji rade na jednoj peći kaže:

—         Dobro je, momci, dobru ste vatru napravili, ali nije ni prineti onoj koju je raspaljivao Džo.

Kod peći za topljenje priča se ponavlja. Visoki i snažni ljudi u isprljanim i nagorelim radničkim odelima, koji pune peći gvozdenom rudom, krečnjakom i koksom, vole da slušaju i govore o Džou Magarcu.

—         On je sam bio jedna topionica. Bio je džin koji je mogao da dodirne tečno gvožđe, a da se ne opeče. Čak je golim rukama odvajao odlivke.

—         Kakav je to bio čovek! — govore ljudi u livnici dok nadgledaju mašine i pritiskaju razne poluge da bi se belo, tečno gvožđe pretvorilo u nesalomljive čelične grede za oblakodere. Njemu nije bila potrebna presa. Pravio je čelične držače za vreme odmora, igrajući se, i to golim rukama.

— Niko sada ne pravi čelik kakav je pravio Džo, i nigde više nema takvog čoveka — govore s tugom najstariji radnici u noćnoj smeni.

– Njegovo vreme je bilo doba džinova i pravih junaka — govore radnici, vadeći u ponoć svoje užine, debele sendviče s mesom, i jedući u svetlosti Besemerovih konvertera.

Ponekad, ako se posao odvija kako treba, jedan od mnogih mladih Meštrovića, livaca, prekida posao i počinje da priča, a svi ga rado slušaju. On priča o danima kada je njihov deda, veliki Stiv Meštrović, radio pored Džoa Magarca, koji je stajao pred otvorenim vratima peći broj 7.

Veliki Stiv Meštrović došao je iz jedne daleke evropske zemlje pre vrlo mnogo todina. U svojoj dalekoj zemlji na Balkanu pravio je čelik, ali bio je tako dobar radnik da za njega nijedna čeličana nije bila dovoljno velika. Zato je i došao u Pitsburg. Vrlo brzo je dobio da radi na otvorenom ognjištu i, kako je bio odličan radnik, zarađivao je dobro, pa je kupio malu i lepu drvenu kuću u blizini železare. Potom je poslao pismo i novac svojoj verenici u daleku domovinu, i ona je došla, vesela i beskrajno dobra. Osnovali su porodicu i uspeli da dobro odgaje svoju mnogobrojnu decu. Imali su devetoricu sinova, kršnih momaka, tako dobrih radnika da se nije znalo ko je od koga bolji, i jednu izvanredno lepu kćer, dugih zlatnih pletenica, koja se zvala Meri. Meštrovićeva deca su rasla dok je ocu sedela kosa. Sinovi su jedan za drugim našli zaposlenje u železari, a Meri je izrasla u divnu devojku, najlepšu u Čelikgradu, naseobini pitsburških radnika.

Kada je Meri Meštrović nalunila osamnaest godina, Veliki Stiv je priredio piknik. Niko u Čelikgradu ne može da zaboravi taj dan. I niko ga neće zaboraviti iz dva razlota: prvo zato što se tog dana udala Meri, a potom zato što se tog dana prvi put među ljudima pojavio Džo Magarac, džin načinjen od čelika.

Kada je jednog vrućeg avgustovskog jutra Stiv Maštrović, vraćajući se iz noćne smene, sreo na ulazu u železaru svoje drugove, reče im:

—         Iduće nedelje moja Meri će napuniti osamnaest godina. I znate li šta će se tog dana desiti?

—         Valjda će tvoja žena ispeći kolača i pita, pa ćemo prisustvovati maloj zabavi, zar ne? — upitaše ljudi.

—         Maloj zabavi? — reče prezrivo Stiv. — Za kakvog me vi smatrate? Iduće nedelje ću prirediti piknik kakav ne pamti čitav Pitsburg. Uštedeo sam za taj dan dvesta dolara i sve ću tada da potrošim. Iznajmio sam igralište za bejzbol, i hoću da dođu svi moji prijatelji. Sve je besplatno. Biće hladnog piva i dosta limunade i jela koliko ko može da pojede. Ispeći ćemo šunke i kobasica onako kako to čine u našoj dalekoj domovini. Zato vas sve pozivam — završi Stiv, smešeći se i namigujući.

—         Hvala, Stive, sigurno ćemo doći — rekoše počastvovani ljudi. — Ni za šta na svetu ne bismo propustili tvoj piknik. Da nećeš možda izabrati muža za svoju Meri?

—         Možda i hoću — reče Stiv. — Meri je već odrasla devojka i, bogme, vrlo je lepa. Voleo bih da se veri s kakvim dobrim čovekom koji ima dobar posao u železari i koji je primeran radnik.

—         Čuj, Stive, — reče Pet Pusik — znaš da ja želim da se oženim s Meri. Više puta sam te pitao smem li da te zamolim za njenu ruku. Ja imam vrlo dobar posao i mislim da nisam rđav čovek.

—         Znam, Pete — odgovori Stiv Meštrović. – Ti jesi dobar radnik. Možda si najbolji među mladima. Znam da voliš Meri i ona nije ravnodušna prema tebi. Znam da hoćeš da se oženiš njome, ali to hoće i Eli Stanoski i stotinu drugih mladića koji svi imaju dobar posao i koji su svi dobri radnici. Kaži pošteno, kako da rešim ko je od vas najbolji?

Niko nije umeo da mu odgovori. Pet Pusik je gledao u zemlju, a Stiv nastavi:

—         Uzgred budi rečeno, moja Meri je vrlo dobra i fina devojka i sigurno je najlepša u Čelikgradu. Ona treba da dobije veoma dobrot muža. Čovek koji se njome oženi mora biti izvanredno jak i izvanredno pošten. Nijedan slabić koji nije u stanju da osam sati stoji pored visoke peći ne može ni sanjati da dobije Meri za ženu. Pošteno da vam kažem, Meri će dobiti za ženu čovek koji je jači od mene samoga, a ja ću tog čoveka uskoro naći.

Sada su ljudi bili sigurni da će sledeće nedelje, za vreme velikog piknika, Stiv Meštrović na neki način naći muža za Meri. Zato su se rešili da spreme bogate poklone za kćer svog najboljeg prijatelja.

Stiv Meštoović je u međuvremenu nastavio da govori, prethodno se isprsivši i pokazavši ovoje mišice, tvrde i debele kao kablovi za mostove.

—         Ne treba da vam pričam koliko sam snažan — govorio je on. — Možete da pitate u svakoj čeličani duž reke. Od Džonstauna do Vilinga, svuda gde se topi gvožđe, ljudi kažu da je Stiv Meštrović najjači čovek koji je ikada pravio čelične odlivke.

– Tačno je, Stive, ti si veoma jak čovek rekoše neki. — Ali kako misliš da odabereš muža za Meri? Hajde, priznaj, jer smo sigurni da ćeš to učiniti u nedelju. Samo, znaj da nećeš naći čoveka koji je snažniji od tebe.

—         Imam ja veoma dobar plan — reče Stiv, izlazeći na kapiju železare i mašući svojom torbom za užinu. Video je da su ljudi prozreli njegov plan, pa dodade: — Dođite u nedelju, i videćete. Naći ću najboljeg muža za svoju Meri.

Sledeće nedelje svi Stivovi prijatelji sakupiše se na igralištu za bejzbol, koje je bilo na samoj obali reke. Bili su obukli svoja svečana odela i bele košulje, a mladići koji su želeli ruku Meri Meštrović bili su uredili svoje brkove i pažljivo očešljali kosu. Kako su to bili lepi, veliki, snažni momci! Besprekorno odeveni, u belim košuljama i s novim slamnim šeširima, izazivali su divljenje devojaka, koje oni nisu ni gledali pošto su svi želeli za ženu lepu Meri. Mnogi su u džepovima sakrivali lepo zlatno prstenje kupljeno u radnji koja je snabdevala skoro čitav Čelikgrad i u kojoj se moglo svašta kupiti.

Stiv Meštrović je, naravno, došao prvi na igralište. I on je, razume se, bio odeven u svoje najbolje odelo. Pušio je dugačku i debelu cigaru, koju je kupovao samo na veliki praznik ili u izuzetno svečanoj prilici, i učtivo skidao šešir pred ovakim tek prispelim gostom.

— Dobar dan, Horki — govorio je. — Kako tvota beba? A tu je i Stanislav! Zdravo, Stane, šta radiš?

Kako je koji gost pristizao, Stiv ga je vodio do nekog od stolova koji su se ugibali pod obiljem hrane i pića. Stolove je još rano ujutro bila postavila Stivova žena, a devetorica njenih sinova, mladih Meštrovića, stalno su jednim iznajmljenim kamionom dovlačila čitave gomile hrane, burad piva i kazane pune limunade.

Stiv je svima govorio:

—         Jedite dosta, prijatelji. A naročito vi, mladići; vama će danas biti potrebno puno snage.

Ljudi su ga poslušali, a osobito mladići, koji se kao vuci oboriše na čitava brda pržene šunke, kobasica, kiselog kupusa, sočnih paprika, usoljenog mesa i lisnatih pita, koje su majka Meštrović i Meri pekle čitavu prošlu noć. Ovu bogatu i neobično ukusnu hranu zalivali su desetinama litara limunade, piva i soda-vode. Potom su mladići otišli da razgovaraju s Meri, a stariji ljudi su se okupili oko Stiva da porazgovaraju o svojim brigama.

Na malom daščanom podijumu, kao na kakvoj niskoj pozornici, sedela je Meri Meštrović, obučena u lepu belu haljinu i iskićena crvenim, belim i plavim trakama, kao što su se kitile neveste u dalekoj domovini Stiva Meštrovića. Bila je okružena velikom grupom odabranih momaka. Ta je devojka bila lepa kao neka kraljica ili vila. Imala je krupne, okrugle i plave oči, kao od kineskog porcelana. Koža joj je bila bela kao mesečina, a lep i ljubazan osmejak otkrivao je niz belih i blistavih zuba. Preko ramena bila je prebacila dugački čipkani šal koji je još vrlo davno napravila njena baka, daleko u staroj domovini. Meri se smejala kao prolećno sunce, a kada je njen otac stao na podijum, pljesnuo rukama i počeo da govori, njeni obrazi planuše rumenilom i ona obori pogled na zemlju. Bila je vrlo uzbuđena.

—         Dragi moji prijatelji, — govorio je Stiv Meštrović — vi svi znate da je moja kći Meri danas napunila osamnaest godina i već ste naslutili zašto sam vas ovde okupio. Meri je lepa devojka i zato joj je potreban primeran muž. Dosta mladića je dolazilo k meni i molilo za ruku moje kćeri, govoreći: „Ja imam dobar posao u železari i nisam rđav radnik. Radim vredno i lepo zarađujem. Zašto mi ne bi dao ruku svoje kćeri?“ Pošto su mnogi mladići to rekli, a kako ja nisam siguran koji je od njih najbolji, govorio sam svakom od njih: „Mladiću, ako hoćeš ruku moje kćeri, moraš biti izvanredan radnik i neobinno snažan čovek, čak jači od mene. Moraš biti jedan od najjačih ljudi u svim železarama duž reke.“ A sada vam svima kažem da su mi ta pitanja i odgovori dosadili. Rešio sam da nađem najsnažnijeg čoveka u svim železarama; zato sam vas ovde okupio, i čovek koga budem izabrao biće muž moje kćeri.

—         Kako misliš da ga nađeš, Stive? — upita jedan mladić.

—         Vrlo prosto — odgovori Stiv Meštrović. Pozva svoje sinove i naredi im da doteraju kamion sa tri džinovske i neobično teške osovine za lokomotive.

Dok su Meštrovićevi sinovi dovozili kamion i istovarivali osovine, koje su mogle da posluže kao teški tegovi, Meri Meštrović se osmehivala i tako bodrila Peta Pusika. Volela ga je i nadala se da će on pobediti. Želela je da se uda za tog lepog mladića, koji je bio odličan radnik i irimeran čovek, ali bila je veoma poslušna i tako strogo vaspitana da joj nije na pamet padalo da ne posluša svog oca.

Bilo je potrebno mnogo ljuci da se osovine snesu s kamiona. One još nisu bile gotove osovine s točkovima, već samo debele čelične šipke s velikim komadima nebrušenog gvožđa na krajevima. Najmanja osovina bila je teška sto sedamdeset pet kilograma, a srednja je težila četvt tone. Treća je bila najveća i teška pola tone.

– Sada — reče Stiv Meštrović — neka svaki mladić koji želi moju kćer za ženu istupi i priđe ovamo.

Veliki broj mladića istupi iz gomile gostiju i posmatrača i pope se na podijum. Prvi je bio Pet Pusik, koji je gledao Meri s ogromnom ljubavlju. Potom se na podijum popeše Eli Stanoski i više drugih mladića iz pitsburških železara. Bilo je čak i nekoliko ljudi iz drugih gradova duž reke Monongehel, iz Džonstauna i Houmsteda. Meri Meštrović je bila najlepša devojka u Čelikgradu, a to je značilo da je bar među najlepšim devojkama na svetu.

—         Vrlo dobro — reče Stiv. — Sada ćemo videti ko je najjači i ko će biti muž moje kćeri. Prvo svako mora da podigne i drži dok ja izbrojim do deset ovaj najmanji i najlakši teg, ovaj od skoro dvesta kilograma, koji svako dete može da digne.

Jedan za drugim mladići su zavrtali rukave na košulji i dizali teret od sto sedamdeset pet kilograma. Prvi je bio Pet Pusik. Pogledao je Meri, nasmešio se na nju, okrenuo se oko sebe da vidi da li ga svi posmatraju i podigao teret bez po muke. Držao ga je punih dvadeset minuta.

Potom su teret dizali Eli Stanoski i drugi mladići. Svi ljudi iz Pitsburga i Džonstauna podigli su osovinu kao da je od kartona, ali ljudi iz Houmsteda su stenjali i napinjali se bez ikakvog uspeha.

Stiv Meštrović i njegovi gosti smejali su se na sav glas.

—         Ha, ha, ha! Kakvi ste vi ljudi, tamo u Houmstedu? Vi mora da pravite igle, a ne čelične blokove. Suviše ste slabi za ovo takmičenje. Bolje bi bilo da odete i posedate s decom. Ovo je posao za prave ljude, a vi se još možete povrediti.

Bez ijedne reči ljudi iz Houmsteda siđoše s podijuma i posedaše među posmatrače, decu i žene.

Zatim je na red došlo dizanje tereta od četvrt tone. Opet je prvi pokušao Pet Pusik. Probao je da osovinu podigne kao i prethodnu, ali bez uspeha. Onda se izduvao, napeo mišice i, naglo trgnuvši, podigao teret, mada su svi lepo videli da mu nije bilo baš tako lako. Od ostalih ljudi jedino su uspeli u ovom poduhvatu Eli Stanoski i jedan čovek iz Džonstauna.

Došlo je na red dizanje tereta od pola tone. Mada su ostala samo tri takmičara, i mada su videli da nikome nije bilo lako da podigne teret od četvrt tone, ljudi iz Čelikgrada se oneraspoložiše pred mogućnošću da u takmičenju pobedi čovek iz Džonstauna i da tako najlepša devojka iz Čelikgrada bude primorana da napusti Pitsburg.

— Eto, vidite, — govorili su stanovnici Džonstauna stanovnicima Čelikgrada — vi mislite da ste najjači. A mi kod kuće imamo dosta dečaka koji su snažniji od mnogih vaših ljudi. Treba da dođete, draga deco, da vidite kako se radi u Džonstaunu. Mi smo tako snažni i tako dobri radnici da pri kraju noćne smene rasturimo celu železaru i ponovo je montiramo pre nego što jutarnja smena otočne rad. I sve to samo tako igre radi.

Vladala je mukla tišina kada je Eli Stanovski prišao teretu od pola tone. Vukao je, vukao, napinjao svu svoju snagu, ali bez ikakvog uspeha. Osovina se nije ni pomerila s mesta. Kada je najzad digao ruke od uzaludnog truda i sklonio se u stranu tresući glavom, veoma crven i zaduvan, ljudi iz Čelikgrada pozdraviše ga s dostojnim poštovanjem.

Druti po redu bio je Pet Pusik. Ljudi su ga bodrili:

— Napred, Pete! Hajde, pokaži šta možeš!

Pet Pusik obrisa ruke o pantalone da mu osovina ne bi klizila iz šaka, raširi noge i naže se napred da dobro prihvati veliki teret. Savi kolena da bi još bolje uhvatio i, iznenada, povuče iz ove snage, ali se ništa nije desilo. On se izduva, duboko udahnu, povuče drugi, pa treći put, nape svu onagu, ali se opet ništa nije desilo. Ponovo se izduvavši kao lokomotiva kad pušta paru, on pokuša i po četvrti put, i osovina jedva da se malo odiže sa zemlje, za jedan palac otprilike, a možda se ljudima samo tako učinilo; teret je opet ležao na zemlji, a Pet Pusik, potpuno iscrpen i bled kao krpa, stade u stranu i nasloni se na zid da se izduva. Ljudi su klicali, vikali i bacali kape uvis, ali mora se priznati da Pet Pusik nije podigao teret kako treba.

Čovek iz Džonstauna pogladi brkove i pokloni se okupljenom svetu. Kada je bio siguran da ga svi gledaju — ljudi iz Pitsburga neprijateljski i sa strepnjom, a njegovi prijatelji iz Džonstauna bodreći ta namigivanjem, vikom i smehom — čovek se osmehnu i naže napred, široko raširivši noge i napevši mišice. Povuče što je mogao snažnije, ali se teret nije ni pomerio.

Stenjući i grokćući kao medved, čovek iz Džonstauna pokuša ponovo, ali opet bez uspeha. Najzad udahnu što je mogao dublje i povuče što je mogao jače, prosto nekom natprirodnom snagom, ali se osovina i ne pomeri, a u njegovoj mišici nešto puče, i on sede na zemlju, stenjući i jaučući.

Gledaoci su jedva odahnuli i počeli da misle hoće li Stiv Meštrović priznati pobedu Petu Pusiku, kada se iz gomile začu kao grmljavina dubok i snažan smeh, koji se orio povut oluje nad glavama okupljenot sveta:

—         Ha, ha, ha, ha, ha!!

Svi se okrenuše da vide ko se to smeje. Čovek iz Džonstauna stisnu zdravu ruku u pesnicu, zamaha njom i povika:

—         Ko je taj što se podsmeva? Ako taj prijatelj što se smeje misli da je tako snažan da sme da nas ponižava, neka dođe i digne ovaj teret. A posle ću mu ja ovom zdravom rukom slomiti vrat!

Na ove drske i hvalisave reči iz gomile istupi najveći i najsnažniji čovek koga je iko od okupljenih video. Imao je leđa široka kao vrata železare, a bio je visok skoro kao visoka peć. Kada je napeo mišiće na rukama, najmanji je bio veći od grudi najsnažnijeg stanovnika Čeligrada, to jest Stiva Meštrovića. Grudi su mu bile široke kao podnožje visoke peći, a noge snažne kao najveći njujorški mostovi.

—         Ko li je taj čovek? — pitali su se ljudi, pošto ga niko nije nikada ranije video.

—         Zar to nije najlepši i najjači čovek koga si videla u životu? — upita Stiv Meštrović svoju kćer Meri. — On je pravi radnik za železaru. On će biti primeran muž.

Meri se stresla, ali nije smela ništa da kaže. Nepoznati čovek jeste bio vrlo velik i snažan, ali može se reći da nije bio nimalo lep. Izgledao je kao topljen od metala i imao je tamnoplavu, čeličnu boju kože. Njegov smeh bio je dubok i iskren, ali kao da je dolazio iz nekog šupljeg gvozdenog suda džinovskih razmera.

—         Ha, ha, ha, ha!!! — smejao se veliki čovek penjući se na podijum, dok su se daske pod njim ugibale, a dve slabije pukle na pola. Tek što je stao nasred podijuma, a čovek iz Džonstauna pokuša da ga udari.

Brzo kao divlja mačka, ili bolje rečeno kao munja, veliki čovek ispruži ruku i uhvati Džonstaunca za maramu koju je ovaj nosio oko vrata. Istom rukom zgrabi veliki teg od pola tone, dok drugom rukom uhvati druga dva tereta i sve to podiže odjednom visoko u vazduh, kao da su pera, a ne čelični blokovi. Zavrte osovine rukama, i one počeše da zvižde iznad glava okupljenog sveta, koji se razbeža u paničnom strahu. Tako je snažno tresao čoveka iz Džonstauna da su ovom zubi zazvonili kao zvona pitsburške katedrale. Bio je toliko uplašen da je počeo da moli za milost.

Oni koji nisu pobegli bili su beli kao kreč. Nikada u svom životu nisu videli nešto slično. Većina radnika u železarama i čeličanama je vrlo snažna. Svaki je od njih bio ogroman i težak preko sto kilograma i svi su se dobro tukli, ali u celoj gomili nije bilo nikoga ko bi se usudio da se sukobi sa džinom.

—         Ha, ha, ha!!! — i dalje se smejao veliki čovek.

Kada se dovoljno naigrao sa Džonstauncem, spustio ga je na zemlju vrlo pažljivo, kao što majka stavlja dete u postelju.

—         Budi miran, dečače — reče svojim dubokim glasom. — Nemoj da ideš po okolini i da pričaš kako ćeš meni ili bilo kod drugom slomiti vrat. Ja ne volim one koji su spremni za podlosti, niti ljude koji udaraju i napadaju onako kao što si ti pokušao mene da napadneš.

—         Da, goepodine. Izvinite, molim vas. Neću više nikada tako nešto da pokušam. Ne, neću se hvalisati. Na časnu reč, neću! — reče učtivo čovek iz Džonstauna čim ga je džin spustio na zemlju, a zatim se najhitnije izgubi u gomili okupljenog sveta.

— A sada, narode, slušaj — reče džin, obraćajući se okupljenoj masi. — Neka niko ne beži i neka se niko ne plaši. Nikoga neću povrediti i neću napraviti nikakvu nepriliku. Samo sam malo hteo da se zabavim s tim bezobraznikom.

Tada mu priđe Stiv Meštrović. Pogleda velikog čoveka od glave do pete, a zatim se nasmeja i ponudi ga limunadom.

—         Kakav si ti čovek? — upita ga Stiv. — Iz koje železare dolaziš? Gde si rođen? Kako se zoveš?

Pošto je popio bure limunade, čovek odgogovori:

—         Zovem se Džo Magarac. Šta ti o tome misliš?

Na reč magarac okupljeni svet poče grohotom da se smeje, pošto su znali šta ta reč znači na srpskom, na jeziku njihovih predaka.

—         Zove se Džo Magarac, zamisli!!! — govorili su ljudi jedan drugom i udarali se po leđima smejući se.

—         Sigurno! — uzvrati im veliki čovek smehom. — Zovem se Džo Magarac, jer i jesam magarac. Jedem kao magarac i radim kao mazga. To je sve što činim u životu — radim i jedem. Inače sam izdržljiv kao magarac. Ja sam u stvari pravi čovek od čelika. Čelična mi je glava, i ruke i noge su mi od čelika. Ja sam jedini pravi čelični čovek, i to mogu da vam dokažem.

Tada Džo Magarac zadiže kraj svoje košulje i udari se u grudi. One jeknuše prazno i metalno, kao da je udario po velikom čeličnom tanku.

—         Šta je to sad? — zapitaše neki.

—         Jadni čovek! Pa to je strašno! — čule su se primedbe drugih.

—         Sve je to vrlo prosto i u redu. Ne treba da se plašite niti da me žalite — prijateljski je govorio Džo Magarac. — Ja lično volim što sam od čelika. Svojim čeličnim mišicama mogu da uradim više od svakog čoveka od krvi i mesa, i mogu mnogo bolje da se zabavljam. Rođen sam u planini punoj rudnika gvožđa, kažu da sam se rodio baš u jednom rudniku, daleko u Severnoj Minesoti. Danas sam doputovao jednim teretnim vozom koji je dovukao rudu u Pitsburg. Ležao sam na gomili rude da prekratim vreme, kada me je galama naterala da ustanem. Pomislio sam da bi bilo dobro da dođem i da se malo proveselim. Ne brinite, nikoga neću povrediti.

Džo tada uhvati veliki teret od pola tone i napravi od njega potpuno okruglu čeličnu loptu, meseći ga kao da je od ilovače.

Stiv Meštrović, sa širokim i zadovoljnim osmehom na licu, uhvati svoju kćer Meri za ruku i privede je Džou Magarcu. Stavivši njenu malu belu ruku na veliki Džoov čelični dlan, Stiv reče:

—         Ona je tvoja, Džo. Obećao sam da ću je dati za najsnažnijeg čoveka, i to činim, mada strepim da si ti možda suviše snažan za nju. Ali siguran sam da si pažljiv i dobar čovek i da si zaslužio takvu ženu kakva će biti moja Meri. Znam da tako veliki i snažan čovek može u svako doba dobiti mesto u železari i znam koliko takav čovek može da zaradi. Ti nikada nećeš biti otpušten i bićeš mnogo bolji radnik od mene, ako uopšte želiš da radiš u čeličani. Doći ćeš sutra ujutro sa mnom na rad i gledaćemo da za tebe odmah nađemo neki posao. Evo ti moje kćeri, i želim vam puno sreće.

Meri je za to vreme s očajanjem gledala u Peta Pusika, očekujući od njega neku pomoć, ali on nije mogao ništa da učini. Bio je potpuno ubijen i izgubljen pri samoj pomisli da će ostati bez Meri. Kada je Stiv završio, Meri, kao posluhina i lepo vaspitana kći, pokuša da se osmehne, ali je taj osmeh bio tako očajan i tužan da joj se ukočio na licu. Izgledala je vrlo nesrećna, i najzad briznu u očajnički plač.

Pošto je popio drugo bure limunade, Džo se zagleda u Meri, pažljivo posmatrajući njeno držanje. Najzad reče:

—         O, čoveče! Ako se ne varam, ti si Stiv Meštrović i kazali su mi da si najmoćniji i najmudriji radnik u svim železarama duž reke. Ali čini mi se da sada ne postupaš mudro. Ja nikada u svom životu nisam video ovako lepu devojku. Ona može i mora usrećiti nečiji život, ali moj nikako. Ja ne želim da se oženim ni njom ni bilo kojom drugom devojkom. Nemoj da se vređaš, Stive Meštroviću. Velika mi je čast ukazana time što si mi ponudio ruku svoje Meri, ali ona je suviše dobra devojka za mene, jer Džo Magarac nema vremena za ženidbu. Ja moram da radim, sve vreme moram da utrošim na rad, dvadeset i četiri časa dnevno, i svaki sledeći dan, i svaki dan za danom utrošiću samo na pravljenje čelika. To je moja dužnost i moj život. Hvala ti što ćeš me sutra povesti u železaru. To je najveće priznanje koje si mi mogao odati.

Džo vrlo nežno i pažljivo pusti ruku lepe Meri i nastavi:

—         Tvojoj Meri potreban je dobar muž, ali on mora biti čovek od krvi i mesa. Mislim da joj srce zaigra kada vidi Peta Pusika, i to je vrlo dobro, jer je Pet posle mene najjači čovek u okolini. Možda je samo od tebe slabiji. Uveren sam da im treba dozvoliti da se odmah venčaju. Meni bi prepuklo čelično srce ako bih ijednim postupkom ili rečju povredio tako divnu devojku.

Tada Džo Magarac namignu i pozva Peta Pusika, a ovaj se pope na podijum i uze Meri na ruke.

Stiv Meštrović se nasmeja, pristade i ne uvredi se zbog Džoovog odbijanja, već se rukova s njim. Džo je, naravno, pazio da ga ne stegne previše. Odmah zatim Meri i Pet se venčaše, a Meštrovićevi sinovi odjuriše kamionom do svoje kuće i kuće Pusikovih da donesu još hrane i pića. Neki otrčaše po harmoniku, bubanj i violine, i kada se sakupio veliki orkestar, otpoče igranka. Prvi čovek koji je igrao sa nevestom bio je Džo Magarac, koji je kumovao Petu Pusiku. Nije bilo boljeg igrača od Džoa. Mada je bio neobično težak, leteo je po prostoru za igru lako kao pero. To je bilo vrlo dobro, jer bi se rđavo provela devojka kojoj bi takvo čudo od čoveka stalo na prste svojim čeličnim stopalom. Igranka, uz obilje jela i pića, trajala je do sutradan ujutro, sve dok sirene na železarama ne pozvaše radnike na posao.

Pred sam početak rada Džo Magarac ode u restoran Mame Horki, gde su se hranili skoro svi radnici iz železare koji nisu imali svoje kuće i porodice.

— Kako ste, Mama Horki? — upita je Džo. — Danas veoma lepo izgledate. Moj nos mi kaže da opremate dobar doručak. Šunka s jajima, zar ne? I palačinke sa džemom i najbolja kafa koja se može naći u Americi. Ja ću od danas raditi u železari, pa sam hteo da sebi obezbedim dobru hranu. Koliko biste tražili za pet obroka dnevno, ali šest puta većih od običnih? Soba mi nije potrebna, jer ću raditi i danju i noću, u obe smene. Čelični čovek kao ja ne mora da spava, ali mora dobro da se hrani.

—         U redu. Uzeću vas na hranu, Džo — reče Mama Horki. — Doručak je između pet i sedam ujutro. Užinu možete dobiti u deset pre podne. Ručak je tačno u dvanaest i želim da su tada svi tačni.

—         Dobro, to se razume — reče Džo i plati joj odmah za prvu nedelju petnaest dolara, koliko je tražila za šestostruke obroke. — I ja volim da jedem na vreme. Sada idem da ugovorim posao, ali ću sigurno stići na vreme za užinu.

Džo je stigao tačno u deset pre podne na užinu. Nije mu trebalo dugo da se sporazume o poslu. Čim ga je šef livnice video, reče mu:

—         Hodi, veliki čoveče, da potpišeš platni spisak. Potreban nam je čelični čovek da stoji ispred peći broj sedam. To je najgore, najveće i najvrelije ognjište u celoj železari i mnoge ljude je upropastilo. Ali onaj ko zna kako se s njim postupa i ko uspe da izdrži pored njega, može da pravi najbolji čelik na svetu.

—         Ne brinite za mene, šefe! — reče Džo. — Ja znam kako se pravi gvožđe i čelik. Mogu da pravim tvrdi čelik za brodove, vitki i savitljivi čelik za oblakoderske nosače, i besprekorni čelik za mostove. Znam da lijem i tanke čelične ploče za automobilske šasije. Samo mi kažite kakav vam je čelik potreban, i ja ću ga napraviti. Hteo bih nešto da zamolim. Hoću da radim i u dnevnoj i u noćnoj smeni, i molio bih da mi ne dajete nikakvu pomoć. Drugi mi samo smetaju kad radim. Ja sam sam dovoljan kao smena kraj jedne peći.

— Kako god ti hoćeš, Džo — reče šef livnice.

Džo Magarac obuče ovoje radničko odelo, popi nekoliko stotina tableta kuhinjske soli, koju su morali da uzimaju svi radnici u železarama, napi se vode i ode da radi ispred otvorenog ognjišta peći broj sedam. Radio je dan i noć, prekidajući rad samo na pet-šest minuta, koliko mu je bilo potrebno da otrči do Mame Horki i pojede svoj obavezni obrok.

Kada je Džo Magarac punio svoju peć, zahvatao je golim rukama tone gvozdene rude, krečnjaka, koksa i raznih minerala i sve to dobro mešao u šakama, a potom bi mešavinu bacio u peć, u njeno večito gladno i ludo raspaljeno, razjapljeno ždrelo. Džo je vagonete kojima su drugi ljudi dovlačili rudu, krečnjak i koks nazivao cuclama i „igračkama za dečicu“. Nikada nije koristio naročite prozore u zidu visoke peći da bi video da li rastopljeno tvožđe dovoljno dobro ključa. Koristio je jedan mnogo jednostavniji način. Otvarao je poklopac visoke peći i prosto- naprosto gurao ruku u peć da bi prstima opipao da li se gvožđe i krečnjak dobro kuvaju. Mnogi stari livci, kojima se može verovati, kunu se da su bezbroj puta videli Džoa kako je gurnuo glavu u peć da nešto pogleda, dok su mu oko glave i vrata vijorili dugački i beli plamenovi od istopljenog železa i raspaljenog koksa.

Druga stvar koju svi pamte jeste Džoovo nestrpljenje prilikom primenjivanja raznih sprava koje su inženjeri preporučivali za ispitivanje kakvoće istopljenog metala. S vremena na vreme Džo bi napravio malu probu na taj način što bi prelomio komad stvrdnutog metala, ali to je činio samo kada su mu davali naročiti zadatak.

Inače je Džo uvek znao šta treba da se uradi i pogađao je unapred kakvo će gvožđe ili čelik biti, bez ikakvih proba. Kažu da Džo nije nikada u svom životu pokvario temperaturu u peći.

Kad god je želeo da proveri tollotu koja vlada u unutrašnjosti peći broj 7, Džo je u peć stavljao jednu od svojih dugačkih čeličnih ruku i provlačio dlanom kroz rastopljeni metal. Kada bi počelo da ga peče, Džo je znao da je sve u redu i tada bi potapšao peć.

Bilo je divno videti čeličnot džina kako na platformi za pravljenje odlivaka sipa tečno gvožđe u kalupe. Nije nikada prosuo nijednu kap izvan kalupa.

Ako je trebalo da pravi šine za železnicu, Džo nije voleo da svoje odlivke šalje u valjaonicu. Kada bi njegovi odlivci počeli da menjaju boju i da iz svetložutog prelaze u tamnoružičasto, Džo bi otrčao do platforme za odlivke i počeo da tegli vrelo gvožđe golim rukama. Stezao je komade gvožđa prstima i vukao ih tako snažno i brzo da je jedan njetov pokret rukama zamenjivao dvadeset okretaja valjaka u valjaonici. Mogao je prstima da pravi osam šina u jedan mah, a svaka šina je bila tako prava i ispravna kao što svaka železnica može samo poželeti.

Kada je trebalo da pravi čelične cevi, Džo je prosto gurao prste u polutečni metal i posle sačekivao da se ohladi gvožđe koje mu se hvatalo na prste.

Čeličnu užad pravio je igrajući se, iz uživanja, a žicu je izvlačio kada je bio naročito setno raspoložen, jer je u drutim prilikama ispadala debela kao šipka s prečkicom od deset santimetara. Jednoga dana, kada se nešto igrao žicom, slučajno je pogrešio i napravio bodljikavu žicu — bar tako pričaju ljudi.

Ovima je bilo jasno da je Džo Matarac dovoljan za čitav rad jedne železare i da može da zameni stotine i stotine radnika. Pravio je tako mnogo čelika i tako dobar čelik da je direktor železare, nedelju dana pošto je Džo dobio posao, dao da se napravi velika tabla, koju su stavili na ogradu železare i koja je bila tolika da ju je svako mogao pročitati s rastojanja od nekoliko milja. Na njoj je pisalo:

 

OVO JE DOM DŽOA MAGARCA

NAJBOLJEG PROIZVOĐAČA ČELIKA NA SVETU

 

Ovo priznanje pričinilo je mnogo radosti Džou Magarcu i on je učinio sve da to poverenje i priznanje opravda. Radio je vrednije nego ikad. Radio je bez prestanka. Topio je i izlivao gvožđe za ciglo osam sati, mada je drugima za to bilo potrebno dva do tri dana. I sve vreme Džo je radio s tolikom pažnjom s kolikom je Mama Horki pravila svoju čuvenu pitu sa sirom od sedam slojeva.

Svake nedelje Džo je pravio milje i milje čeličnih šina za pruge. Sa šinama je bilo lako, jer je to bio običan čelik, ni naročito čist ni dovoljno fin. Za godinu dana Džo je napravio toliko šina da je to bilo dovoljno za sve pruge u Sjedinjenim Državama.

Pravio je šine brže nego što su ih prodavci proizvoda te železare mogli rasprodati. Šine su počele da se gomilaju u dvorištu za smeštaj viškova robe. Kada je čitavo to dvorište bilo puno, a pošto je Džo još ranije bio napunio sve magazine železare, ljudi počeše da gomilaju šine svuda gde je bilo slobodnog prostora, u krugu železare i izvan njeta. Uskoro je dvadeset hektara zemljišta bilo pokriveno brdima šina. Bilo ih je toliko da su ljudi jedva imali mesta da se kreću i rade.

Tada su direktor železare, šef topionice, šef livnice i šef valjaonice održali sastanak s najboljim radnicima. Rešili su da zatvore železaru na nekoliko dana dok se ne prodaju šine Džoa Magarca.

Posle sastanka šef topionice otišao je do Džoa i rekao mu:

—         Ovaj, Džo, hteo sam nešto da ti kažem… Znaš, mi imamo toliko nagomilanot čelika da moramo zatvoriti železaru na nekoliko dana, kako bismo mogli prodati viškove. Prekinućemo rad u četvrtak uveče i nećemo otvarati do ponedeljka ujutro. Reći ću ti šta treba da uradiš, Džo. — Šef topionice osećao se vrlo nelagodno što mora velikog čoveka da prekida u radu. — Napuni peć, Džo, smanji vatru, ali tako da u ponedeljak može ponovo da radi. A potom idi i zabavi se na neki način. Odmaraj se, idi na izlet ili igranku. Radi šta hoćeš, Džo, ali nemoj da praviš čelik sve do ponedeljka ujutro.

Džo Magarac se namrštio. Izgledalo je jednog trenutka kao da će reći nešto što ne treba da se kaže. Ali Džo ne reče ništa, pa šef topionice ode do peći broj šest i Stivu Meštroviću reče isto što je rekao i Džou Magarcu. Kada je obišao celu topionicu i kada su svi radnici u železari čuli za prekid rada, šefovi odoše na trodnevni izlet. To isto učiniše i svi drugi radnici sem Džoa Magarca.

U ponedeljak ujutro ljudi se vratiše na posao. Bili su vedri i nasmejani i glasno su pričali o onome šta su videli i radili, o izletima i igrankama i o veslačkom takmičenju koje su priredili za vreme iznenadnog odmora. Kada su počeli rad i videli ludo raspaljeno ognjište peći broj 7, ljudi doviknuše Džou:

—         Hej, Džo, gde si bio sve ovo vreme? Kako si?

Niko im nije odgovorio. Džo Magarac Nije stajao kraj svoje peći i nije golim rukama mešao otopljenu rudu. Potražili su ga i pregledali celu železaru, ali nigde ne nađoše čeličnog džina. Šef topionice je mgorao da dovede novog čoveka pred peć i da mu objasni kako treba da se o njoj stara.

Kada je bilo vreme da se visoka peć otvori i iz nje izlije istopljeni čelik, šef topionice dođe da vidi kako izgleda metal koji se sam topio. Stajao je pored kalupa za izlivanje kada odjednom začu duboki glas Džoa Matarca:

—         Ha, ha, ha!!! Kako izgleda ovaj čelik šefe?

Šef topionice skoči i reče:

—         Dobro, Džo, gde si do sada?

Okrenu se da vidi gde je Džo, ali ovota nigde nije bilo.

—         Zašto si zakasnio? Gde si, Džo, brate?

Tada ponovo začu duboki Džoov glas:

—         Ha, ha, ha!!! Pogledajte u veliku kutlaču za prenos,

Šef se pope na dizalicu i pogleda u džinovski sud kojim se po više tona topljenog metala prenosilo iz topionice u livnicu. A tamo, usred ključalog gvožđa koje mu je bilo do vrata, sedeo je Džo Magarac, dok mu je glavu okruživalo bezbroj belih i plavih plamenova. Šefa je ovo duboko dirnulo:

—         Pobogu, Džo! Šta… šta to radiš? — promucao je, zbunjen i užasnut. — Koliko si dugo u tom gvožđu? Bolje iziđi pre nego što se rastopiš. Nemoj biti lud. Ništa ne vredi što si od čelika. Na ovakvoj temperaturi i najbolji čelik se topi. Iziđi, molim te! Šta će ti to?

Džo Matarac se iskezi na svog uplašenog i zabrinutog šefa. Tada dostojanstveno zatvori jedno oko i namignu.

—         Ovo je dobro — reče on. — Ovo sam uvek želeo. Ali hteo bih da kažem jednu stvar. Ne oviđa mi se način na koji se upravlja železarom. Kakav je to rad kad se železara zatvara u četvrtak, a otvara tek u ponedeljak? Šta ste mislili da ću ja raditi za vreme tog prokletog trodnevnot odmora? Budite srećni što nisam raspalio sve peći i napravio toliko čelika da zatrpam čitav Pitsburg. A sada me pažljivo slušajte šefe. Nekoliko dana pre nego što ste zatvorili železaru čuo sam kako je direktor rekao da treba nalraviti dve-tri peći izvanredno dobrog čelika za novu železaru, koja će se uskoro graditi i koja će biti najbolja i najveća u Pitsburgu. Je li to tačno?

—         Jeste, Džo — odgovori šef. — Istina je.

—         Eto, — reče Džo — ja sam, sedeći ovde sam za vreme odmora, počeo da mislim o toj novoj železari. Činilo mi se da je treba napraviti od najboljeg čelika koji se može naći, kupiti ili napraviti. Najbolji čelik pravi se u Pitsburgu, a najbolji čelik u Pitsbmrgu pravio sam ja. A ipak se može naći još bolji čelik, a to je onaj od koga je načinjen čelični čovek. Zar nije tako? Taj čelik je savitljiv kao guma, ne može se zamoriti niti istrošiti, ne može zarđati, jer je poznato da se ja nisam, kao mnogi gvozdeni ljudi pre mene, bojao ni vlage ni kiše. Ako je čelik od koga sam načinjen najbolji, zašto od njega ne biste napravili novu železaru?

Šef topionice htede nešto da kaže, ali Džo mu nije dao da dođe do reči, već nastavi:

—         Uskoro ćete me izručiti u kalupe, i zato vas molim da me izlijete vrlo pažljivo, jer je taj čelik vrlo dragocen i redak i ništa ne sme da se prospe. Zatim ćete me preneti u valjaonicu. Neka radnici preću preko mene valjcima dvadeset puta, jer blokovi i šipke koje od mene napravite ne smeju imati ni najmanjih neravnina. Onda me veoma pažljivo i lagano secite u oblike koji su vam potrebni za novu železaru. To će biti najbolji čelik na svetu i samo ga tako možete dobiti. Ako ne budete poslušali moje naloge, ja ću to osetiti i raspašću se u čeličnu prašinu tako da ništa nećete moći da uradite. A sada, zbogom. Poslušajte moje savete i sećajte se Džoa Magarca, čeličnog čoveka.

Kada je završio, Džo zaroni ispod ključale površine rastopljenog metala i nestade. Šef topionice i drugi šefovi, kao i svi radnici, koji su se u međuvremenu bili okupili, vikali su i zvali ga, ali bez uspeha. Džo Magarac se istopio i izgubio moć govora. Ali je ipak bio tu, u ogromnoj kutlači za prenos više tona istopljenog metala.

Ubrzo zatim radnici su izlili čelik i izvaljali ga onako kako je rekao Džo Magarac. Kada su ga sekli, utvrdiše da je to savršen čelik, čist i gladak, tvrd i gibak, bez ikakvih mana.

Tada šef topionice, šef livnice, šef valjaonice i direktor železare sazvaše sve radnike i rekoše im:

— Vi ste videli taj čelik. To je najbolji čelik koji je ikada napravljen na svetu. Nikada se više takav čelik neće napraviti, zato što više nikada nijedan čelični čovek neće biti ugrađen u čelične blokove. Od tog čelika ćemo sagraditi novu železaru, kao što je Džo Magarac želeo. To će biti najveća i najbolja čeličana na svetu.

Tako su i učinili. Kada je nova čeličana bila gotova, ljudi videše da je to najbolja, najveća, najzgodnija za rad i najsvetlija čeličana na svetu, i svaki stanovnik Čelikgrada je smatrao za čast da radi u njoj. Na visoku ogradu nove čeličane postavili su novu firmu, napravljenu od električnih sijalica, tako da se i danju i noću videlo šta na njoj piše. Ona i danas stoji, svetlija od belog sjaja ognjišta visoke peći, i može se videti kako se uzdiže nad rekom. Na njoj stoji:

 

U OVOM DOMU DŽOA MAGARCA

LJUDI PROIZVODE NAJBOLJI ČELIK NA SVETU

 

 

Ovaj unos je objavljen pod Bajke, Književnost, Proza. Zabeležite stalnu vezu.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s