Leila Samarrai: Preporuka jednog psa

CC_crying_happy_tears_at_letterNe tako kratki osvrt na istorijat pisma koje nikad nije bilo pročitano…

Pisma pate. Ne verujete? I ona imaju dušu. Opet odmahujete glavom u neverici? U tom slučaju, zavalite se u fotelju kraj kamina, zarđalim ključem dobro zaključajte vrata od hrastovine i ne obazirite se na znoj što, kako se čitanje bliži kraju, lagano klizi niz vaše telo.

Mišljenju Sofronija Sofronijevića moglo se verovati. Od svojih recenzija obogatio se toliko da je kupio vilu između Kana i Nice, vlastitu plažu, luksuzan stan u Andori sa minibarom i spavaćom sobom dva sa dva metra; naplaćivao je pristup bazenu koji je proglašen za osmo svetsko čudo.

Tretmani masaže, stavljanje obloga na izmučene pete su se podrazumevali, a biftek uključen u doručak, baš kao i plazma lampa, uz impresivni voćni sok.

Nakon doručka nazuo bi papuče, ogrnuo ogrtač (tri broja manji, jer se širio u struku sa svakom objavljenom recenzijom) i prionuo na rad. Malo ko je znao da je S. S. u stvari bio lažni kritičar. Pravi kritičar bio je rotvajler, njegov pas koji je, po dubokom uverenju Sofronijevića, umeo da čita, i ne samo da čita, već i da kritikuje remek–dela savremenih autora.

Godinama je, umesto Sofronijevića, pas kritikovao bezvremena dela klasika iz pseće, nadasve radikalne perspektive — Anu Karenjinu je ujeo za svaki pojedinačni pasus koji bi se ticao kosidbe, a govorkalo se da je pojeo Mir u slast, a Rat bi ostavio za kasnije da se nije setio kako bi mogao da mu posluži kao stolica sa koje bi, iz ptičje perspektive, sa prezirom u njušci posmatrao svet.

„Na dela nadrealista je režao, na tekstove pisaca fantastičnih romana lajao, ali i na romane uopšte. Kad bi ćutao, to bi već bilo nešto…“, ponosno bi govorio okupljenima na kakvom prijemu, palio cigaretu i nudio psa istom, namigujući mu obrvama gusto posađenim u čelo.

Bavili su se svim vrstama kritike, pas i čovek, najbolji prijatelji, zajedno pisali recenzije devet godina i nakon što se završila godina deveta, a slava i ugled S. S. u Republici rasli, dogodi se najedared nešto neočekivano.

Jednog jutra, baš u trenu kad su se i pas i njegov gospodar (a teško je bilo odlučiti se ko je ko) istovremeno zagrcnuli biftekom, stiglo je u Sofronijevićev kabinet zagonetno pismo. Umesto pune adrese pošiljaoca u levom gornjem uglu beše napisana jedna reč: Hurgada.

Priča se da su i Sofronijević i rotvajler žučno reagovali nakon čitanja pisma. Rotvajler je, u svom stilu, iskidao zubima prvi deo pisma (restauracijom najsitnijih komadića utvrđeno je njegovo feničansko poreklo), dok je S. S. pucao u pismo pištoljem, ali time nije uspeo da uništi njegov sadržaj.

Eto kako je Sofronije Sofronijević poludeo.

„U ovom pismu nalazi se prokletstvo. Ko god ga pročita, izgubi razum. Zato sam ga izrešetao mecima: BUM BUM BUM!“, kikotao se, otkrivajući od baruta pocrnele zube.

Rotvajler je preuzeo gospodarev kabinet. Ustajao bi rano ujutro, doručkovao, dremao do popodne, kad bi pisao recenzije i sortirao Sofronijevu poštu. Olizao bi pisma, udario pečat otiskom šape i u trenucima dokolice zurio u fonetsko pismo, kevćući, kriveći glavu i misleći:

„Da mi je samo da se dočepam egipatskog primerka!“ Tada bi počeo da reži.

Mnogo godina nakon nemilog događaja koji se pripisivao Sofronijevićevoj neurasteničnoj krizi izazvanoj krizom u kulturi, spekulisalo se o mestu poslednjeg počinka ukletog, egipatskog pisma koje niko nije stigao, niti je, kako se ispostavilo, mogao da pročita.

Naime, po Hiperborejskoj teoriji, ukleto pismo nalazilo se negde u Grčkoj i to u mauzoleju Aleksandra Makedonskog, gde je ležalo uklesano na kamenoj kripti veličanstvenog pokojnika. Po rečima egiptologa, ukleto pismo nalazilo se u Dolini Kraljeva, pod dejstvom vlage potpuno uništeno, ali živo! Noću, preko puta Luksora odjekivali su krici.

„To je Nefertiti ustala iz groba, odmotala prljave mumijske zavoje i pročitala prokleto pismo, prethodno ga sastavivši tutkalom“, šapat Čuvarki grobnica strujao je ka teškim belim zvezdama.

U jednom se svi složiše. Pismo je bilo nepravedno optuženo a niko nije mogao da se doseti razloga zbog kojeg je bilo tako surovo kažnjeno. Osvetoljubivo pismo odskoči sa mumificiranog krila Neferneferuaten–Nefertiti koja je čkiljila ka njemu mlečnobelim slepim okom, vukući ga za pocrnele krajeve kao da vola vuče za rep, ali pismo se nije moglo savladati, jer imalo je svoje prohteve koji su ga vodili: odskok/doskok. ODSKOČI! DOSKOČI!

Po dijagonali se odbijalo o zidove masivne grobnice, da bi provelo tri godine u grobnici Hatšepsut koju je mučilo na taj način što je čitalo samo sebe. Pošto to izazva pobunu probuđenih faraona u Dolini Kraljeva i Kraljica, nakratko se sakri iza 132–og stuba u hramu Luksor. Tu je provelo devet godina, smišljajući plan osvete.

„Za sve je kriv S. S!“, ridalo je pismo toliko, da bi se posmatraču srce kidalo, gledajući ga u večnoj igri ODSKOK DOSKOK. Napokon doskoči na glavu Sfinge, a ista ga, kao marljiva čuvarka faraonovog sna, strese sa sebe kamenom grivom i odbaci hiljadama kilometara daleko.

Advertisements
Ovaj unos je objavljen pod Književnost, Priče, Proza. Zabeležite stalnu vezu.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s