Leila Samarrai: Boris K. budista

VIRGOBuddhaPalmIza Borisa K. beše decenija svakodnevnih agonija, trauma, nervoze, na tone ispijenih flaša pelinkovca i popijenih miliona kutija bensendina. Boris K. odluči da spali mostove za sobom, da se povuče iz grotla, promeni posao, struku, okruženje, u potrazi za sunčanim danom, a ne za povišicom ili regresom, posluša svoje srce i uputi se pravo na Tibet. Nakon što je na putu do Hrama Šarenih Majmuna sreo lamu, odluči da postane budista.

Najpre je krenuo na hodočašće. Uputio se ka regiji Budini Konci, kapiji Himalaja, gde se, u sred prašume, nalazio Hram Pozitivnih Zmija. Na vrhu stepenica veličanstvenog zdanja, ugleda tibetanskog monaha u odori boje mrtvog lišća kako recituje Kama Sutru. Sve se dogodilo munjevitom brzinom. Ni sam nije znao kako.

Najednom započe inicijacija Borisa K, uz skandiranje, molitve i duhovnu muziku. Boris K. konačno pomisli da je pronašao svoju životnu svrhu, kad mu Dalaj Lama reče:

„Još samo da ti na čelu iskopamo treće oko, pa da postaneš vidovit.“

Borisa K. obli hladan znoj. Sav zgranut i preplašen, zgrabi prvi kanu i krenu put džungle. Probijajući se kroz gusto rastinje, naiđe na svete majmune. Oni ga pozdraviše ispruživši prste obe ruke. Dok su majmuni visili sa drveća, izgovarajući sutre, sa drveta siđe Hasan, monah pobudica, i lični telohranitelj Dalaj Lame — bio je poslat da vrati Borisa K. u hram.

„Ne boj se, Borise, neće te bušiti čakijom“, reče monah, i ukratko mu objasni budističke meditativne tehnike otvaranja Trećeg oka.

„To je, zapravo, sedište vaskolike mudrosti.“

„U redu, ako treba samo da pevam“, okuraži se Boris.

Neko vreme putovali su preko planinskih prevoja, činilo se beskrajnim prostorom. U daljini su se čule tibetanske sutre koje su pozdravljale rađanje sunca.

Kako Boris K. prođe hladnim, mermernim holom, tako ga monasi, sa tradicionalnim čubama na glavama, dočekaše:

„Borise K, došao si do samoga kraja.“

Potom zapevaše. Tad Boris K. oseti da mu nešto na čelu puca i otvara se…

„Ijao!“, Boris zaplaka, a svet mu se zamagli pred očima… U jednom trenu sagledao je prošlost i budućnost svih monaha. Jednom monahu, na primer, vide da će novac prikupljen u dobrovoljne svrhe iskoristiti za ličnu korist — izgradnju vikendice na švajcarskim Alpima — i da će, za kaznu, u sledećem životu postati ladolež na ogradi te iste vikendice. Vide i sebe, kako će, bude li učestvovao u prevari, postati mahovina na krovu. U drugom slučaju vide kako mu, dok prosi hranu kao monah, bacaju meso — koje u skladu sa Budinim učenjem prihvata — ali i kako će zbog toga, u narednom životu, biti pojeden kao bik. U trećoj slici vide sebe kako, dok kosi travu u vrtu Lumbini na granici Indije i Nepala, ubija glistu — zbog čega će u sledećem životu i sam postati, na pola presečena, glista. Najzad shvati kako mu vidovito oko ne treba. Odluči da ga namaže kremom za zarastanje rana i tako odusta od monaškog života.

Advertisements
Ovaj unos je objavljen pod Književnost, Priče, Proza. Zabeležite stalnu vezu.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s