Laza Lazić: VETROVA KĆI

the_fairy_of_flowers_by_cathydelanssayHladan severac, razbešnjen, silan duvao je iz sve snage. Krenuo je iz svojih ledenih pećina, iz stoletnih šuma, sa večno zaleđenih jezera. Kidao je lišće, čupao rastinje, čak je obarao i stara hrastova stabla. Namršten i jak, nosio je sve pred sobom.

Od ljuta vetra u svoja skloništa beše se sakrilo sve živo. Ćutali su ježevi pod opalim lišćem, pokunjila se veverica u bukvinoj duplji, ukopala se krtica duboko u svoje podzemne hodnike. Gore su ogolele, polja opustela, ni siročad nije izlazila po suvo granje za zimu. Sve je bilo zaplašeno i tužno.

Vetrovi sinovi behu neprestano pazili na to da se ne pokažu slabiji od njihovog oca. Bili su još bešnji, jer su bili mlađi, kidisali su na žilavo žbunje i vukli ga iz korena. Neki su valjali zaboravljenu burad stavljenu pod kućne oluke, neki su nosili muške i ženske šešire i kape otete bogzna gde od retkih prolaznika. Pri tome su svi šištali, huktali, jaukali i zavijali. Bilo je strahota slušati šta sve ne peva vetar u zamršenim žicama telegrafa i telefona.

Jednoj drumskoj krčmi vetrovi otkidoše limenu tablu s natpisom. Kućici čuvara pruge odnesoše krov. Staklenoj bašti razbiše stakla, neurednoj pralji oboriše rublje s konopca na kojem se sušilo.

Opaki Severac je nadgledao svoje sinove, vodeći računa o tome da li besne dovoljno snažno i uporno. Beše se narogušio tako kao da nikada neće stati. U klisurama, nad zemljom, u baštama, sve je tutnjalo i stenjalo, cerekalo se i cvilelo…

Onda starac vetar, zavirujući u sve kutke brda i podbrđa, u seoske ambare i šupe, u varoška igrališta i ćorsokake, najednom, u ubogom gradskom parku, ugleda svoju rođenu kćer kako smireno sedi na drvenoj klupi i ne duva.

  • Grom i pakao! – uzviknu vetruština. – Ta zar je moguće! Kako si se, jadnice, usudila da tu sedneš, umesto da besniš i kidišeš svud i na sve po varoši?! Šta ti je! Da nisi bolesna?
  • Ah, oče, – odgovori vetrova kći – ne, nisam bolesna. Oprosti što te nisam poslušala. Ali, ti i moja braća toliko ste snažni, sav ste svet na glavu okrenuli, da ja malecna ne bih tom kovitlacu baš mnogo ni doprinela…
  • Ne bi – složi se otac, iako je i dalje bio ljut. – Ali ti si vetar. Zar nije tvoje da duvaš? Želiš li da samo mi, bez tebe, rušimo dimnjake i strovaljujemo tarabe? Ta, urazumi se, oduvaj bar jedan crep sa bakalnice, nek se bar mačka od tebe uplaši.
  • Ah, oče! – ponovi vetrova kći. – Ja želim da duvam, nisam ja neposlušna. Samo, htela sam da te zamolim da mi dozvoliš da to bude uproleće, kada se svi vi umirite. Htela bih, kad prođe zima i kad se svi vi istutnjite i legnete u planinu na počinak, da sama izađem i ćarlijam među cvetovima i nad osunčanim potocima. Htela bih da milujem prvo lišće i da dotaknem kosicu deci koja se penju na ogradu da naberu jorgovana. Htela bih, neosetno, da širim miris trava kao sećanje na okopnele snegove…
  • Mila si mi, pa zato na to pristajem – odgovori posle kratkog razmišljanja starac Vetar. – Hajd’ sad, ukloni se, hoću da se čestito razmahnem i progrmim kroz ovaj jesenji park, vidim da još ima listova na granama. A naproleće, kad se svi mi umorimo, vrati se, mila, ovamo i siđi na livade i na proplanke, pa se sašaptavaj s leptirima koliko ti je volja! Sve ti dozvoljavam, jer si ti moja ljubimica.

Laza Lazić

 

Objavljeno uz dozvolu autora.

Advertisements
Ovaj unos je objavljen pod Književnost, Priče, Proza. Zabeležite stalnu vezu.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s