Stevan Šarčević: DANIČINA LJUBAV

64237748Danica ništa nije znala o svetu van sigurnog okruženja nekolicine okolnih zdanja, iako nije tu bila rođena. Mama joj je pričala da ju je rodila sred razorene civilizacije, negde u beskonačnoj divljini i da ju je u naručju ovamo donela, bežeći preko pustinje pred poluljudskim razdiračima, stvorovima od kamena i neljudskim lovcima na robove.

Pričalo se da je pre Obesvećenja Čovek bio gospodar mašina, životinja i kamena, da je suvereno vladao planetom, stigao do zvezda i bio potisnut. Niko od živih nije video Obesvećenje, ali su ga ponekad s užasom, isključivo šapatom, pominjali u predugim noćima kraj vatri što razgone tamu.

Pa opet, Danica nije često razmišljala o tome. Jednom joj je snaš Tona rekla da ono što se nalazi u lagumima ispod grada nikome ne dozvoljava da ugrozi ono što smatra sopstvenom svojinom i da taj i takav zaštitnik užasno plaši svaku poznatu predatorsku vrstu. Uveravala ju je kako je malo verovatno da se ikada ikakav razbojnik ovde pojavi. Doduše, naglo je zaćutala kad se čika Matija pojavio i nikad više to nije pominjala, ali Danici je bilo sasvim dovoljno ono što je čula. Osećala se sigurnom.

Stresavši glavom kako bi razagnala misli, Danica je pogledala kroz prozor u sunčano popodne rane jeseni. Senke su bile duge, a Dušomor je bio tamo, kao i svaki put. Pogled mu je bio usmeren ka njoj, ali kao da nije posmatrao njen prozor, već neku neodređenu tačku, daleko iza snova.

Naglo je spustila pogled. Moćne Dušomorove mišice bile su sposobne da nose ogroman teret, ali lice mu je bilo prepuno nežnosti. Oduvek je bio tamo, ali je nikad nije pogledao. Zbog nečega je njegov pogled večito bio uperen u nedokučiva prostranstva koja ona nikad neće spoznati.

Uzdahnuvši, pokupila je odeću koju je pokrpila i doterala sa svog jedinog blaga, stare Singerice koju su zatekle upravo ovde. Mame odavno nema, ali pre no što je umrla, osposobila je drevnu spravu i naučila je Danicu kako se koristi.

Strpavši robu u ruksak, krenula je razrovašenim pločnikom najpre do snaš Tone. Prizemlje je bilo prepuno kokošaka i koza, ali Danica se odavno privikla na njih. Predala je sređenu odeću, uzela jaja i mleko, pa ovlaš otpozdravila starici blagog lica, a onda nastavila do čika Pavla. Njegovi zečevi su bili na spratu i zaista nije želela da ih vidi. Pavle je plaćao u mesu i ne bi volela da zamišlja njihov vlažni pogled dok ručava.

Pošto je obišla još nekoliko komšija, pokupila stvari za opravke i svoje potrepštine u kojima su je isplaćivali, krenula je kući s osećajem nesklada, kao i uvek. Svi su ti ljudi bili jako ljubazni i mnogo su pričali, ali Danica se uvek osećala neprijatno pored njih. Nikad nije uspela da se otme utisku da nisu potpuno otvoreni. Kao da su nešto prećutkivali, kao da su krili nešto što ona nikako nije smela da zna.

Veče se spuštalo, korak joj se ubrzao, a disanje je postalo lagodno. Stigavši do Dušomora zastala je i osmotrila ga. Pogled mu je bio uperen naviše, ali njegove mišićave butine bile su na dohvat Daničinih ruku. Nije mogla da se suzdrži. Prešla je laganim pokretom preko njegove noge i prošaptala: „Volim te“. Mada Dušomor ničim nije pokazao da je osetio njen dodir, Danica se naglo postidela, hitro okrenula, pa je požurila ka ulazu. Valjalo je srediti dobijenu robu.

Suvo granje je lako planulo i stari šporet je ispunio prostoriju jarom. Dok se meso peklo i mleko kuvalo, još jednom je pogledala Dušomora kroz prozor. Možda je sve bilo tek igra večernjih senki ili odraz njene čežnje, ali gotovo je bila sigurna da je Dušomor posmatra. Prvi put za sve ove godine! Koliko mu je samo puta čula glas, ponekad i obris nazirala u sobi, svaki put na razmeđi snova i stvarnosti, a da je nijednom pogledao nije. Protrlja oči i pogleda ponovo. Nije bilo sumnje. Dušomorov pogled beše uperen ravno u nju.

***

Kako su jesenji dani odmicali, Danica je sve češće imala gosta pre no što bi zaspala. Iako su to bili tek magloviti obrisi, Danica je s nepogrešivom sigurnošću razaznavala da nejasna silueta kraj njenog kreveta pripada Dušomoru.

– Tu sam, srce moje… Tu sam… Ne mogu preživeti bez tebe… Potrebna si mi… Žuta kugla gubi snagu, a led dolazi… Sanjam tvoju put. Želim da se privijem uz tebe i da te ispijam u ledenim noćima… O, mala, mala. Tako mi trebaš… – šaptao bi joj uljujkujući je u san i Danica bi sanjala njegovo telo pokraj svoga, žudela za poljupcima i milovanjima i čekala ga iz večeri u veče.

Najzad je uvela novi običaj. Kad god bi prolazila kraj Dušomora, pomilovala bi ga i rekla: „Volim te“. Ponekad se osećala kao guska dodirujući kamene površine te drevne statue, ali Dušomor je bio njena jedina ljubav, koliko god glupo ponekad i njoj samoj to delovalo.

Dani su prolazili jedan za drugim. Vreme je postajalo sve hladnije, a kiše sve češće i duže. Danica je retko izlazila, ali svoj mali obred izjavljivanja ljubavi Dušomorovoj skulpturi nikad nije izostavljala, a noćna šaptanja postajala su sve učestalija.

Kad je jednog od tih sivih dana krenula da obavi svoju malu ljubavnu ceremoniju, s nelagodnošću ugleda čika Rajka gde sedi pod Dušomorovim nogama s licem u šakama. Danica mu priđe i on podiže pogled. Oči mu behu krvave, a lice vlažno od suza.

– Šta se desilo čika Rajko? Zašto plačete? – obrati mu se ona nežno.

– Marica… Marica… Vrišti u snu… Bojim se da ću je izgubiti – odgovorio je nesigurno.

– Ne bojte se čika Rajko. Evo, Dušomor vas je čuo, ne da on vašu Maricu… – započe Danica pokušavajući da uteši uplakanog čoveka. Međutim, on se naglo osovi na noge i za trenutak joj se učini da će je udariti.

– Dušomor!? Kako se samo usuđuješ, kučko bezosećajna! – prodera se Rajko.

– Tu je Dušomor… Tu iza vas… Pogledajte – promuca Danica. Rajko zastade i osvrnu se. Potom se potpuno okrenu i pogled mu stade kliziti naviše uz skulpturu što se nadvijala nad njim. Buljeći u hladni kamen Dušomorova obličja Rajko zatrepta, pa najzad ponovo obrati pažnju na Danicu.

– To… To… Čekaj malo… Kako znaš? – delovao je zbunjeno.

– Priča mi noću. Predstavio mi se – reče Danica i u Rajkovim očima poče da iskri shvatanje.

– Ovo… Ovo priča s tobom? I reklo je da se zove Dušomor? – zamuca kao u nekom iščekivanju ili olakšanju. Danici postade nekako toplo oko srca što je umirila nesrećnog čoveka i požele da mu ispriča sve o svojoj ljubavi.

– Da… On me voli… – započe, ali je Rajko opet prekide.

– Je li ti govorio nešto o dolasku jeseni? – Danici ne pade na pamet da se zapita otkud to Rajko može znati, nego mu odgovori kao iz topa.

– Da. Obećao je da će me odvesti odavde – olakšanje na Rajkovom licu se gotovo moglo dodirnuti.

– Pristala si? – upita s nekakvom divljom radoznalošću.

– Jesam – odgovori Danica pomalo zbunjeno.

– Dobro si uradila… Jako dobro… Nikad ne odustaj od svoje ljubavi. Jesen je blizu – odgovori Rajko, pa se okrenu i bez pozdrava ode niz ulicu.

***

I zaista, Dušomor joj je obećavao iz noći u noć da će je povesti sa sobom. Iako nije znala kako bi kameni kip mogao doći po nju, želela je da veruje i htela je da voli. A kad je najzad shvatila, bilo je prekasno.

Dani su postali zaista hladni i te se večeri Danica umotala u tri ćebeta čekajući svog ljubavnika. Onda je začula nekakvo krckanje i struganje, pa pogleda ka vratima. Istog se trenutka sledila, jer najednom se nekakvo vijugavo krupno obličje stade uzdizati nad krevetom i Danica stade da razaznaje golemo telo što se neprestano uvija uspravljajući se sve više i više, sve dok se trouglasta glava nije stala ritmično klatiti nadomak samog plafona. Najzad Danica raspozna sluzavu zmiju kolosalnih razmera i vrisnu, no koliko god užasnuta bila, nije nikako uspevala da odvoji pogled od gmazovih žućkastih očiju što su je neprestano fiksirale. Ledeni su je trnci podilazili, ali nije uspevala da se pomakne, prikovana pridošličinim hipnotičkim pokretima. U glavi joj se mutilo i nije bila sigurna da li zaista čuje Dušomorov glas, ili joj se to pričinjava.

– Želim te, želim te, želim te…

Sav Daničin svet se pretvorio u otrovno žute zenice koje su joj se zarivale u mozak. Poče da se uspravlja u postelji prateći nagle impulse što su je prožimali. Telo gmaza se neprestano uvijalo, sve dok obrisi onoga što se nalazilo u sobi nisu počeli da postaju nejasni i magloviti. Kao da je pred Danicom igrao dim. Strah koji ju je u prvom trenutku prožeo, topio se poput putera na vrelom tiganju i otpora je malo pomalo nestajalo. Silueta koju je tvorila izmaglica Danici se učini poznatom, a onda se nejasni obrisi stadoše zgušnjavati i dobijati stamene oblike, sve dok se pred njom ne pojavi pravi Dušomor, onaj o kome je sanjala, onaj koga je sve ovo vreme čekala. Ne Dušomor od kamena što podupire terasu na susednoj zgradi, nego pravi čovek, od krvi i mesa. Najlepši muškarac kojeg je Danica u životu videla. Uzbuđenje joj ovlaži međunožje i oseti neodoljivu potrebu da strgne spavaćicu sa sebe, a Dušomorove reči najednom stadoše poput odjeka izvirati iz nje same:

– Želim te, želim te, želim te…

– Sve, sve, sve… Skini sve… Hoću samo telo, hoću ga za sebe, hoću te potpuno – nastavi da šapuće posetilac. Danica smače i gaćice, pa ustade ponesena nesnosnom željom.

– Dođi, dođi, dođi. Vodim te svome domu. Da me greješ, da me hraniš, da te volim… – Dušomor više nije nalikovao zmiji. Osmehnuo joj se, pa okrenuo i njegovi su se odmereni koraci usmerili ka vratima. Danica se uzvrpoljila, nošena žestokim osećajem gubitka, a onda je skočila na noge i onako naga krenula za njim. Posmatrala je njegova snažna leđa i bujnu kosu prateći ga dok je izlazio na ulicu. Pratila ga je ukorak, uživajući u njegovom divnom glasu koji ju je pozivao:

– Ne boj se dušo, ne boj se. Živećeš do proleća, potrebna si mojoj deci. Grejaćemo se tvojim telom, gostićemo se toplom krvlju. Pomalo, nežno, lagano. Volećeš nas. Bićemo pažljive. Pazićemo da te ne ubijemo dok se sunce ne vrati. Skupile smo mnogo semenja da te hranimo. Potok se spušta niz našu pećinu, pa nećeš biti žedna. Moraš preživeti ledene dane da podeliš s nama toplotu i daruješ nam hranu. A kad se leto vrati i žuta kugla stane ponovo da baca toplotu na kamen, oslobodićemo te patnji. Zauvek, zauvek, zauvek – sve je Danica razumevala, ali se nije plašila. Bila je spremna da učini sve, samo da više nikad ne bude sama.

Iako je sve vreme čula pesmu, tek kad su odmakli niz ulicu, postade svesna da su s obe strane puta načičkani gotovo svi stanovnici naselja, svečano odeveni, i da upravo oni tiho zapevaju. Za trenutak joj postade neprijatno što gola paradira pred toliko posmatrača, ali nije mogla da se otrgne Dušomorovim zanosnim pokretima. Nastavila je da korača pred komšijama iz čijih se grla izvijala mistična melodija.

Tresak je došao iznenada i najednom joj se um razbistrio. Pratila je grdnu zmijurinu, a ne ljubavnika, gola kao od majke rođena pred gomilom ljudi. Stid, strah, nerazumevanje, užas… Sve se to sklopilo u jedan jedini nenadani grč misli i Danica vrisnu. Postala je svesna svega, ali pesmu posmatrača sad je zamenilo uspaničeno urlanje. Kad je uspela da skrene pogled sa užasnog gmizavca, videla je da narod počinje da beži u strahu. Od čega?

Tren potom pred zmijom se pojavi kameno obličje, potpuno živo i pokretno. Po svemu sudeći i veoma ljutito. Danica zatrepta shvatajući da je to Dušomor, ili onaj koga je tako zvala. Naime, više nije bila sigurna čiji je to glas mesecima slušala.

Reptil je reagovao munjevito i vijugavo obličje stade da obmotava mramorno telo napadača. Glava krenu u napad, ali došljak nije bio ništa sporiji i moćna šaka dograbi grlo gmizavca, nemilosrdno stežući. Danica je zinula posmatrajući sukob titana i shvati da se telo zmije grči neviđenom žestinom, nanoseći povrede napadaču. Kamen poče da puca i tanane naprsline su postajale sve vidljivije. Kao odgovor podiže se pesnica kamenog diva i silovito odalami zmiju u glavu, jednom, dvaput, tri puta. No gmaz je i dalje stezao i kamen se drobio, ali istovremeno se ni udarci nisu zaustavljali, bivajući sve jači i nemilosrdniji.

Borba se završila isto onako nenadano kao što je i počela. Telo gmaza iznenada omlitavi i ostade da visi u jezivom stisku moćne šake. Div je ispusti, pa nagazi glavu, drobeći je. Tek što je to obavio, naprsline u kamenu stadoše da se šire, pa čitavi komadi počeše da otpadaju s njegovog tela. Tren potom, kolos stade da gubi ravnotežu, pa se lagano skljoka na tlo, stenjući.

Kad se Danica najzad oslobodila ukočenosti, pritrča ranjenom džinu.

– Ljubavi moja, ljubavi moja… – obrati mu se plačući.

– Ljubav… Ljubav… – odvrati on dubokim glasom, ni nalik onome što je Danica noćima slušala – Samo me je ljubav mogla probuditi – svaka njegova reč uzrokovala je nove pukotine i otpadanje delova tela. Lice mu se izvi u osmeh – Izgleda da me je ljubav i ubila.

– Spasao si me! Nikad ti to neću zaboraviti! – plačući će Danica.

– Mrzeo sam Dušomora. On i ja smo nastali istovremeno, baš kada su stranci sa zvezda došli. Uradili su nešto s nama… – mrmljao je kameni div. – Obojica smo izvitoperenje ljubavi.

– Nisi! Nisi izvitoperen! Ja te volim! – vrisnu Danica. – Ostani sa mnom, molim te! Trebaš mi!

– Ne, draga, gotovo je sa mnom, ali lepši kraj nisam mogao da zamislim – odgovori joj umirući div. Poslednje reči uzrokovaše strašne rascepe u kamenu i raspadanje se ubrzalo. Bilo je očito da pokušava još nešto da kaže, ali glasa više nije bilo. Najzad, čitav kolos se pretvorio u bezobličnu gomilu kamena.

Danica je još neko vreme plakala, a onda se osvrnu oko sebe. Njenih komšija više nije bilo, samo lešina one zmijurine i gomila kamena pred njom. Onda je ustala i obrisala lice.

Kad je krenula kući srce joj je nalikovalo kamenu koji je ostavila za sobom.

Advertisements
Ovaj unos je objavljen pod Književnost, Priče, Proza. Zabeležite stalnu vezu.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s