Stiven King, Prečica gospođe Tod

Stiven King, Prečica gospođe Tod

 

Preveo Aleksandar Marković

 

„Evo opet one Todove“, rekoh.

Homer Baklend je ispratio pogledom mali Jaguar koji je projurio pored nas, i klimnuo glavom. Žena za volanom digla je ruku i mahnula mu. Homer je klimnuo krupnom, čupavom glavom, ali nije podigao ruku u otpozdrav. Porodica Tod posedovala je veliki letnjikovac na jezeru Kasl, a Homer ga je od pamtiveka održavao za njih. Imao sam utisak da mu je druga supruga Vorta Toda bila nesimpatična u istoj meri koliko mu je prva, ‘Filija Tod, bila draga.

Ova scena se odigrala otprilike pre dve godine, i nas dvojica smo tog dana sedeli na klupi ispred Belinog Dućana, ja sa oranžadom, a Homer sa čašom kisele vode. Bio je oktobar, mesec kada u Kasl Roku nastupa miran život. Veliki broj kuća na jezeru i dalje se koristi preko vikenda, ali je sa agresivnim letnjim lumperajkama gotovo, a lovci sa pušketinama i skupim turističkim dozvolama za lov prikačenim na narandžaste kačkete tek treba da počnu da pristižu. Polja su uglavnom požnjevena. Noći su prohladne i lepo se spava, a izanđali zglobovi kao što su moji još ne počinju da žigaju. U oktobru je nebo nad jezerom prilično lep prizor, sa onim velikim belim oblacima koji sporo plove preko njega; dopada mi se što su ravni odozdo, i pomalo sivkasti, kao da tom nijansom nagoveštavaju smiraj dana, i u stanju sam da dugo sedim i posmatram svetlucanje sunca na vodi a da mi ta zanimacija ne dosadi. Obično baš u oktobru, dok sedim na klupi ispred Belsa i izdaleka posmatram jezero, zažalim što više nisam pušač.

„Ne vozi tako brzo kao ‘Filija“, rekao je Homer. „Uvek sam se pitao kako je žena sa tako staromodnim imenom umela tako brzo da vozi.“

Letnji svet kao što su Todovi nije ni izbliza tako zanimljiv starosedeocima varošica u Mejnu kao što njegovi pripadnici veruju da jeste. Starosedeoci više vole domaće ljubavne priče, zađevice, skandale i ogovaranja. Kada se upucao onaj tekstilac iz Ejmsberija, Estonija Korbridž je posle otprilike nedelju dana otkrila da više ne može da se ogrebe ni za ručak sa svojom pričom o tome kako ga je pronašla sa pištoljem u ukočenoj ruci. Ali svet i dan-danas priča o Džou Kamberu, koga je zaklao njegov rođeni džukac.

Ali sve je to sasvim normalno. To je jednostavno zato što se njihove i naše staze razlikuju. Letnji gosti su trkači, a mi što ne vezujemo mašne kad preko nedelje idemo na posao samo smo šetači. Uprkos tome, među domaćima je vladalo poprilično zanimanje kada je Ofilija Tod nestala 1973. godine. Ofilija je bila zaista fina žena, i uradila je dosta toga za grad. Prikupljala je novac za Slounovu biblioteku, pomagala obnovu ratnog muzeja, i sve neke takve stvari. Ali sav letnji svet voli kad im date ideju o prikupljanju novca. Ako im samo pomenete prikupljanje novca, odmah im zacakle oči. Kada im pomenete prikupljanje novca, pružate im priliku da osnuju odbor i imenuju sekretara i sastavljaju dnevni red. Vole to. Ali ako im pomenete vreme (u pauzi takvih velikih poslova kao što su kombinovani koktel-prijem i sastanak odbora), ugasili ste ga. Čini se da je vreme nešto što letnji svet nikako ne miriše. Ćuškaju ga od sebe, i kada bi mogli da ga metnu kao konzervans u turšiju, o, još kako bi to učinili. Ali ‘Filija Tod kao da je bila voljna da utroši vreme – i da uradi poneki poslić u biblioteci povrh toga što je prikupljala novac za nju. Kada se valjalo latiti šmirgle i kolomaza u ratnom muzeju, ‘Filija je bila tamo sa ženama iz grada koje su izgubile sinove u tri različita rata, odevena u radni kombinezon i sa kosom vezanom u maramu. A kada je trebalo voziti decu na letnji program plivanja, mogli ste je videti kako tera veliki blistavi pikap Vorta Toda niz Lending Roud, sa teretnim delom punim klinaca. Sjajna žena. Sezonska gošća, ali svejedno sjajna žena. Zato se svet, kada je nestala, iskreno zabrinuo. Nije je žalio, jer nestanak nije baš isto što i smrt. To nije kao kad nešto sečete satarom, već pre kao kad nešto curi u slivnik, toliko polako da ukapirate da ga nema tek kada ga odavno više ne bude.

„Vozila je merdžu“, reče Homer, u odgovor na pitanje koje nisam postavio. „Sportski dvosed. Mislim da joj ga je Tod pazario šes’et-četvrte ili šes’et-pete, tako nešto. Sećaš se kako je godinama vozila decu na jezero, dok su tamo imali ‘žabe i punoglavce’?“

„Aha.“

„Nikada ih nije vozila brže od šezdeset na sat, svesna da ima puna kola dečurlije. Ali to je za nju bilo pravo mučenje. Ta žena je imala olovo u stopalu i kuglične ležajeve u peti.“

Homer nekada nije govorio o svojim letnjim klijentima. Ali onda mu je umrla žena. Bilo je to pre pet ili šest godina. Bila je orala njivu i traktor joj se prevrnuo i sahranio je, a Homer je to teško primio. Tugovao je dve-tri godine, a onda kao da se malo oporavio, ali nikada više nije bio onaj stari. Činilo se kao da čeka da se nešto dogodi, da mu prođe vreme. Kada biste ponekad u sumrak prošli pored njegove uredne kućice, i videli ga na tremu, sa lulom i kiselom vodom na ogradi, sa suncem na zalasku u očima i dimom lule oko glave, pomislili biste – bar ja jesam – Homer čeka da mu prođe vreme. Ovo me je pogađalo na mnogo širem planu nego što sam bio voljan da priznam, i na kraju sam zaključio da je to zato što ja, na njegovom mestu, ne bih čekao da mi prođe vreme, kao što mladoženja, pošto obuče svadbeni frak i konačno veže mašnu kako treba, samo sedi na spratu svoje kuće i gleda čas u svoj odraz u ogledalu, čas u sat na kaminu, čekajući trenutak kada će se venčati. Da sam bio na njegovom mestu, ne bih čekao da mi prođe vreme; pokušao bih da ga ubrzam.

Ali u tom čekanju – koje se okončalo kada je Homer prošle godine otišao u Vermont – ponekad je pričao o tim ljudima. Meni, i nekolicini drugih.

„Koliko ja znam, nije vozila brzo ni kada je bila u kolima sa mužem. Ali kada sam se ja vozio sa njom, terala je tog merdžu da poskoči.“

Neki tip se zaustavio kod pumpi i počeo da puni rezervoar gorivom. Automobil je imao registarsku tablicu Masačusetsa.

„To nisu bila jedna od onih sportskih kola koja idu na bezolovni i zagrcnu se svaki put kad nagaziš gas. Bio je to jedan od onih starih automobila, i brzinomer je bio kalibriran do kraja, a na kraju je pisalo sto šezdeset milja na sat. Bio je neke čudne smeđe boje, i jednom sam je pit’o kako se zove ta boja, a ona je rekla da je to boja šampanjca. Znaš, volim žene kojima ne moraš da nacrtaš smisao šale da bi se nasmejale.“

Čovek kod pumpi je završio sa punjenjem rezervoara.

„Prijatno popodne, gospodo“, reče kada se popeo uz stepenice.

„Takođe“, rekoh ja, i on uđe u dućan.

„’Filija je uvek tražila prečice“, nastavi Homer kao da nije ni bio prekinut. „Ta žena je bila luda za prečicama. Nikada nisam ukapir’o zašto. Govorila je da, ako uštediš na razdaljini, uštediš i na vremenu. Rekla mi je da se njen otac kleo u tu izreku. Bio je trgovac, neprestano na putu, i ona je putovala s njim kad god je mogla, i večito je gledao da nađe kraći put. Tako je i sama stekla naviku.

„Jednom sam je pit’o da l’ joj se to ne čini malčice uvrnuto – s obzirom da je umela da provodi vreme glancajući onaj stari kip na trgu i vozi mališane na časove plivanja umesto da igra tenis i pliva i opija se k’o sav normalan letnji svet, ali joj je istovremeno bilo toliko vraški stalo da uštedi petn’es’ minuta odavde do Frajberga da noću nije spavala zbog toga. Jednostavno mi se činilo da te dve stvari ne idu jedna s drugom, ako razumeš šta ‘oću da kažem. A ona me samo pogledala i rekla: ‘Volim da budem korisna, Homere, a volim i da vozim – bar povremeno, kada u tome ima izazova – ali ne volim vreme koje se pri tom gubi. To ti je kao kad prekrajaš odeću – ponekad dodaješ, a ponekad oduzimaš. Da li me razumeš?“

„Valjda, gospođo“, odgovorio sam, iako nisam bio siguran u to.

„Kada bi za mene pojam dobre zabave bio da svo vreme sedim za volanom, pretpostavljam da bih tražila duže puteve“, rekla je, i to me je toliko zagolicalo da sam mor’o da se nasmejem.

Druškan iz Masačusetsa izađe iz dućana sa pakovanjem od šest piva u jednoj ruci i nekoliko tiketa lutrije u drugoj.

„Želim vam prijatan vikend“, reče mu Homer.

„Uvek je tako“, odgovori tip iz Masačusetsa. „Mada bih voleo da mogu sebi da priuštim da živim ovde čitave godine.“

„Pa, mi ćemo da održavamo stvari da sve bude u redu kad budete mogli da dođete“, reče Homer, a čovek se nasmeja.

Gledali smo za njim kada se odvezao prema tom svojem mestu, okrenuvši nam tu tablicu iz Masačusetsa. Tablica je bila zelena. Moja Marsi kaže da su to tablice koje Služba za registraciju vozila u toj čudnoj, besnoj i uzavreloj državi daje vozačima koji u poslednje dve godine nisu imali nijedan saobraćajni udes. Ako ste ga imali, tvrdi ona, daju vam crvenu tablicu da bi ljudi znali i bili oprezni sa vama kada vas vide na ulici.

„Znaš, oboje su bili iz ove države“, reče Homer, kao da ga je tip iz Masačusetsa podsetio na tu činjenicu.

„Mislim da sam to znao“, rekoh ja.

„Todovi su nam otprilike jedine ‘tice koji zimi lete na sever. Što se tiče ove nove, mislim da ne voli previše da leti na sever.“

Popio je malo kisele vode i zaćutao, razmišljajući.

„Njoj to nije smetalo“, reče. „Bar cenim da nije, iako je itekako umela da se žali na to. Žalbe su bile samo način da objasni zašto je oduvek tragala za prečicama.“

„A njen muž, misliš da mu nije smetalo to što je jurcala svakim šumskim puteljkom odavde do Bangora samo da bi videla da nije devet desetina milje kraći?“

„Puc’o mu je prsluk“, reče Homer kratko, pa ustade i uđe u dućan. Eto ti, Ovense, rekoh sebi, iako dobro znaš da ne valja da mu postavljaš pitanja kada se priseća, ipak si morao to da uradiš, i da pokvariš priču koja je počinjala da obećava.

„Zato što sam tim putem i sam išao kada sam odlazio do Bangora da vidim Frenklina, dok je još bio živ. Mada već godinama nisam vozio tuda. Misliš da čovek može naprosto da – kako da kažem – smetne s uma da neki put postoji, Dejv?“

Odgovorio sam da je to moguće. Raskrsnica je nešto što prvo pada na pamet. Posle nekog vremena počne da bude stvar na koju prvo pomislite, i više ne razmišljate kako da stignete od jedne do druge tačke već kako da stignete odavde do raskrsnice koja je najbliža toj tački. Zbog toga mi je palo na pamet da možda postoji mnoštvo puteva koji vas naprosto mole da pođete njima, puteva duž kamenih zidova, puteva kraj kojih raste žbunje kupine sa koga niko više ne jede kupine osim ptica, sa starim šljunkarama ispred čijih ulaza u niskim lukovima vise zarđali lanci, zaboravljenim kao dečje igračke, sa napuštenim i zaboravljenim, korovom obraslim padinama. Putevi koje su zaboravili svi osim ljudi koji žive oko njih i misle o tome kako da ih na najbrži način pređu ne bi li stigli do raskrsnice, gde možete da prođete brdo a da ne razmišljate previše o tome. Mi iz Mejna volimo da se šalimo kako je nemoguće stići odavde do tamo, ali ta šala možda ide na naš račun. Istina je da postoji otprilike hiljadu puteva da se stigne ovde ili tamo, ali ljude mrzi da mućnu glavom.

Homer nastavi: „Celo popodne sam menjao fuge u tom vrelom i tesnom kupatilu, a ona je stajala u dovratku, prekrštenih golih nogu, u papučama i smeđoj suknji i malo tamnijem duksu iste boje. Kosa joj je bila vezana pozadi u konjski rep. U to vreme mora da je imala trideset čet’ri ili trideset pet godina, al’ joj je lice sijalo od onoga što mi je pričala, i kunem se da je izgledala k’o srednjoškolka na raspustu.“

„U jednom trenutku mora da joj je palo na pamet koliko dugo je mlatila praznu slamu sa mnom, pošto je rekla: ‘Sigurno sam te ugnjavila, Homere.’

„’Jeste, gospođo’, odgovorio sam. ‘Kudikamo bi’ više vol’o da ste otišli i ostavili me da razgovaram sa prokletim gipsom.’

„’Ne zezaj, Homere’, rekla je.

„’Ne, gospođo, niste me ugnjavili’, priznao sam.

„Ona se na to osmehnula i nastavila da priča, listajući svoju knjižicu k’o trgovački putnik koji proverava porudžbine. Znala je ta četiri glavna puta – zapravo tri, jer je odma’ odustala od Puta broj 3 – ali je znala bar još četrdeset puteva kraćih od ovih. Puteva sa brojem i bez broja, s imenom i bez imena. Na kraju mi se sve pomešalo u glavi. A onda je rekla: ‘Jesi li spreman da čuješ koji je apsolutni pobednik, Homere?’

„’Cenim da jesam’, rekoh.

„Tačnije, pobednik za sada““, veli ona. „Znaš li, Homere, da je 1923. neko napisao članak za „Nauka danas“ u kome dokazuje da čovek ne može da pretrči milju za manje od četiri minuta? Dokazao je to, brojnim proračunima zasnovanim na maksimalnoj dužini mišića na muškim butinama, maksimalnoj dužini koraka, maksimalnom kapacitetu pluća, maksimalnom broju otkucaja srca, i ko zna čemu sve još. Taj članak me je toliko zainteresovao! U toj meri da sam ga pokazala Vortu i zamolila ga da ga da profesoru Mareju na matematičkoj katedri univerziteta u Mejnu. Želela sam da proveri te brojke zato što sam bila sigurna da su zasnovane na pogrešnim postavkama, ili tako nešto. Vort je verovatno pomislio da su to neke moje lutke – on za to uvek kaže ‘Ofilija opet nešto fantazira’ – ali mi je udovoljio. Profesor Marej je veoma pažljivo proverio proračune… i znaš šta je utvrdio, Homere?’

„’Ne, gospođo.’

„’Brojke su bile tačne. Čovekovi kriterijumi su bili ispravni. Dokazao je, tamo u 1923. godini, da čovek ne može da pretrči milju za manje od četiri minuta. Dokazao je to. Ljudi, međutim, danas to bez teškoća postižu, i znaš šta to znači?’

„’Ne, gospođo’, kažem ja, iako je počinjalo da mi sviće.

„’To znači da zapravo nema apsolutnog pobednika“, kaže ona. „Jednog dana – ako u međuvremenu ne raznese sam sebe – neko će na Olimpijadi pretrčati milju za manje od dva minuta. Dotle će možda proći sto, ili hiljadu godina, ali će se dogoditi. Zato što ne postoji apsolutni pobednik. Postoji nula, i večnost, i smrtnost, ali ne postoji konačnost.’

„Stajala je tamo, sa tim čistim, umivenim i ozarenim licem, tamnom kosom začešljanom sa čela, kao da je želela da kaže ‘Probaj da se ne složiš ako smeš.’ A ja nisam mog’o. Zato što verujem u tako nešto. Valjda me to podseća na ono što sveštenik misli kad govori o nebeskoj milosti.’

„’Hoćeš li, dakle, da čuješ koji je trenutni pobednik?“ rekla je.

„Aha“, rekao sam, pa sam čak na trenutak prestao da lepim. I inače su mi bili preostali samo oni zaguljeni đavolski uglići. Duboko je udahnula i počela da recituje, jednako brzo k’o onaj licitator u Gejts Folsu u vreme kada se nalivao viskijem, tako da nisam sve zapamtio, ali je išlo otprilike ovako.“

Homer Baklend je na trenutak zažmurio, sa krupnim šakama savršeno mirnim na dugačkim butinama i licem okrenutim prema suncu. Onda je ponovo otvorio oči i kunem se da je na trenutak izgledao kao ona, jeste bogami, sedamdesetogodišnji muškarac izgledao je kao žena od trideset četiri godine koja je u tom trenutku svojeg života izgledala kao dvadesetogodišnja studentkinja, i ni sam se ne sećam najbolje šta je rekao, već pamtim kako se sećao šta je tačno rekla, ne toliko zbog toga što je bilo komplikovano već zato što sam bio opčinjen njegovim uživljavanjem dok je govorio, ali je priča glasila otprilike ovako:

„’Kreneš Putem broj 97, pa presečeš ulicom Denton do Starog Većničkog Druma i tako izbegneš predgrađe Kasl Roka, ali ponovo izbiješ na 97. Devet milja dalje možeš da skreneš na stari drum za drvoseče i ideš njim milju i po do Gradskog Druma broj 6 dok ne stigneš do Big Anderson Rouda pored Sajtsove pecare za jabukovaču. Tamo postoji prečica koju stariji svet zove Medveđa Staza, kojom stižeš do Puta broj 219. Čim se nađeš sa one strane Planine Pegave Ptice, udariš Stenhausovim Drumom, skreneš na Borov Drum – tamo postoji močvarno parče puta kojim možeš da prođeš ako postigneš dovoljnu brzu na suvom delu – odakle izbijaš na Put broj 106. On preseca Altonovom Plantažom do starog druma za Deri – a postoje i dva ili tri šumska puta kojima treba da se provezeš dok ne izađeš na Put broj 3 odmah iza bolnice u Deriju. Odatle ostaje samo četiri milje do Puta broj 2 u Etni, i stigao si u Bangor.’

„Zastala je da dođe do daha, a onda me je pogledala. ‘Znaš li koliko to ukupno iznosi?’

„’Ne, gospođo’, odgovorio sam, razmišljajući kako mi to liči na otprilike sto devedest milja i četiri slomljena amortizera.

„’116,4 milje’, rekla je.

Nasmejao sam se. Smeh mi se oteo pre nego što sam uspeo sebe da obradujem time da čujem priču do kraja. Ali se Homer i sam iskezio i klimnuo glavom.

„Znam. A ti znaš da ne volim ni sa kim da se raspravljam, Dejv. Ali nije isto kada te vuku za nos i kada te tresu za njega kao prokleto jabukovo drvo.

„’Ne veruješ mi’, rekla je.

„’Pa, nije baš lako poverovati u to, gospođo’, rekao sam.

„’Ostavi onda taj gips da se suši i idemo da ti pokažem’, rekla je. ‘Sutra možeš da završiš iza kade. Hajde, Homere. Ostaviću poruku Vortu – on se možda neće ni vratiti večeras – a i ti možeš da se javiš ženi! Stižemo na večeru u Pilotov Roštilj za – pogledala je na sat – dva sata i četrdeset pet minuta od ovog trenutka. Ako stignemo minut kasnije, kupiću ti bocu Irske Magle da je poneseš kući. Znaš, moj tata je bio u pravu. Uštedi dovoljno milja i uštedećeš na vremenu, makar morao da prođeš kroz svaku prokletu baru i kaljugu u okrugu Kenebek da bi to postigao. Šta si odlučio?“

„Gledala me je tim njenim smeđim očima poput svetiljki, nekim đavolastim pogledom koji je govorio hajde, nakrivi kapu, Homere, i skači na konja, ja ću prva a ti odma’ iza i neka đavo nosi onog ko ostane treći, a na licu joj je bio kez koji je govorio to isto, i kažem ti, Dejv, želeo sam da pođem. Nisam čak pomišlj’o ni da poklopim tu konzervu sa gipsom. I definitivno nisam pomišlj’o da vozim onu njenu furiju. Želeo sam samo da sedim do nje i gledam je kako ulazi, da vidim kako joj se suknja pritom malo podiže, kako je ponovo navlači preko kolena a možda i ne, da gledam kako joj sija kosa.

Ućutao je, a onda se odjednom nasmejao sarkastičnim, pridavljenim smehom. Taj njegov smeh zvučao je kao pucanj sačmare napunjene kamenom solju.

„Trebalo je samo da pozovem Megan i da joj kažem: ‘Znaš onu ‘Filiju Tod, ženu na koju toliko nisi ljubomorna da ne možeš da je vidiš očima i nikada nemaš lepu reč za nju. E, ona i ja idemo na brzu vožnju do Bangora u onoj njenoj furiji od Mercedesa boje šampanjca, pa ne moraš da me čekaš za večeru.'“

„Trebalo je samo da je pozovem i da to kažem. O da. Kako da ne.“

I ponovo se nasmejao, sa rukama na butinama, sedeći prirodno kao što je uvek sedeo, ali sam mu na licu opazio nešto što je bilo gotovo gadno, da bi minut kasnije uzeo čašu kisele vode sa ograde trema i otpio malo iz nje.

„Nisi pošao“, rekoh ja.

„Taj put nisam.“

I još jednom se nasmeja, ali je taj smeh bio nežniji.

„Mora da je primetila nešto na mom licu, jer se činilo da se tog trenutka prizvala sebi. Prestala je da izgleda kao studentkinja, i ponovo je bila samo ‘Filija Tod. Pogledala je u beležnicu u ruci kao da ne zna kako se našla tu i spustila je ruku, gotovo je sakrivši iza suknje.

„Rekao sam: ‘Vol’o bih da to uradim, gospođo, al’ moram da završim ovo ovde, a moja žena sprema pečenje za večeru.’

„A ona će: ‘Razumem, Homere – malo sam se zanela. Često to radim. Stalno, kaže Vort.’ Onda se nekako sva uspravila i rekla: ‘Ali ponuda ostaje, kad god budeš hteo da pođeš. Možda ćeš čak dobro doći da poguraš, ako se negde zaglavimo. Da mi uštediš pet dolara.’ I nasmejala se.

„’Držim vas za reč, gospođo’, rekao sam, tako da je videla da to zaista mislim, i da ne govorim iz puke učtivosti.

„I umesto da nastaviš da veruješ da stotinu i šesn’est milja do Bangora ne dolazi u obzir, nađi svoju mapu i pogledaj kol’ko milja ima do tamo u pravoj liniji.“

„Završio sam pločice, otiš’o kući i večerao ostatke od ručka – nije bilo pečenja, i mislim da je ‘Filija to znala – a kada je Megan otišla na spavanje, uz’o sam metar, olovku i moju ‘Mobilovu’ mapu države i uradio sam kao što mi je rekla… zato što mi je zagolicalo radoznalost, pretpostavljam. Povukao sam pravu liniju i izvršio izračunavanja prema razmerniku. Bio sam prilično iznenađen. Zato što, ako poletiš od Kasl Roka prema Bangoru jednim od onih Pajper Kabzova po vedrom vremenu – znači, ako ne moraš da zaobilaziš jezera, šume koje su ogradile kompanije za preradu drva, močvare i ako ne moraš da prelaziš reke tamo gde su mostovi, do tamo ima, ako oduzmeš ili dodaš milju, sedamdeset devet milja.“

Malo sam se trgnuo.

„Izmeri sam, ako ne veruješ“, reče Homer. „Nisam znao da je Mejn toliko mali dok to nisam video.“

Otpio je gutljaj i pogledao me.

„Sledećeg proleća se dogodilo da je Megan otišla u Nju Hemšir kod brata, a ja sam morao da odem do kuće Todovih da skinem zimske šalone, i njen mali Mercedes je bio tamo. I ona je bila sama.

„Pojavila se na vratima i rekla: ‘Homere! Jesi li došao da skineš šalone?’

„A ja dočekah: ‘Ne, gospođo. Doš’o sam da vidim da l’ biste me provozali kraćim putem do Bangora.’

„Prazno me je pogledala, i pomislio sam da je sve zaboravila. Osetio sam kako mi lice crveni, kao kad osetiš da ti se dig’o k’o konju u društvu. I kad sam već ‘teo da se izvinim, lice joj se ponovo razvuklo u onaj kez i ona reče: ‘Ne mrdaj odatle dok ne donesem ključeve. I nemoj da si se opet predomislio, Homere!’

„Vratila se minut kasnije, sa ključevima u ruci. ‘Ako se negde zaglibimo, videćeš komarce velike k’o viline konjice.’

„’U Rejndžliju sam vid’o velike k’o vrapce, gospođo“, rekoh ja, ‘al’ mislim da smo oboje preteški da bi nas odneli.’

„Nasmejala se. ‘Pa, upozorila sam te. Hajdemo, Homere.’

„’I ako ne stignemo tamo za dva sata i četr’es’ pet minuta’, lukavo sam dodao, ‘ima da mi kupite onu bocu Irske Magle.’

„Iznenađeno me je pogledala, zastavši sa jednom nogom u furiji. ‘Bogamu, Homere’, rekla je, ‘rekla sam ti da je to bio trenutni pobednik. Pronašla sam put koji je još kraći. Bićemo tamo za dva i po sata. Uskači, Homere. Polećemo.’

Ponovo je zaćutao, sa rukama na bedrima, zamućenog pogleda, verovatno odlutalog u prizor tog dvoseda boje šampanjca koji ubrzava uz strmu prilaznu stazu do kuće Todovih.

„Zaustavila je kola na kraju staze i rekla: ‘Jesi li siguran?’

„’Samo nagazite’, rekoh ja. Onaj kuglager u njenom članku se zakotrljao i teško stopalo se spustilo na papučicu gasa. Ne mogu mnogo da ti kažem o onome što se događalo posle toga. Osim da posle nekog vremena nisam mog’o da odvojim pogled od nje. Na lice joj se prikralo nešto divlje, Dejv – nešto divlje i slobodno, od čega me je malo zazeblo u srcu. Bila je prelepa, i bio sam opijen ljubavlju prema njoj, svako bi bio na mom mestu, nema muškarca koji ne bi bio a možda nema ni žene, ali sam je se istovremeno plašio, zato što se činilo da je mogla da te ubije ako samo skrene pogled s puta i pogleda te i odluči da ti uzvrati ljubav. Nosila je farmerke i staru belu košulju sa zavrnutim rukavima – im’o sam utisak da se spremala da nešto farba na tremu iza kuće kada sam naiš’o – ali posle nekog vremena činilo se kao da na sebi nema ništa osim one providne, lepršave bele stvari sa slika u knjigama o starim bogovima i boginjama.’

Razmišljao je, zagledan preko jezera, sa nekakvim svečanim izrazom na licu.

„K’o ona boginja što je terala mesec preko neba.“

„Dijana?“

„Ja’. Mesec je bio njena furija. ‘Filija mi je izgledala baš tako, i kažem ti da sam bio zgromljen ljubavlju prema njoj i nesposoban da učinim bilo šta u vezi toga, iako sam bio ponešto mlađi nego što sam sada. Ne bi’ ništa pokuš’o ni da mi je bilo dvadeset, iako pretpostavljam da sa šesn’es’ bih, i da bih zbog toga bio pokojni – samo da me je pogledala tim pogledom.

„Bila je k’o ta žena što je terala mesec preko neba, napola pridignuta iznad vetrobrana, sa srebrnim paučinastim velovima koji su se vijorili iza nje i kosom zalepršanom iza nje tako da su joj se videle male i tamne šupljine na slepoočnicama, šibajući konje i ponavljajući da želi da jurimo brže pa šta bude, samo nek’ bude sve brže i brže i brže.

„Projurili smo brojnim šumskim puteljcima – prva dva ili tri sam znao, a posle više nisam nijedan. Mora da smo bili prizor za to drveće koje nikada nije videlo ništa motorno sem velikih kamiona sa balvanima i motornih sanki; ta mala furija kojoj je pre bilo mesto na Bulevaru Sumraka nego u tim šumama, šibala je i zaletala se uzbrdicama da bi zatim doskočila niz padinu kroz one prašnjavo zelene trake svetlosti popodnevnog sunca – krov je bio spušten i osećao sam sve mirise u tim šumama, i da znaš da je to bio jedan mnogo fini stari miris, kao nešto što najveći deo vremena počiva neuznemiravano i spokojno. Vozili smo se preko balvana položenih preko glibavijih delova puta, i između posečenih trupaca pljuskao je crni mulj, a ona se smejala kao dete. Neka od tih stabala bila su stara i trula, jer tim putevima niko nije prošao – niko osim nje – po pet ili deset godina, rekao bih. Ako ne računaš ptice i zverke koje su nas gledale, bili smo sami samcati. Zvuk furijinog motora, čas zujav čas pištav i silan kada bi nagazila kvačilo i smanjila brzinu… bio je to jedini zvuk motora koji sam čuo. I mada sam znao da smo svo vreme morali biti blizu nekog mesta – hoću da kažem, u današnje doba uvek jesi – poč’o sam da se osećam k’o da smo se vratili kroz vreme, i da oko nas nema ničega, da bismo, ako bismo se zaustavili i popeli na neko visoko drvo, videli samo šumu kud god da pogledamo, samo šumu i još šume dokle god nam pogled doseže. Al’ ona nije prestala da goni tu furiju dalje, sa kosom koja je letela iza nje, blistavih očiju. I tako smo izbili na Planinu Pegave Ptice i neko vreme sam ponovo znao ‘de smo, a onda je ponovo na kratko skrenula sa glavnog puta i činilo mi se da znam gde smo, a onda sam prestao da se zanosim da je tako. Proleteli smo još jednim šumskim putem, i izbili – kunem se – na lep asfaltiran drum sa znakom na kome je pisalo MAGISTRALA B. Jesi l’ ikad čuo za put u državi Mejn koji se zove MAGISTRALA B?“

„Jok“, rekoh ja. „Zvuči mi engleski.“

„Ja’. Izgledao je engleski. Nad put se nadnosilo nekakvo drveće nalik na vrbe. ‘Pripazi sad, Homere’, veli ona, ‘pre mesec dana jedno od ovih zamalo da me ščepa i izvede na meni indijansku vatru.’

„Nisam im’o pojma o čemu govori i zaustio sam da joj to kažem, a onda sam vid’o,  iako nije bilo vetra, kako se grane na tom drveću povijaju naniže – migoljile su se naniže. Izgledale su nekako crne i vlažne unutar zelenog krzna od lišća. Nisam mog’o da poverujem u ono što vidim. Tada mi je jedna od nji’ smaknula kapu sa glave, i znao sam da ne sanjam. ‘Ej!’ dreknuo sam. ‘Vraćaj to ‘vamo!’

„’Sad je kasno, Homere’, rekla je ona, i nasmejala se. ‘Tamo napred se probija sunce… izvukli smo se.’

„Onda je još jedna sunula, ovaj put sa njene strane i zama’nula prema njoj – kunem ti se da je tako bilo. Savila je glavu, i grana joj se uplela u kosu i iščupala joj pramen. ‘Jao, to boli!’ uzviknula je, ali se istovremeno nasmejala. Kola su malo zakrivudala kada je spustila glavu i u tom trenutku sam pogledao u dubinu šume, i Bog te molov’o, Dejv! tamo se sve micalo. Trava se lelujala, a neke biljke su bile tako međusobno prepletene da su podsećale na lica koja su pravila grimase, a na vrhu jednog panja čučalo je nešto što je ličilo na žabu-penjačicu, ali je bilo veličine odrasle mačke.

„Potom smo izbili iz senke na vrh brežuljka i ona je rekla: ‘Eto! Ovo je bilo uzbudljivo, zar ne?’ kao da je govorila o šetnji kroz Kuću Strave na frajburškom vašaru.

„Posle otprilike pet minuta skrenuli smo na još jedan od njenih puteva kroz šumu. U tom trenutku mi više nije bilo do razgledanja šuma – budi siguran da nije – ali to je bila obična stara šuma. Pola sata docnije ušli smo na parking Pilotovog Roštilja u Bangoru. Pokazala je na svoj mali odometar i rekla: ‘Baci pogled, Homere.’ Učinio sam to, i vid’o da piše 111, 6 milja. ‘Šta sad kažeš? Veruješ li u moju prečicu?’

„Onaj njen divlji izgled bio je uglavnom iščilio iz nje, i ponovo je bila samo ‘Filija Tod. Ali onaj drugi nije bio nest’o. K’o da su bile dve žene u jednoj, ‘Filija i Dijana, i taj deo nje koji je bio Dijana bio je tol’ko u prevlasti dok je vozila sporednim putevima da je deo koji je bio ‘Filija bio potpuno nesvestan da je prečica vodi kroz mesta… mesta koja ne postoje ni na jednoj mapi Mejna, čak ni na onim geodetskim.’

„Ponovila je: ‘Šta misliš o mojoj prečici, Homere?’

„A ja lanuh prvu stvar koja mi je pala na pamet, nešto što obično ne govorim pred damama kao što je ‘Filija Tod. ‘Vezala mi se creva, gospođo’, rekao sam.

„Nasmejala se, zadovoljna k’o prase kad ga češkaju, i tada videh, jasno k’o dan: nije se sećala ni jedne od onih čudnih stvari. Ni grana vrbe – mada ono nisu bile vrbe, niti išta slično njima – što su mi odnele kapu, ni onog znaka MAGISTRALA B, ni one opake stvari što je ličila na žabu. Nije pamtila nijednu jedinu od tih uvrnutih stvari! Ili sam ja sanjao da postoje il’ je ona sanjala da i’ nema. Sve što sam znao, Dejv, bilo je da smo prešli sto i jedan’es’ milja do Bangora, i da to nije bio san: ta brojka je stajala, crno na belom, na odometru njene furije.

„’Bogami, tako je’, rekla je. ‘Stvarno je da ti se vežu creva. Ponekad zažalim što nisam uspela da nagovorim Vorta da pođe sa mnom… ali taj ne napušta svoju kolotečinu dok ga neko ne izbaci iz nje, a za to bi verovatno bio potreban jedan od onih Titan II projektila, zato što mi se čini da je u toj kolotečini sagradio sebi atomsko sklonište. Hajdemo, Homere, da te počastimo večerom.’

„I stvarno me je častila božanskom večerom, Dejv, ali ja nisam bio nešto naročito ješan. Neprestano sam mislio na to kako će izgledati vožnja nazad, pošto je u međuvremenu počelo da pada veče. Negde usred večere izvinila se i otišla da telefonira. Kada se vratila, upitala me je da li bi mi bilo teško da odvezem furiju do Kasl Roka umesto nje. Rekla je da se čula sa ženom koja je bila u istom školskom savetu sa njom, i da joj je ova rekla da imaju nekakav problem sa nečim. Rekla je da će uzeti auto iz Herca ako Vort ne bude mogao da dođe po nju. ‘Da li bi ti bilo mnogo teško da se odvezeš sam po noći?’ pitala me je.

„Pogledala me je uz smešak, i znao sam da se ipak seća ponečeg – Bog će ga znati čega, al’ dovoljno da zna da se ne bih usudio da vozim njenim putem po mraku, i inače… mada sam po sjaju u njenim očima vid’o da joj to uopšte ne bi smetalo.

„Rek’o sam da mi neće biti teško, i mirnije sam dovršio večeru nego što sam je započeo. Kada smo završili već se bilo smračilo, i odvezla nas je do kuće žene koju je pozvala. Izašavši iz kola, pogledala me je sa onim istim sjajem u očima i rekla: ‘Jesi li siguran da me ne bi radije sačekao, Homere? Usput sam opazila nekoliko sporednih puteva, i iako ne mogu da ih nađem na mapi, mislim da bi mogli da nam uštede koju milju.’

„Odgovorio sam: Bih, gospođo, al’ sam otkrio da čovek u mojim godinama najlepše spava u svojem krevetu. Odvešću vaša kola nazad, i neću ih ni ogrebati… mada mislim da ću ići malo dužim putem nego vi.’

„Ona se tada nasmejala, nekako blago, i poljubila me. Bio je to najbolji poljubac u mom životu, Dejv. Bio je to poljubac u obraz, čedan poljubac udate žene, al’ zreo k’o breska, il’ jedan od onih cvetova što se otvaraju noću, i kada su mi njene usne dodirnule kožu, osetio sam se kao… Ne znam kako sam se tačno osetio, jer muškarac ne ume da sačuva u pamćenju stvari koje doživi sa devojkom koja je bila zrela kada je svet bio mlad, niti osećaj koji je pri tom imao – ne umem da objasnim ono što mislim, al’ mislim da me razumeš. Te stvari imaju crvenu koprenu u tvojem pamćenju, koju ne možeš da prozreš.“

„’Drag si mi, Homere, i volim te zato što me slušaš i što si se vozio sa mnom’, rekla je. ‘Pazi kako voziš.’

„Onda je ušla u kuću te žene, a ja sam se odvez’o kući.“

„Kojim putem?“

„Preko raskrsnice, budalo“, reče on, i nikada do tada nisam video toliko bora na njegovom licu.

Sedeo je tamo, zagledan u nebo.

„Onog leta kad je nestala gotovo je uopšte nisam viđao… Bilo je to leto kad je izbio onaj požar, sećaš se, a onda je velika oluja poobarala gotovo sva stabla. Za kućepazitelje posla preko glave. O, s vremena na vreme sam mislio na nju, i na onaj dan i poljubac, i sve je to počelo da mi liči na san. Kao u ono doba kad mi je bilo šesn’es’ i kad nisam mog’o da prestanem da mislim na cure. Plevio sam zapadnu njivu na imanju Džordža Baskomba, onu što gleda preko jezera na planine, sanjareći o onome o čemu sanjare tek stasali momci. Onda sam izvadio taj kamen iz sečiva drljače i kamen se raspolutio, i poč’o da krvari. Mislim, bar mi se učinilo da krvari. Iz raspolućenog dela potekla je nekakva crvena tvar i upila se u zemlju. Nikada nikom nisam rek’o za to osim majci, ali ni njoj nisam prizn’o šta je to za mene značilo, niti šta mi se tada dogodilo, iako je prala moje gaće i moguće je da je znala. Bilo kako bilo, savetovala mi je da se pomolim Bogu povodom toga. Učinio sam to, ali nisam doživeo nikakvo prosvetljenje, i posle nekog vremena nešto je počelo da mi šapuće da je to bio samo san. Tako to biva ponekad. Postoje praznine u sredini stvari, Dejv. Znaš li to?“

„Da“, rekoh, misleći na noć u kojoj sam i sam nešto video. Bilo je to pedeset devete, koja je bila rđava godina za nas, ali moja deca nisu znala da je rđava i želela su da jedu kao i pre toga. Opazio sam par srndaća u dnu imanja Henrija Krugera, i našao sam se tamo, u avgustovskoj noći, sa lovačkom svetiljkom. Preko leta, dok su još debeli, možete da ustrelite više od jednog; onaj drugi će da priđe i onjuši prvog kao da želi da kaže „Šta to bi? Zar je već jesen?“ i tada možete da ga oborite kao kuglaški čunj. Sa njih možete da isečete dovoljno mesa da hranite mladež bar šest nedelja, i da zakopate ostatke. Ta dva srndaća se nisu nikada našla na nišanu lovaca koji dolaze u novembru, ali deca su morala da jedu. Kao što reče onaj druškan iz Masačusetsa, voleo bi da može sebi da priušti da ovde živi tokom cele godine, a ja na to mogu samo da kažem da se ta privilegija ponekad plaća kad padne mrak. Tako se dogodilo da sam se obreo tamo, i video to veliko narandžasto svetlo na nebu; padalo je i padalo, a ja sam stajao i blenuo otvorenih usta, i kada je tresnulo u jezero, na minut ga je celo osvetlilo krvavo-narandžastom svetlošću koja kao da se u zracima dizala ka nebu. Niko mi nikada nije pomenuo tu svetlost, niti sam ja ikome pričao o njoj, delimično i zato što sam se plašio da će mi se smejati, ali i zato što je neko mogao da me pita kojeg sam đavola tražio tamo po mraku. A posle nekog vremena bilo je kao što je rekao Homer – počelo je da liči na davni san, i nije imalo značaja za mene zato što se nije radilo ni o čemu opipljivom. Bilo je kao zrak mesečine. Nije imalo ni rukohvat ni oštricu. Nisam ništa mogao da učinim sa tim, i zato sam ga pustio na miru, kao što čovek čini kad zna da će ovako ili onako posle noći svanuti dan.

„Jeste, u sredini stvari postoje praznine“, reče Homer, i sede uspravnije, kao da je zbog nečega ljut. „Usred proklete sredine stvari, a ne levo il’ desno na ivici vidokruga da bi mog’o da kažeš ‘Ma sigurno mi se pričinilo’. One su tamo, i možeš da ih obilaziš k’o što obilaziš rupe na putu u kojima bi mog’o da slomiš osovinu. Znaš na šta mislim? A onda ih smetneš s uma. Ili kad pleviš, pa naletiš na rupu. Al’ kad je to pukotina u zemlji, u kojoj vidiš tamu, k’o da je ispod pećina, kažeš ‘Id’ okolo, staro momče. Pusti to! Tamo dalje sve je ravno do kraja.’ Zato što nisi ni tražio nikak’u pećinu, nit’ mladalačko uzbuđenje, već si poš’o da pleviš njivu.

„Da, da, druškane moj, postoje praznine u središtu stvari.“

Onda je na duže vreme zaćutao, i ja sam ga ostavio na miru. Nisam hteo da ga uznemiravam. Konačno je sam nastavio:

„Nestala je u avgustu. Prvi put sam je vid’o početkom jula, i izgledala je…“ Homer se okrenu prema meni, izgovarajući svaku reč pažljivo je naglašavajući i odvajajući od drugih. „Dejve Ovense, izgledala je božanstveno! Božanstveno i divlje i maltene neukroćeno. One borice koje sam poč’o da opažam oko njenih očiju k’o da su bile iščezle. Vort Tod je bio na nekakvoj konferenciji, ili tako nešto, u Bostonu. Stoji ona tako na ivici trema – a ja na sredini polja, bez košulje – i veli: ‘Homere, nikada nećeš poverovati šta mi se dogodilo.’

„’Možda neću, gospođo, al’ ću bar da pokušam’, velim ja.

„’Otkrila sam dva nova puta’, kaže ona, ‘kojima sam razdaljinu do Bangora smanjila na samo šezdeset sedam milja.’

„Meni pade na pamet šta je poslednji put rekla, te rekoh: ‘To je nemoguće, gospođo. Izvin’te molim vas, al’ i sam sam izmerio razdaljinu na mapi, i ona ne mož’ da bude manja od sedamdeset devet… u vazdušnoj liniji.’

„Nasmejala se, i u tom trenutku izgledala je lepše nego ikad. Kao boginja na suncu, na jednom od onih brežuljaka u priči ‘de nema ničeg drugog osim zelene trave i vodoskoka, bez ijednog jedinog trna da čoveku odere ruke. ‘Tačno’, veli ona, ‘a milju ne možeš da pretrčiš za manje od četiri minuta. Kao što je matematički dokazano.’

„’To nije isto’, velim ja.

„’Isto je’, ona će. ‘Savij mapu, i vidi koliko će milja onda biti, Homere. Prava linija će biti kraća ako je malo saviješ, i dosta kraća ako je više saviješ.’

„A ja se setim one naše vožnje, onako kako se prisećaš sna, pa velim: ‘Gospođo, mapu možete da savijete, ali ne možete zemljište. Ili bar ne bi trebalo da pokušavate. Trebalo bi da se manete takvih stvari.’

„’A ne, gospodine’, kaže ona. ‘U ovom trenutku to je jedina stvar u mom životu koje neću da se manem, zato što je stvarna, i zato što je moja.’

„Tri nedelje posle toga – otprilike dve nedelje pre nego što je nestala – pozvala me iz Bangora, i rekla: ‘Vort je otputovao u Njujork, a ja dolazim u kuću, ali sam negde zaturila prokleti ključ, Homere. Zamolila bih te da otključaš kuću da mogu da uđem.’

„Taj poziv se dogodio u osam uveče, baš kada je počelo da se smrkava. Pre polaska sam pojeo sendvič i popio pivo – za šta mi je trebalo otprilike dvajes’ minuta – a onda sam se odvezao tamo. Sve je to trajalo nekih četr’es’ pet minuta. Stigavši kod Todovih, opazio sam svetlost u predsoblju za koju sam bio siguran da je nisam ostavio da gori kada sam poslednji put bio u kući. Gledajući tamo, zamalo da naletim na njenu malu furiju. Bila je ostavljena malo ukoso, kao da ju je parkir’o pijanac, i bila je isprskana blatom do prozora, a u tom blatu na šasiji na’vatalo se nešto što je ličilo na morsku travu… ali kada sam je osvetlio, činilo se da se miče. Zaustavio sam kamionče iza kola i izašao. To nije bila morska trava, ali jeste bila nekakva travuljina, i zaista se micala… dosta polako i mlitavo, k’o da je na izdisaju. Pipn’o sam jednu traku toga, a ova je pokušala da mi se omota oko šake. Bila je gadna na dodir. Trg’o sam ruku i obris’o je o pantalone. Proš’o sam do prednjeg dela kola. Izgledala su k’o da su prošla kroz otprilike devedeset milja močvare i polja. Izgledala su nekako umorno. Na vetrobranu su bile spljeskane svakojake bube – al’ bube kakve nikad nisam vid’o. Tu je bio noćni leptir veličine vrapca, čija su krila još pomalo treperila, slabo i na umoru. Bilo je zatim stvari nalik na komarce, samo što su imale prave oči, koje su gledale – i činilo se da gledaju u mene. Čuo sam kako one travuljine grebu po šasiji furije, umirući, nastojeći da se za nešto uhvate. Pritom sam samo mislio: ‘de je to, bre, ona bila? I kako je stigla ovamo za samo tri četvrtine sata? Onda sam ugled’o još nešto. Na rešetki hladnjaka bila je spljeskana nekakva životinja, odma’ ispod onog ukrasa na Mercedesu – onog što liči na zvezdu u krugu. Većina sitnih životinja koje ubiješ na putu završe ispod kola, zato što su bile šćućurene kada si ih udario, nadajući se da ćeš preći preko njih i ostaviti ih sa kožom još na mesu. Al’ neka od njih ponekad skoči, ne u stranu, već pravo na kola, k’o da bi da još jednom dobro ugrize prokletinju koja će je ubiti – viđ’o sam da se to događalo. Ta stvar je verovatno baš to uradila. A izgledala je dovoljno opako da zaskoči ‘Šerman’ tenk. Izgledala je kao nešto nastalo sparivanjem veverice i lasice, ali je na tom telu bilo i drugih delova, koje je bilo gadno pogledati. Vređale su oči, Dejv; još gore, vređale su pamet. Krzno joj je bilo ulepljeno krvlju, a iz jastučića šapa štrčale su kandže nalik na mačje, ali duže. Imala je krupne žućkaste oči, već staklaste. Kad sam bio mali im’o sam kliker porcelanac koji je izgledao isto tako. A da si vid’o zube… Bili su to dugački i tanki iglasti zubi nalik na obućarske igle, i virili su joj iz usta. Neki su bili zariveni u čeličnu rešetku. Zato se još držala za hladnjak: bila se obesila o sopstvene zube. Čim sam je pogled’o, znao sam da joj je glava puna otrova k’o u zvečarke, i da se bacila na furiju trenutak pre nego što je bila pregažena, pokušavajući da je ubije ugrizom. Nisam ‘teo ni da pokušavam da je skidam sa rešetke zato što sam im’o posekotine na šakama – posekotine od slame – i bio sam siguran da bi’ bio mrtav na mestu da mi je samo malo tog otrova ušlo u rane.

„Obiš’o sam do vozačevog sedišta i otvorio vrata. U kabini se upalilo svetlo, i pogled’o sam onaj njen odometar koji je vraćala na nulu pre vožnje… a tamo je stajala brojka 31,6.

„Neko vreme sam zurio u brojčanik, a onda sam pošao prema sporednom ulazu. Bila je otrgnula mrežu i razbila staklo pored brave da bi provukla ruku i otvorila vrata. Tu je stajala poruka na kojoj je pisalo: ‘Dragi Homere – stigla sam nešto ranije nego što sam očekivala. Pronašla sam čudo od prečice! Pošto još nisi bio stigao, uvukla sam se u kuću kao provalnik. Vort stiže tek prekosutra. Da li bi mogao do tada da popraviš mrežu i zameniš staklo? Nadam se da hoćeš. Ovakve stvari ga uvek iznerviraju. Ako ne izađem da te pozdravim, znaćeš da sam zaspala. Vožnja je bila vrlo zamorna, ali sam začas stigla! Ofilija.’

„Zamorna! Bacio sam još jedan pogled na onu avetinjsku stvar što je visila sa rešetke njenih kola, i pomislio: Vidi se da je bila zamorna. Boga mi jeste.“

Ponovo je zaćutao, i nespokojno zakrckao zglobovima prstiju.

„Vid’o sam je samo još jednom. Otprilike nedelju dana kasnije. Vort je bio tamo, ali je plivao u jezeru, tamo i nazad, tamo i nazad kao da testeriše drva il’ potpisuje ‘artije. Više k’o da potpisuje ‘artije, rek’o bih.

„’Gospođo’, velim ja, ‘nije da me se tiče, al’ trebalo bi da odustanete od toga. One večeri kad ste se vratili i razbili staklo da uđete, vid’o sam nešto što je visilo sa prednjeg dela vaših kola…’

„’A, vevericu! Pobrinula sam se za nju’, ona će.

„’Isuse!’ velim ja, ‘nadam se da ste pazili!’

„’Nosila sam Vortove baštovanske rukavice’ rekla je. ‘Ali to je bila samo udarena veverica sa malo otrova u sebi.’

„’Ali, gospođo’, rekoh joj, ‘tamo ‘de ima veverica ima i medveda. Ako duž vaše prečice tako izgledaju veverice, šta bi bilo kad bi se pojavio medved?’

„Pogledala me je, i u njoj sam ponovo vid’o onu drugu ženu… Dijanu. Rekla je: ‘Ako su stvari duž tih puteva drugačije, Homere, možda sam i ja drugačija. Pogledaj ovo.’

„Kosa joj je na potiljku bila prikupljena šnalom u obliku leptira. Raspustila ju je. Imala je kosu za koju se pitaš kako bi izgledala rasuta na jastuku. Rekla je: ‘Imala sam puno sedih, Homere. Vidiš li sada neku sedu?’ I raširila ju je prstima da je osvetli sunce.

„’Ne, gospođo’, rekoh ja.

„Pogledala me je, blistavim očima, i rekla: ‘Tvoja supruga je dobra žena, Homere Baklende, ali sam imala priliku da je tu i tamo sretnem u prodavnici ili u pošti i da razmenim pokoju reč sa njom, i primetila sam da posmatra moju kosu na onaj tipično ženski, zadovoljni način. Znam šta misli, i šta govori prijateljicama… da je Ofilija Tod počela da boji kosu. Ali to nije tačno. Više nego jednom sam se izgubila vozeći prečicama… izgubila se i usput izgubila sede.’ I nasmejala se, ovaj put ne k’o studentkinja već k’o gimnazijalka. Divio sam joj se i žudeo za njenom lepotom, ali sam tada na njenom licu vid’o i onu drugu lepotu… i ponovo sam osetio strah. Strah za nju, i strah od nje.

„’Gospođo’, rek’o sam, ‘moglo bi se desiti da izgubite više nego malo belih sa glave.’

„’Ne’, rekla je. ‘Kazala sam ti da sam tamo drugačija… tamo sam sva svoja. Dok se vozim tim putevima u mojoj maloj sportskoj mašini nisam više Ofilija Tod, supruga Vorta Toda koja nikada nije uspela da mu rodi dete, ili ona žena koja je neuspešno pokušala da piše poeziju, ili žena koja sedi i vodi beleške na sastancima komiteta, nijedna od njih. Kada sam na putu postajem ono što zaista jesam, i osećam se kao…’

„’Dijana’, rekoh ja.

„Pogledala me nekim iznenađenim pogledom, i nasmejala se. ‘Pa, moglo bi se reći kao nekakva boginja. Možda najviše kao Dijana, s obzirom da sam noćna ptica – volim da ostanem budna dok ne pročitam knjigu ili dok na televiziji ne puste himnu – i što sam bleda kao mesec – Vort uvek govori da treba da uzimam neki tonik ili da dam krv na analizu, i slične budalaštine. Ali mislim da svaka žena potajno želi da bude neka vrsta boginje – a muškarci osete razvodnjeni odjek te misli i trude se da ih uzdignu na pedestal (zvuči smešno kad malo razmisliš o tome: žena, koja bi piškila niz nogu kad ne bi čučnula, da bude boginja) – ali to što muškarci osećaju nije ono što žene zaista žele. Žene samo žele da imaju slobodan put pred sobom. Da mogu da idu kuda žele, ili da ne idu, ako to neće…’ Pogled joj je odlut’o prema onoj njenoj furiji na stazi, k’o da se nešto premišlja. Onda se osmehnula. ‘Ili da voze kuda žele, Homere. Muškarac to ne vidi. Muškarac misli da boginja želi da se izležava negde tamo na padinama Olimpa i jede voće, ali u tome nema ničeg božanskog. žena hoće isto što i muškarac – da vozi.’

„’Ja samo velim da pazite kuda vozite, gospođo’, rek’o sam, a ona se nasmejala i cmoknula me posred čela.

„Rekla je: ‘Hoću, Homere’, ali to nije ništa značilo i ja sam to znao, zato što je to rekla k’o muškarac koji govori da će biti nežan prema svojoj ženi il’ devojci a zna da neće… da to ne može.’

„Vratio sam se do kamiona i mahnuo joj, a nedelju dana kasnije Vort je prijavio da je nestala. Ona i njena mala furija. Tod je ček’o sedam godina, a onda je proglasio zakonski mrtvom i saček’o još godinu dana radi reda – priznaću budali da je tol’ko bilo – pa se oženio drugom gospođom Tod, onom što je maločas prošla. I da znaš da ne očekujem da ćeš poverovati ni reč od ovoga što sam ti isprič’o.“

Na nebu iznad nas, jedan od onih oblaka ravnog dna dovoljno se uklonio da se ukaže duh meseca – zapravo njegove polovine, blede kao mleko. Na taj prizor nešto me je štrecnulo u srcu – delom strah, a delom očaranost.

„Ipak ti verujem“, rekoh ja. „Svaku jebenu reč. A ako to i nije istina, Homere, trebalo bi da bude.“

Obgrlio me je rukom oko vrata, kao što svi muškarci rade zato što im svet dozvoljava da ljube samo žene, nasmejao se i ustao.

„Čak i ako ne bi trebalo da bude, istina je“, rekao je. Izvadio je sat iz džepa i pogledao na njega. „Moram da odem da pogledam kuću Skotovih. ‘Oćeš sa mnom?“

„Mislim da ću još malo da sedim ovde“, rekoh ja, „i razmišljam.“

Otišao je do stepenica, a onda se okrenuo i pogledao me, osmehujući se. „Verujem da je bila u pravu“, reče. „Da jeste bila drugačija tamo, na tim putevima koje je otkrila… da tamo ništa nije smelo da je dirne. Tebe ili mene možda, al’ nju ne.

„I verujem da je mlada.“

I sa tim rečima je otišao do kamiona i odvezao se da obiđe kuću Skotovih.

 

Bilo je to pre dve godine, i Homer više nije ovde. Otišao je u Vermont, kao što mislim da sam vam već rekao. Jedne večeri je došao da me vidi. Bio je očešljan, obrijan, i mirisao je na neki prijatni losion. Lice mu je bilo glatko, a pogled pun života. Te večeri je izgledao kao da mu je šezdeset, a ne sedamdeset godina, i bilo mi je drago zbog njega i zavideo sam mu i pomalo ga mrzeo. Artritis je kao neki matori pecaroš gnjavator, a Homer je te večeri izgledao kao da u šakama nema ni jednu od onih udica koje sam imao ja.

„Odlazim“, rekao je.

„Je li?“

„Jeste.“

„U redu, jesi li se postarao da ti prosleđuju poštu?“

„Ne želim ništa da mi prosleđuju“, rekao je. „Svi računi su plaćeni. ‘Oću da odem bez ikakvog prtljaga.“

„Pa, daćeš mi adresu. Da ti pošaljem neki red ponekad, rago stara.“ Već sam osećao samoću kako se spušta na mene kao nekakav ogrtač… i znao sam, posmatrajući ga, da stvari nisu baš onakve kao što izgledaju.

„Još je nemam“, rekao je.

„U redu“, rekoh ja. „Je l’ u Vermontu il’ nije, Homere?“

„Pa“, rekao je, „za one koji bi baš da znaju, jeste.“

Zamalo da to prećutim, ali nisam. „Kako ona izgleda sada?“

„K’o Dijana“, rekao je. „Al’ nežnija.“

„Zavidim ti, Homeru“, rekao sam, i zaista sam mu zavideo.

Stajao sam na vratima. Bio je onaj pozni deo leta kada su polja puna mirisa i kraljičine svile. Pun mesec bacao je srebrnu traku preko jezera. Prešao je preko mog trema i sišao niz stepenice. Na blagoj krivini puta stajao je automobil čiji je motor tiho ali snažno radio, jedan od onih starih modela koji umeju da grunu pravo napred, pa ko šiša torpeda. Kad malo bolje razmislim, taj auto je izgledao kao torpedo. Izgledao je pomalo rabljeno, ali i dalje kao da mi mogao da povuče tonu a da ne se zadiše. Homer je zastao u podnožju stepeništa i nešto podigao – bila je to njegova kanta za benzin, ona velika u koju staje deset galona. Otišao je stazom do kola i prišao vratima kod sedišta pored vozača. Nagnuo se i otvorio vrata. Unutra se upalilo svetlo i na trenutak sam je ugledao, dugu riđu kosu oko lica, čelo blistavo kao svetiljka. Kao mesec. Ušao je u kola i odvezli su se. Stajao sam na tremu i gledao kako stop-svetla njene male furije crveno trepću u tami… sve manja i manja. Bila su kao ugljevlje, zatim kao svici, a onda ih više nisam video.

Vermont, rekao sam ljudima iz grada, i oni su verovali da je tako, jer većina njih i ne može da vidi dalje. Ponekad i sam poverujem u to, uglavnom kada sam umoran i pospan. Ali inače često pomislim na njih – celog ovog oktobra, recimo, čini mi se da sam razmišljao o njima, zato što je oktobar vreme kada muškarci obično sanjare o dalekim mestima, i putevima koji bi mogli da ih odvedu do njih. Sedim na tremu ispred Belinog Dućana i mislim o Homeru Baklendu i prelepoj devojci koja se nagnula da mu otvori vrata kada je sišao onom stazom noseći kantu punu benzina – izgledala je kao devojčurak od najviše šesnaest godina, devojčurak koji tek uči da vozi, i njena lepota bila je zastrašujuća, ali mislim da više nije bila smrtonosna za muškarce kada im se otkrije, jer joj je pogled u jednom trenutku pao na mene i nije me ubio, iako je deo mene svisnuo pod njenim nogama.

Olimp mora da je bogovski prizor za oči i za srce, i ne sumnjam da postoje oni koji čeznu za njim, kao i oni koji na kraju pronađu put do njega, ali ja poznajem Kasl Rok kao svoj džep i nikada ga ne bih napustio zarad nekakvih prečica do ne znam kakvih mesta: nebo iznad jezera u oktobru nije nikakav bogovski prizor, ali je sasvim dopadljivo, sa onim velikim belim oblacima koji sporo plove preko njega, i volim da sedim tamo i razmišljam o ‘Filiji Tod i Homeru Baklendu, i pritom nemam neku naročitu želju da budem tamo gde su oni… ali i dalje žalim što sam ostavio duvan.

 

 

Advertisements
Ovaj unos je objavljen pod Književnost, Priče, Proza. Zabeležite stalnu vezu.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s