Jovan Jovanović Zmaj: VESELO POZORIŠTE

 

Nesretna Kafina

Čika-Jovina smešno-žalosna igra
za lutke, koju mogu igrati i deca.

 

Lica:

 

RITIBIM, kralj, na ostrvu Lulupuniji.

KAFINA, njegova kći

KOZODER, harambaša pod imenom Zodoker, Kafinin mladoženja

JEDAN ROB

 

Radnja prva

 

KRALj (pun zadovoljstva)

Veseo sam, ves’o! Moju dragu kćer
Dolazi prosit princ Zodoker.
Čim skupim svate, biće čast i mast;
posle ću mu predat moju celu vlast.
Srećan sam, srećan, pev’o bih ko kos,
da nije tako veliki moj nos.

 

ROB (ulazi i nosi pismo)

Evo ti pisma, svetli Ritibim, –
al’ samo marke na njem’ ne vidim.

 

KRALj (srdito otvara pismo)
Šta, marke nema, i to mi kazat smeš!
Beži, jer sad ćeš smesta biti leš!

 

(Rob pođe, – Kralj ga zove natrag)

 

KRALj Stani, robe, još nešto ostvari,
natakni mi na nos naočari!

 

ROB (donosi naočari)

 

KRALj (čita adresu)
Svetlome kralju Lulupunije

(grebe pečat s pisma)
Taj nešto prosi nema sumnje!

(čita pismo)
Onaj što ti ćerku prosi,
sreći tvojoj propast nosi;
on namere nema ine,
nego da ti glavu skine
i da otme ovo dvoje:
ćerku tvoju, blago tvoje.
Jer on nije Zodoker,
već harambaša Kozoder.

(u jarosti)
To j’ užasno, to je grozno,
to je strašno što sam dozn’o!
Al’ nek dođe, nek pohiti, –
Odmah ću ga zatvoriti!

(misli se)

Al’ šta da kažem mojoj dragoj kćeri,
koja htede postat žrtvom takve zveri?
Ona se njemu raduje i nada,
a šta će sada, – oh, a šta će sada?

(u očajanju)

Uh, bože, bože, – nesreće moje!
– Tu nema dobra, zlo je, pa zlo je!

(huče i udara mavom u sto; ispravi se i premišlja)
Al’ zašt’ to činim, zašt’ lupam glavu?
Bolje da legnem ovde na travu. –
Ležem da malo uspavam rane,
pa šta mi u snu što na um pa’ne.

(legne)

 

Radnja druga

 

KAFINA (ulazi)
Gde je on? Oče! Oh, evo spava!
Brižna je to i umorna glava.
Na njemu j’ teret države cele,
– zato mu vlasi srebrne, bele.
Odavno su me želje gonile
imati pramen te kose mile.
Pa evo zgoda sad me poziva –
(iščupa mu iz mave pramen kose i metne je u nedra)
o, čuvaću je dok god sam živa!

 

KRALj (probudi se)
Neko me probudi – de da vidim ko je.

 

KAFINA

Ja sam, tata, ja sam.

 

KRALj

Ti si, pače moje!

 

KAFINA

Ja tebe tražim, oca i kralja.

 

KRALj

Dobro si došla, – baš kako valja.
Al’ sad ćeš čuti nemile glase,
čućeš strahotu, čućeš užase,
oh, stegni srce, – jer biće bola! –
Ta on je hulja, ta on je lola.

 

KAFINA
Za koga, oče, za kog to veliš?

 

KRALj

Za onog za kog ti poći želiš.
Tuđe je ime uz’o Zodoker.
Njegovo j’ pravo ime Kozoder.
Oh, i on da uzme moju kćer!

 

KAFINA

Ne veruj, oče, to nije tako.
To si ti snev’o može bit lako,
ili si možda čašicu vina…

 

KRALj

Čašicu vina! Zar ja – Kafina!
Ne, ne, on radi meni o glavi
da me pokrade, zličina huda,
tebe da odvede, – oh, bogzna kuda.
Šta veliš na to?

 

KAFINA

Grozim se, tato!
Ja jošte sumnjam da li je tako,
ali te molim, čuvaj se jako!

 

KRALj (poljubi je)

 

Radnja treća

 

KAFINA

Oh, velja tugo, oh, velji jade!
Ako je tako, – oh šta ću sade! –
Možda je samo potvora kleta; –
u dvoru ima i zlobna sveta.
Bacaju mreže paklene svoje. –
Al’ ko to ide, – gle, evo on je!

 

KOZODER (ulazi)
Da l’ si me željna, svetla Kafino?
Oh, istina je, sad sam baš ki’no.
Umorio sam konja žerava,
dođoh da vidim jesi l’ mi zdrava,
i da mi sada odgovor date,
mogu li skoro kupiti svate.

 

KAFINA (korakne natrag)
Stani, oh, stani, jadna ti mati,
ja moram prvo istinu znati!
Jesi l’ ti pravi Zodoker,
ili razbojnik – Kozoder!

 

KOZODER
A šta da krijem, vajde mi nije!
Doznati moraš posle il’ prije.
K’o što me vidiš, tvoj zaručnik,
on je Kozoder – razbojnik.

 

KAFINA
Bože, oh bože – zar tako baš!

 

KOZODER
Tako je, Kafo, – eto, sad znaš.

 

KAFINA (padne u nesvest)

 

KOZODER
O, mene luda, što nisam ček’o?!
Zašt’, sam joj rek’o, zašt’ sam joj rek’o!
Kafino, draga, ustani, bre!

 

KAFINA
Beži od mene, dindušmane!
Ja sam htela biti tvoja verna druga.
– A sada će ceo svet da mi se ruga.
Ja sad idem, idem –

 

KOZODER
Ideš? Ali kuda?

 

KAFINA
Da u Dunav skočim.

 

KOZODER
Valjda nisi luda.

 

KAFINA (očajna ode)

 

KOZODER (sam)
Gladim bradu gladim, –
ne znam šta da radim.
Idem da se šetam malo oko dvora,
a što da se šetam, – krvi biti mora!

 

Radnja četvrta

 

KOZODER (sam sa golim mačem u ruci, ulazi s desne strane)
Sve je spremno da se krv proliva,
moja četa tu se blizu skriva.
Sad ću moga mača da nakvasim,
sad ću starcu život da ugasim,
oteću mu i srebro i zlato –
otimati, to je meni dato.
P’ onda ću mu dvore da zapalim,
tim osvetu svoju da razgalim.

 

KRALj (ulazi takođe s golim mačem. gleda)
Sabljo moja od babajka moga,
verni druže kralja nesrećnoga,
sad pokaži kakova si kova
pa probodi ovoga nitkova.

 

KOZODER
Evo, tu sam, pržibabo stara!
Nek se đorda s đordom razgovara!
Jer ja donde neću imat mira
dok ne srubim
gvožđem grubim
tu glavurdu tvoju od krompira.

 

KRALj
Gle, kako me i rečima pecka.
Sad ćeš videt ti, nakazo svetska,
da mi srce od tebe ne zebe, –
da ne strepim od te tvoje kebe.

 

KOZODER
Nos ti ode!

 

KRALj
Jaoj, kakva sreća!
Nosina je moja bila veća
nego rotkva ili šargarepa.
Sad sam, gledaj, ja starina lepa!
Taj mač baci, dobrotvore mili…
Što bismo se, dragi zete, bili?

 

KOZODER
Dragi zete?! Varaju l’ me uši!?

 

KRALj
Razbojnik si, koji pali, ruši,
al’ nijedan princ mi nije draži,
ni miliji, Kozodere vraž’i.
Sve nek ti je od nebesa prosto,
bez nosine kad sam samo ost’o.’
Ko nagradu ja ću tebi dati
ćerku svoju! Nek se kupe svati!

(ljubi se sa Kozoderom).

 

Radnja peta

 

KAFINA (ulazi)
Maločas mišljah: nesreća ide,
a gle šta moje oči vide!
Je l’ to Kozoder, razbojnik klet,
ili princ kome klanja se svet?

 

KRALj
Kozoder beše, al’ sad je on
naslednik kome ostavljam tron.
On me je spasao moje grdobe!
Pruži mu zato ručice obe!
Budi mu žena, jer ga voliš, znam…

 

KOZODER (vadi iz grudi srce od cvekle}
Evo ti srce i mog srca plam!

 

KAFINA (isto tako)
I ja ću tebi srdašce da dam.

 

KOZODER
Nek odsad srce njeno kuca tu!
U mojim grud’ma, al’ samo za nju!

 

KAFINA
Srce mi dade! Al’ sam srećna ja!

 

KRALJ
Koncem zašijmo ova srca dva!

(šije)

 

KOZODER
U onom žaru, u onoj slasti
smeo sam s uma još nešto kaz’ti
utehe radi, rad vašeg mira:
srca su od cvekle, a nos od krompira.
Mi nismo slike baš sasvim prave,
ako sam slagao, evo vam glave!
(Baci svoju glavu u publiku.)

 

ZAVESA

 

 

Advertisements
Ovaj unos je objavljen pod Književnost, Pesme, Poezija. Zabeležite stalnu vezu.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s