Engleska bajka: MOLI VIPL

Živjeli jednom čovjek i žena pa bili vrlo siromašni i stanovali sa sinovima i kćerima u jednoj maloj kućici. Imali su toliko djece da više nisu znali kako da ih hrane i odijevaju. I svakim danom kao da bijaše sve gore. Čovjek nije bio kadar da zaradi više; što se tiče žene, bila je u poslu od jutra do mraka, kuhala je, šila, čistila i krpila. Naposljetku im ne preostade ništa drugo nego da troje najmlađe djece odvedu u šumu i da ih ostave. Jadni ljudi učiniše to teška srca, jer nisu željeli da se rastaju sa svoje tri djevojčice, ali su se bojali da će, ako tako ne urade, svi ostali skapati od gladi.

Tri djevojčice su išle i išle tražeći hrane i skloništa i najzad dođoše do jedne kuće na rubu šume. Spuštao se mrak i prozor na kući bijaše osvijetljen. One pokucaše na vrata i jedna im žena otvori.

»Možete li nam dati što za jelo?« upitaše. »Nemamo više kuće i gladne smo.«

»Ne mogu, mile moje«, reče žena. »Moj muž je silan div, pa ako dođe kući i zatekne vas, ubiće vas, a možđa i pojesti za večeru.«

»O, molim vas«, reče najstarija djevojčica slabim glasom. »Mi se ne plašimo. Biste li nam mogli dati tek nešto da pojedemo. Tako smo umorne i gladne.«

I stade da plače.

Onda divova žena pomisli da možda ne bi zgoreg bilo zadržati za večeras tri djevojčice — možda bi njenom mužu godila mala promjena, da ne jede uvijek samo janjetinu, govedinu ili svinjetinu. Zato reče:

»Pa hajde, ulazite, mile moje, daću vam malo hljeba i mlijeka i sješćete kraj vatre i ogrijati se.«

One joj se zahvališe i uđoše, iako nijednoj ne bijaše baš ugodno da večera kod žene jednog diva. Ali im ona ništa nažao ne učini. Kad jedoše, bi im bolje i baš premišljahu da pođu da traže gdje konačište, a ono se začu silan bat divovih čizama. Djevojčicama srce siđe u pete, – ali im divova žena reče da se ne plaše.

»Hodite«, reče im, »sakrite se u ovaj ormar dok on ne večera. Možda vas neće naći.«

I ugura sve tri u veliki mračni ormar.

Div uđe u sobu, odbaci svoju ogromnu batinu i omirisa vazduh.

»Fi, fi, fo, fu«, reče on.

»Osjećam nekog zemaljskog tu.«

»Ne trabunjaj«, na to će žena. »Ti uvijek osjećaš nešto. Sjedi pa večeraj, a poslije ćeš vidjeti kakvo sam ti iznenađenje spremila.«

Poslije večere ona širom otvori vrata od ormara i izvede tri djevojke.

»Gle, tri lijepe djevojčice!«, reče. »Dala sam im večeru, a ostaće i na konaku. Nek legnu s naše tri kćeri. Bice im potijesno, ali nek se snalaze kako znaju«.

I tako tri djevojčice odoše da legnu sa divove tri kćeri. O, kako li su samo divove kćeri hrkale i puhale u snu!

Najmlađa od djevojčica bijaše veoma đosjetljiva i pametna, a ime joj je bilo Moli Vipl. Prije nego što div iznese svijeću i zaželje kćerima laku noć, Moli zapazi da im natače na vrat zlatne ogrlice, a njoj i njenim sestrama ogrlice od konopca. I ma kako bila umorna, Moli uspje da ostane budna sve dok ostali ne pospaše, a divove tri kćeri iz petnih žila ne zahrkaše. Onda sa sebe i sestara brzo skide ogrlice od konopca i stavi ih divovim kćerima, a njihove zlatne metnu sebi i sestrama.

U neko doba noći u sobu uđe div s toljagom u ruci. Napipa vratove triju djevojčica s ogrlicama od konopca, pa ih izvuče iz kreveta i toljagom namrtvo isprebija. Onda se strahovito zacereka i iziđe.

Moline sestre probudiše se plačući, ali im Moli reče da budu mirne i da ustanu, jer moraju pobjeći prije nego što se div ili njegova žena probude. I tako, u ranu zoru, dok još čestito i ne svanu, djevojčice se krišom izvukoše iz kuće i pođoše što su brže mogle.

U zoru stigoše pred kraljevsku palatu. Moli smjelo povede sestre do kapije i zamoli da budu primljene kod kralja.

»Ko ste vi?« zapita kralj kad ih ugleda.

»Tri siromašne sestre«, reče Moli, »i upravo smo pobjeg’le od jednog svirepog diva. Ako mi je dopušteno da kažem, vaše veličanstvo, ne bi trebalo da dozvolite da takvo strašno stvorenje živi u vašem kraljevstvu«.

»Lako je to kazati«, odgovori kralj. »Nego da mi ti nećeš možda reći kako da ga se otarasim?«

»Morate se prvo«, reče Moli, »dočepati njegovog mača«.

»A bi li mi ga ti htjela da doneseš, mlada gospođice?« upita kralj.

»Mogu pokušati, vaše veličanstvo«, odvrati Moli. — »Šta ćete mi dati ako vam donesem divov mač?«

»Oženiću svog najstarijeg sina tvojom najstarijom sestrom«, reče kralj.

»Pogodili smo se, vaše veličanstvo«, reče Moli, i za sve njih bi priređen objed u kraljevskoj palati.

Te večeri Moli se sama vrati divovoj kući i kad se smrači, neopazice se uvuče u kuću i sakri pod divov krevet, jer je spazila da mu mač visi kraj uzglavlja. Ne potraja dugo, a div se s bukom vrati sa večere, omirisa malo vazduh, ali bijaše isuviše pospan da bi zavirivao pod krevet, i u tren oka zahrka đa se tresla cijela soba. Od tutnja kreveta Moli zamalo da ne ogluši. Tad se ona izvuče i dograbi mač koji je visio divu iza glave. Ali mač bijaše toliko težak da je, hoćeš-nećeš, udario o pod dok se Molin prikradala vratima. Buka probudi diva te on u tren oka đipi iz kreveta, pa i ne dohvativši toljagu, strašno zaurlika i poletje za Moli. Grabio je pošteno, ali Moli bijaše hitra, te uskoro oboje dođoše do Mosta od jedne dlake; tako su ga zvali, jer je to bio najuži i najlakši most na svijetu. Moli pređe preko njeg, ali div ne mogade. Ona onda zastade na drugoj strani, sva zadihana, a div joj je prijetio pesnicom i vikao:

 

»Gubi se, Moli Vipl, gubi!

Usudiš li se opet meni na put stati,

Moj gnjev ćeš dobro tada okušati!«

 

Ali Moli samo razmahnu ogromnim mačem i povika:

 

»Još dvaput, stari Fi-Fo-Fi,

Nadaj se meni ti!«

 

Onda se od srca nasmija i trkom ode prema kraljevoj palati. Kad dođe, kralj se veoma obradova maču svog neprijatelja, svirepog diva, i draga srca obeća Moli da će svog najstarijeg sina oženiti njenom najstarijom sestrom. I priredi sjajnu gozbu i veliko slavlje.

»A sad«, reče kralj Moli, »ako se mogneš dokopati divove novčarke ispod njegova uzglavlja, daću svog drugog sina tvojoj drugoj sestri«.

»Uredu«, reče Moli naklonivši se, »učiniću sve što mognem«.

I tako još jednom Moli ode sama divovoj kući i kad se smrači, uvuče se u sobu i sakri ispod kreveta. Ne potraja dugo, a eto ti diva sa večere. Baci se na postelju i zahrka kao zaklan. Bez po muke Moli zavuče svoju ruku divu pod jastuk i izvuče novčarku. Ali kad se zaputi vratima, spotače se i obori kameni lonac. Tresak njegov probudi diva, te on đipi i pojuri prema vratima baš u času kad Moli pređe prag. Div je bio sjajan trkač, ali Moli bijaše hitra, i ne prođe dugo a oni dođoše do Mosta od jedne dlake preko koga div ne mogaše preći.

Moli je stajala na jednoj, a div na drugoj strani, i još jednom on povika:

 

»Gubi se, Moli Vipl, gubi!

Usuđiš li se opet meni na put stati,

Moj gnjev ćeš dobro tada okušati!«

 

I zaprijeti joj runjavom pesnicom. Ali se Moli samo nasmija i mahnu novčarkom prema njemu, povikavši:

 

»Još jednom, stari Fi-Fo-Fi,

Nadaj se meni ti!«

 

I sunu kao munja.

Kad se vrati u kraljevsku palatu, predade novčarku kralju koji bijaše van sebe od radosti. Odmah naredi da se izvrše pripreme za zaruke njegovog mlađeg sina i Moline mlađe sestre. I održa se sjajna gozba uz veliko veselje.

»Sada«, reče kralj pošto se slavlje završi, »ima još samo jedno što bih volio da mi dobaviš, Moli. To neće biti lako. I ako mi to dobaviš, čim poodrasteš, udaću te za svog najmlađeg sina«.

»Šta to treba da dobavim?« — upita Moli.

»Moraš dobaviti«, reče kralj, »zlatni prsten s divove ruke«.

Moli pomisli na svirepog diva, a onda se sjeti lijepog mlađog kraljevića i pomisli kako bi bilo lijepo da se i ona uda za kraljevića kao i njene sestre, te stoga reče da će pokušati. Te iste noći krenu i gotovo u sam mrak uvuče se u divovu kuću i sakri pod krevet. Ne potraja dugo, a eto ti diva; s bukom dođe do kreveta, njegovo hrkanje bijaše kao tutanj dvanaest zemljotresa. Kroz prozor sijaše mjesec, i pri mjesečini Moli vidje divovu ruku kako visi niz postelju, a na ruci zlatan prsten, blještav i sjajan. Ona ispruži ruku, dohvati prsten i povuče ga. Ali se prsten čvrsto držao na prstu; usto, čitava postelja se tresla od divovog hrkanja, a i sama Moli je drhtala od straha, tako da prsten jedva i pomače. Ali ga ipak pomače, i baš kad ga skinu, div urliknu, snažno zgrabi Moli i đipi iz postelje. Njegove divlje oči iskrile su se na mjesečini, a glas drhtao od gnjeva.

»Aha, Moli Vipl!« reče »Najzad sam te ulovio, je li? Rekla si da ćeš opet doći, zar nije tako?«

»Da, gospodine«, reče Moli tankim slabašnim glasom.

»A ja sam rekao da ćeš moj gnjev okušati, zar nije tako?«

»Da, gospodine«, reče Moli još tanjim, slabašnijim glasom.

»A sada«, reče div mirnim odlučnim glasom, »pošto si tako pametna, reci mi, Moli Vipl, šta bi uradila sa mnom da si ti mene ukebala, a?«

»Šta bih uradila?« priupita Moli.

»Jest«, reče div, »reci mi to brzo«.

»Kazaću ti šta bih«, reče Moli. »Vidiš onu torbu u kojoj nosiš ručak? Eto, svezala bih te u nju zajedno sa mačkom, psom, iglom, koncem i makazama«.

»Oho!« reče div. »A šta onda?«

»Onda«, reče Moli, »onda bih otišla u šumu, otsjekla najveći prut i tukla te dok se ne bi onesvijestio«.

»Aha, to bi uradila da sam ti dopao šaka? E, to ću ja s tobom da uradim. U torbu ću te, a čim svane, odoh u šumu da otsiječem prut da te njim izmlatim«.

I tako on podiže Moli i strpa je u vreću zajedno sa mačkom, psom, iglom, koncem i velikim makazama. Onda vreću dobro zaveza, objesi je o klin na zidu i opet ode da spava. U vreći se Moli sprijatelji sa psom i mačkom, smjesti što je bolje mogla i čekaše da svane.

Čim se razdani, div ode u šumu ostavivši Moli u vreći koja je bila dobro zavezana.

Malo zatim eto divove žene.

 

»Fi, fi, fo, fu«, reče ona omirisavši zrak,

»osjećam nekog zemaljskog tu!«

 

»Divova ženo, divova ženo!« povika Moli iz vreće. »Jesi li to ti?«

»Šta to radiš u vreći?« zapita divova žena.

»Oh, kad bi samo mogla da vidiš ono što ja vidim!« reče Moli.

»A šta tu ima da se vidi?« upita divova žena.

»Što ne bi nikad vjerovala« odgovori Moli. »Kad bi samo i ti mogla da vidiš!«.

»Pa pusti me unutra«, reče divova žena, »da i ja vidim to što ti vidiš«.

Tad Moli brzo makazama napravi sebi put. Uze iglu i konac i iskoči. Onda pomože divovoj ženi da uđe u vreću i brže-bolje poče da zašiva otvor. I samo što ga saši, kad začu diva kako se vraća. Zato se sakri za vrata i pritaji se. Div uđe u sobu mašući čitavim stablom koje je donio iz šume.

»Aha!« — povika on. »Gdje je ona bezobraznica? Dajder je! Da me zaveže u vreću i da me izudara štapom, to je htjela, je li?«

Podiže veliki štap koji je donio iz šume i iz sve snage stade da udara po vreći.

»To sam ja, nije djevojka!« zapomaga divova žena iz vreće. »Pusti me, hej, pusti!«

Ali je div nije mogao čuti, jer su pas i mačka nadali takvu dreku i buku da se njen glas gubio. A Moli se šćućurila iza vrata pa gleda. Nimalo joj nije bilo žao divove žene, jer se sjećala kako se pretvarala da je dobra prema njoj i sestrama, a onda otvorila ormar i predala ih divu. Malo poslije ugrabi priliku i klisnu. Trkom se vrati u kraljevsku palatu i predade kralju divov prsten.

Kralj se silno obradova kad je ugleda, jer se pobojao da je ovog puta div možda nije nadmudrio; a bila je tako vesela, pametna djevojčica, divna prilika za njegovog najmlađeg sina.

I tako se Moli i najmlađi kraljević vjeriše. A poslije nekoliko godina, kad dorastoše za ženidbu, u sveopštem veselju svečano se proslavi sjajna svadba, jer kraljevića su svi voljeli, a i Moli isto tako, zbog njene pameti i smjelog prkošenja divu.

Što se tiče svirepog diva, kad izgubi čarobni mač, novčarku i prsten, izgubi moć da čini zla u zemlji; propadao je i tugovao, i uskoro se za njega više ništa ne ču.

I sve majke i očevi nadaleko i unaokolo bijahu zahvalni Moli što je zemlju oslobodila opakog diva koji je ugrožavao živote njihove djece.

 

Engleska bajka

 

Ovaj unos je objavljen pod Bajke, Književnost, Proza. Zabeležite stalnu vezu.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s