Jovan Jovanović Zmaj: DOBRICA I SVETI PETAR

Bilo gde bilo – bilo kad bilo – ako je bilo, zdravo davno bilo – ako nije bilo, toliko i čini. Ali meni je još kad sam malen bio, tetka Marta tako pripovedala, pa ću i ja vama da pripovedam – ako ništa drugo bar ćete znati kakve su pripovetke bile za vreme moga detinjstva.

Daklem, u ono vreme kad je još sveti Petar išao po zemlji, živeo je neki čovek siromašak. Imao je tri sina. Dva starija mu sina nisu htela ništa da rade, pa nisu dala ni najmlađem bratu ništa da radi – jer lenjština ne voli da je ko od njega bolji – tako je sad, tako je bilo, eto vidite, i uvek. Ona dvojica, smišljajući kako će olako da žive, na potoku koji je tekao pored nji’ove kućice napraviše drven most, pa ko je god hteo da pređe preko toga mosta, morao je da im plati jedan srebrnjak.

Prvi dan izišao je najstariji brat da prima mostarinu. Kad, evo ti naiđe odnekud sveti Petar i pođe da pređe preko mosta. Ali jest, ovaj brata uhvatio ga za rukav pa ne da preći bez mostarine. Badava je sveti Petar govorio da mu je novac na izmaku, nego će ga naučiti kakvoj veštini. Ne pomaže ništa, morao je da plati srebrnjak.

Drugi dan bio je na mostu srednji brat. Opet priđe sveti Petar i htede umesto mostarine da i ovoga nauči nešto što će mu biti od koristi. Ali ni ovom sinu ne treba nikakve veštine – i sveti Petar morade da istrese kesu pa da plati srebrnjak.

Treći dan bio bi kao red na najmlađem bratu, Dobrici. Ali starija mu braća nisu imala volje da ga puste da on kupi mostarinu, jer su znali da je on meka, dobra srca, baš kao što mu i ime kaže. Zato mu rekoše:

–            Jes’ čuo, Dobrica, ako pustiš koga bez novaca, teško si ga tebi! Kod nas nema šale, mi ćemo ti sve kosti isprebijati.

Dobrica se uplaši i tvrdo je naumio da nikoga ne pusti bez srebrnjaka. Nije dugo postajao kod mosta, kad eto svetoga Petra. Dobrica ište srebrnjak, a sveti Petar ga moli da ga pusti onako, pa će ga naučiti lepoj veštini. Dobrica je bio dobra srca, a rad je bio da što nauči, zato reče svetom Petru:

–            Ako ćeš me naučiti čemu pametnom, onda ću te pustiti.

A sveti Petar njemu:

–            ‘Ajde lezi na zemlju, i to na desnu stranu. Dobrica posluša – i u taj mah pretvori se u brza jelena, i mogao je sad da trči veoma brzo preko polja i da preskače jendeke i zgrade.

–            Je li da to više vredi od jednog srebrnjaka? – zapita ga sveti Petar.

–            Bogme to više vredi i od deset srebrnjaka. A znaš li, striče, još što tako?

–            Da šta da znam. Sad lezi opet na zemlju, ali na levu stranu.

Dobrica leže, i najedared pretvori se u pticu, i mogao je da leti kao i druga ptica. To mu se tek doladalo. Pa onda zapita svetog Petra zna li još što?

– Dabogme da znam! – Sad lezi opet, ali potrbuške.

Dobrica se izvali na zemlju potrbuške, i sad se mahom pretvori u lepu ribicu; i znao je prekrasno da pliva ispod vode. I tako je sad mogao brzo da putuje i po zemlji, i po vazduhu, i po vodi.

– Je li da to više vredi od jednog srebrnjaka?

– Bogme to više vredi i od dvadeset srebrnjaka, a baš ti ’vala, dragi striče, što si me naučio!

Sad je sveti Petar prešao preko mosta, a Dobrica se vratio kući. Kad mu braća videše da se vratio bez novaca, a oni drž’ za sekiru, htedoše da ga ubiju, ali razrogačiše oči kad Dobrica na zemlju leže, a sa zemlje prnu kao ’tica, izleti kroz prozor i nestade ga kao da nikad nije ni bio tuna.

Tica Dobrica leteo je dugo preko mnogih gora i dolina, preleteo je mnoge zemlje i gradove, dok najedared opazi jednu veliku varoš. Tu se on spusti na zemlju, pretvori se opet u čoveka i uputi se polako u varoš. Tu na putu srete jednog starca i zapitaće ga da li bi on u toj varoši mogao stati kod njega u službu.

– Dabogme da možeš, sinovče. Baš ovi’ dana oterao je kralj svoga kočijaša, pa sad ne može da nađe valjano čeljade da mu konje tera. Pokušaj sreću, možda ćeš se kralju dopasti, pa će te primiti.

Dobrica pokuša sreću, i zaista on se dopade kralju i pogodi se kod njega za kočijaša. Tu je prekrasno živeo. Al’ ne prođe nekoliko nedelja, a kralj mu reče ovako:

– Dobrica sine, spremi sve što treba, sutra ćemo da idemo u rat.

Tako je i bilo. Sutradan krenuše sa golemom vojskom na put; putovali su sedam nedelja i sedam dana bez odmora, dok napokon stigoše tamo gde treba da se krv proliva. Ali nuto belaja! kralj se udari rukom po kolenu i reče:

–            Thu! do sto vraga deco moja i vitezovi moji, znate li šta ja uradi’! Sutra treba da se rat počne a ja za’ boravi’ na domu moj mač i moju pušku. Bez toga ne mogu u rat. Ko mi do sutra ujutru donese moj mač i moju pušku, tom ću dati ’ćer moju za ženu i daću mu polovinu moje kraljevine. To nije mali dar.

Svi junaci nikom ponikoše. Nije to šala, za jedan dan otići tamo i vratiti se odande odakle su putovali sedam nedelja i sedam dana bez odmora. Ali Dobrica, čim je to čuo, op iskoči pred kralja i reče:

–            Svetla kruno, idem ja po tvoj mač i po tvoju pušku.

Uzjahao je nekog mršavog konja, na kome je došao samo do obližnjeg šumarka; tu je sišao sa konja, privezao ga za drvo, pretvorio u pticu i kao strela odleti put kraljevog dvora. On je mislio da to niko nije video, al’ to je video neki pakosni stari vojnik, i ovako je gunđao u sebi.

–            Tako li je, daklem! Taki su poslovi! ’Ajde samo idi, pa donesi pušku i mač, a drugo će biti moj posao.

Pa je onda seo u jedan šiprag i tu je čekao.

A Dobrica je leteo, brzo leteo, dok nije došao do neka mora, tu se pretvori u ribu, i za tili časak prepliva more. Iza mora je bila široka poljana – on se pretvori u jelena, pretrča poljanu, i kad stiže do kraljeva dvora, uđe u nj u svome pravom čovečjem obliku. Kraljica i njena kći baš su večerale, i jako su se uplašile kad Dobrica iznenada uđe.

–            Da se nije kakva nesreća dogodila kad se tako sam vraćaš? – zapitala ga je kraljica.

– Nije baš velika nesreća, samo je kralj zaboravio kod kuće svoj mač i svoju pušku, a to je opazio tek danas popodne. – Pa onda ispriča kako je kralj kazao ko mu do ujutro donese od kuće njegovo oružje, tome će pokloniti svoju kćer za ženu i daće mu pola kraljevine. – Evo, ja sam došao da mi date kraljev mač i njegovu pušku.

Tome se obradovala i kraljica i kraljeva ćerka, jer je Dobrica bio dobar, valjan i ugledan momak – oni tako posadiše i Dobricu za sto da večera, a kraljeva kći dade mu zlatnu burmu, neka se i po tome zna da je on sad već njen verenik. Samo ne mogaše dosta da se čudu načude kako je mogao za nekoliko sati doći iz take daljine.

–            Nije to nikakvo čudo kad čovek ima svoju veštinu – reče Dobrica. – Evo, sad ću vam pokazati!

I najedared pretvori se u pticu pa zamoli kraljevu kćer:

–            Iščupaj mi jedno pero iz krila; ko zna, možda će ti još trebati.

Zatim se pretvori u jelena, i kraljeva ’ći morala je da mu odreže vršak od paroška. Naposledak, pretvori se u ribu, i njegova zaručnica skide mu s leđa nekoliko ljuščica – ko zna, možda će joj to još kadgod trebati.

Uzevši opet na se svoj pravi oblik, oprosti se od kraljice i od njene ćerke, svoje zaručnice. Pripasa kraljev mač i obesi o rame kraljevu pušku, pa ode.

Baš je počelo da sviće kad je stigao do onog šumarka gde je ostavio svoga mršavog konja. Ali tek što je useo na konja, ali iskoči iz zasede onaj pakosni stari vojnik, trže svoju sablju pa ga proburazi, a Dobrica pade mrtav na zemlju. Ubica uze od njega kraljevo oružje, i otrča kralju pod šator, govoreći:

–            Evo, svetla kruno, ja sam doneo tvoje oružje. Kralj ga je pohvalio, poljubio ga je u čelo i kao čovek od reči izjavi pred svom gospodom da je ovo sad njegov zet, i čim se rat svrši, taki će mu dati polovinu kraljevine i biće taki svatovi i veselje da će se pripovedati.

Rat je dugo trajao, ali naposledak ipak je kralj pobedio, pa se onda vratiše sretno u svoju zemlju. Sad je kraljev prvi posao bio da se sve spremi za venčanje. Ali kćeri njegovoj nije bio po volji taj pakosni, gadni, matori mladoženja, i više puta govorila je svome ocu da nije to taj što je došao po oružje. Ali kralj nije hteo ni da je sluša, taki bi joj upao u reč:

–            Prazni razgovori! Znam ja dobro ko je meni doneo oružje.

Nije bilo vajde. Morala je da se pokori volji očevoj, makar da je u sebi slutila da je taj matori zlikovac morao kakvo zlo učiniti njenom pravom mladoženji, čestitom i valjanom Dobrici. Ali to nije smela da kaže. I tako se već kupiše svatovi iz bliza i daleka, i još koji dan pa će biti i venčanje.

A Dobrica je, međutim, sve jednako mrtav ležao na onome mestu gde ga je onaj zlikovac proburazio. Ali čujte samo šta će sad da bude.

Sveti Petar je još jednako putovao po zemlji, i put ga nanese baš kroz taj šumarak gde je Dobrica mrtav ležao, i tu ga sveti Petar opazi.

–            Gle, gle! Vidim li ja dobro, ta to je moj dragi Dobrica! Ubio ga je kakav ’udi bezbožnik. To nečovečno, grozno delo! Moram ići Gospodu Bogu da mu to javim.

I sveti Petar ode Gospodu Bogu da ga zamoli da pogledi po svetu i da vidi ko je Dobricu ubio – ali sveznajući znao je i to, pa reče Petru:

– Njega je ubio onaj pakosni vojnik kome će sad kralj kćer svoju da da, već su se i svatovi iskupili. Ali počekaj samo, paklena dušo, izići će delo na videlo. Požuri se, Petre sine, dole na zemlju, metni svoju ruku na Dobričinu ranu, i on će opet da oživi.

To je sveti Petar jedva dočekao. Za tili časak sišao je opet na zemlju i čim je položio svoju ruku na Dobričinu ranu, Dobrica duboko uzdahnu, ledeno telo poče da se zagreva, bledi obrazi počeše da se rumene – Dobrica opet ožive i tarući oči reče:

– Aoj! ala sam ja tvrdo spavao!

– Tvrdo bogme! – prihvati sveti Petar. – A i dugo, upravo godinu dana; ali sad, ako se ne požuriš, drugi će da ti ispred nosa odvede nevestu. Zato ne oklevaj, već priberi tvoje veštinice, pa gledaj da još danas stigneš u dvor kralja, tvoga tasta.

I sveti Petar ispriča mu sve šta je i kako je bilo. A Dobrica se brzo pretiči, i za nekoliko sata bio je u kraljevom dvoru. Tu se već veselilo uveliko. Bio je sjajan ručak. Dobrica je bio u prostom i izdrpanom odelu, zato se povukao u jedan kutić, pa je premišljao šta sad da radi. Ali kralj ga je opazio i reče jednom sluzi:

– Eno, sad baš dođe neki siromašak, možda je gladan i žedan, na’ranite ga i napojte ga.

Dobrici je slatko pao jedan batak od ćurke i jedan poveći pehar, jer, kao što znate, već davno niti je jeo niti je pio. Ali kad je ispio vino i kad je sluzi pehar vratio, dao mu je u ruku i jednu zlatnu burmu, pa mu reče:

–            Bogom brate, odnesi ovu burmu kraljevoj kćeri reci joj da joj ja to šaljem.

Sluga je tako učinio, a kraljeva kći smesta je poznala burmu koju je negda poklonila Dobrici. Baci pogled na Dobricu koji je stajao iza vrata i taki ga poznade. Sad je, hvala Bogu, već znala da je Dobrica živ pa još da je i blizu, sad će se već moći dokazati da je onaj zlosretni vojnik kralja prevario.

Kad su gosti za stolom najveseliji bili, najedared ustade kraljeva kći, pa ovako prozbori svom ocu:

–            Dragi oče i svetla kruno naša! Sad je vreme da te nešto zamolim! Ja bi’ želila da se uverim da li je taj čovek kome ti daješ polovinu kraljevine, pa još i ruku tvoje jedinice, da li je zaista on baš došao po tvoje oružje. A to će se lako dokazati. Onaj momak kome smo mi predali tvoje oružje znao je da se pretvori u ’ticu, i evo mi je ostavio jedno pero iz svoga krila; on je umeo da se pretvori u jelena, i evo vr’ od njegovog paroška; umeo je da se pretvori i u ribu, i ja sam skinula nekoliko ljuščica sa njegovi’ leđa, a to sve još i sad čuvam. Da on nije znao leteti, jelenski trčati i ribski plivati, ne bi on mogao za jedan dan stići i doći tamo kuda drugi ljudi putuju sedam nedelja i sedam dana. Sad neka nam pokaže taj delija da li se on može pretvoriti u ’ticu, ribu i jelena.

Svi gosti potvrdiše da mlada nevesta veoma mudro zbori, a i kralj joj je povladio, neka bude po njenoj volji. Ali, naravno, pakosni matori vojnik nije umeo se pretvori ni u pticu, ni u jelena, ni u ribu, nego počeo da šmrca i šeprtlji, te onda reče da je on sve to onda umeo, ali sad je već zaboravio taj zanat.

– Lažeš, protuvo svetska i nitkove jedan! – viknu sad Dobrica i priskoči bliže stolu. Nisi ti to nikad umeo, jer sveti Petar je samo mene naučio tome. Ja sam doneo kraljevu pušku i mač, a ti si me dočekao u šumarku pa si me mačem probo. Ali meni je opet sveti Petar pomogao, on mi je povratio život, i evo me, tu sam, pa mogu i pokazati da li se umem pretvoriti u ’ticu, jelena i ribu.

I najedared, svima na očima, postade od njega ptica, i svi se uveriše da je ono pero koje je kraljeva kći držala u ruci baš iz njegova krila; a ptica se prometnu u jelena i u ribu – i sad niko više nije sumnjao da je Dobrica doneo kraljevo oružje.

Sad je kralj sazvao sudije, koji osudiše onu varalicu i ubicu na večitu robiju. A Dobricu obukoše u lepo svečano odelo. Kralj mu dade polovinu kraljevine i, što je još više, kćer svoju za ženu, koja je vredela više od deset kraljevina, jer je sa njome celoga veka zadovoljan i srećan bio. Ako su živi, i sad su srećni.

 

Jovan Jovanović Zmaj, Priče za decu, Beograd, 2007.

 

 

Ovaj unos je objavljen pod Bajke, Književnost, Proza. Zabeležite stalnu vezu.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s