Jovan Jovanović Zmaj: GAVRANOVO GNEZDO

 

Bio je krasan letnji dan. Dva mala prijatelja udaljila se iz sela i uputila tamo u bregove, gde je šuma gusta a brda stenovita. Jedan js nosio pod pazuhom uže.

–            Ja ti kažem, Lazo, video sam svojim očima, baš sam video gnezdo. Evo ga, tamo je na onoj vrleti u jednoj pukotini, a čuo sam i male gavrančiće kako su gakali kad su im roditelji doleteli u gnezdo. To bi krasno bilo kad bi i’ se mogli dočepati, pa da povadimo ‘tičiće; jer, znaš, gavran se da lepo pripitomiti, gdekoji nauči i govoriti, pa bi ga mogli u varoši na pijaci prodati, dobili bi za jednoga pet-šest cvancika.

–            Bogme bi to dobro bilo. A pare bismo podelili, je li, Mito?

–            Pa to se razume. Samo što valja najpre imati ’tice u rukama, pa onda i’ prodavati. A ’tice su još u gnezdu.

–            Da, da! A do gnezda nije lasno doći. Stena je zdravo strmena, nećemo se moći gore uspuzati.

–            Ne brini se ti za to. Zato sam ja poneo ovo uže. Ja sam dobro promotrio mesto; gore navr’ stene ima jedno drvo. Na stenu možemo se popeti s one druge strane. Za to drvo privezaćemo uže, pa ćemo se o njemu spustiti dole, baš tamo gde je gnezdo ima na steni kao neka klupa, tu ima mesta dovoljno za nas obojicu- goluždravce poturaćemo u ovu torbu, pa ćemo se o uspuzati gore o užetu.

Videvši Laza da je njegov drug sve lepo smislio i naredio pođe rado i veselo za njim, i naskoro su bili pod stenom, i kad su podignuli glavu, mogli su lepo videti gnezdo. Gore na steni bilo je jedno kržljavo mlado drvo, koje u ono malo hude zemlje na steni nije ni moglo brzo rasti i debljati, jer drvetu treba dosta zemlje da na duboko i na široko pusti žile, kojima hranu iz zemlje sisa – tek onda može bujno da raste.

– Eto, vidiš – reče Mita ponosito – nije li sve tako kako sam ti rekao? Eto, tu je pod nama gnezdo, baš je sad matori gavran uleteo u njega. A gore na vr’u vidiš ono drvo. Zaići ćemo drugom stranom, pa ćemo se popeti na stenu, tamo nije tako strmo, privezaćemo uže pa eto nas do gnezda.

Tako su i učinili, popeli se na stenu, tu su dobro i jako privezali uže za drvo. Mita je bio veći junak, on se prvi spustio dole uz tu kršnu stenu. Sad da se prekine uže ili da ga izda slabačka ruka… pao bi sa te visine i tu bi mu bio grob. Ali nije se desila nikakva nesreća. On se spusti do one ploče, kao što on reče, klupe na steni, na kojoj bi mogli za nevolju i trojica stajati. Ali momak valja da je ko će tu da postoji, momak, kome se ne zavrti mozak lako, jer ovo mesto beše, malo je reći dvadeset metara visoko od zemlje. Kad je osetio čvrst kamen pod nogama, povikao je Mita svome drugu, koji još gore stajaše:

– Evo me, tu sam! Ajde sad i ti! Ne boj se ništa, ako ti se vrti u glavi, a ti zažmuri.

Laza nije bio toga srca kao Mita, ali nije hteo da ostane u sramoti. Zažmurio je, poverio se užetu i svojim miškama, i za časak pa je bio i on na kamenoj ploči, pored Mite. Dok se o užetu spuštao, u onome strahu tako mu se činilo kao da i uže popušta, ili da se oteže, al’ kad je stao nogom na kamen, na to nije više ni mislio, jer sad su obojica živo prionuli da brzo pokupe ptičiće iz gnezda.

Matori gavranovi kad su videli neobične goste počeše slutiti nesreću koja ih čeka, te počeše grakćući obletati oko svoga gnezda, da odbrane svoje mladunce. Gavranovi, naravno, nemaju te snage da bi se mogli boriti sa ljudima, pa baš ni sa decom, ali u roditeljskom očajanju ipak su im pravili neprilike – zaukali se na njih, šibali ih krilima po očima, tako da su se morali rukama braniti, a to je bilo opasno, jer samo malo noga da im oklizne, pa su propali. Laza se već počeo kajati što je i došao amo; ali Mita je bio pravi nebojša, pa je rekao:

–            Ne boj se ništa! Udri i’ šeširom, a ja ću donde da pokupim ‘tičiće.

Laza ga je poslušao i mašući šeširom nekoliko puta udario je matore gavrane, i to jako, tako da su ovi naposledak klonuli i žalosno cvrkućući odleteše dalje. Jamačno su sa kakve obližnje grane gledali kako im dušmani gnezdo haraju i kupe nji’ove drage ptičiće, koje su oni tako nežno i brižno hranili i negovali. Ali Miti, pa ni samom Lazi, nije padalo na um da oni sad rđavo delo čine, da se to zove tiranstvo i nemilosrđe. Oni pokupiše male gavrančiće iz nji’ova gnezda, i radovaše se svome plenu.

–            Gledaj, molim te, koliki su već, pa kako su lepi. Dobro je što smo se požurili, jer za nedelju dana već bi bili izleteli. Sad da i’ strpamo lepo u torbu, pa onda da se uspnemo po užetu gore – jer skoro će već i da se smrkne.

Posao su sretno dokopali i sad behu spremni da se vrate. Mita će i sad da bude prvi. Al’ kako je povukao za uže, a on najedared zastade i prebledi kao krpa… uže je poluštalo. Možda ga nije dobro privezao za drvo?

To ne može biti! Ta on se dobro seća kako ga je stezao, i još tri čvora vezao. Odrešiti se nije moglo. Mita pokuša još jedared da vidi, možda mu se samo tako čini. Povuče svom snagom za uže, ali u taj ma’ se začu odozgore neko krkljanje i lomnjava, a zatim taki stropošta se u dubljinu pored njih ono drvo sa vrh stene zajedno sa užetom i žilama svojim. Očešalo se lišćem o Mitu i Lazu – umalo što nije i njih sa sobom u propast povuklo.

Nekoliko trenutaka stajala su dva mala prijatelja kao okamenjena, gledali su razrogačenim očima jedan u drugoga; ne mogaše u prvi mah da shvate šta se to događa. A to nije bilo teško pogoditi. Ono drvo gore imalo je slabe žilice, jer je gore samo tanak sloj zemlje bio na steni, te se žilice pod malim teretom iskidaše, i drvo je palo dole, zajedno sa užetom, koje je na njemu privezano bilo.

Laza, koji je već po svojoj naravi bio strašljiviji, sad je sasvim pao u očajanje i plačući reče on svome drugu:

– Ej, Mito, Mito, šta ćemo sad da radimo. Užeta više nema, sad više ni gore ni dole. Tu ćemo sad da propadnemo, tu ćemo i umreti, a gavranovi će nam oči kopati, jer nismo ni mi njima dobra činili. Mi smo zla deca.

– Idi, molim te, ne govori mi tako ludo! – prihvati Mita. Ne znam kao zašto da smo mi zla deca! Kakva smo mi zla počinili? Ta nećemo mi propasti ovde, izbavićemo se.

– Izbavićemo se, ali kako? – uzdanu Laza – Nismo mi imali puta ni dolaziti ovamo, trebali smo se setiti učiteljevi’ reči koji nam je uvek govorio da je velika greota bez nužde dirati životinju ni krivu ni dužnu, a mi smo ovim gavranovima uzeli nji’ove ’tičiće, to je gadno i zločesto.

–            Jest, dakako! – obrecnu se Mita ljutito. – Ali valjda će kogod naići ovuda ispod stene, pa će nas čuti i izbaviti.

I oni sad počeše da viču koliko ih grlo podnosilo, al’ nigde žive duše da ih čuje i da im priteče. Naposledak su već tako promukli, da nisu mogli ni glasa od sebe dati – stajali su kao nemi.

I sunce je bilo već selo. A znali su da noću ovuda retko ko prolazi. Ni obdan ne prolaze mnogo ljudi pored ove krši – prođe i po dva-tri dana da niko ne mine tuda – i tako će možda od gladi skapati ako ih noćas san ne savlada, a san bi ih zacelo oborio u propast.

Što se većma mrak hvatao, i Mitino je junaštvo sve to većma popuštalo, pa je počeo i on pristajati uz Lazu, priznavajući da nije trebalo dirati ove ptičiće… jadne ptice, kako će njima biti bez svoga gnezda, bez svojih roditelja, a stari gavranovi kako da tuže za njima – je li, Lazo, baš kao i naši roditelji za nama.

Opet su neko vreme ćutali.

–            Znaš li šta, Lazo! – reče Mita najedared, kao da se nečemu dosetio.

–            Kad smo već mi nesretni i izgubljeni, bar ove ‘tice neka budu sretne; ’ajde da i’ metnemo opet lepo u nji’ovo gnezdo!

–            ’Ajde, brate, ’ajde! To sam pomišljao i ja. Da mi nji’ metemo u nji’ovo gnezdo – govoraše Laza živo.

I tako izvadiše iz torbe male gavranmiće, pa ih položiše brižljivo u nji’ovo gnezdašce – a dva pokajnika šćućuriše se opet na uzanoj ploči, prionuše jedan uz drugoga, pa su onda opet ćutali i uzdisali, videći da im nema, da im ne može biti pomoći.

Ali ne prođe malo vremena, koliko za jedan oče-naš, najedared zalaja pseto od dole; još nije sasvim mrak bio, i oni opaziše dole jedno lovačko pseto koje je prednjim nogama na stenu skakalo i jako lajalo – lajalo je, jer je njih nanjuškalo i opazilo.

Bože pomozi! Gde je lovačko pseto, valjda ni lovac neće biti daleko.

Tako je i bilo. Sad već opaziše i dedu Marka šumara, koji je bio pošao u lov.

–            A šta vi tu radite, deco? – zapita deda Marko kad ih je uočio.

–            Zlo radimo, deda! Ali sam te je Bog poslao da nas izbaviš.

Šumar je našao uže, popeo se sa druge strane na stenu – i naši pokajnici su bili spaseni.

Laza je iz duboka uverenja govorio da je promisao božji poslao im pomoć zato što su se pokajali i ptice u nji’ovo gnezdo vratili. Mita nije govorio ništa, i, što istina, istina, od toga dana više nije tražio hteoptičija gnezda, nego ih je još branio kad je ko drugi hteo da ih obori.  I u tome je uživao kad je mogao pticama, umesto zla, da učini kakvo dobro. Tako je radio – i nikada nije imao uzroka da se za to pokaje.

 

Jovan Jovanović Zmaj, Priče za decu, Beograd, 2007.

 

 

Advertisements
Ovaj unos je objavljen pod Bajke, Književnost, Proza. Zabeležite stalnu vezu.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s