Tamara Lujak: 166. Kako je nastao svet

Teško je opisati tu oluju, tu silinu kojom su munje i gromovi parali nebo. Teško je opisati te potrese koji su zahvatili nebeske dvore satkane od vazduha. Jutrobog je stajao na vrhu crnog, teškog oblaka koji se tromo valjao nebeskom ravnicom i komandovao kišom i vetrovima, gradom i ledenicama.

Vazdušne struje borile su se međusobno i raznosile na hiljade kapljica rose nebom, stvarajući čudesnu treperavu koprenu oko nebeskih dvora. Kidale su oblake i jutarnju izmaglicu, mešale inje i slanu i spajale led i grad. Mrsile su svilenu kosu Jutrobogu, cepale plašt od paučine prebačen preko širokih ramena i njime oblagale ledenice, a potom ih spajale i stvarale lednike.

Olujni vetar ih je lagano nagrizao i dobijenu svilenu prašinu mešao sa nebeskim česticama koje su, nakon što bi ih bog dodirnuo ledenim dahom, padale natrag na lednike.

Kad ju je tako stvorio bog je kišom prekrio Zemlju, koja je nakon što se dobro napila i ozelenela, darivala svet prvim plodovima. Jutroboga je silno zabavljala ogromna snaga okeana i od srca se smejao prvim pokušajima malenih stvorenja da nauče da plivaju i gamižu. Zemlju je zatim naselio mnogim biljnim i životinjskim vrstama i odredio im gospodara.

Tada je poželeo da satka tanana bića od vazduha kako bi bdila nad svetom koji je upravo stvorio i pravila mu društvo u kuli od vazduha i rose. Upravo u tom trenutku sunce se probilo kroz oblake i jedan zračak pade na snežno beli cvet koji se tek probudio.

Svetlost spusti lagani poljubac na latice okupane rosom i obavijene jutarnjim lahorom. Jutrobog ih je zasuo suzama radosnicama i zlatnim i srebrnim prahom, stvorivši tako lakonoga, gotovo prozirna bića, kojima je ustupio nebeske dvore kako bi vesela i razdragana pevala i igrala pod tajanstvenom mesečinom, a sam se preselio u više sfere neba.

Kada je tako stvorio sav živi svet, Jutrobog je odvojio nebo od zemlje tananom koprenom od rose i oblaka, kako bi bića vazduha sakrio od ljubopitljivih pogleda smrtnika. Sinovi zemlje su dane provodili marljivo radeći, a da nisu ni znali da postoji nebo, a kamoli da ga neko nastanjuje.

I bilo bi baš onako kako je Jutrobog odredio, da jedne noći Zemljomila nije provirila kroz tanani oblačak na zemljicu bajnu. Radoznala vila zanemela je pred prizorom koji je tada ugledala.

Sveže pokošena trava kao da je bila prekrivena srebrnim mesečevim prahom. Širila je mirise kakve vila u životu nije osetila. Bili su toliko opojni i jaki da se Zemljomili zavrte u glavi i ona lagano skliznu sa oblaka i u nesvest pade.

Kad je otvorila oči shvatila je da leži na ramenu usnulog mladića. Nikad lepše lice i tamniju kosu nije ugledala, nikad snažnije mišice i šira ramena nije dodirnula. Ni najtananiji lahor po najtoplijem sunčanom danu nije bio toliko topao kao dah u ovog mladića!

„Luk zvezdane prašine mora da me je doveo u tvoj zagrljaj”, osmehnu se Zemljomila nežno. Celu je noć posmatrala momka kako mirno spava i tek se pred zoru odvažila da se pomeri.

„Ti si moje prelepo jutro”, prošaputa zaljubljeno i istog se trena sakri među oblake.

Kad se probudio Rekomir nije mogao da se otrese misli o tananoj vili. Nadao se da će kroz težak rad u polju zaboraviti na prethodnu noć, ali što je dan više rudeo, to je bio sve uznemireniji. Najzad je odlučio da se sa majkom posavetuje. Našao ju je gde u kolibi sedi kraj ognjišta, plete i tiho pevuši.

„Noćas sam usnio čudan san majko”, počeo je Rekomir nevešto. Majka odloži vunu u krilo i pogleda sinovljevo bledo lice. Ophrvaše je najgore slutnje.

„Usnio sam da sam nakon dugog i neuspešnog lova zadremao na poljani, na laticama jedne ruže. Ruže tako mirisne i tako opojne da sam na tren zaboravio na ovozemaljski život.” Starici se srce zaledi. Steže klupko u krilu i sva napeta nastavi da sluša sinovljevu priču.

„Grlio sam ružu u snu, majko, šaputao joj koliko mi znači i koliko bih voleo da budem sa njom. Sanjao sam da je ubirem lagano, da je nosim daleko iznad brda i gora, gde se u devojku pretvorila. I tad sam je ljubio majko, ljubio žarko. I ona je ljubila mene. Onako kako to samo najlepša devojka može.“

Mladić umoran od priče spusti glavu na tren i ućuta. Dugo su sedeli tako. Starica pognutih leđa, sin pognute glave, oboje zadubljeni u misli. Vatrica u ognjištu je razigrano gorela, dan se dužio, a zebnja i strah rasli. Najzad, Rekomir prozbori:

„Znaš li šta znači taj san majko?”

Starica zatvori oči i duboko uzdahnu. Mladića podiđe jeza od njene ćutnje. Dugo je tako sedela a kad je najzad progovorila, Rekomir oseti kako mu se srce ledi od izgovorenih reči.

„Oko moje”, odgovori starica napuklim glasom, „to znači da nećeš još dugo poživeti.”

 

Sutradan je Rekomir krenuo na put. Bio je odlučan da pronađe devojku iz sna, jer je verovao da jedino ona može da mu pomogne. Hodao je godinu i tri dana bez predaha i odmora. Prešao je sedam brda i sedam gora, preplivao devet reka i devet mora i pregazio dvanaest dolina i dvanaest nizina, ali lepotu devojku nije mogao da nađe.

Celim putem pokušavao je da razluči da li ju je sanjao ili se zaista obrela u njegovom naručju. Ali ako je to istina, odakle je onda došla, sa koje li je planine sišla? Da li je planina njen dom?

„Ne znam s kojim te je razlogom bog spustio meni u krilo, ali ti obećavam da se neću smiriti dok te ne budem pronašao”, bile su reči uz koje je Rekomir nakon godinu i tri dana lutanja najzad zaspao.

Jedna zvezdica sjajna budno je motrila nad njim, hladila ga rosom i oblakom pokrivala dok je spavao u podnožju najviše planine na zemlji, jedine na koju se na svom dugom i mučnom putovanju nije popeo.

Da li zbog toga što ga je priroda prožela celog ili zato što ga je Zemljomila štitila vilinskim dahom tek, kad se probudio, Rekomir je razabrao šum vetra i shvatio da ga na vrhu planine čeka devojka iz sna.

Planina je bila uronjena u gustu maglu čiji su se repovi vukli po okolnim padinama. Mladić je jedva nazirao put pred sobom, a kad se nakon nebrojeno dana hoda obreo na širokoj zaravni pokušao je da dohvati koprenu od oblaka i izmaglice, ali mu je ona neprestano izmicala. Očajan, povikao je na sav glas:

„Tvoji su dvori mnogo visoko, moja gospo! Ne znam da li ću moći da ih dosegnem!”

Treperava koprena se raskrili umesto odgovora i tanana i sjajna vila siđe k njemu sa oblaka. Rekomir je stajao u čudu. Nije mogao da dođe k sebi pred prizorom nesvakidašnje lepote.

U trenu nestade sivila dana, u trenu nestade magle i izmaglice i nebo sinu pred mladićevim očima poput safira, sunce bljesnu poput hiljadu zlatnika, blještavo beli oblaci se rasuše po nebu poput niske bisera, a nebeski dvori treperahu poput tananih vazdušnih struja.

Rekomir je po prvi put u životu osetio dodir sunca i njegovu toplotu, po prvi je put ugledao belilo dana i oblaka, dugu iznad nebeskih dvora. Pao je na kolena kad je ugledao mesec i njegov srebrni sjaj zarobljen u vilinim očima. Plakao je od radosti, dok ga je Zemljomila grlila i obasipala poljupcima.

Ali radost im beše kratkog veka, jer se nebo i oblaci zatresoše, a u isti mah pojavi se Jutrobog, toliko silan i snažan da Rekomir umalo nije pao u nesvest od straha. Bio je viši od najviše planine na zemlji, snažniji do najsnažnijeg vola i jarosniji od najjarosnijeg medveda u šumi!

„Zar si moju miljenicu mislio da ukradeš, bedni smrtniče?!”, grmeo je bog dok su gore i planine pucale i pretile da se uruše. Rekomir se tresao od straha. Nije bio u stanju da progovori. Nesrećna vila se pribila uz mladića i ronila biserne suze.

Nikad Zemljomila nije videla Oca tako uznemirenog. Znala je da je zabranjeno viriti kroz koprenu, znala je da je zabranjeno zanimati se za smrtnike, ali pri pomisli da bi Rekomir zbog njene nesmotrenosti mogao da nastrada oseti snagu koju nije ni slutila da ima.

Hrabro je istupila pred Oca i priznala krivicu. Čak je priznala da gaji nežna osećanja prema smrtniku. Kako je to izrekla tako je Jutrobog povuče za ruku i bez reči odvede na nebeske dvore.

Rekomir samo tiho prošaputa:

„Jedri lepo oblacima, kraljice mog srca”, i klonu.

 

Prošlo je godinu dana od tog događaja, a Rekomir je i dalje živeo na planini na kojoj mu se vila pokazala i strpljivo čekao njen povratak. Koprena koja je delila svet smrtnika od nebeskog carstva bila je napukla i svakim je danom postajala sve šira.

Rekomir je strpljivo i uporno radio na tome da procep proširi i spoji dva sveta. Nije mogao da se vrati u rodno mesto a da ne pokuša da približi ljudima sunce i mesec i zvezde koje su mu svake noći oduzimale dah.

U prvo vreme je mislio da će poludeti od njihove lepote i nemogućnosti da ih dodirne. Zemljomila je svakog dana slala rosu i inje, lahor i oblake da ga hlade i čuvaju od sunca i meseca, dok je Jutrobog svim nebeskim podanicima naložio da zbace Rekomira sa planine.

Mladića je, međutim, štitila ljubav mlade vile, ali i opijenost nebeskim carstvom. U svemu je neobično uživao: i u dodiru oblaka i u šuštanju lahora, i u hladnoći inja i slane, ali su ga posebno očarali sunce i mesec i njihove sestrice, srebrne zvezdice.

„Lepa i treperava sanjarenja izmešana sa radošću i strepnjom deliš sa mnom ove noći. I mesec je nekako drugačiji kad znam da ga i ti gledaš”, šaputao je Rekomir svake noći, posmatrajući zaljubljeno zvezde.

Tim bi rečima svake noći zaustavljao munje i gromove. Oluje i vetrušine bi prestajale da tutnje, a gradobitni oblaci bi odbijali da izruče teški teret na milu, lepu glavu. Zvezde su sjajile nebom novim sjajem, mesec odisao nekim novim mirom, a koprena od magle i izmaglice se sama cepala od radosti i miline.

Kad se nakon nekog vremena pukotina dovoljno proširila, Rekomir se oprezno provukao i još opreznije na oblačak nemiran stao. Maleni se oblak uzjoguni i nakrivi, ali ipak odnese mladića na nebeske dvore. Kad je stao pred zapanjenog Jutroboga, Rekomir je smelo zatražio da mu oprosti i da mu Zemljomilu za ženu.

„Gospodaru, ne razumem se u munje i gromove, niti u vetrove i oluje, ali znam šta znači sunčev zračak pod prstima, znam šta znači rosa na listu, i znam…“, tu zastade na tren, kao da skuplja snagu za ono što će reći, obrisa znoj sa lica i pogleda krajičkom oka u Zemljomilu rekavši, „znam šta znače te iskre u tvojim očima.“

Iznenađen ali i zadivljen, Jutrobog je sedeo visoko na prestolu od najsjajnijih kristala i posmatrao prvog smrtnika kojem je pošlo za rukom da se popne na nebeske dvore. Možda ipak vredi više nego što sam u prvi mah pomislio, behu vladareve prve misli. Ipak je, natmuren i natušten, poput oblaka koji je nosio njegov zastrašujuće veliki presto, posmatrao Rekomira i razmišljao kojom kaznom da ga kazni.

„U tamnicu s njim!“, zagrme takvim glasom da su se sami temelji nebeskih dvora zatresli.

Kako su, međutim, svi žitelji nebeskog carstva stali na mladićevu stranu, uključujući i prelepu Zemljomilu, koja je, iskreno voleći mladića, bila spremna da se odrekne nebeskih dvora, večnog života i svih povlastica koje je kao nebeska vila uživala; kao i zbog ljubavi i poštovanja koje je Rekomir prema nebeskom carstvu i njegovim žiteljima gajio, a koje niko od njih do tad nije osetio – pod pritiskom svega toga – Jutrobog je na kraju bio primoran da oprosti odvažnom smrtniku i da mu Zemljomilu za ženu.

„Neka su mirna nebesa i neka je mirna zemlja, od danas pa doveka“, prozbori Jutrobog gromkim glasom i lupi tri puta skiptrom ukrašenim zvezdom Severnjačom o ledeni pod prestone dvorane. Time presuda bi konačna.

Nakon što je priređeno venčanje kakvo do tada nije bilo viđeno ni na jednom od oba sveta, nakon što je proslava trajala danima, nedeljama i zasenila po lepoti, raskoši i sjaju i samo sunce, mesec i sve zvezde na nebu, nakon što su sve zvanice vekovima potom prepričavale događaje sa slavlja i veličale lepotu i skladnost zaljubljenog para; sunce, mesec i zvezde, oblaci i nebo, vile i vilenjaci naselili su Zemlju i učinili je još lepšim, još raskošnijim i toplijim mestom za život.

 

Zvezdani kolodvor br. 5, str. 51, Klub umetnika Zvezdani Kolodvor, Beograd, 2016.

https://issuu.com/klubumetnikazvezdanikolodvor/docs/5_pdf_1f592edc179626, 1.4.16.

 

 

Ovaj unos je objavljen pod Bajke, Pričice, Tamara Lujak. Zabeležite stalnu vezu.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s