Andra Franičević: JABLAN I JASIKA

 

Kraj puta u travi,

Skrhan jablan ćuti,

Juče ga je vetar

Oborio ljuti.

 

Ćuti, mre bez glasa,

Pun jesenjeg sjaja

A pita ga tanka,

Jasika iz gaja:

 

„Kako to da vetar

Tebe slomi, diva,

A ja tako slaba,

Pa sam jošte živa?!“

 

Smrtno ranjen jablan

Nasmeši se blago,

Pa jasici kaže:

„Zato, čedo drago,

 

Što je tvoja duša

Plašljiva i mala,

Pa klanjanjem ropskim

Braniš se od zala.

 

A ja više volim

Rane, smrt i stravu,

No pred svakim vetrom

Da povijam glavu!“

Ovaj unos je objavljen pod Književnost, Pesme, Poezija. Zabeležite stalnu vezu.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s