Leonardo da Vinči: LOVOR I MIRTA

Kraj kruške se zaustaviše dva seljaka sa sekirom u ruci.

—    Hej, kruško, — povika lovor — došli su po tebe!

I, zbilja, seljaci stadoše sekirama udarati u kruškino stablo da bi ga oborili.

—    Hej, kruško, — uzviknu sada mirta — kuda ćeš? Gde ti je sada gordost s kojom si ranije širila grane pune ploda?

—    Sada — dodade lovor — više nećeš praviti hlada svojom gustom krošnjom.

Smrtno ranjena, kruška prošaputa:

—    Ja sa ovim seljacima odlazim u radionicu jednog vrsnog vajara. Vajar će me istesati; svojom umetnošću daće mi oblik boga Jupitera. Zatim će me odneti u hram koji je upravo za mene sagrađen, i tamo će mi se svi ljudi diviti. A tebi, lovoru, i tebi, mirto, dosuđena je drukčija sudbina. Ostajaćete često slomljenih i oguljenih grana, jer će ljudi dolaziti da beru grančice sa vaših žbunova kako bi od njih ispleli venčiće i mene okitili, odajući mi počasti kakve i treba ukazivati jednom božanstvu.

 

Leonardo da Vinči

 

Leonardo da Vinči, Basne i legende, Beograd, 1975.

 

Ovaj unos je objavljen pod Basne, Književnost, Proza. Zabeležite stalnu vezu.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s