Leonardo da Vinči: MREŽA

I toga dana mreža izroni prepuna ribe; šarani, mrene, zmijuljice, crvenperke, linjci, jegulje i mnoge druge ribe skončaše u ribarskim koševima.

Dole, u vodama reke, prestrašene i prestravljene, preživele ribe nisu se usuđivale ni da se maknu. Čitave porodice već su se našle na pijaci, cela jata već su uletala u mrežu i završila u tiganju.

Nekoliko mladih krkuša sakupe se iza jedne stene i odluče da dignu ustanak.

–      Reč je o životu i smrti — rekoše one. Sve će nas potamaniti ova prokleta mreža koja se svakoga dana spušta u vodu — i to uvek na drugom mestu — da bi nas zarobila i otrgla iz našega elementa. Neće dugo potrajati, a sav riblji narod ove reke biće istrebljen. Naše potomstvo ima pravo na život i mi moramo preduzeti nešto kako bismo ga izbavili ove nevolje.

–      Šta da učinimo? — upita jedan linjak koji se beše pridružio zaverenicima.

–      Uništimo mrežu! — odgovoriše uglas mlade krkuše.

Hitrim jeguljama beše povereno da duž reke razglase ovu smelu odluku i pozovu sve ribe da se sledećeg dana okupe u jednom rukavcu, dobro zaštićenom vrbama.

Sutradan hiljade riba svih veličina i doba sakupiše se na onome mestu da bi objavile rat mreži.

Tok operacije odredio je jedan stari šaran, koji je, zubima pregrizavši petlje na mreži, već dva puta uspeo da pobegne iz zarobljeništva.

– Budite oprezne — reče šaran. — Mreža je široka koliko i reka i na svakoj petlji je komadić olova; to olovo drži na dnu donji kraj mreže. Podelite se u dve grupe: jedna grupa neka podigne komadiće olova i iznese ih na površinu; druga grupa neka drži gornje petlje kako bi sve vreme mreža ostala nepomična.

Zmijuljice odlučiše da zubima pregrizu užad kojima se mreža privezuje uz obalu, a jegulje odmah odoše u izviđanje da bi utvrdile na kome je mestu mreža bačena. Podeljene u dve grupe, ostale ribe se rasporediše duž obala. Krkuše su hrabrile bojažljive drugarice i podsećale ih na tužni kraj mnogih njihovih prijatelja.

—    Bezrazložan je vaš strah — govorile su krkuše — da ćete ostati zapletene u mreži, jer nju nijedan čovek više nikada neće moći da izvuče na obalu.

Uto se i jegulje vratiše iz izviđanja. Mreža je već bila spuštena i nalazila se jednu milju nizvodno od onoga rukavca.

Tada sve ribe, poput kakve ogromne flote, zaploviše natrag starom šaranu.

—    Samo pažljivo — reče im šaran. — Rečna struja može vas sve odvući pravo u mrežu: morate usporavati kretanje veštim manevrisanjem.

I ukaza se mreža — siva, zlokobna.

Obuzete iznenadnim gnevom, ribe krenuše u napad.

Za tren oka mreža bi podignuta sa dna, užad razvezana, petlje pokidane, ali gnevne ribe ne ispuštahu svoj plen. Svaka je držala po delić petlje u zubima i, mašući repom i perajama, vukla mrežu na svoju stranu. U uzavreloj vodi, ribe pocepaše i uništiše mrežu — i tako ponovo zadobiše slobodu.

 

 

Leonardo da Vinči

 

Leonardo da Vinči, Basne i legende, Beograd, 1975.

 

Ovaj unos je objavljen pod Basne, Književnost, Proza. Zabeležite stalnu vezu.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s