Tamara Lujak: 181. Vila izvorkinja ili Kako su postale vile bunarkinje

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

„Usnila sam čudan san, mamo. Usnila sam da mi se klanjaju mesec i sedam zvezdica”, Kumanica je ležala na zelenoj travi i posmatrala oblake kako se ljube. „Šta bi mogao da znači taj san?”

Raška preblede. Upravo je dovršavala vez, kad joj ćerka ispriča san. Prsti joj istog trena utrnuše i žena odloži vez i dubokim, toplim očima pogleda veselu, plavu glavu.

„Ne znam, dušo moja, ali ga nemoj braći ispričati kako ne bi bila ljubomorna”, odgovori tužnim glasom, dok su joj se grudi stezale. Jedna se suza skotrlja niz bledi obraz i tu ostade.

Sutradan su Kumanica i sedmoro braće poterali stado na ispašu. Obično su terali ovce u brda iznad kolibe, gde se nalazio stari napušteni bunar. Trava je tamo bila najukusnija i ovce su rado pasle u neposrednoj blizini.

Bližilo se podne, kad braća zapodenuše razgovor. Svi su već bili spremni za samostalan život, te su pravili planove kako će i s kim živeti. Kad je razgovor bio na vrhuncu, setiše se Kumanice, te i nju upitaše šta bi volela od života.

Devojče ne razmišljajući odgovori: „Mene će obožavati, stoga mi ništa ne treba”, i otrča za odbeglim ovcama. Mladići se zgledaše. Kad se vratila, lica im behu toliko smrknuta, da se sirotica uplaši.

„Šta se desilo? Je l’ neka ovčica nastradala? Da nije upala u bunar?”

Sedmoro braće se zlurado naceri. Skočiše na noge, podigoše devojčicu i baciše je u bunar. Kumanica je vrištala i otimala se, ali stisak im je bio toliko jak, da nije uspela ni da izvije maleno telo.

Pokušala je da se uhvati za trošne zidove bunara ne bi li nekako ublažila pad, ali samo polomi nokte i izguli dlanove. Udarila je glavom o zid i zgulila kolena, pokušavajući da se zaustavi, kad tresnu o tlo.

Nikad jači bol u životu nije osetila. Imala je utisak da joj se telo raspršilo u hiljadu komada. U ušima joj je eksplodiralo i istog je trena pokri tama.

Kad je došla k svesti, Kumanica shvati da leži na dnu bunara. Izgleda da je odavno presušio, bila je njena prva misao.

S naporom je pomerila glavu i ugledala nebo posuto zvezdama. Zaridala je. Koliko je samo bilo daleko! Nedostižno! Tako je, u suzama, provela prvu besanu noć.

Kad je svanulo, Kumanica je ustanovila da ne može da pomera noge. Telo ju je toliko bolelo da čak ni obazrivim pipanjem nije mogla da ustanovi da li je nešto polomila ili se samo ugruvala.

Setila se da je u malom zavežljaju imala jabuku i narandžu koje joj je majka spakovala za užinu, te pokuša da ga dohvati. Jedva je uspela da ga napipa ukočenim prstima. Izvukla je jabuku i sa olakšanjem je pojela.

Ostatak dana provela je u proučavanju zidova bunara. Kamen je bio obrastao mahovinom, ponegde napukao ili obijen, neki su komadi nedostajali, a gde-gde je rastao stidljivi, maleni cvet. Nesretnica je brojala koliko kamenja ima u jednom redu, koliko ih nedostaje, koliko ih ima u celom zidu, sve dok se nije uspavala.

Narednog dana jedva je uspela da izvuče narandžu iz zavežljaja i pojede je. Trudila se da održi pažnju i ostane budna, pa je pokušala da izračuna koliko je bunar dubok i koliko bi joj trebalo da se iz njega izvuče.

Trećeg je dana uspela da pomeri noge. Iako je ležala u nezgodnom položaju i iako je pad bio težak, izgleda da nije imala ozbiljnijih povreda. Kako nije imala više hrane, pogledom je potražila kakav cvet.

Žbunaste ljubičice rasle su toliko visoko u zidu da ne bi mogla da ih dohvati ni ako bi se istegla i popela na prste. Pa opet, odluči da pokuša. Oslonila se na ruke i povukla unazad. Oštar bol prostruji njenim majušnim telom.

Svetlosni trnci boli su joj oči, ali se Kumanica ugrize za usne i nastavi. Ubrzo je osetila hladan zid bunara. Uvukla je šake u procep između dva kamena, prebacila svu težinu na ruke i pokušala da se osovi na noge.

Kriknula je od bola i pala natrag na zemlju. Ugrizla je usnu do krvi, ponovo prebacila svu težinu na ruke i uspravila se. Bila je zadihana i iznurena, ali morala je da dođe do hrane. Izvila je telo, istegla se koliko je mogla, popela se na prste i dohvatila tananu laticu.

To joj je bio ceo obrok, struk ljubičica. Sručila se iscrpljena na zemlju, skopila oči i ubrzo utonula u san.

Kad se narednog jutra probudila, shvatila je da nema mesta daljoj borbi. Bunar je odavno presušio, drugo joj je cveće bilo van domašaja, a bila je suviše iscrpljena da pokuša da se izvuče iz bunara. Ležala je na hladnoj zemlji i tiho plakala. Suze su se slivale niz bledo lice i kvasile posnu zemlju.

Što je više plakala to je zemlja bivala vlažnija. Kumanica isprva to nije shvatala, ali kad je prošlo neko vreme i kad je pod dlanovima osetila blaženi dodir vode, nije mogla a da ne brizne u još veći plač.

Tako se desilo da se voda vratila u bunar. Kumanica ju je pila sve dok se nije napila. Ali kad je počela da joj prelazi preko tankih gležnjeva, pomisli da će se udaviti. Nije imala snage da se održava na površini, a voda sigurno neće toliko narasti da bi mogla da se izvuče iz bunara. Strah je uhvati kao grč i devojčino telo poče nekontrolisano da se trese.

Nivo vode je rastao. Kumanici je bilo sve hladnije i hladnije. Usne joj pomodreše, koža joj se smežura. Devojče je zurilo u nebo očekujući spas. Molila se svim znanim i neznanim silama da je poštede i sačuvaju.

Začu se potmula grmljavina umesto odgovora. Nebo se rascepi i grom udari u bunar. Deo zida se obruši i dva-tri kamena padoše u bunar. Najednom se prolomi devojčin krik, a potom sve utihnu.

 

Raškino srce bilo je slomljeno. Izgubila je, kako se i pribojavala, jedinicu kćer. Sinovi su se vratili onog zlosutnog dana sa ispaše sa šturim objašnjenjem: njihova je miljenica pošla za zalutalom ovčicom i nestala u bunaru zajedno sa neposlušnom životinjom.

Danima nije jela, mesecima se nije osmehnula. Radila je u polju i po kući, ali kao bez duše. Nakon nekog vremena ona pade u postelju i razboli se.

Dolazili su sa svih strana da je izleče. Braća su danima bdila nad majčinom posteljom dok je ona bledela i kopnela. Pred smiraj sedmog dana, pojavi se odnekud pogrbljena starica sa štapom u ruci i zatraži da vidi bolesnicu.

Kad su je uveli u ubogo nameštenu prostoriju, starica sede na postelju, pogleda ženino samrtničko lice, pomilova je po kosi i prošaputa reči izlečenja. Oči bolesnice se istog trena užariše.

Starica se osmehnu, ustade zadovoljna učinkom, pozdravi ukućane i ode. Raška se pridiže u postelji i zatraži vode da pije. Ali ne bilo kakve, već čudotvorne vode iz starog bunara u brdima iznad kolibe.

Braća pretrnuše kad čuše majčine reči. Znali su isuviše dobro o kakvom je bunaru reč. Mora da je neka vradžbina u pitanju! Bunar je odavno presušio! Stajali su kao kipovi oko materine postelje i zurili jedan u drugog.

Nisu znali šta da čine. Da li da se ogluše o želju bolesnice ili da se popnu u brda i utvrde ima li starica pravo. Radoznalost najzad odnese prevagu. Raška im reče da ponesu jabuku i bace je u bunar, pa da sačekaju i vide šta će se desiti.

Braća tako i učine. Popeli su se na brdo iznad kuće, pronašli bunar u još jadnijem stanju nego što su ga ostavili i bacili jabuku u modro plavu vodu. Stajali su kao omađijani dok se voda u bunaru komešala.

Tlo poče da podrhtava. Učini im se kao da u daljini čuju topot konja, takva se buka podigla. Topot je bivao sve bliži i bliži, kad se nečiji krik prolomi iz bunara. Braća prebledeše. Odlučiše da je bilo dosta istraživanja i da je vreme da se vrate, ako treba i bez čudotvorne vode.

U tom se trenutku pred braćom stvori predivna ženska prilika u dugačkoj modroj haljini. Dok je koračala, plava joj se kosa, upletena u debelu pletenicu, vukla po zemlji.

Braća ustuknuše i zinuše u čudu. Svaki damar u telu im je govorio da je lepotica od njihove krvi, ali u strahu odmah odbaciše tu misao.

„Zašto ste me zvali?”, upitala je strogim, ali toplim glasom. Braća se uzvrpoljiše. Ni jedan nije smeo da joj se obrati. Devojka se toplo osmehnu.

„Bolesna je?”, upita ih blago. Sedam glava klimnu kao jedna. „Umire?” Sedam glava potvrdno klimnu. Devojčino se lice zgrči. Ona izvadi providnu crvenu bočicu iz nedara i pruži je najstarijem. „Od moje će joj vode biti bolje, ali neće ozdraviti. Dođite opet sutra”, to reče i nestade.

Kad Raška popi vode iz providne bočice odmah joj se vrati boja u obraze. Braća su bdila nad majkom celu noć i narednog jutra krenula na bunar. Poneli su sa sobom narandžu i bacili je u modro plavu vodu bunara.

Sve se ponovi kao i prethodnog dana. Kad se tlo primirilo, pred braćom se stvori Kumanica lepša nego dan ranije. Čak im se učinilo da je i bunar povratio nešto od starog sjaja, ali zaboraviše na njega čim čuše umilni glas:

„Zašto ste me zvali?” I, kao i prethodnog dana, ni jedan od braće ne progovori, pa devojka blago nastavi: „I dalje je bolesna?”, sedam glava klimnu u znak odgovora. Lepo se lice zgrči. Kumanica izvadi providnu narandžastu bočicu iz nedara i dade je najstarijem. „Od moje će joj vode biti bolje, ali neće ozdraviti. Dođite opet sutra.”

To izgovori i nestade.

Kad je žena popila vodu iz providne bočice, koža joj opet postade zategnuta i rumena, novi žar zasija joj u očima, ali se ne izleči. Braća su celu noć bdila nad majčinom posteljom i narednog jutra krenula u brda iznad kuće.

Zaprepastiše se kad stadoše pred bunar tog dana, jer je sijao u svom punom sjaju. Braća baciše venčić od ljubičica u bunar i kako venac dotače modro plavu vodu tako se tlo ponovo zatrese, a pred njima se ukaza Kumanica lepša nego ikad.

„Zašto ste me zvali?”, braća stajahu nema pred devojčinom lepotom. Kumanica se osmehnu i upita blago: „Još uvek je bolesna?”, i ne sačekavši odgovor, izvadi iz nedara providnu ljubičastu bočicu i pruži je najstarijem. „Od ove će vode ozdraviti. A kad ozdravi, nek dođe da me poseti”, to prozbori i nestade.

Raška popi vodu iz providne bočice i istog trena ustade iz postelje i poče da se sprema na put. Moje je dete živo, kucao je svaki damar u ženinom telu. Sinovi nisu uspeli da je nagovore da sačeka makar jedan dan kako bi se odmorila i povratila snagu.

„Dosta sam čekala”, odgovori Raška čvrsto i pođe na put.

Dok je, jedva dišući, prelazila poslednji deo staze, žena ugleda kraj bunara vitku priliku u modro plavoj haljini. Suze joj odmah navreše na oči, jer prepozna milo dete. Kumanica joj se baci u zagrljaj i gorko zaplaka.

Pošto su se site ispričale, devojče se najzad odvaži i polako prozbori: „Vreme je majko.” Žena se zagrcnu i spusti glavu. Suze joj se pojaviše u uglovima očiju.

„Vreme je da ih pustiš”, Raška lagano klimnu glavom, a devojka nastavi, „i da mi se pridružiš”, žena se osmehnu. „Ovom ćeš vodom vladati, a ja ću te služiti.” Žena nežno uhvati kćer za ruku.

Uputiše se laganim korakom ka bunaru, dok je sunce meko tonulo međ oblake. Na dalekom se obzorju stidljivo pojavi sedam zvezdica koje sinuše punim sjajem, i koje evo sjaje i dan danas, pronoseći svetom vest o čudesnom rođenju vila bunarkinja.

 

U vrzinom kolu, str. 165, Beograd, 2017.

 

Ovaj unos je objavljen pod Bajke, Pričice, Tamara Lujak. Zabeležite stalnu vezu.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s