Tamara Lujak: Dok je London spavao

 

207. Dok je London spavao

 

London je spavao. Maglene krpe polegle po kaldrmisanim ulicama, uplitale su se u noge retkim prolaznicima. Kiša, koja je padala danima unazad, nije imala nameru da stane. Na prozorima kuća, mraz je lagano počeo da se hvata. Na ulici je ove noći bio samo onaj ko je morao.

Holms se dosađivao. Ležao je na dvosedu, pogleda uprtog u tavanicu. Duboko je uzdahnuo. Svetlosni trnci zaigrali su mu pred očima, najavljujući još jedan napad migrene. Sve je stalo, pomisli rezignirano. Ni jedno ubistvo, ni jedna krađa papira od vrednosti, ni jedan ljubavni skandal! Da čovek poludi!

Dobri stari Džon i sirota gospođa Hadson, toliko su se trudili da ga oraspolože. Gospođa Hadson kuvala je čajeve i pripremala Holmsova omiljena jela, Džon mu je nabavljao najdraži duvan za lulu, vodio ga u pozorište, na konjičke trke… dok su mu na smenu čitali izveštaje policije iz svih novina od Londona do Invernesa. (Votson je smatrao preteranim razbacivanjem novca – nabavljati novine čak iz Invernesa, ali to je bio Šerlok.)

Sve je, međutim, bilo uzalud. Holms se nije dao oraspoložiti.

Gotovo na prstima, gospođa Hadson je ušla sa poslužavnikom u rukama, prekinuvši zagrobnu tišinu u sobi. Džon je hitro ustao, pažljivo preuzeo poslužavnik iz njenih ruku i položio ga na sto zatrpan hartijama, novinama i starim beleškama. Sobu ispuni prijatan miris toplog čaja.

Holms huknu nezadovoljno i okrenu glavu zidu.

„Hvala Vam“, promrmlja zlovoljno, što je bilo najviše što je iz sebe mogao da iscedi u tom trenutku. Gospođa Hadson se blago osmehnu, potapša ga po ruci koju je držao pod glavom i tiho izađe iz sobe.

Džon sede natrag u fotelju kraj kamina i zagleda se bez reči u vatru koja je tiho plamtela. Dobro je znao da Holmsa u ovakvim trenucima ne treba uznemiravati. Poslužio se čajem, uživajući u njegovoj aromi.

Dobro se držao ovih nekoliko dana, Holms je bio iznenađen. Svi njegovi napadi besa i zlovolje bili su stoički prihvaćeni. Da nije bio toliko neraspoložen, bio bi zadivljen Džonovim strpljenjem i tolerantnošću.

Sve mu je, međutim, ovih dana smetalo.

I tihi plam vatre u kaminu, i još tiše dobovanje dosadne kiše o prozor, i kapanje česme u kuhinji, koju nikako da poprave. Dane je provodio na kauču u dnevnoj sobi, prevrćući se neprestano, jer san nikako nije hteo na oči. Telo mu je mirovalo, dok je mozak grozničavo radio. Pulsirao je svaki damar u njemu.

Homls ponovo huknu nezadovoljno i okrenu se prema prijatelju.

„Votsone! Vreme je za iglu!“, dreknuo je iznenada i skočio sa kauča.

Nesrećni doktor Votson je toliko poskočio u fotelji da je prosuo čaj iz porculanske šoljice koju je upravo prineo ustima.

„Pobogu Holmse!“, zavapio je zaprepašćeno. Spustio je šoljicu drhatvom rukom na tacnu, i stao da se briše platnenom maramicom koju je uvek nosio u džepu kućnog ogrtača.

„Znaš i sam da to neće izaći na dobro!“, viknuo je, kako bi ga Holms čuo u svojoj sobi.

Presvukavši se iznenađujuće brzo, Holms je stao na vrata dnevne sobe.

Izgledao je zastrašujuće. Oči su mu gorele nekim posebnim žarom, bledi prsti čvrsto su stezali štap za hodanje, proseda kosa bila je neuredno začešljana, dok mu je celo telo tresla nekakva čudna groznica.

Džon ga nikad nije video u takvom stanju.

Užasnu sliku pojačavala je aljkavost kojom je nabacao stvari na sebe: čarape su bile različite boje, jedna nogavica je bila zavrnuta, marama vezana ukrivo… Kao da se spremio za Noć veštica, a ne za još jednu posetu ozloglašenoj Kineskoj četvrti, pomisli Votson.

„Moram da otupim čula. Ovaj prokleti mir ne mogu više da izdržim!“ Pre nego što je Džon bilo šta stigao da odgovori, Šerlok se već sjurio stepenicama i izleteo na ulicu.

Džon je prišao prozoru, ali njegovog prijatelja nije bilo na vidiku. Uzdahnuo je duboko i slegnuo ramenima. Preostala mu je samo jedna stvar. Presvukao se, uzeo kaput sa čiviluka i u prolazu dobacio gospođi Hadson da ih ne čeka. Večeras će se kasno vratiti kući.

Ulica Bejker bila je pusta. Retki prolaznik sudario se sa doktorom, promrmljao nerazgovetno izvinjenje i produžio dalje. Džon je i sam bio iznenađen mirom koji se spustio na London ovih proteklih nekoliko dana. Ali njemu je, za razliku od Šerloka, taj mir prijao.

O, voleo je on jurnjave sa Holmsom, ali voleo je i mirne dane provedene uz vatru u kaminu. To mu je omogućavalo da odmori teške kosti i pribeleži po neku avanturu. Voleo je da piše. To mu je davalo novi uvid u stvari. Davalo je smisao svemu čime su se bavili.

Spašavanje života je na prvom mestu, razume se, razmišljao je Džon, dok je napredovao ka Kineskoj četvrti, ali bez tog dodatnog začina… pa to jednostavno ne bi bilo to. Holms je imao svoj duvan i lule, violinu i pepeo, i kokain, podsetio se, dok je on imao svoje beleške. Voleo je da ih sređuje i bio je vraški ponosan na njih.

Već je našao i izdavača koji je bio zainteresovan da ih objavi, samo nikako to da saopšti Holmsu. Znao je kako će da reaguje. Huknuće besno i odmahnuti rukom, kao da tera dosadne mušice. Smatrao je da niko ne treba da zna čime se to tačno bavi. Pažnju novinara držao je preteranom i nije voleo da mu se ime pojavljuje u novinama, čak i ako je to značilo nove poslove.

Oduvek je smatrao da će ga oni koji ne mogu da reše svoj problem, naći tajnim kanalima. A bogami, taj se razumeo u tajne kanale, još kako! Džon se osmehnu na ovu pomisao. Prešao je ulicu, shvativši da je ceo put do Kineske četvrti prešao pešice.

Noć je bila sveža, ali to mu nije smetalo. Magla je okovala grad, nije se video prst pred nosom, ali taj prizor neobično mu je prijao. Voleo je London i njegovo sumorno vreme.

Podigao je glavu i shvatio da se već nalazi pred niskom zgradom u zabačenom delu Kineske četvrti, u koju je Holms najviše voleo da se povuče.

„Prokleti kokain“, opsova doktor i otvori vrata, te uđe u zagušljivu prostoriju. Mrzovoljnog i zlovoljnog Holmsa mogao je da trpi i razume, ali opijenog kokainom – nikada i nikako.

Stari, sparušeni Kinez na ulazu, koji kao da je oduvek bio tu, nakloni se duboko i pokaza doktoru put do Holmsovog ležaja. Poznavali su se suviše dobro da bi razmenili i najobičnije reči. Nisu im bile potrebne.

Džon je kašljao ceo put do Holmsovog ležaja, oči su ga nesnosno pekle.

Smrad u prostoriji bio je nesnosan. Vazduh gotovo da nikad nisu provetravali, bio je siguran u to. Mešavina duvana, kokaina, ljudskog znoja i ko zna čega još, bio je opor, težak i Votson po ko zna koji put prokle Holmsa i njegovu ružnu naviku.

Kleknuo je kraj njegovog ležaja, uzeo ga u naručje i poneo sa sobom.

„Hajdemo stari moj“, rekao je meko. Holms promrmlja nešto nerazgovetno i opusti se u Džonovom naručju. Učinio mu se neverovatno laganim.

U tom je trenutku, krajičkom oka, uhvatio peševe ženske haljine, skrivene pod dugim, crnim kaputom. Prva pomisao mu beše: Irene Alder! Ali, nemoguće! Obećala je da se nikad neće vratiti da uznemirava Holmsa i svih ovih godina verno se držala tog obećanja.

Zar je moguće da ga je ipak prekršila?

Šta bi je nagnalo na tako nešto?

Džon se okrenuo da vidi kuda je mogla da pobegne, ali naiđe na zatvorena, drvena vrata, koja, kako ga je stari Kinez uveravao, nisu vodila nikuda.

Holms mu je u naručju postajao sve teži i Džon je morao, za sada, da se zadovolji tim odgovorom.

Izašao je na ulicu i pozvao kočiju. Smestio je Holmsa pažljivo na sedište, prekrio ga ćebetom, a zatim i sam seo, podupirući ga telom da ne padne. Šerlokova glava klatila se, gotovo beživotno, dok se kočija truckala neravnim, uskim ulicama.

Stigli su za tili čas u Ulicu Bejker. Saobraćaja gotovo da nije bilo na ulicama. Kao da je ceo grad bio mrtav.

Džon je platio kočijaša, ostavio mu napojnicu i zamolio ga da mu pomogne da Holmsa unesu u kuću. Ovaj je to rado učinio.

Tek kada ga je smestio u krevet, Džon je Holmsu obrisao ranu od uboda iglom. To mu je bio najgori deo posla. Mrzeo je to da radi, ali sirota gospođa Hadson to svakako nije bila dužna da čini.

Nije znala čemu se to Holms s vremena na vreme predaje, ali je sigurno gajila neke sumnje. Iako je bila tiha, povučena ženica u penziji, nije bila glupa. Naprotiv. I ona je prošla mnogo toga u životu. Zato je i volela Holmsa. Podsećao ju je na njenog pokojnog muža.

Bez obzira na sve, Džon joj nikad ne bi dozvolio da vidi Holmsa u ovakvom stanju.

Holms se promeškoljio u postelji i Džon primeti kako je bleđi nego inače.

Mora da je zbog svetlosti, pomisli i ostavi ga da spava.

Sam se povukao u sobu na počinak nekih pola sata kasnije. Dok je legao u krevet, učini mu se da čuje neko komešanje u zadnjem dvorištu, te pogleda kroz prozor, ali ne vide nikog. Ugasio je petrolejku i uvukao se u toplu postelju.

Dobra, stara gospođa Hadson. Oduvek se trudila da ih, kad god se vratili sa svojih noćnih putešestvija, čeka topla postelja. Moraće da joj se zahvali ujutro. Možda i kupi neki sitan poklon. Čokoladu. Volela je čokoladu.

 

„Sanjao sam je, Votsone“, obratio mu se Holms preko šoljice čaja.

Sedeli su u dnevnoj sobi i doručkovali. Grad je i ovog jutra bio neobično miran. Olovno nebo okovalo je London.

Džon se strese. Znao je na koga misli. Na Onu koja mu je sinoć, u Kineskoj četvrti, pala na pamet. Da li da mu kaže za to?

„Naravno, kad si bio pod dejstvom kokaina“, odgovori umesto toga.

Holms umorno protrlja oči.

„Ova svetlost me ubi. Možemo li da navučemo zavese?“

Džon ga iznenađeno pogleda.

Od sunca nije bilo ni traga. Bleda, škiljava svetlost jedva se probijala u sobu, pa opet, Šerlok se žalio kako je prejaka. Džon bez reči ustade i navuče zavese preko prozora.

„O hvala ti, dobri moj“, izgovori Holms sa olakšanjem. „Nešto nisam dobro spavao noćas. Stalno mi je dolazila u snove. Budila me je… ovaj… poljupcima.“

Džon iznenađeno podiže obrvu. Poljupcima, pomisli, al’ ne reče ništa. Nastavio je da maže puter na slabo prepečen tost.

„Znam da to zvuči blesavo, pogotovo kad dolazi iz usta nekoga kao što… sam… ja…“, Šerlok zastade u pola rečenice, kao da se nečeg priseća, „ali tako je zaista bilo. Nikako nisam mogao da je se otresem.“

To već liči na tebe, pomisli Džon i s odobravanjem klimnu glavom. Namazao je med preko hleba i sa apetitom zagrizao.

„Ti ne doručkuješ?“, upitao je prijatelja, pokazavši na njegov prazan tanjir.

„Muka mi je i od same pomisli na hranu“, odgovori Holms. „Samo bih spavao“, promrmlja više za sebe. „Nikako da zaboravim tu prokletu ženu! Ne znam zašto mi se odjednom toliko mota po glavi.“

„Možda zato što je došla da te poseti sinoć, u Kinesku četvrt“, ne izdrža Džon.

Holms ga je zabezeknuto pogledao.

Doktor mu, do najsitnijih detalja, ispriča sve što se sinoć zbilo. Kada je, nakon nekog vremena, završio, Holms se, zabrinuta izraza lica, zavali u stolicu.

„To objašnjava mnoge stvari“, reče smrknuto.

„Koje stvari?“, upita Džon zabrinuto.

„Pa… te poljupce… recimo“, započe Šerlok, oklevajući. „Sanjao sam kako me ljubi po licu i vratu, što sam smatrao prilično čudnim, jer između nas, što vrlo dobro i sam znaš, nikad nije došlo do tih gnusnih izliva nežnosti. Za nečim tako trivijalnim nikad nije bilo potrebe. Ona je uvek bila… Dama…“

Džon je sa zebnjom klimnuo glavom. Nije mu se dopadalo kuda vodi ova priča. Progutao je poslednji zalogaj i zalio ga gutljajem čaja, koji više nije imao nikakav ukus.

„Pa ta šaputanja… Nadnosila se nada mnom, kao da je želela da me upije celog… Možda je to i učinila… Mislio sam da sam sve to sanjao, Votsone. Bio sam ubeđen“, jasno se videlo na Holmsovom izmučenom, bledom licu kako napregnuto razmišlja.

„Ali, biće da se zbilo ipak onako kako ti kažeš. Izgleda da sam sinoć imao noćnog posetioca, dobri moj Votsone…“, nastavi napuklim glasom.

Džon se sledi. Šerlok nikad nije tako sa njim razgovarao. Nikad takvim tonom. Gotovo zagrobnim.

„… Jer, da nije tako“, nastavio je Šerlok ravnim glasom, „kako onda objašnjavaš ove tragove?“, upita i strgnu maramu koju je imao vezanu oko vrata.

„Zaboga Holmse!“, dreknu Votson zaprepašćeno i skoči sa stolice.

„Sećaš li se našeg slučaja vampira u Saseksu?“, upitao je Holms drhtavim glasom.

Džon ga je netremice posmatrao. Nije mogao da dođe k sebi od šoka. Nikada Holmsa nije video ovako uplašenog.

„Hoćeš da kažeš…“, jedva je promucao, drhteći celim telom.

Temperatura kao da je najednom pala u sobi.

Vatra je prestala da pucketa u kaminu i Džon se strese. Ruke je skupio u pesnice i toliko ih je jako stegnuo da su mu prsti pobeleli.

Činilo se da Šerlok na njega nije obraćao ni najmanju pažnju, što je bilo posebno zabrinjavajuće.

„Hoću da kažem da ćemo večeras imati neobičnog posetioca. Irene Alder ima mnogo toga da nam ispriča“, odgovori Holms umorno. Osećajući kako se napad migrene iznenada vraća, protrljao je slepoočnice obema rukama.

Džona izdadoše noge na pomen Ženinog imena i on se sruči natrag u stolicu.

„A bojim se dragi moj“, zaključi Šerlok jedva čujnim šapatom, „da ću imati… da ćemo imati“, ispravi se, uz ledeni osmeh, koji otkri njegove snežno bele zube, „sve vreme ovoga sveta da je saslušamo…“

 

Regia Fantastica 4, str. 121, Beograd, 2019.

 

 

Ovaj unos je objavljen pod Pričice, Tamara Lujak. Zabeležite stalnu vezu.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s