Tamara Lujak: Popa

 

208. Popa

 

Kao da topot konja prolete dolinom podno Fika, tako se zatreslo tlo pod Jošom. Začu udaljene trome korake, ili su već bili sasvim blizu? Nije smeo da otvori oči, iako je čuo gromki glas kako ga doziva, iako mu je sve bubnjilo u ušima, a glava ga pritiskala kao da je puna zemlje.

Joša jeknu, ljutito mahnu rukom ispred lica ne bi li oterao dosadnog neznanca, s mukom se okrenu na bok i pokuša da nastavi da spava. Potresi se, međutim, nastaviše i Joša shvati da mora da se pokori toj sili koja se ustremila na njega, te otvori teške, umorne oči.

Pred njim je stajala prilika u crnom. Dežmekasti, masni starčić drmusao ga je za ramena, pridržavajući drugom rukom mantiju, kako je ne bi uprljao blatom u kojem se Joša valjao.

„Ustani iz tog groba!“, zagrme starac. Joša se uhvati za glavu i zašišta. Mozak mu je pucao. Mora da je opet popio koju više u kafani, dole u Plavčevu. Prokletnik! Sto puta je obećao sebi da će se ostaviti pića, Jelke radi, ali matore bi ga budale svaki put prevarile i, pod izgovorom ukusne krvavice, namamile u kafanu na čašu „vruće“.

„Ostavi me se Popo“, zakuka Joša i osloni se na laktove ne bi li ga bolje osmotrio. Zadriglo, rumeno lice pušilo se od besa. Biće da ležim ceo dan ovde, čim je Popa tako ljut.

Joša je bio uveren da bi ga Popa, da je nosio štap kao drugi starci u selu, sigurno do sad njime mlatnuo po glavi. Ali Popa je smatrao da običan, drveni štap ne priliči sveštenom licu. Umesto štapa, u ruci je stezao veliki crkveni krst, kojim bi nekog od prosjaka ćušnuo u leđa ili lupnuo po glavi kad bi mu se našao na putu, a on bio loše volje. Obično je njime, u hodu, pravio široke pokrete rukom kao da krsti one koji mole da im poje.

„Znaš li na čijem grobu ležiš, nesrećniče!“, viknu ujedared Popa i mlatnu odrpanca po glavi onim krstom. Joša jeknu, počeše bolno mesto i sede. Vid mu se namah izbistri i čovek shvati i pre nego što je Popa izrekao presudu: „Na Jelkinom, pobogu brate!“ Čovek se postide i pognu glavu. Obrisa dlanove o dronjave pantalone i pokuša da se osovi na noge, ali samo pade natrag u blato. Popa se ni ne pomače, već huknu zlovoljno.

„Popo moj“, zakuka Joša, „kad si već tu…“, poče nesigurno, ali se poboja da će ga starac odbiti, pa zaćuta. Pokuša ponovo da ustane i ovog puta je bio bolje sreće. Zaklati se poput katarke na brodu i stade pred Popu drhteći na hladnoći. „Prepoj za njenu dušu“, reči mu zastadoše u grlu, ali Joša skupi snage i nastavi, „kao Boga te molim.“

Jedan dugi trenutak starac je stajao i duvao od besa i ljutine, kao da se premišlja da li da ponovo udari drznika ili da ga izgrdi i najuri sa groblja. Kad se najzad primirio, odgovori ravnim glasom: „E moj čo’če, znaš da to košta“, i zacokta pri pomisli na novce koje je krio u slamarici. „Znaš da se Božija služba plaća, dragi moj“, nastavi nešto mekše, kao da mu se dodvorava.

„Ali, propih, dobri moj Popo“, promuca Joša. „Sinoć u kafani. Naterale me bitange.“ Uzmače korak, očekujući udarac. Ništa se, međutim, ne dogodi. „Prepoj, mili moj Popo, za Jelkinu dušu, ako ne za moju“, zavapi Joša kad vide da starac ne odgovara. Ovaj se ispravi i dođe poput lađe, nakostreši se sav i huknu ljutito.

„Sreća te je milostivi Bog uze pre vremena k sebi, da te ne gleda takvog. Nego daj ako si nešto isprosio, pa da opojam, a ako nisi, idi s milim Bogom!“

Joša je u čudu bečio oči na starca i otvarao i zatvarao usta poput ribe na suvom, kao da govori „Nisam… Nemam…“ Starac naposletku izgubi strpljenje i najuri nesrećnika sa groblja. Gledao je za pogrbljenom, mršavom prilikom, dok nije prošla kapiju i uputila se ka selu, a potom se okrenuo kako bi nastavio „lov“ na prosjake.

Trpeo ih je o zadušnicama, sahranama, pomenima, ali nije mogao da dozvoli da zimi spavaju u sveže iskopanim rakama ili leti u senci stoletnih kestena. Mogli su, što se njega tiče, da spavaju na ulici, u blatu, ali ne i na njegovom groblju.

Kad podiže glavu, pred sobom ugleda priliku pod crnom kapuljačom. Srce mu se steže od njenog strašnog izgleda. Nije mogao da shvati kako se odjednom stvorila tu, pred njim, i to ga još više uznemiri. Pogledom pokuša da uhvati peševe Jošinog odrpanog kaputa dole na drumu, ali na groblju i okolini ne beše više nikog.

Popa se naježi od glave do pete, jer se vazduh u trenu zaledi, ptice prhnuše u dalekoj krošnji, a psi zalajaše dole u selu. Starac zadrža dah pred visokom, mršavom prilikom, čije se oči nisu mogle nazreti pod kapuljačom.

„Nije na tebi da sudiš, starkeljo“, reče prilika zagrobnim glasom. Popu preseče jak bol u stomaku, kolena mu klecnuše, a brada poče da se trese. Suze mu se skupiše u uglovima očiju, jer sad već beše siguran da pred njim stoji sama Smrt.

„Šta je sa tvojim gresima?“, upita ga samrtnim glasom i priđe korak bliže, a celo se groblje zavrte i zaljulja pred starcem, i on se uhvati za grudi i pade na kolena. Dahtao je poput starog, istrošenog bika.

Smrt je stajala neko vreme iznad njega i netremice ga posmatrala. Vetar se ponovo diže, ovoga puta nešto jače i krošnje zašumeše iznad njihovih glava. Ni jedna se ptica, međutim, nije oglasila, a psi u selu prestadoše da laju.

„Vreme je da putuješ, moj Popo“, bilo je poslednje što je čuo.

 

Čuvari zlatnog runa, str. 74, Beograd, 2019.

 

 

Ovaj unos je objavljen pod Književnost, Pričice, Tamara Lujak. Zabeležite stalnu vezu.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s