Tamara Lujak: Dva ostrva

 

209. Dva ostrva

 

„Pričaj mi bako priču iz početka“, prošaputa dete sneno.

„Ali, kćeri moja, kasno je“, starica se nezgodno promeškolji u fotelji sa visokim naslonom i još dublje utonu u meke jastuke. San joj se navlačio na oči; polako je gubila bitku.

„Još samo jednom, obećavam“, zamoli dete po stoti put i krišom zevnu.

„No dobro, ako je to jedini način da zaspiš“, predade se starica. „Kao što i sama znaš, radnja naše priče počinje u davna, pradavna vremena, kada naš lepi grad nije postojao, bar ne u ovom obliku u kojem postoji danas. Priroda je tada bila slobodna i neobuzdana, kao i retki stanovnici koji su naseljavali ove krajeve. Hrabrost je bila na ceni, a lepota retkost koja se gajila poput kakvog dragulja u nedrima.

U ta davna vremena, na obali reke, koja je bila daleko niža nego što je danas, i nepristupačnija, obrasla gustom, neprohodnom šumom, živelo je nekoliko porodica u skromnim, drvenim kućama.“

„Sojenicama“, dopuni staricu dete i promeškolji se zadovoljno pod debelim jorganima. Starica nemo klimnu glavom i nastavi:

„Porodice su bile velike i brojile su i po nekoliko desetina članova, tako da je oblast koju je jedna porodica naseljavala i koristila kao svoje lovište bila prilično velika – ljubile su obale Save i stidljivo krčile svoj put kroz gustu, mračnu šumu, u borbi za suvim parčetom zemlje i boljim ulovom.

Nekada su na ovim obalama živeli jeleni i srne, košute su mamile uzdahe mladih lovaca, dok su fazani bili najčešći ulov mlađih članova porodice, koji su se tek obučavali za lov. Žene su plele mreže, kojima su muškarci dovlačili bogat ulov sa sredine reke, šile odeću i u zemljane krčage hvatale svežu vodu za piće.

Dva naša ostrva, Ada Ciganlija i Ada Međica, bila su u to vreme kao stvorena za miran, ugodan život. Plavna područja obezbeđivala su plodnu zemlju, obale su pružale pogodna mesta za ribolov, dok su blage padine bile izvrsno sklonište za jelene i srne. Dve su porodice, kako legenda kaže, odabrale obale ovih ostrva za život.

Marljivo prionuvši na rad, prokrčile su maleno parče šume, podigle sojenice gotovo uz samu obalu ostrvā i upoznale ćud prirode i reke kao svoju. Kako je klima bila blaga i naklonjena ljudima, tako su se porodice širile i bogatile, dolazeći sve češće u dodir jedna sa drugom. Tako se desilo da su se dvoje mladih zavoleli i otpočeli našu priču.“

Dete se osmehnu sneno. Ispod pokrivača virili su rumeni obraščići i dva sjajna oka, poput dve malene žarulje. Starica se ispruži i pogladi usnulu glavicu po kosi, uvi umorne noge u vuneno ćebence i toplo nastavi:

„Velike se ljubavi rađaju iz malih stvari, pa se tako i ljubav dvoje mladih rasplamsavala polagano, uz bezbroj nemih svedoka: vragolastih, rumenih talasa, snenih listova šume i ponosnih galebova. Dve su porodice, sa dva ostrva, bile ponosne što će se uskoro spojiti.

Teško da je Sava ugledala veću svetkovinu od one koja je bila priređena tog dana. Mlade su devojke i žene žurno plele vence cveća, ponosne majke su krasile decu spremnu da otpočnu zajednički život, dok su dva srca bila ustreptala u iščekivanju noći kada će se najzad spojiti.

Svetkovina je trajala do duboko u noć. Palile su se vatre, igralo se i plesalo, prizivani su bogovi i duhovi zaštitnici dvaju ostrva, orila se pesma visoko iznad gustih krošnji mrkog drveća. Prinošeni su bogati darovi zemlji i reci: paljene su žrtve paljenice, sitno voće i žito puštani su u pletenim čančićima niz reku…

Kad se noć nadnela nad dolinom, mladenci su se povukli u svoj novi dom, dok su se članovi njihovih porodica rastali uz glasne povike i radosne uzvike. Tako se spokoj najzad spustio na reku i njene obale. Magla je počela da se diže nad sredinom reke, da se upliće u nisko rastinje i klizi preko usnule vode.“

Starica se nagnu nad kovrdžavom glavicom. „Ne spavam, ne spavam“, dremljivo progovori dete. Starica se nasmeja; umora beše nestalo sa njenog lica. Pogleda u sveću koja je gorela tihim plamom na noćnom stočiću, proviri kroz prozor i kad se uveri da je napolju i dalje vedra, hladna noć, nastavi sa pričom:

„Kako je noć odmicala, tako su se paperjaste krpe grlile i krojile neprozirnu koprenu preko vodene površine. Ostrva i reka utonuše u san. Magla se uzdignu nad vodom poput najmekšeg jorgana i stade da se meškolji i njiše u ritmu reke. Kad sav život na vodi utihnu, magla poče da se razliva po dolini, preliva preko korita, uliva u zemljane sudove i sojenice, čamce i košare od pruća.

Istražujući tako, zaviri ona i u dom mladog para i otkri gde, zagrljen, spava na jednostavnoj prostirci. Zadrža se nečujno na pragu, kao da se premišlja da li da uđe ili ne, a potom kroči u malenu, stešnjenu prostoriju i dotače prste usnulog para. Mladi se zbiše i okrenuše na drugu stranu, ali se ne probudiše.

Ohrabrena time, magla nastavi da se šepuri po prostoriji, ulazeći u svaki otvor, zavirujući u svaki sud, kut. Kad joj najzad ta igra dosadi, oholi se i uputi pravo ka zaljubljenom paru, obgrli ih i uvi u snežno belu koprenu. Kao da je zaspao mrtvim snom, mladi par se nije budio. Magla ih prekri cele, a potom se rasprši u hiljade sitnih kapljica kao da ju je iznenadni vetar razvejao.

Kad je jutro svanulo krik se prolomio obalom. Mladog para beše nestalo. Niko nije mogao da nasluti šta se sa njim dogodilo, jedino su bogovi i duhovi šuma znali ko ih je odneo.“

„Ne staj, ne staj, tako smo blizu kraju“, navaljivalo je dete, iako je jedva držalo oči otvorene. Baka se osmehnu i meko nastavi: „Sad znaš zašto je magla jedini oblak koji je vezan za zemlju: bogovi i duhovi ostrva i šuma kaznili su je i vezali za sebe, ne dozvoljavajući joj da se vine u nebesa i pridruži neobuzdanoj braći.“

Priča najzad bi privedena kraju. Dete je blaženo spavalo. Starici topao osmeh pređe preko lica. Ona diže glavu i pogleda kroz prozor. I ovog su puta ostale budne do duboko u noć. Neka, biće joj lakše da stražari. Dunu u sveću i ugasi je, a potom ustade iz fotelje i približi se prozoru. Noć je bila svetla, iako bez zvezda, a magla je već počela da se diže iznad reke. Pa neka, pomisli starica, ni ove noći nećeš doći po nas.

 

Tajnu reka pripoveda, str. 58, Sven, Niš, 2019.

 

 

Ovaj unos je objavljen pod Književnost, Pričice, Tamara Lujak. Zabeležite stalnu vezu.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s