Petar Petrović Marš – Čika Peca: Sve što sam radio, bila je smišljena improvizacija

 

Biografija u koju je teško poverovati, ili neverovatno – ali istinito!

 

Intervjui su poput književnog dela: teško nastaju, dugo sazrevaju, ali što je najvažnije, sami se pišu. Pristupate intervjuu sa jednom mišlju u glavi, imate osmišljena pitanja, viziju kako će teći razgovor i kako će intervju na kraju izgledati, a onda se stvari „izmaknu kontroli“, pitanja se ispretumbaju, sagorovnik vas odvede u neplaniranom pravcu i vi se nađete u čudu – oduševljeni ishodom.

Umesto da se u uvodnom delu bavim biografijom našeg istaknutog sagovornika, kako sam prvobitno planirala, umesto da vas obavestim o tome kako je (na)pisao bajke (https://belegbg.wordpress.com/2015/09/19/cika-peca-da-tvrdava-nezardava/) i preko 1500 pesama za decu (https://belegbg.wordpress.com/2015/08/10/cika-peca-bajka-o-ruzi-i-maslacku/), napravio preko 1000 dečijih radio emisija i bio jedan od osnivača Studija B, uputiću vas na adresu gde se sami možete o njemu detaljnije informisati: http://krivak.rs/petar-peca-petrovic-mars/. Uostalom, on će nam sam sve to mnogo lepše ispripovedati u redovima koji slede.

Dozvolite mi da vam opišem atmosferu u kojoj smo Čika Peca i ja razgovarali, a zatim i ovog neumornog čoveka (https://vimeo.com/80009721), koji i dan danas ima toliko projekata i toliko ideja u glavi – da je to zaprepašćujuće (a za svaku od njih potrebna je vojska ljudi da je sprovede u delo):

Foto TL

Našli smo se (pre)toplog junskog dana 2016. godine u sedištu Udruženja Kragujevčana, u ulici 29. Novembra (današnji Bulevar despota Stefana), odakle se pruža fenomenalan pogled na naš lepi grad. Kao dobar domaćin, Čika Peca me je poslužio kafom, sokom i trešnjama, i upoznao sa njegovim zemljacima, koji druženjem u prostorijama starog, ali i te kako aktivnog, Udruženja održavaju “zavičajni plamen”…

Moj sagovornik došao je potpuno pripremljen – poneo je fasciklu sa odštampanom biografijom i fotografijama iz svog (pre)bogatog života – neke od njih vam prenosim u ovom intervjuu. Dobro raspoložen, kakav uvek jeste, započeo je svoju priču lagano, uveo me u razgovor, neosetno menjajući pravac u kojem sam želela da idemo.

Dotakao se svojih početaka, prvih iskustava i problema u građenju zavidnih karijera, potkrepljujući sve zanimljivim pričama i dogodovštinama koje ću se potruditi da vam prenesem u pravom svetlu. Boja njegovog glasa, samo jedno od njegovih fantastičnih oružja, na sjajan način dočarava atmosferu u kojoj je radio. I tako smo, neosetno, utonuli u priču:

 

Kako ste započeli karijeru?

ČP: Pitam se kako da odgovorim na ovo pitanje, (namerno „pleoniranje“), kada imam nekoliko karijera… One su toliko isprepletane, da ne mogu da ih razdvojim, ne mogu ni da kažem koja je bila lepša, jedino mogu da potvrdim da su mi ispunile život i da mi je sećanje na njih povod da otkrijem nova interesovanja, da raznovrsnošću izazova pobedim, bar privremeno, godine, koje su, dok je čovek mlad – saveznik, a kada ga pritisnu razne boljke – protivnik, kojeg treba makar krotiti, a ako se može – i savladati.

Krenimo neredom. Pa, dokle stignemo!

Upisao sam Mašinski fakultet 1957. godine. Džeparac sam zarađivao tako što sam raznosio jogurt po Beogradu… U Omladinski dom „Jurica Ribar“, u ulici Braće Jugović, nekadašnjem sedištu Demokratske stranke Srbije, odlazio sam na razna druženja mladih, koja je organizovao tadašnji upravnik, moj Kragujevčanin, Slobodan Tomašević. Kako niko nije vodio kulturni program, ja na njegov predlog prihvatim da ga osmislim i organizujem.

Počela su okupljanja mladih pisaca, održavane su večeri poezije, studenti pozorišne akademije igrali su svoje ispitne predstave, mnogi novoformirani orkestri prvo su vežbali, a zatim i organizovali svoje debitantske koncerte u maloj sali ovog doma. Između ostalih, ovde su se prvi put okupili i imali i probe i nastup članovi orkestra „Sedmorica mladih“. Iako u jednoj njihovoj objavljenoj biografiji piše da sam im dao ime, mislim da je njihov kum bio čuveni šahista i novinar Radio Beograda, Nikola Karaklajić, izuzetni poznavalac muzike i mentor mnogih tadašnjih muzičkih anasambala („Veseli bendžo”, „Siluete”…).

Izgleda da se sve to što se radilo u ovom Domu omladine pročulo, i ja sam iste godine pozvan da preko leta vodim, kako se tada govorilo, kulturno-zabavni život u studentskom ferijalnom letovalištu „Goran “ u Makarskoj. Kako nikada do tada nisam bio na moru, prihvatio sam, otišao i blago rečeno napravo ršum, o kojem se pričalo u svim ferijalnim objektima širom tadašnje Jugoslavije. Bila je to 1959. godina. Bezbrižna. Vesela. Zaljubljiva. Prepuna životnih planova.

Četiri prelepa leta proveo sam u ovom letovalištu, čiji je zabavni program kopiran u drugim ferijalnim objektima, a ja pozivan da im budem gost. Čak sam sam sebe proglasio direktorom Radiotelevizije „Goran”, a ostale članove Uprave letovališta nazivao ili direktorima ili ministrima. Petnaestodnevno letovanje svake smene počinjalo je emisijom „Veče upoznavanja“. Sledili su „Veče prepoznavanja“, „Veče zaljubljivanja bez prvog poljupca”, „Veče zaljubljivanja sa prvim poljupcem”… sve do večeri pred rastanak, koje sam nazivao: „Suza u levom oku“ ili „Suza u desnom oku“… Posebno je bila popularna „Jutarnja igranka“ u kojoj su učesnici bili obavezni da dođu u pidžamama i spavaćicama.

 

Igranke su bile na platou?

ČP: Da, na platou, na kojem je bio šator – razglasna stanica sa starim magnetofonom „Smaragd“ i nekim češkim gramofonom – mislim da je bio „Suprafon”… Ne sećam se ko je i kako obezbedio ploče i magnetofonske trake, ali znam da su mnoge popularne melodije tog vremena, koje sam otkrio u letovalištu, bile omiljeni sadržaj emisije „Šlag od starih dobrih šlagera”, koju sam uređivao i vodio od prvih dana mog „Studio Be bitisanja”. (Dajem na znanje zainteresovanima da i dan danas uređujem stranicu sa istim nazivom na Fejsbuku: https://p.facebook.com/%C5%A0lag-od-starih-dobrih-%C5%A1lagera-307474646644026/?__tn __=%2Cg). Pošto mi se nije sviđalo da moje malo carstvo zovu razglas, proglasio sam da je to – šta bi drugo moglo da bude, ako ne ono, što se stalno slušalo u najavama uz muziku iz filma „Most na reci Kvaj“: „Ovde Radiotelevizija GORAN, na talasnoj dužini 200 metara od mora i 800 metara ispod Biokova. Televizijskih kanala nema, ali postoji septička jama!” Danas, mnogi koji su učestvovali na tim ferijanim večerima, kad čuju tu muziku, vezuju je za mene.

 

Kakve ste još večeri organizovali?

ČP: Bila su tu razna takmičenja u svemu i svačemu. Od trke do plaže, udaljene 200 metara, sa zadatkom da se donese prethodno obeleženi kamen… do kviza „Sve ili ništa” u kojem su tačni odgovori nagrađivani sa po 2, 4, 8… palačinki, a netačni – uzrokovali gubitak onoga što je osvojeno… Najbolji pevači, po oceni žirija (publike), bili su nagrađivani tortama, kao i pobednici u raznim sportskim nadmetanjima… Proveo sam, recimo, celo jedno veče, tada se to smelo, moleći se za zdravlje ferijalaca. Klečeći, molio sam se celo veče, ne bogu, nego bogovima, da nam omoguće da nam profesori progledaju kroz prste i slične ludorije…

Jedne godine uveo sam noćni program, mnogo pre nego što je to uradio Radio Beograd. Uz pomoć štapa i kanapa – to jest mikrofona i dugog kabla, posle povečerja, kada je prestajao program i kada se odlazilo na spavanje – obilazio sam krišom šatore u kojima se čulo prepričavanje dnevnih ili večernjih događaja i snimao razgovore. Oko jedan sat posle ponoći, počinjao je specijalni program melodijom „Ponoćni bluz”. Zatim je sledio snimljeni materijal bez montaže – bio je to pravi šok za one koji su se prepoznali – čule su se glasne pretnje, posebno su bile oštre reakcije ferijalki… Posle bure, koja je trajala samo jedan dan, svi su jedva čekali sledeću noć i nove tajne snimke… Program je trajao samo pola sata, jer je ipak moralo i da se spava.

Nije bilo lako biti ferijalna zvezda. Letovališta duž Jadranske obale zvala su me u goste, tako da sam bar jednom u toku sezone vodio programe u Baškoj vodi, koja je bila blizu, kao i u Trpnju, Cavtatu, Biogradu na moru… Na molbu mnogih koji su letovali u Makarskoj, išao sam tokom jesenjih i zimskih meseci u Kragujevac, Jajce, Užice…

„Plave večeri“, koje su organizovali ferijalci u pomenutim mestima (i mnogim drugim), bile su primeri lepog i korisnog druženja. Ovde u Beogradu, Ferijalni dom „Mladost” bio je, skoro svake subote ili nedelje domaćin ovakvih skupova u kojima sam učestvovao ili sam ih organizovao (preko 400 večeri tokom cele „ferijalne karijere“)… Danas je to reprezentativni hotel „M“, u kojem povremeno priređujem „Pomodrelo veče“, za sve ferijalce koji su boravili u Makarskoj.

 

Koje ste godine počeli sa radom u časopisu „Ferijalac“?

ČP: U „Ferijalac“ sam došao nakon svih dešavanja u ferijalnom kampu „Goran“ (Goran Savinja). Saradnja je trajala od 1962-65. godine. Uređivao sam stranu posvećenu humoru. Uredio sam nekih dvadeset-trideset brojeva. Pisao sam humoreske, koje, budući da sam bio urednik, uglavnom nisam potpisivao, osim nekoliko njih i to kao Petar Marš. Poslednja stranica „Ferijalca“, bila je posvećena karikaturama, koje je prema mom scenariju crtao Laza Sredanović, kasnije proslavljeni autor stripa „Dikan”.

U svakom broju, nas dvojica smo pripremali i mini strip o „Slavku Ferijalcu“, koji je bio posvećen dogodovštinama u ferijalnim kampovima. Laza je bio dosta cenjen među ferijalcima i bio je, zajedno sa mnom, u uređivačkom odboru časopisa (ja kao Petar Marš). Laza i ja smo išli na skupove ferijalaca po Jugoslaviji i bilo je dosta pozitivnih reakcija na to što smo zajedno radili. Neke od tih karikatura, kao i kaiševi „Slavka“, nalaze se u prvoj knjizi-monografiji o „Dikanu“, stripu koji je deset godina iz broja u broj izlazio u „Politikinom zabavniku” (u tekstu koji sam napisao o Lazi Sredanoviću, data je mala retrospektiva stripa o „Slavku Ferijalcu“).

 

Vodili ste i zabavno-muzičke programe na Mašinskom fakultetu…

ČP: Na Mašinskom fakultetu vodio sam zabavne programe, po kojima je fakultet postao poznat, skoro kao Dom Sindikata (gde sam takođe, nešto kasnije, vodio više programa i muzičkih festivala). Znao sam svojevremeno da priupitam, prilikom gostovanja u mojim emisijama na Studiju B, Đorđa Marjanovića, Radmilu Karaklajić, Cuneta Gojkovića i druge poznate pevače tog vremena, gde su voleli da nastupaju – bez razmišljanja bi odgovarali: „Na Mašincu“. Još uvek čuvam isečke iz oglasnog dela „Politike” u kojima se najavljuju programi, čiji su učesnici bila najpopularnija imena estrade tadašnje velike nam države.

Imali smo Društveni klub studenata mašinstva, koji je potpuno amaterski predvodio čuveni studentski trio Pejak-Došen-Šantić (po završetku studija izuzetno uspešni inžinjeri), čiji sam program osmišljavao. Na raspolaganju smo imali veliki amfiteatar (u kojem su držana predavanja i polagani ispiti), koji je mogao da primi oko hiljadu gledalaca (sedamstotina je moglo da ih sedi, trista da stoji). Bili smo konkurent Domu sindikata. Kod nas gostovali: Miki Jevremović, Radmila Karaklajić, Đorđe Marjanović, Ljiljana Petrović, Beti Đorđević, Narodni orkestar Petra Sama, Tripo Simonuti, Nedeljko Birkić, Zafir Hadžimanov, Nikola Karović, Slavko Perović, Tozovac…

 

Jeste li i tokom fakulteta bili isto tako aktivni?

ČP: Kao student vodio sam bezbroj večeri, brucošijadu recimo, kako na nivou pojedinih fakulteta, tako i na nivou celog Beograda. Pravio sam ludorije zbog kojih sam jednom dopao i zatvora…

 

Na moj zaprepašćeni izraz lica, Čika Peca odmahuje rukom i nastavlja bezbrižno sa pričom:

 

U luckastoj atmosferi, pred jednu od brucošijada, prema mom scenariju, Beograd je bio prekriven platnima (visili su sa zgrada ili su bili postavljeni preko ulica), ili su to bile samo parole ispisane na lesonitnim tablama… Tako je, recimo, kod javnog WC-a, pored Narodnog pozorišta, postavljen natpis „Metro“… Zbog toga sam i bio pozvan na informativni razgovor. Spasilo me je to što je moj scenario zvanično usvojila studentska organizacija.

Setih se još jedne moje „egzibicije“. Vodio sam program „Brucošijade” u Studentskom gradu, koji je pratilo bar 10.000 studenata. Organizovao sam dve nagradne igre. U prvoj, tri momka iz tri studentska bloka, trebalo je da otrče do svojih zgrada i donesu pune čaše vode. Pobednik je trebalo da dobije fiću 750, čije su kompletne performanse bile ispisane na panou postavljenom na bini. Dok sam hvalio auto, govorio o njegovim karakteristikama, naročito ističući njegovu dužinu, visinu, boju… stigao je, teško dišući, pobednik… Kada sam mu kao bokseru podigao ruku, najavio sam predaju nagrade… Na binu je izašla studentkinja, koja je pod miškom nosila poveće platno, slično školskim geografskim mapama… Dok ga je razvijala, svi su zapanjeno gledali sliku fiće u prirodnoj veličini sa označenim dimenzijama i ostalim karakteristikama… Dok sam pokušavao da mu čestitam, svi su se u gledalištu smejali, aplaudirali… a pobednik, sav zapenušan, krenuo je da se sa mnom obračuna. Naravno da je bio sprečen, ali se događaj danima potom prepričavao po beogradskim fakultetima.

 

Šta ste obećali kao nagradu u drugoj nagradnoj igri?

ČP: U drugoj nagradnoj igri obećao sam da će pobednik dobiti dvadeset hiljada (ne sećam se kolika je stipendija bila te godine, moja je bila 8.000), ako tačno odgovori samo na jedno pitanje, a bilo ih je deset. Kad smo dobili pobednika, izveli smo ga na binu. Tada sam zamolio sve prisutne da mu samo jednom aplaudiraju na dobijenoj nagradi. Kada su to, na moj znak, uradili, rekao sam pobedniku da je time osvojio 20.000 aplauza.

 

Čika Peca se veselo osmehuje, poslužuje trešnjama, i nastavlja dalje sa pričom:

 

U jednom trenutku, za moje vođenje zabavnih programa zainteresovali su se poznati estradni menadžeri, koji su organizovali turneje po mnogim mestima u Srbiji. Sa poznatim orkestrom Ace Stepića obišao sam dosta mesta u Srbiji. Sarađivao sam sa Tozovcem, Lepom Lukić, Silvanom Armenulić, Danilom Živkovićem, Verom Ivković… Gostovali smo u domovima kulture i izvodili po dve, tri priredbe u toku dana. Menadžer je obično bio i vozač kombija u koji smo svi bili potrpani, lično je naplaćivao ulaznice, a po završetku programa obično zaradu delio na licu mesta i na ravne časti. Zarađivao sam kao nikad! Malo je nedostajalo da mi vođenje estradnih programa bude životni poziv!

 

Diplomirali ste 1963. godine…

ČP: Tako je, diplomirao sam 1963. „braneći“ rad iz oblasti termotehnike nuklearnih reaktora. Nakon toga, počeo sam da radim u projektnom birou, u firmi „Termoelektro“. Sećam se, šef grupe bio je Žika Martinović, dobar stručnjak, dok je šef projektnog biroa bio inženjer Brajković. Pošto sam bio „nuklearac“, „Termoelektro“, čiji sam stipendista bio, predvideo je da budem vođa grupe koja će raditi opremu za nuklearnu elektranu. Dobio sam idejni projekat buduće „nuklearke“ – čini mi se da je trebalo da bude izgrađena na Dunavu – bilo je najmanje deset velikih svezaka, koje je trebalo da pročitam, analiziram, vidim šta nam je potrebno od opreme i nakon određenog vremena, podnesem izveštaj. Međutim, nakon samo nekih mesec dana, javili su nam da se menja tip nuklearne elektrane, tako da nije bilo svrhe da se bilo šta na tome dalje radi, pa sam do odlaska u vojsku radio na konstrukciji izmenjivača toplote.

Negde u to vreme, pojavio se, bolje rečeno javio mi se, Veca Vukajlović (direktor ili pomoćnik direktora Ugostiteljskog preduzeća „Madera“, ne sećam se više, koji je čuo za mene još u vreme kad sam kao student vodio programe), i ponudio mi da vodim program „Dansing Zvezdare“, koji je bio u njihovom sastavu. Trebalo je da radim od deset uveče do dva ujutro (imao bih pravo na jedan slobodan dan u nedelji). Kada sam mu rekao da sam zaposlen i da radim od šest ujutro do dva popodne, ponudio mi je zaradu od 150.000 dinara (plata mi je u to vreme iznosila 30.000). Meni se nije ostavljao inženjerski posao, pa sam pristao da radim oba posla – pa koliko izdržim. Dolazio sam u deset uveče, vodio program do jedan, dva… Kako mi je bilo glupo da spavam, odlazio bih u kafanu ili bih jednostavno čekao šest ujutro da odem na posao, na Karaburmu, na radno mesto inženjera, koji je trebalo da vodi program izrade delova za nuklearnu elektranu. Blesavo, neverovatno, ali istinito… Ah, da, vredi reći da moje kolege na poslu nikada nisu saznale za ovaj moj dvostruki život, možda i zbog toga što im radno vreme nije dozvoljavalo da posećuju noćne klubove…

 

Ne biste spavali celu noć i išli biste pravo na posao?

ČP: Radio sam do tri popodne, došao bih kući i spavao do nekih pola osam, osam… Trajalo je to nekih dvadesetak dana.

 

Program je bio zabavnog karaktera?

ČP: Tako je, učestvovali su vrhunski pevači i orkestri: Lada Leskovar, Anica Zubović, Duško Jakšić, orkestar Vasilija Beloševića, „Sedmorica mladih“…

 

Taman kad sam zaustila još nešto da ga pitam, Čika Peca će:

 

Čekaj, polako, nije to kraj. Radio sam tako, dakle, na dva posla, nekih dvadesetak dana. Jedne večeri, dok sam sedeo za stolom i čekao da se ponovo prihvatim mikrofona, prišao mi je jedan čovek, predstavio se i rekao da radi u noćnom baru hotela „Metropol”. „Druže Peco“ (tada smo svi bili drugovi), obratio mi se, „znamo da radiš do pola dva. Voleli bismo ako bi mogao da dođeš u naš bar, od dva do četiri-pet ujutro, koliko možeš. U „Metropolu“ za svaki dolazak imaš pet hiljada dinara.“ Ja sednem, saberem, oduzmem – i pristanem – jer je to bilo najbolje iskorišćeno vreme do odlaska u „Termoelektro”. Nažalost ili na sreću, cela ova avantura nije trajala dugo. Nije prošlo ni mesec dana, kada sam, krajem decembra, dobio poziv u vojsku, koji nije mogao da se odloži, jer to nije bilo uobičajeno vreme odlaska na odsluženje vojnog roka: vojska je verovatno želela da oni koji su predviđeni za posebnu vrstu posla, kao ja, koji sam diplomirao iz oblasti nuklearne tehnike (ne znam šta su tačno imali na umu za mene da radim), što pre završe sa vojnom obukom. Bio je to kraj 1963. godine i privremeni kraj mojih avantura, koje će se na sreću, ili na žalost, ponoviti 1970. godine.

 

Nastaviće se…

 

 

Ovaj unos je objavljen pod Intervjui. Zabeležite stalnu vezu.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s