Petar Petrović Marš – Čika Peca: Sve što sam radio, bila je smišljena improvizacija, Drugi deo

Foto TL

 

Nastavljamo razgovor sa našim neumornim borcem za kulturu, umetnost, radio, slobodu, Čika Pecom. Prvi deo intervjua možete pročitati ovde:

https://belegbg.wordpress.com/2020/03/14/petar-petrovic-mars-cika-peca-sve-sto-sam-radio-bila-je-smisljena-improvizacija

 

Gde ste služili vojsku?

ČP: Služio sam u Ćupriji i Zaječaru… Ali da se vratimo u moj paralelni svet. Šta se dalje dešavalo? Jednog lepog dana, kada se već znalo da postajem vojnik, primetim oglas, da li u novinama ili na oglasnoj tabli „Dansing Zvezdare“, ne sećam se: „Dođite na oproštajno veče sa našim Pecom, 22.12.1963.“. Kako sam kasnije saznao, organizovao ga je Veca Vukajlović. Kad sam se pojavio u nameri da kao i obično, vodim program, na ulazu me je dočekao jedan pravi drveni vojnički sanduk, na kojem je pisalo: „Dobrovoljni prilozi za vojnika (asociralo je na Švejka, ali je bilo od srca i simpatično) Pecu“. Dvorana „Zvezdare” bila je ispunjena do poslednjeg mesta, a moram da priznam da je i kofer bio pun. Dobijeni novac stavio sam, zajedno sa platama sa oba posla, na knjižicu i kad sam stigao u Ćupriju, mogao sam, svake nedelje, kad bih dobio izlaz, da vodim sve drugare iz čete na ručak.

U vojsci mi, međutim, niko nije gledao kroz prste. Morao sam da završim redovnu obuku. Ujutro, kad bismo ustali, uključivala bi se radio stanica, koja je emitovala muziku i prenosila vesti Radio Beograda. Posle nekoliko dana shvatim da program koji se emituje ni na šta ne liči i nikome ne koristi. Jednog jutra, posle obaveznog egzercira, skupim hrabrost i po svim pravilima vojne službe, koja se inače nisu menjala još od bivše “trule” Jugoslavije, zatražim od komandira čete, jednog mlađanog poručnika, dozvolu da mu se obratim. Sačekao sam onih nekoliko trenutaka, potrebnih nekome ko uživa u svojoj prividnoj nadmoći, i kada mi je dao znak rukom da mogu da mu se “ispovedim” šta me tišti, rekao sam čime sam se bavio u civilstvu i da bih mogao da osmislim (loša reč, jer su obični vojnici svakoga dana slušali da se zna ko umesto njih misli) bolji i interesantniji jutarnji razglasni program. Za divno čudo, prihvatio je moj predlog, predložio svojim starešinama dvojutarnju probu i tako sam postao “lažni direktor i urednik vojničkog razglasa”!

 

To je, dakle, ipak donelo izvesne privilegije?

ČP: To je donosilo izvesne privilegije, da: nisam išao na jutarnjie postrojavanje, nisam slušao dnevne zapovesti, ali sam, ipak, u osam sati morao da budem u četi. Nastavio sam borbu za ugodniji vojnički život: formirao sam orkestar i predložio nadležnom starešini za takozvano moralno-političko vaspitanje (MPV – pitam se, da li je sadašnja sportska skraćenica naziva za najboljeg igrača sportskog duela MVP nastala poigravanjem slova one političke, nimalo „sportske discipline“), da osmislim program s kojim bismo gostovali po okolnim selima. Ne znam da li je baš zbog toga dotadašnji major postao potpukovnik, ali ideja je sprovedena u delo. Iako je orkestar bio jedva skrpljen, u svom sastavu je imao i dva izvanredna pevača: Rolanda Šustera iz Rijeke, koji je i glasom i stasom mamio uzdahe lepšeg pola, i Salema Trebu, pevača Radio Sarajeva, specijalistu za bosanske sevdalinke… U orkestar je bio delegiran i jedan kapetan, sasvim solidan harmonikaš, koji je bio zadužen za organizaciju gostovanja, kao i za kontrolu ponašanja i radne discipline ove čudne grupe. Ja sam vodio program i svirao bubnjeve (kako to nisam umeo, pevač, koji je ujedno svirao gitaru, pomogao mi je na svoj način: „Kad god ja dam takt nogom, ti pritisni pedalu bubnja.“). Bili smo prelepo dočekivani u svim selima u blizini Ćuprije.

Dok smo nastupali – bili smo oslobođeni svih ostalih obaveza. Pukovnik je, čini mi se, ipak, za to dobio i neko odlikovanje, dok sam ja očekivao da, posle obavezne obuke, prema njegovom obećanju, budem prebačen u Beograd. Ispalo je, međutim, da sam dobio prekomandu u Zaječar, kažnjenički bataljon, u kojem su vojni rok služili razni delikventi, lopovi, pomilovani osuđenici… Bio sam očajan. Tražio sam u svojoj biografiji neki prestup, padalo mi je na pamet da sam sumnjiv zbog mog studentskog interesovanja za razne nuklearne programe… Od pomenutog potpukovnika saznao sam, na kraju, razlog: na svakih devet problematičnih vojnika koji se šalju u Zaječar, morao je da bude poslat i neko ko bi dokazanom druželjubivošću i pozitivnim odnosom prema zajednici mogao da bude neutralizator mogućih ekscesa i eventualnog odbijanja poslušnosti.

 

Zašto ste to baš morali da budete Vi?

ČP: Tako mi se zalomilo. Odem u Zaječar, sav očajan, bezvoljan, svestan da sam se uzalud trudio da ostavim što bolji utisak… Posle mesec dana proradi moj nemirni duh… Trebalo je da se prilikom proslave nekog državnog praznika pokaže jedinstvo naroda i vojske i ja, prepun raznih ideja, predložim da se napravi scenski prikaz poznate partizanske „Pjesme mrtvih proletera”, Branka Ćopića. U mini serijalu predvidim da se program održi na vrhu partizanske Kraljevice, kako su je tada zvali, kraj zapaljene logorske vatre i da, pored članova lokalnog kulturno-umetničkog društva i đaka zaječarske gimnazije, učestvuje i grupa od desetak vojnika, koja bi „odglumila” pokušaj osvajanja brda…

Kako svaki dramski tekst mora da ima svoj „kreščendo“, u toku bitke svi ginu, osim recitatora, koji ranjen i iznemogao stiže do vatre, i tu, pre nego što izdahne, govori stihove poznate pesme: „Deset na jednog, jedan na deset“:

https://impulsportal.net/index.php/kultura/knjizevnost/8295-branko-copic-pjesma-mrtvih-proletera.

Lako je zaključiti ko je bio taj partizan koji se probio do logoske vatre. Žao mi je što tada nije bilo kamera da snime događaj i ambijent. Pošto sam izgovorio poslednje reči pesme, klonuo sam, ne samo po scenariju, nego i zbog trčanja uzbrdo, ustajanja i zaleganja, pucanja ćorcima… Dok sam ležao, slušao sam salve aplauza i povike: „Bravo!”, „Ovo je neviđeno!”

Borba za bolji i lakši vojnički život nastavljena je u boljim uslovima. Odlučeno je da budem prebačen u Vojnički klub, gde sam imao zaista dobre uslove – svoju sobu, EI televizor, biblioteku, sale za stoni tenis i bilijar… Kao i u Ćupriji, nisam mirovao… Organizovao sam „Vojničke sportske igre”, „Zidne novine”, „Kvizove znanja”…

 

Po svemu sudeći, mogli biste i knjigu da napišete o svojim vojničkim danima…

ČP: Dogodovštine iz vojničkog mi života mogle bi zaista da stanu u jednu, na baš tananu knjigu. Ipak priča o „Zidnim novinama”, koje su pedesetih bile glavno sredstvo informisanja po selima, manjim gradovima i u velikim preduzećima, zaslužuje mesto u ovoj mojoj ispovesti.

Iz svih novina koje su nam dolazile, „Politike“, „Borbe“, pre svega „Borbe“, isecao sam fotografije i naslove i, slično uređivanju novina, lepio na velikoj daščanoj tabli okačenoj na zid u hodniku. Novine su bile šest metara „dugačke“ i izlazile su svakih petnaest dana. Pojedine rubrike, slično pravim novinama, bile su (kako sam dobro pisao tehnička slova), najavljivane pažljivo ispisanim krupnim slovima. Zbog čega sve ovo pričam? Najviše zbog pretrpljenog straha, ali i iznenađenja, koje mi je priredio čuveni komandant vojne oblasti iz Kragujevca, general Rauš, o čijoj su se strogosti ispredale prave legende. Pričalo se da je toliko prek, ali i svemoguć, da na licu mesta degradira oficire, cepajući im oznake činova, da za najmanje prekršaje vojničke discipline šalje vojnike u zatvor…

 

 

Jednog dana, taj strah i trepet dolazi nenajavljen u kasarnu, i posle pregleda svih objekata (i kažnjavanja krivaca za loše održavanje oružja, prljavštinu u sanitarnim čvorovima, neuređeni i neočišćeni krug kasarne), na red je došao i Vojnički klub. Dok je obilazio prostorije i utvrđivao da li su čiste, da li ima prašine na ormanima, da li su u biblioteci uredno složene knjige… načelnik kluba, jedan pomalo smotani zastavnik, i ja, stajali smo kao kipovi u hodniku i čekali presudu. Dok je prolazio hodnikom, primetio je „Zidne novine”, zaustavio se, pregledao ih od početka do kraja, a onda se okrenuo nama dvojici i strogim, vojničkim, odsečnim glasom upitao: „Ko je ovo uradio?“ Načelnik je rukom pokazao na mene i promucao, kao da se pravda: „On, druže generale!” Očekivao sam presudu, srce mi je bilo sišlo u pete, preslišavao sam se da li sam pogrešio u izboru članaka i naslova, a onda se čulo nešto u šta nisam mogao da poverujem: „Deset dana nagradnog odsustva!“

 

Čika Peca je tako verno preneo atmosferu i način izražavanja samog komandanta, odsečnom gestikulacijom, intonacijom i bojom glasa, da će mi ta scena večito ostati urezana u pamćenje.

 

Posle sam saznao da je naredio svom posilnom da isti princip uređivanja zidnih novina primeni na sve kasarne. Pošto tada nisam znao da postoji Autorska agencija, ideja i projekat „Zidnih novina” ostali su nezaštićeni…

Sećanja su najbolji lek protiv zaborava. Možda ću predložiti svima koji su zagazili u treće doba, da svakoga dana pokušaju da se sete bar parčenceta svog života. BILO BI KORISNO da svoja sećanja i zapišu. Prosto je neverovatno kako se klupče u koje su umotani događaji u kojima smo učestvovali – odmotava.

Sećam se, tako, kako sam posredno izabran za predsednika Lovačkog društva Zaječara. Moj pretpostavljeni starešina, načelnik kluba, inače zastavnik, bio je predsednik lokalnog Lovačkog društva i trebalo je da na uobičajenoj godišnjoj skupštini bude reizabran. Međutim, pojavio se jak protivkandidat i njegov ponovni izbor bio je doveden u pitanje. Zamolio me je, jer nije mogao da mi naredi, da napišem takav izveštaj o radu i predlog plana aktivnosti u sledećem periodu, koji će tako biti primljen u članstvu da on bude ponovo izabran za predsednika.

Ja, normalno nakitim izveštaj, pohvalim akcije Lovačkog kluba na očuvanju zaštićenih vrsta divljači, predložim plan odstrela, napravim tehničke crteže hranilišta za krupnu divljač, uz njegovu pomoć označim na mapi granice lovišta, lokacije prirodnih pojilišta i uređenih prostora gde će biti donošena hrana… Kada je ubedljivo pobedio konkurenta i ponovo postao „drug predsednik“, pozvao me je na svečanu večeru, koju je kod svoje kuće pripremio za prijatelje i bližu i dalju rodbinu…

Moram da se pohvalim i time da sam se u toku, ili nakon odsluženja vojnog roka, “oženio” najmanje deset puta: u kasarni se, naime, pročulo da sam specijalista za pisanje ljubavnih pisama, tako da sam imao stalne ili povremene klijente koji su koristili moje usluge… Za taj moj doprinos razvoju među-muško-ženskih odnosa nisam dobio nikakvo priznanje, osim kasnijih epiloga. Nemam podatke šta je bilo sa brakovima u kojima su žene, istina sa zakašnjenjem, otkrivale da su bile „prevarene“…

 

Jeste li se još nečim bavili u vojsci?

ČP: U našoj Sali za priredbe oficiri, koji nisu voleli taj deo svog posla, organizovali bi u okviru takozvanog MPV (moralno političkog vaspitanja) informisanje vojnika o aktuelnoj političkoj situaciji, privrednim uspesima, istorijskim datumima… Zbog toga su me stalno molili da ih menjam. Postojala je i „nastava za oficire“ – subotom u Domu kulture u gradu – bio je to svojevrsni „brifing“, na kojem su „pripremani“ za MPV seanse u kasarni. Posle mojih „nastupa“ pred „običnim“ vojnicima, zatražili su da i za starešine pripremam „Preglede političke situacije u svetu i kod nas“, na osnovu pregleda dnevne štampe i biltena „Tanjuga“.

Tako su po mene subotom uvek slali vozilo i, posle održane „seanse“, vraćali u kasarnu, koja je bila na periferiji grada. Jedne nedelje, i pored svih mojih „zasluga“, bio sam uhapšen. Imao sam „izlaz“ – šetao sam glavnom ulicom Zaječara, kada mi je prišao nepoznati čovek i ponudio da kupim bočicu čuvenog ružinog ulja. Dok sam ja, posle „transakcije“, mirisao „budući“ poklon nekoj od izabranica srca mi moga, kupljen kako sam kasnije saznao od Bugara koji su prelazili u Srbiju i prodavali ovaj njihov „izvozni“ artikal, prišla mi je patrola vojnih policajaca sa belim opasačima, uhapsila i odvela na ispitivanje.

U prvom, dosta grubom obraćanju, proglašen sam, maltene izdajnikom i mogućim špijunom, jer je vojnicima bio strogo zabranjen kontakt sa stranim državljanima. Kada se pojavio nadležni starešina, prepoznao je u meni svog „profesora“ iz Doma kulture i ja sam se odmah našao na „slobodi“.

 

Kada ste odslužili vojni rok?

ČP: Godine 1964. odslužio sam vojsku i umesto da se vratim u „Termoelektro“, koji je iz viših razloga odustao od proizvodnje opreme za nuklearne reaktore, otišao sam u jednu malu zanatsku firmu, Metalsko-montažno preduzeće „Palilula“, gde sam postavljen za Upravnika pogona za grejanje, klimatizaciju i građevinsku limariju. Tri sam godine proveo u toj firmi. Pošto je trebalo obezbediti posao za 200 radnika, morao sam da se dovijam na različite načine – sećam se kako sam osvojio nekada čuveno građevinsko preduzeće „Dom”.

Uspeo sam da me posle silnih peripetija primi jedan od tada najpoznatijih građevinskih inženjera u Beogradu, tehnički direktor „Doma“, inž. Blagojević. Kad sam mu rekao da tražim poslove za pogon koji vodim, prvo me je pitao koliko imam godina, pa kad je čuo – dvadeset pet, odgovorio mi je: „I ja sam u tim godinama glavom probijao zidove!” Odmah mi je ponudio: „Ako možeš na aerodromu da nam postaviš toplo-dalekovod za dva dana, postaješ naš stalni izvođač“. Ja prihvatim i pošto je moralo da se radi i noću, zatražim da betonski kanali u koje su postavljane cevi budu osvetljene… Pet kamiona dve su noći zaredom osvetljavali farovima trasu mojim monterima i pomogli im da završe posao u datom roku. Usledilo je obećanje koje mi je u „Paliluli“ podiglo „rejting“: „Svaki posao koji želiš – dobijaš“. Od tada je „Palilula” radila sve poslove iz svoje delatnosti za GP „Dom”, a ja sam se na tržištu stručnjaka u trenu proslavio. Ako je neki posao morao da se završi do jutra, sa ljudima sam, kao inženjer, radio celu noć.

Priča o mladom inženjeru koji ispunjava data obećanja i poštuje rokove, stigla je i do jednog od najpoznatijih i najstarijih montažnih preduzeća u Beogradu – „Vodoterme”, koja je te, 1967. godine, tražila tehničkog direktora. Iako nisam ni znao za konkurs, direktor ovog preduzeća, inž. Dragan Jović pozvao me je na razgovor, izložio ideju da „Vodotermu” vode mladi ljudi željni afirmacije, potkrepio to pohvalama koje je čuo o meni… i ponudio mamac koji se ne odbija – stan.

Tako smo postali čuveni dvojac, kojem nije trebao kormilar. Zapošljavali smo nove ljude, širili se… Firma je počela da jača i da radi ogromne poslove. Nema naselja u Beogradu u kojem nismo izvodili instalacije vodovoda i kanalizacije i centralnog grejanja. Radili smo širom Srbije, u Podgorici, Baru, Splitu, Sarajevu… Kao članovi Poslovnog udruženja „Montinvest”, sarađivali smo na izvođenju instalacija u Čehoslovačkoj, zapadnoj Nemačkoj, Sovjetskom savezu, kasnije u Iraku, Alžiru… Dobijali smo na značaju. Kad sam otišao iz „Vodoterme“ 1979. godine, firma je imala skoro 1000 zaposlenih …

 

Jeste li putovali dok ste radili?

ČP: Da, putovao sam jednom do dva puta mesečno u Frankfurt, u kojem smo imali „svoje“ preduzeće „Elsah“, obično utorkom i vraćao se petkom ili subotom pre podne, kako bih vodio svoju sedmočasovnu emisiju „Pecilin”, koja je imala i podnaslov – „Lek protiv lošeg raspoloženja”.

 

Sigurno ste uživali u svom inženjerskom poslu?

ČP: Moja inženjerska karijera trajala je petnaest godina. Obeležena je projektima, nadzorom i rukovođenjem preduzeća – bio sam upravnik pogona i tehnički direktor. Bila su to nezaboravna vremena, kada su preduzeća bila jedna velika porodica – znalo se da su svi spremni da pomognu onome ko je u nevolji, ljudi su uživali u sigurnosti i verovali u zajednicu kojoj su pripadali. Danas, nažalost, nema ni „Vodoterme”, ni „Palilule”, ni „Komgrapa”, ni „7. jula”… Ostali su samo objekti koje su gradili i njihove napuštene i ruinirane poslovne zgrade i radionice… Kao što više nema ni moje druge ljubavi, Studija B, koji je ukraden od onih koji su ga stvarali, kao i od građana Beograda, a zatim je upropašćen.

 

Kako ste se pored svih tih poslova obreli i na radiju?

ČP: Sedamdesete godine prošlog veka vodio sam nadzor na jednoj kotlarnici u Sokobanjskoj ulici, u Zavodu za rehabilitaciju, gde sam upoznao inženjera Ivana Jeličića, koji je „brinuo“ brigu o izvođenju elektro instalacija. Pričajući sa njim, verovatno sam se pohvalio svojom studentsko-ferijalnom prošlošću, kada sam organizovao i vodio mnogobrojne zabavne programe u okviru „Brucošijada” i četiri godine u letnjim mesecima bio alfa i omega univerzitetskog ferijalnog letovališta „Goran” u Makarskoj, u kojem sam se samoproglasio za direktora, glavnog i jedinog urednika i voditelja Radio televizije istog imena…

Ivan je bio prijatelj i saradnik Borjana Kostića, inžinjera, specijaliste za zvuk (kasnije i kreatora i konstruktora jednog od najpoznatijih zvučnih sistema „RED”), izvrsnog poznavaoca muzike (kasnije muzičkog urednika Studija B)… Znajući da je Borjan u ekipi koja pokreće novu radio stanicu, koju je trebalo da otvori Novinsko-izadavačko preduzeće „Borba”, i da su im potrebni dobri voditelji, otkrio mu je da poznaje čoveka, koji je sada inženjer, ali koji je u studentskom životu bio baš ono što im treba. „Daj šta daš!” – verovatno je tako razmišljao jedan od najzaslužnijih za postojanje i kasniju brzu afirmaciju budućeg mezimca Beograda, i zamolio da se sastanemo.

Iako sam već tri godine bio tehnički direktor poznatog beogradskog preduzeća, došao sam na razgovor i kad su sa nevericom saslušali moju biografiju, predpostavljam da su se pokajali i tek reda radi predložili da pročitam neki beslovesni tekst. Odgovorio sam da bi bilo interesantnije da se snimi intervju bez pripremljenih pitanja o temi po njihovom izboru. Ne sećam se tačno o čemu se vodio razgovor, ali znam da su bili zbunjeni i da je jedina reakcija bila – da imam isti glas kao Perica Slovenski. Pošto su tragali za dobrim glasovima, zamolili su me da im pomognem makar pet dana. Tako sam petog aprila, u prvoj nedelji postojanja i rada Studija B vodio emisiju koju sa nazvali „Audicija za ploče Diskomera“.

 

Jeste li nastavili sa sličnim iznenađenjima?

ČP: Sećam se da su tokom najava svi bili u čudu, jer sam govorio bez unapred pisanog teksta, sa poređenjima koja su izazivala smešak na licima. Oduvek sam bio protivnik čitanja. Smatram da kada čitam, bez obzira da li sam ja pisao tekst ili ne, izgovaram tuđe reći, ispeglane rečenice – to je za mene veštačka tvorevina, nije trenutni bljesak inspiracije, a kamoli poređenje koje je teško ponoviti… Program sam vodio imajući pred sobom samo redosled muzičkih numera i moguće najave predstojećih muzičkih događaja. Moram da priznam da mi se to pionirstvo u stvaranju novog radija neobično dopalo…

Podsetilo me je na Makarsku i „Gorana”, kada sam od razglasne stanice skromnih tehničkih mogućnosti napravio virtuelnu kopiju radijskog programa koju sam, sprdajući se, prozvao radiotelevizijom… Sledila je molba da vodim program još samo pet dana… Tapšanja po ramenu, laskanja lepih devojaka koje su dolazile da se oprobaju kao voditeljke, prve reklame koje sam pisao i interpretirao na svoj način… prva javljanja slušalaca… sve je to uticalo da prihvatim, prvo produženje na još pet dana, a zatim i nadalje, uz uslov da radim pod pseudonimom Peca Petrović, jer sam se bojao komplikacija koje bih mogao da imam u preduzeću.

Sećam se kako sam jednom uspeo da fasciniram glavnog urednika Dragana Markovića… Svi su se bili navikli na moje, u trenu, smišljene emisije i zato niko nije primetio kada sam najavio kolaž „Od svega pomalo, za svakog ponešto“. Objavio sam da su gosti Studija B: Stevo Žigon, Jovan Janićijević Burduš, Viktor Starčić, Mija Aleksić, Ljuba Tadić, Miodrag Petrović Čkalja… Zatim sam, bez prethodno napisanog scenarija, počeo da imitiram međusobni razgovor njih petorice… Marković je dojurio iz uredničke kancelarije da pozdravi goste… a onda je zapanjeno gledao u svog gemišt voditelja, urednika, inženjera… Emisija je trajala samo desetak minuta, iziskivala je veliki napor… Nuđeno mi je da pišem scenarija i da snimam nove epizode, ali sam odbio, jer bi moja anonimnost tada bila odmah otkrivena.

 

Dok mi priča ovu priču, Čika Peca imitira sve „goste“ emisije koje je spomenuo, sa neverovatnom uverljivošću. Najupečatljivije imitira Miju Aleksića – čovek kao da je preda mnom oživeo!

 

Kako ste uskladili dva posla?

ČP: Krenuo sam da radim subotom i nedeljom od 13 do 20h i ponedeljkom od 16 do 20h. Pokrivao sam oblasti koje Studio B nije imao: uveo sam emisiju o sportu „Sve o sportu“, koja je išla nedeljom, emisiju o deci, „Peca i deca“ i emisiju o kulturi „Ogledalo“. Sve ostalo je bilo vođenje muzičkih programa koje sam ili osmišljavao ili su već postojali, kao na primer „Fontana želja“ ili „Sabor Studija B“, koje sam komentarisao na svoj način.

Posle nekoliko meseci, kako se program produžavao, preuzeo sam šihte (smene) koje drugima nisu odgovarale, a meni nisu ugrožavale radno vreme u preduzeću. Tako sam godinama imao sedmočasovna voditeljsko-urednička dežurstva subotom (autorska emisija „Pecilin – lek protiv lošeg raspoloženja“, „Fontana želja”, „Sabor Studija B” i, takođe autorski, „Šlag od starih dobrih šlagera”…) i nedeljom, kada sam harao u meni bliskim oblastima – u pomenutim emisijama za decu, iz sporta i kulture. Punih pet godina, polovinom osamdesetih, imao sam svakog dana, sem nedelje, jutarnje izdanje emisije „Peca i deca” u kojoj sam čitao svoje pesmuljke za decu – sada skupljene u knjigama „PECILIN”, „ŠKOLARKE”, „IMENOTEKA”, „ZUBOLOGIJA”…

 

 

 

 

 

 

 

 

Slušanost je, uprkos svemu, bila mala? Kako ste uspeli da je povećate?

Pošto nam je slušanost na početku zaista bila mala, predložio sam način kako da je povećamo i istovremeno se besplatno reklamiramo. Napravio sam scenario polučasovne emisije „Halo, halo Centroprom“, koja je svakog jutra od sedam sati (sem nedelje), mogla da se čuje u svim „Centropromovim“ prodavnicama. Njen voditelj bio je pionir novog pristupa u vođenju radijskih programa – Zoran Modli, koji ju je i koncipirao zajedno sa mnom i dopunjavao u trenu smišljenim reklamnim porukama i duhovitim najavama. Za potrebe emisije i marketinga ovog trgovačko–proizvodnog giganta, napisao sam tekst himne posvećene njihovoj kafi: „Halo, halo Centroprom, supruga mi pravi lom, traži kafu Centroprom“. Poznati pevač i kompozitor tog vremena, Miša Marković, komponovao je i snimio ovu pesmu, koja se našla i na ploči Produkcije Studija B. Ova emisija otvorila je vrata ka do tada zatvorenom marketinškom tržištu, rezervisanom za Radio televiziju Beograd i tiražne časopise i novine – većina proizvođača, čija se roba prodavala u samoposlugama, počela je da se reklamira u programu nove stanice, čiji je broj slušalaca rastao iz dana u dan.

Drugi veliki reklamni potez bio je posao koji je sklopljen sa Sajmom: za vreme svih sajamskih priredbi, njihova razglasna stanica, koja se slušala u svim halama, emitovala je program Studija B. Svake večeri, od 18.30h, pripremana je i emitovana emisija posvećena aktuelnoj sajamskoj priredbi, sa uključenjima reportera sa štandova izlagača. Podrazumeva se da sam vodio te emisije, da sam na licu mesta smišljao reklamne slogane, od kojih su mnogi pevušeni ili prepričavani na sajmovima. Odjek je bio takav da su mnogi izlagači bili zainteresovani da se njihove reklame čuju i izvan sajma. Tako je napravljen jako veliki prodor na ranije zatvoreno tržište, čime je potvrđena mogućnost opstanka i bez pomoći države, odnosno bez dela pretplate na koji bi Studio B trebalo da ima pravo, pogotovo posle svakogodišnjih podataka o sve većoj njegovoj slušanosti.

 

Nastaviće se…

 

 

Ovaj unos je objavljen pod Intervjui. Zabeležite stalnu vezu.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s