Petar Petrović Marš – Čika Peca: Sve što sam radio, bila je smišljena improvizacija, Treći deo

Foto TL

 

Naš živi razgovor sa, još življim, sagovornikom nastavlja se. Drugi deo intervjua možete pročitati ovde: https://belegbg.wordpress.com/2020/03/15/petar-petrovic-mars-cika-peca-sve-sto-sam-radio-bila-je-smisljena-improvizacija-drugi-deo

 

Kako je, dakle, došlo do toga da Studio B bude slušan?

ČP: U jednom od prvih razgovora sa Draganom Markovićem, glavnim urednikom (koji se iščuđavao lakoći kojom sam improvizovao reklame i poruke, i kome se posebno svideo slogan: „Studio B je priznati član svake prosečne beogradske porodice”), skrenuo sam mu pažnju da Studio B treba da ima ponudu za sve generacije… Tako je došlo do toga da vodim dečiju emisiju, iako pre toga nisam tako nešto nikada pokušavao. A i svidelo mi se rimovanje sa imenom Peca… Smatrao sam, međutim, da bi trebalo da imamo i emisiju koju bi slušali i penzioneri… Pošto smo već imali dobar deo programa „okrenut tinejdžerima“, kojim je „harao“, verovatno najbolji glas Studija B svih vremena – Slobodan Konjović, trebalo je naći novinara – voditelja, koji bi i glasom i znanjem i opredeljenjem, postao ne samo njihov „informator“, već i „zastupnik“ u komplikovanim odnosima sa administracijom.

Postoji legenda o tome kako je baš Đoko Vještica odabran iz grupe mladih novinara, koja je iz „Borbe” prešla u Studio B (osim Đoke, u toj „ekipi“ bili su i Zvonko Pantić, Aleksandar Kostić, Branko Čupković…). Jednog jutra, program je, navodno, vodio glumac Zoran Milosavljević. Đoko Vještica je bio dežurni novinar, koji je i pripremao vesti. Sve je teklo bez problema. Glavni urednik je u svojoj kancelariji sređivao neke papire. Na kontrolnom radiju pratio je program. Povremeno je gledao na sat i očekivao vesti u 9.03. Ah, da, treba reći da je to bio mali reklamni štos, mislim da ga je smislio Borjan Kostić, da se svakosatne vesti najavljuju i objavljuju uvek 3 minuta posle punog sata… Dešavalo se da se ponekad kasni iz različitih razloga, ali pravilo je uglavnom bilo poštovano.

Ali, vratimo se traču ili istini… 9.05. još uvek se čuje muzika. Dragan Marković dobuje prstima po stolu, čeka vesti, 9.06… Počinje nova muzička numera, koja se dva minuta kasnije naglo prekida, kreće špica za vesti, kreće i ljutiti urednik, ali prema studiju iz kojeg se emituje program… Na vratima kancelarije čuje nepoznati glas, koji drhtavo najavljuje vreme… Zastaje, ne veruje samome sebi, dok na talasima radija, koji tek treba da osvoji slušaoce, odjekuje pomalo hrapav glas, koji sa puno grešaka, maltene sričući, čita vesti… Usledio je rasplet: voditelj je zbog stomačnih tegoba zaglavio tamo gde i carevi idu peške, a naš Đoka, uplašivši se da vesti ne budu pročitane, hrabro seda pred mikrofon…

Kada se situacija smirila i kada je posle nekoliko dana preslušana traka, urednik se setio ideje o “opkoljavanju” porodice – Peca će biti zadužen za decu, kod tinejdžera već popularni voditelj „Diskomera”, Sloba Konjović – biće zadužen za mlade, a Đoka Vještica za penzionere… Sva tri glasa odgovarala su uzrastima onih kojima su njihove emisije bile namenjene… Ako se pitate šta je sa radno aktivnim mamama i tatama, odgovor je „surov“: moraće da slušaju ono što najmlađi i najstariji žele…

 

Jesu li takvi planovi dali očekivane rezultate?

ČP: Ovakva predviđanja brzo su se pokazala opravdanim. Naročito su emisije čije je sadržaje osmislio Dragan Jelić (“katica” za sve – od ideja za nazive novih emisija, pisanja tekstova za voditelje glumce, koje je teško bilo osloboditi čitanja najava… do vođenja svojevrsne škole za mlade voditelje – čuvene „prekobrojce“, koji su kasnije pokazali šta su naučili od svog „profesora“ na novootvorenim radio i televizijskim stanicama…), postale slušane i cenjene.

A onda je slučaj hteo da Studio B dobije tihovodo-bregoronioca, Duška Radovića, koji je posle nekoliko meseci saradnje u osmišljavanju tekstova za reklame, pristao da pređe u novi beogradski radio… Nije jasno, kako je neko u velikoj televiziji dopustio da u svojim redovima nema autora emisije „Na slovo, na slovo“, zašto izdavač „Poletarca” nije nastavio saradnju sa čovekom koji ga je osmislio… Ne znam ni zašto „Kekec” i njegov izdavač „Borba” nisu iskoristili pisca čija je životna filozofija bila bliska, kako deci, tako i odraslima… Njegov dolazak u Studio B označio je novi prodor novog radija na medijskom nebu… „Beograde, dobro jutro” postaje duhovni doručak mnogih Beograđana…

Na Duškov predlog, pokreće se novi program – „Koncert Studija B”, koji prvo nežno, samo šest časova dnevno, a kasnije non stop, emituje klasičnu muziku… Ljubitelji ove muzike oduševljeni su, oni koji su bili začarani narodnom ili zabavnom muzikom, prvo potajno, a onda i javno, slušaju Koncert, čak i na radnom mestu… Ako me pitate šta je danas sa Koncertom – nema ga… Kao što nema više ni pravog Studija B. Ovo što se lažno naziva tim imenom je bruka za sve one koji su ga stvarali… Bilo bi najbolje da mu promene ime, kako bi se sačuvala uspomena na časnu istoriju radija koji su svi voleli…

Kao jedan od Duškovih saboraca, pokušavam da se što duže sačuva uspomena na njega – zajedno sa njegovim bratom, Branom, osmislio sam Trku đaka prvaka „Na slovo slovo…”, kojom bi se u svim školama obeležavao Dan prvaka. Da li je trka u kojoj pobeđuju slova, posle koje prvaci telima, na kojima su majice sa slovima ćirilice, ispisuju imena Tesle, Pupina, Duška, Ršuma, svoje domovine, svog grada… prihvaćena u svim školama naše države? Nažalost, nije, jer nijedno od dva nadležna ministarstva, prosvete i sporta, nije odgovorilo na naš dopis-predlog da se Trka uvrsti u program obeležavanja kraja školske godine.

Brana je kao poznati atletski trener, jednu od „velikih trka“ posvetio Dušku, onu koja se trči oko jezera Ade Ciganlije svakog 29. novembra na Duškov rođendan. U njoj učestvuje oko 400 takmičara, rekreativaca, omladine… Iako je zamisao bila da svaki učesnik dobije neku od Duškovih knjiga, nisu nađeni sponzori za takav poduhvat. Pa ipak, zahvaljujući nekim izdavačima, održava se “vatra” poklanjanja knjiga sa lagera…

 

Šta je to što Vas, kao i Branu, drži da podsećate ljude na njihovog i Vašeg Duška Radovića?

ČP: Malo je poznato da smo Duško i ja rukovodili Studiom B punih 10 meseci 1980. godine. Kada je osnivač i direktor Studija B, Dragan Marković, postavljen za direktora Kulturnog centra Jugoslavije u Vašingtonu, trebalo je da ga zameni poznati novinar Zaharije Trnavčević. Dva dana pre Draganovog polaska, Zaharije je telegramom obavestio Studio B da zbog porodičnih razloga ne može da prihvati dužnost direktora i glavnog i odgovornog urednika. Dragan je bio doveden u neprijatnu situaciju. Nije mogao da napusti Studio B, a nije mogao ni da otkaže odlazak u Vašington, jer bi izbio neverovatan skandal.

U konsultacijama sa Živoradom Kovačevićem, gradonačelnikom, pronašli su rešenje da ja, kao pomoćnik direktora, preuzmem vršenje ove dužnosti do izbora novog direktora i glavnog i odgovornog urednika. Kada me je Dragan o tome obavestio, odbio sam bez razmišljanja, jer mi nije padalo na pamet da se osim poslova i programa koje sam vodio, bavim još i politikom. Iz sata u sat krenula su Draganova ubeđivanja, da bi me noć pred njegov put pozvao Žika Kovačević i poslao kola po mene. Kada sam stigao u njegovu kancelariju, počelo je nagovaranje, uz obećanje najveće moguće podrške. Slomili su me pričom da je ugrožena svaka dalja Draganova karijera…

Pristao sam, uz uslov da budem samo direktor, a da Duško Radović, kao najveći novinarsko urednički autoritet, bude glavni i odgovorni urednik. Dragan je tog trenutka, iako je ponoć već bila prošla, telefonom pozvao Duška i posle dugog ubeđivanja dobio pristanak, i to tek posle obećanja gradonačelnika da naše VD stanje neće trajati duže od tri meseca. Eto, tako je jedan diplomirani mašinski inženjer, planiran da bude konstruktor ili projektant nuklearne centrale, postao direktor medija… Uzgred, Žika Kovačević, kao i svi političari, nije održao obećanje…

Duško i ja smo na novim radnim mestima ostali punih 10 meseci. Tada su ova mesta spojena u jedno, pa je za direktora postavljen Slobodan Glumac, dotadašnji direktor Kulturnog centra, nekadašnji direktor Novinske kuće „Borba”, koja je, gle slučaja, bila osnivač Studija B. Moglo bi se, dakle, reći da je jedan od krivaca za postojanje Studija B došao da okaje svoje grehe.

 

Ko su, pored vas dvojice, još bili Če Gevare Studija B?

ČP: Moram, pre nego što odgovorim na to pitanje, da spomenem još jedan detalj, zbog kojeg gajim neobično poštovanje prema Dušku Radoviću. Kada su iz štampe izašle njegove knjige sa tekstovima iz emisije „Beograde, dobro jutro!”, svi zaposleni u Studiju B su ih dobili na poklon. U onoj koju je meni poklonio, piše: „Peci, iz navalnog reda Studija B! Duško Radović.” Kada sam ga upitao ko je još u navalnom redu, odgovorio je: „Nije bitno, važno je da si u njemu Ti!”

Zato, posle toliko godina, otkako sam u predvečerje ratova partija za vlast u Studiju B, daleke 1991. godine, napustio buduće poprište bespoštednih borbi, čuvam uspomenu na radiorevoluciju u kojoj sam bio jedan od Če Gevara koji su se onda zvali: Dragan Marković, Duško Radović, Borjan Kostić, Đoko Vještica, Mane Gluščević, Zoran Modli, Ivan Ivković, Aleksandar Radojičić, Duško Vraneš, Dragan Jelić, Zvonko Pantić, Aleksandar Kostić, Ingrid Lotarijus, Dimitrije Sladić, Miki Raković, Jovan Višković, Zorica Mladenović, Zorica Vujičić, Mara Simović, Aleksandar Piosjan, Ljerka Draženović, Brana Milunov, Nebojša Burović, Miroslav Jovanović, Marjan Živanović… Molim za oproštaj one koje sam, nenamerno, izostavio, jer kao „pripadnik trečeg doba“ imam pravo na zaboravnost.

 

Govorite samo o Radiju Studio B, televiziju ne spominjete…

ČP: Ako me pitaš, zašto ne spominjem televiziju, iako sam učestvovao u njenom stvaranju (obezbeđivanjem prostora – studija i opreme za njen start), to je zato što je imenu bilo dodato NTV (Nezavisna televizija), zato što je njenim osnivanjem započelo zapostavljanje radija, zato što je taj i takav Studio B postao plen partija koje su bile na vlasti, koje su, kako je kojoj odgovaralo, smenjivale njegove direktore kao na traci… Nažalost, ni mladi lavovi, rođeni i obrazovani na radiju (koji je po ispitivanju nezavisne institucije, Instituta društvenih nauka, jednog trenutka slušalo 92% stanovnika Beograda), nisu izdržali teret slave – priklanjali su se pojedinim partijama, sprovodili njihov interes, da bi u jednom trenutku izgubili bitku u uraganu privatizacije, čime su dopustili da svi, koji su stvarali Studio B, ostanu bez prava da budu njegovi vlasnici…

 

Kako sam tog dana imala još obaveza, tako smo razgovor, koji je trajao tri sata, na ovom mestu morali da prekinemo. Trebalo je da ga nastavimo nakon samo nekoliko dana, ali kako to obično biva, kad vam život režira i okolnosti nameću, nastavili smo našu priču nakon okruglo tri godine, tačno tamo gde smo stali. Kako je i ovoga puta bio vreo junski dan, predložila sam Čika Peci da dođe kod mene na kafu. Budući da smo komšije, Čika Peca je rado pristao.

Došao je, raspoložen, kao i uvek, u laganoj letnjoj košulji i pantalonama, sa šeširom na glavi i najnovijom, filozofskom bradicom, koja mu je odlično pristajala. Iako je izgledao, ako mi je dopušteno to da primetim, zgodno, ipak nije pristao da ga fotografišem tog dana – tvrdeći kako „ne izgleda baš najbolje“. Na poklon mi je doneo svoju najnoviju knjigu „Pecilin: lek protiv lošeg raspoloženja dece, njihovih roditelja i bliže i dalje rodbine“ (Beograd, 2017) i knjižicu „Pčelica Mia i Kako sam zavoleo rolere“ (Beograd, 2017). Pošto se izrazgovarao sa mojim psom Mićom i poslužio domaćim slatkim od gorkih dubrovačkih ‘naranči (kulinarskim specijalitetom moje majke), Čika Peca je nastavio sa svojom pričom:

 

Ko su bili Vaši uzori?

ČP: Moje prvo pojavljivanje na radiju, bilo je u emisiji nalik na „Mikrofon je vaš“, koju je vodio Jovan Aleksić. On je bio moj uzor što se tiče voditeljstva (umro je pre dve-tri godine), čak pre Perice Slovenskog, zato što je improvizovao, govorio je bez pisanja i učenja teksta, dok je Perica Slovenski imao scenario. Jova je vodio najpoznatiju emisiju na Radio Beogradu „Selo veselo“, kao i emisiju u kojoj je predstavljao talente – mlade glumce, imitatore, pevače, violiniste, gitariste, harmonikaše…

Kad sam skupio hrabrost da se prijavim i pokažem šta znam, dobio sam zadatak da u emisiji – koja se pre emitovanja snimala po scenariju koji je trebalo da napišem – intervjuišem psihijatra Viktora Komareckog. Prilikom snimanja odstupio sam od scenarija, ne sećam se kako i zašto, tako što sam mu se posle uobičajenog predstavljanja sagovornika obratio, otprilike ovako: „Ja sam Vaš pacijent, da li Vi meni možete da postavite pitanja, na osnovu kojih možete da procenite kakva sam ličnost.“ Čovek je bio zabezeknut, ali je ušao u igru. Kasnije sam dobio po nosu, ali su mi ipak rekli da je intervju bio izvanredan. Preko Jove Aleksića dobio sam bio i priliku da pišem jutarnje konferanse za one koji vode jutarnji program do prvih vesti. To je, za jednog studenta, bio jako dobro plaćen posao.

 

Kad ste i kako započeli rad na „Slatkoj azbuci“?

ČP: Bilo je to u periodu pre mog prelaska iz „Vodoterme” u Studio B. U tih devet godina, od osnivanja ove radio stanice, pa do februara 1979. godine, kada sam promenio zvanično zanimanje i postao pomoćnik direktora ove beogradske radio stanice, napisao sam, često i snimao, bezbroj reklama. Mnoge su bile u sklopu marketinških akcija koje su itekako doprinele dobrom pozicioniranju radija koji se najvećim delom izdržavao samo od reklama. „Halo, halo Centroprom” i „Beogradski sajam na talasima Studija B” bili su moji projekti, koji su doprineli neviđenoj popularizaciji celokupnog radio programa među proizvođačima robe koja se prodavala u samoposlugama ovog najpoznatijeg snabdevača beogradskih porodica i među izlagačima na sajmovima.

Interesantno je kako se odvijala komunikacija između mene i producenata Studija B. Urednik EPP sektora, Dimitrije Sladić, obično me je ujutru zvao telefonom, predstavljajući se mojoj sekretarici u „Vodotermi” kao moj kum. Izdiktirao bi mi podatke koji su bili važni za osmišljavanje reklamnih spotova i ja bih, ili odmah, ili u toku dana, po povratku kući, sedao za pisaću mašinu, čekao da dođe odgovarajuća muza i uveče odnosio koverat sa scenariom u zgradu „Borbe” i ostavljao na prijavnici, sa naznakom da je za druga Sladića iz Studija B.

 

Koliko ste, na taj način, napisali reklama?

ČP: Koliko sam reklama napisao? Nebrojeno! Naročito u početku, dok nije bio angažovan i Duško Radović, koji je, posle zvaničnog prelaska iz „Borbe” („Kekeca”), pored tekstova za svoje emisije, pisao i tekstove za najlepše ad hoc spotove, koji su mogli da se čuju na radio talasima („Eurokrem za generaciju koja raste”…).

U Studiju B radio je i Miki Raković, izuzetan producent. On je bio spona sa „Centropromom“ i mnogo je doprineo tome da se sklopi posao sa Beogradskim sajmom. U to vreme, nevezano za moj voditeljski angažman, napravio sam projekat koji sam nazvao „Slatka azbuka“. Upravo sam njemu bio predložio da se moji stihovi nađu na omotu za čokoladu. Kad je proučio moj scenario, sklopio je fabrici čokolada „Banat“ iz Vršca da u svoj proizvodni program uvrsti  čokoladu na čijem bi omotu bile moje pesme. Predloženo – prihvaćeno.

Prvo su se pojavile čokolade od sto grama. Trebalo je skupiti trideset i jednu čokoladu – kako bi se sakupile markice sa omota na kojima su bila slova – 31. čokolada imala je „slovarijum“, na koji je trebalo zalepiti 30 markica (slova), a potom ih poslati proizvođaču. To je bio prvi poduhvat. Drugi proizvod bila je bombonjera sa čokoladicama od pet grama, sa slovima i mojim pesmicama, a u njoj je bila i moja knjiga, koja se zvala „Slatka azbuka“. Imao sam procenat od prodate robe – koji je bio mizeran, ali pošto je promet bio ogroman – ipak sam dobro „prošao“. Treba reći da je za štampanje omota, knjige, izradu plastičnih kutija i marketing bio zadužen NIŠRO „Jež“.

 

Kad ste spomenuli časopis „Jež“…

ČP: Da, kad već govorimo o „Ježu“… Jedne godine, kako ne znam, došao sam do supruge stripskog scenariste i pisca „Dubrovačkog gusara“, Branka Vidića. Borka je bila prvakinja Jugoslavije u bridžu, možda sam tako došao do nje – želeći da uradim emisiju o ovom „kartaroškom“ sportu za Studio B. Svaku zimu provodila je u Opatiji, gde je učestvovala na turnirima i svake godine osvajala najviša mesta i besplatno boravila u ovom „biseru Severnog Jadrana“. Ona mi je jednog dana ispričala kako joj je muž bio Branko Vidić, kako je, pored „Dubrovačkog gusara“, napisao mnoge avanturističke romane pod raznim imenima i da se cela njegova zaostavština nalazi kod nje na tavanu. Naravno da me je to, kao ljubitelja romana u nastavcima, posebno „Dubrovačkog gusara“, zainteresovalo, pa sam poželeo da vidim to zaboravljeno, ali koliko toliko sačuvano „blago“.

Otišao sam kod nje kući (koja se nalazila kod „Šehera“) i posle kafe „dočekuše“, popeo se i na tavanu pronašao rukopise – nekih dvadeset-trideset romana, od po hiljadu strana svaki, pisan sitnim slovima, na papirima – šlajfnama širokim dvadesetak i dugim oko četrdeset santimetara. Predložio sam Borki da pokuša da izdava ovu vrednu zaostavštinu. Ona se složila i zamolila me da pokušam da nađem izdavača.

„Jež“ je prihvatio da štampa 10 odabranih romana, pod uslovom da ih ja priredim, i otkupio prava, uplativši Borki Vidić sumu od 20.000 maraka u dinarskoj protivvrednosti. Nažalost, objavljena su samo tri romana („Dubrovački gusar“, „U senci inkvizicije“ i „Tajna starog dvorca“), dok je štampanje preostalih zaustavljeno (iako je priprema bila završena), zbog turbulentne političke situacije tih godina. Dobijeni novac poslužio je udovici pisca da nekoliko sledećih godina zimske mesece provede igrajući bridž turnire u Opatiji. Romani koje sam pomenuo i koji su izašli u  biblioteci RZR („Romani za radoznale“) i dan danas se prodaju na internetu.

Priznajem da sam i dan danas opsednut neverovatnim stvaralaštvom Branka Vidića, pisca kojeg malo ko pamti, a koji je, po mom mišljenju, bio majstor neverovatnih situacija i obrta, stvaralac koji je u sebi objedinio magične privlačnosti knjiga Karla Maja, Aleksandra Dime, Žila Verna, Henrika Sjenkjeviča… Želja mi je da se pronađu entuzijasti koji bi istražili opus našeg naboljeg, ali i najnepoznatijeg i najnepriznatijeg pisca sa ovih prostora, dešifrovali njegove pseudonime, utvrdili autentičnost autorstva, proučili sačuvane primerke strip časopisa koji je uređivao krajem tridesetih („Mika Miš“) i na „polzu“ ljubitelja „krimića“ izdali njegova sabrana dela. „Zucka se“ da je Udruženje stripara (autora stripova) spremno da zajedno sa Projektom „Kulturne mreže RASTKO“ otpočne proučavanje njegovog opusa i pristupi objavljivanju pronađene zaostavštine.

 

Poznavali ste sigurno mnogo poznatih ličnosti…

ČP: Prenosio sam u svojim sportskim emisijama brojne sportske, a i druge događaje. Verujem da sam „pronašao“ načina kako da se dočara atmosfera sa stadiona, a da se ne makne iz studija iz kojeg se vodi program. U prvom, „lakšem“ slučaju, praćen je radio prenos („buba, odnosno mini slušalica u uhu“) i uz efekte koje je „obezbeđivao“ tonac, dočaravani su ambijent i zbivanja u sportskim duelima. Ubrzo je „pronađen“ pravi radio reporter u liku „olraund“ voditelja Srbe Jankovića, koji je to „radio“ iz sobe u kojoj je pratio TV prenos – bilo fudbalske, bilo košarkaške  utakmice. Zašto se to nije radilo sa stadiona i iz sportskih dvorana? Zato što je iziskivalo troškove tehničke ekipe za uspostavljanje veze, opremu, vozilo… što Studio B nije mogao sebi da priušti, jer nije imao pravo na pretplatu, već se izdržavao isklučivo od EPP-a. Inače, komentarisao sam dosta boks mečeva kao spiker, na stadionu „Radničkog“ i to na neuobičajen način, „filujući“ najave duela reklamama nepostojećih proizvoda, pozivima gledaocima da se prijave za prvenstvo u „obaranju ruku“, da se u pauzi slikaju sa bokserskim rukavicama…

Prenosio sam tako, 1976. godine, meč Adinolfi-Parlov za titulu evropskog prvaka, koji se odigrao na Marakani: jugoslovenski bokser Mate Parlov, savladao je Italijana Domenika Adinolfija i postao šampion u poluteškoj kategoriji, u WBC verziji (eng. World Boxing Council, Svetski bokserski savet).

Ne sećam se da li je Televizija Beograd prenosila ovaj meč, ali znam da su slušaoci Studija B mogli da ga prate i da je bilo mnogih pohvala za ovaj poduhvat, koji je ostvaren bez prenosne tehnike, „štapom i kanapom“, običnim telefonom. Bio sam dobar prijatelj s Parlovom. Uvek kada bi došao u Beograd, gostovao je u Studiju B, a uveče bih ja, svaki put, bio njegov gost u „Maderi“. Sto za kojim je sedeo bio je sto direktora „Centroturista“, poznatog fudbalera „Crvene Zvezde“, Baneta Vukosavljevića. Za njim su, između ostalih, sedeli, Ljuba Tadić, Ljuba Vukadinović, Bruno Hrastinski, menadžer Mate Parlova, doktor Aca Obradović, Miljan Miljanić, i jedan od naših najboljih humorista, Žika Živulović Serafim…

Kod mene su u emisiju dolazili vrhunski sportisti, pre svega zahvaljujući prijateljima-novinarima sportskih redakcija „Večernjih novosti“ i „Borbe“.

 

Kako ste sa njima razgovarali?

ČP: Ako je bio „naše gore list“, tu nije bilo nikakvih problema. Ako je u pitanju bio ruski ili engleski, onda sam se sam snalazio, ali za goste sa drugih govornih područja, „Novosti“ su angažovale prevodioce. Kada je u emisiji „Sve o sportu“ gostovao Pele, sa njim je došao i njegov domaćin, novinar „Novosti“, koji je navodno znao portugalski. Po završetku emisije, u masi telefonskih poziva koji su ustvari bili pozdravi upućeni najboljem svetskom fudbaleru, izdvajam onaj iz Ambasade Portugala i pitanje – ko je bio prevodilac. Odgovorio sam: „Novinar koji je doveo Pelea“, na šta je usledila reakcija iz Ambasade: „Kažite mu da njegovo prevođenje vaših pitanja i Peleovih odgovora nije imalo veze sa portugalskim!“ Tom prilikom, Pele mi je poklonio ploču (na kojoj on peva) sa svojim potpisom.

Gost mi je bio i Rikardo Zamora, Španac, verovatno najbolji golman svih vremena… U sportske emisije „SOS – Sve o sportu“ i „Nokaut“, dolazili su i najpoznatiji svetski šahisti: Mihail Talj, Viktor Korčnoj, Smislov… Od naših: Aleksandar Matanović, Borislav Ivkov, Svetozar Gligorić… Poznavao sam i imao kao sagovornike i mnoge košarkaške legende: Boru Stankovića, Rašu Šapera, Ranka Žeravicu (trenera), Ranka Žeravicu, Batu Đorđevića, Dragana Kićanovića, Moku Slavnića, Dražena Dalipagića, Ivu Daneua, Mirzu Delibašića, Marka Jarića, Miluna Marovića, Dragoslava Ražnatovića, Borisa Beravsa, Žarka Zečevića…

Jednog leta, bio sam na Hvaru u isto vreme kad i košarkaši „Partizana“, koji su tu bili na pripremama. Svaki dan su se, u okviru treninga, delili u dve ekipe, uvek u istom sastavu i igrali utakmice, kao da su u pitanju prvenstveni bodovi. Sećam se da sam jednog dana predložio Žeravici da on i ja budemo „treneri“ tih ekipa, a da nam utakmicu sudi Šijaković, jedan od, u to vreme, najboljih ortopeda, inače klupski lekar beogradskog tima. Žeravica mi je dozvolio da sam izaberem košarkaše koji će činiti „moju“ ekipu, ali je tražio, verovatno zbog taktičkih zamisli, da mu „ostavim“ Kićanovića.

Doktor je vidljivo navijao za „novinarsku“ ekipu. Na papiru bolji su izgubili, a Ranko je  krivicu „svalio“ na Kićanovića, kojeg je „kaznio“ tako što je posle utakmice morao da „uradi“ 200 slobodnih bacanja, pošto nije bio zadovoljan njegovim procentom šuta iz nefudbalskog, već košarkaškog penala.

 

To svakako nije bila jedina vaša „saradnja“, da ne kažem „meč“…

Kad pominjem Ranka Žeravicu, izvanrednog košarkaškog stručnjaka i pedagoga, moram da se prisetim svog učešća u pripremi, izdavanju i promociji Rankove knjige „ŽERAVICA NAŠE KOŠARKE“. U tom timu koji je „ratovao“ sa Rankom oko svake rečenice, naslova knjige, izbora fotografije… glavnu ulogu odigrao je Bata Đorđević, košarkaški trener, stručnjak koji je predvodio timove „Radničkog“ i Crvene Zvezde, bio trener reprezentacija država Bliskog istoka (Iran, Katar…) i jedan od najzaslužnijih za afirmaciju ovog sporta na našim prostorima… On je i nagovorio Ranka da svoj život prenese prvo u beleške, a potom da se „ispovedi“ u pero poznatom koašarkaškom entuzijasti, Luti Pavloviću. Knjiga bi sigurno čamila ili međ papirima ili u kompjuteru, da Bata nije preuzeo stvar u svoje ruke, nagovorio me da se zajedno sa njim prihvatim uređivanja i recenzije, organizovao prvo štampanje u „Službenom glasniku“, a onda promocije u Beogradu i petnaestak drugih gradova širom Srbije i Republike Srpske…

Moram da dodam da je sve urađeno na potpuno dobrovoljnoj bazi, bez ikakvih nadoknada za bilo koga u ovom poduhvatu, ali sa osećajem da je to bio nemerljiv doprinos srpskoj košarci. Ponet tim entuzijazmom „napravio“ sam i film – kolaž fotografija sa mojim komentarima o Ranku Žeravici: „OD BANATSKOG BLATA DO OLIMPIJSKOG ZLATA“, koji se može videti na Jutjubu (https://www.youtube.com/watch?v=lE97N3Xnyu0). Nažalost, Ranka više nema, ali ostaju sećanja mnogih njegovih prijatelja na ovog izvanrednog čoveka i stručnjaka.

 

Kako biste opisali Batu Đorđevića?

Bata Đorđević, Bata Đorđević… Moram da priznam da je to čovek koji me je, nakon mnogo godina pošto sam otišao iz Studija B, „revitalizovao“ i preneo deo svoje energije na mene u svakodnevnom traganju za novim izazovima. U njegovoj fascikli nalaze se moji mnogobrojni projekti, od kojih je veliki broj realizovan, dok ostali čekaju neka bolja vremena.

Otac proslavljenog košarkaškog reprezentativca, današnjeg trenera inostranih ekipa, autor mnogih humanitarnih akcija, neverovatan propagator aktivnog života bez obzira na godine, Bata je, za one koji ga ne znaju, „glavni krivac“ što sam postao član uglednog udruženja „Srpski krivak“, čiji je moto: „Misli srpski, delaj svetski!“ Zajedno smo osmislili i organizovali godišnja druženja „Krivačana“ za pamćenje.

Njegov „najveći“ uspeh u mojoj „penzionerskoj karijeri“ je što je uspeo da me nagovori da zajedno pristupimo „POKRETU TREĆEG DOBA“, u kojem sam, uz njegovu „trenersku“ pomoć, (savetima, pa i treningom), doživeo potpunu renesansu – kao autor i voditelj raznih programa u okviru „Olimpijade sporta, zdravlja i kulture trećeg doba“, koja se svake godine krajem septembra održava u Vrnjačkoj Banji. Moja saradnja zaslužuje posebnu knjigu koja neće biti deo naših biografija, već kombinacija naših aktivnosti, koje imaju zajednički naslov: „NZB – NISMO ZA BACANJE“. Ako NZB ikada bude udruženje onih koji pobeđuju godine, onda će Bata, što je prirodno, biti COACH, a ja MARKS I ENGELS – što će reći IDEOLOG.

 

Nastaviće se…

 

 

Ovaj unos je objavljen pod Intervjui. Zabeležite stalnu vezu.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s