Petar Petrović Marš – Čika Peca: Sve što sam radio, bila je smišljena improvizacija, Četvrti deo

 

Priča sa našim uvaženim sagovornikom, Čika Pecom, dotiče se i rađanja i razvoja Radija i televizije Studio B, ali i bogatog kulturnog života grada Beograda. Treći deo intervjua možete pročitati ovde: https://belegbg.wordpress.com/2020/03/16/petar-petrovic-mars-cika-peca-sve-sto-sam-radio-bila-je-smisljena-improvizacija-treci-deo

 

Da se vratimo još malo u prošlost. Da li je tokom godina neko pokušao da razotkrije da ste „dvostruka ličnost“?

ČP: Direktor „Vodoterme“, inž. Dragan Jović, koji je tokom zajedničke saradnje od 1967. postao i moj kućni prijatelj, čuo je od nekoga da vodim program na Studiju B, i, kako nije bio siguran u te glasine, pokušao je da me isprovocira. Jedne subote (kada sam program na radiju vodio od 13 do 20h), pozvao me je rano ujutru telefonom i rekao da je zakazao sastanak kod generalnog direktora KOMGRAP-a, u jedan sat popodne i da je potrebno da dođem oko deset, da pretresemo situaciju na gradilištima, pa ćemo da onda zajedno na „preslišavanje“. Rečeno – takoreći narađeno – učinjeno! Posle analize stanja o izvođenju instalacija grejanja, vodovoda i kanalizacije na gradilištima „Komgrapa“, ušli smo u kola i, to mi je tek posle bilo jasno, namerno zastajkivali, te zbog kupovine cigareta, te zbog razgovora sa nekim prijateljem… Tačno u jedan i minut, odnosno u 13.01, rekao je šoferu: „Daj uključi Studio B, da čujemo onog Pecu, koji izgleda više voli mikrofon od hleba…“ Posle nekoliko trenutaka u vozilu se čuo moj glas: „Pecilin, lek protiv lošeg raspoloženja.“ Draganova reakcija počela je psovkom, a završila se rečenicom: „Majku im njihovu, svi mi kažu da si to ti, a ti si ovde!“

 

Emisija je, naravno, bila snimljena?

ČP: Naravno. Imao sam sve varijante – pravili smo snimke u trajanju od i po nekoliko sati. Morali smo na sve da budemo spremni: za slučaj da, recimo, kad bih putovao van zemlje, zakasni avion i ne stignem na vreme u emisiju.

 

Kad ste se i kako, najzad, „razotkrili“?

ČP: To je nekako proisteklo samo po sebi. Prvo moram da ti ispričam slučaj sa Brankom Pešićem. Kao inženjer i tehnički direktor „Vodoterme“, bio sam istovremeno i odbornik Skupštine grada. Branko Pešić znao je za moje dvojstvo – njemu to nije mogao da sakrije direktor Studija B, Dragan Marković, što zbog mog prepoznatljivog glasa, što zbog onoga šta sam radio: imao sam nekoliko slučajeva, gde je u medijima moralo da bude napisano da Peca Petrović vodi program – recimo, u tekstu urednika „Politike“, Velikira Ilića, na naslovnoj strani ovog lista, o pozivu Studija B  lekarima da što pre dođu u bolnicu posle velike železničke nesreće u Zemunu. Tako je Branko Pešić gotovo od samog početka znao za moje dvojstvo. Voleo je da se šali na tu temu.

Jednom prilikom, „moje inženjersko JA“ radilo je instalacije u sportskom centru „Pinki“. Branko je sazvao sastanak svih izvođača, jer su radovi na objektu kasnili. Tražio je da dođu svi tehnički direktori da im, kako je sam rekao, očita bukvicu. I ja sam, normalno, došao. Na ulazu se gotovo sudarimo i on me mune rukom i kaže: „Peco, sad ću da ti smestim!“ Počeo je sastanak, Branko krene sa „prozivkom“ – koliko ko kasni sa radovima – a onda lupi rukom o sto i salom odjeknuše reči: „Mi ovde imamo preduzeće koje nam je svima uštopovalo radove. Na žalost, moram da kažem, da je to preduzeće „Vodoterma“ dobro preduzeće, ali svejedno. Ovde je njihov tehnički direktor, inženjer Petar Marš. Njegovo preduzeće najviše kasni i mi ćemo morati to preduzeće da isključimo iz posla…“ Tu je napravio pauzu, pa nastavio: „Možda to nije najbolje rešenje, malo sam preterao, ali moramo da mu izreknemo oštru opomenu. Ja znam kako da ih uteram u red. Pošto često idem u Studio B, otići ću kod onog njihovog Pece Petrovića i tako ću da ocrnim „Vodotermu“, da oni više nikad neće moći da dobiju posao.“ Ja ćutim, ćute svi… Kad se završio sastanak, Branko me opet mune, osmehne se i kaže: „Peco, al’ sam ti ga smestio.“

 

Dok Čika Peca pripoveda svoju priču, i dok mu Mića spokojno drema kraj nogu, ja pripremam toplu nes kafu sa mlekom za nas dvoje.

 

Inače, moje poznanstvo sa Brankom Pešićem imalo je još nekoliko interesantnih epizoa. Mi smo tada na sve moguće načine pokušavali da dobijemo televizuju. U mojoj nadležnosti, kao pomoćnika direktora, bila je i realizacija mogućih investicija. Imali smo ideju da se, pošto se Radio Studio B nalazio na 23 spratu, televizija smesti odmah ispod nas, na 22 spratu, gde su tada bili bife i izložbena galerija „Vidikovac“. Trebalo je, dakle, vlasnika bifea, ugostiteljsko preduzeće „Stadion“, privoleti da ode odatle. Tražili smo mogućnost i požalili se Branku Pešiću, i on je obećao da će, pošto je najveći zakupac Palate Beograd (Beograđanke), bila Robna kuća „Beograd“, razgovarati sa njenim direktorom, Čedom Jelinićem, i pronaći mogućnost da Studio B dobije taj prostor.

Desilo se da je tada Robna kuća „Beograd“, koja je jako dobro sarađivala sa nama na planu reklama, imala 5.000 ruskih ležaljki za more, dosta ružnih po izgledu, koje niko nije hteo da kupi. Čeda Jelinić me je pozvao telefonom i zamolio me da im pomognemo da se to rasproda. Ja sam osmislio reklamu, koja se vrtela dva dana na Studiju B. Trećeg dana, Čeda me pozove i kaže: „Peco, sve je otišlo kao alva! Dođi kod mene, idemo na ručak.“ Iskoristio sam priliku da mu kažem o namerama pokretanja televizijskog programa i da bilo idealno da to bude na 22. spratu. Njegov je odgovor bio sledeći: „Već sam dobio zadatak od Branka, ne brinite, naći ću rešenje.“ Posle nekoliko dana me je pozvao i rekao: „Slušaj, dao sam „Stadionu“ prostor u našem objektu u ulici Sedmog jula(današnjeg Kralja Petra), a vi sredite papire o preuzianju.“ Tako smo dobili prostorije za TV Studio B.

 

Da se vratimo na pitanje televizije Studio B…

ČP: Treba znati da smo, koristeći moje odborničko mesto predstavnika Vračara u Skupštini grada, na svaki način pokušavali da smanjimo troškove zakupa, koju su, u „Beograđanki“, za nas koji smo se izdržavali samo od reklama, bili ogromni. Potpredsednik Opštine, ili je bio predsednik Izvršnog saveta, ne sećam se, Branko Jelović, pronašao je rešenje, poručivši nam: „Slušajte, vi ste institucija od kulturnog značaja za Vračar i Beograd. Dajte da pokušamo kroz tu definiciju, koja proističe iz vašeg statuta, da vam omogućimo da plaćate samo 30 posto zakupa.“ Tako smo uspeli da smanjimo troškove, koji su mogli da nas dovedu u situaciju da prestanemo sa radom.

Sad se vraćam na televiziju: pravi se projekat za adaptaciju prostora, u kojem sudelujem. Kako smo imali mnoge prepreke na putu da postanemo televizija, i kako je Branko Pešić voleo da dođe i vidi kako idu radovi, jedne večeri, prilikom obilaska radova, rekao mi je: „Peco, to ne može ovako. Vi hoćete da ceo Beograd zna da vi pravite televiziju?! Morate da stavite lamperije na prozore, da se ne vidi šta radite unutra.“ Tako smo sve radili u tajnosti. RTV-u Beograd smetalo je da Radio Studio B postane i televizija, jer je u periodu od 1976-82. došli do ogromnog porasta slušanosti. „Uništili“ smo Radio Beograd, u Beogradu. Jedne nas je godine slušalo čak 92% Beograđana (prema istraživanju Instituta za ispitivanje javnog mnjenja), što će reći: slušalo nas je dva miliona Beograđana! Branko Pešić je svakih, možda, dvadeset dana dolazio da prekontroliše radove, što je značilo da je bio veoma zainteresovan da Beograd dobije svoju gradsku televiziju.

Kada smo završili radove, nabavili smo preko Beogradskog sajma, negde iza osamdesete, tri kamere i počeli da radimo video spotove (dozvolu za emitovanje dobili smo tek devedesetih). Prvi video spot, za „Jugoturs“, urađen je po mojoj ideji: preko svetlucave skijaške staze izlazi naš slogan, koji je posle korišćen u svim reklamama ove firme: „Najbolji je kurs – Jugoturs“. Đorđe Putić, tadašnji urednik naše TV produkcije, danas jedan od vrhunskih novinara „Glasa Amerike“, bio je zadužen da vodi ovaj deo posla. Imao je zaista sjajne ideje. Jedna reklama koju svi pamte, proslavila je i njega i Studio B: „Imam samo deset sekundi!“. Koliko se sećam, radilo se o reklamiranju proizvoda preduzeća „Grmeč“.

 

Znam!, gotovo sam viknula, prepoznavši reklamu, poznatu krilaticu u našoj kući. S obzirom da je moja majka bila jedan od direktora „Grmeča“, ova je rečenica dostigla gotovo kultni status u našem domu. To, međutim, ne spominjem Čika Peci, kako ne bih prekinula njegovu nit pripovedanja:

 

Pandan tome, bila je moja reklama za „Grmeč“ koja je išla samo na radiju, koja nije bila toliko poznata: „Imam teču, radi u „Grmeču“, stručnjak je za pod, zato smo i rod.“ Nedugo potom, uspostavili smo saradnju sa „Jugodiskom“, za koji smo radili video kasete, koje je ova izdavačka kuća prodavala u Nemačkoj. Na mnogim video kasetama koje su preplavile Zapadnu Evropu, bili su i programi – nastupi folklora Kulturno umetničkog društva „Dimitrije Kuburović“, iz Rakovice. Sa mojim prijateljima iz ovog društva imao sam i pre toga lepu saradnju. Išao sam sa  njihovim ansamblom na turneje po Evropi, vodio sam programe po gradovima u Francuskoj i Nemačkoj, gde su nas naši „arbajteri“ dočekivali kao rod rođeni – otimali su se ko će da nam bude domaćin za vreme našeg boravka.

 

Koje su to godine bile?

ČP: Bilo je to sigurno posle 1979. godine, kad sam došao iz „Vodoterme“ u Studio B, za pomoćnika direktora. Nisu mogli da me zaposle kao voditelja, jer je na tom mestu plata bila manja. Da bih imao platu koja je odgovarala plati tehničkog direktora „Vodoterme“, morali su da mi nađu odgovarajući posao – pa su mi našli mesto pomoćnika direktora. Bio sam, dakle, i voditelj (sedam sam sati radio subotom i nedeljom, i četiri sata ponedeljkom), i odgovoran za finansijsko poslovanje Studija B (od 1979. sve do 1991, kad sam se zbog političkih previranja povukao, jer je Studio B postao meta mnogih strana koje su želele da preko njega ostvare svoj uticaj).

 

Da li se nastavila borba za televiziju Studio B?

ČP: Da, da se vratim na televiziju. Ispričao sam ti da smo uspeli da nabavimo kamere. U tome nam je Beogradski sajam u mnogome pomogao, tako što je, kad je bio Sajam tehnike, zadržao tri SONY kamere i omogućio nam da ih od njih kupimo. Kada smo počeli da radimo spotove, RTV Beograd je podneo prijavu da smo nelegalno nabavili opremu, zbog čega nam je došla devizna inspekcija da proveri kako je eksponat sa sajma završio u Studiju B, koji nije bio registrovan za TV delatnost. Došao je jedan narogušen tip, pomalo osion, da sam se i sam od njega uplašio, koji nije hteo ni za šta drugo da čuje, osim za papire. Ništa ga drugo nije ineteresovalo.

Moram da opišem kako je protekla njegova „inspekcija“. Između direktorove i moje kancelarije bila je prostorija u kojoj je bila smeštena zajednička sekretarica. Još dok sam bio tehnički direktor „Vodoterme“, držao sam se stava da ne želim da budem „strah i trepet“, smatrao sam da moram uvek da budem dostupan ljudima koji me traže, osim kada imam službene posete. Kada sam bio sam u kancelariji, vrata prema prostoriji u kojoj je bila sekretarica uvek su bila otvorena. Za razliku od „Vodoterme“ u kojoj sam sa svima, od montera i službenika do najbližih saradnika bio na „Vi“ (osim direktora), u Studiju B sam sa svima bio prisan, svi smo se oslovljavali nadimcima, „Ti“ se nekako podrazumevalo… Zbog toga je sekretarica često imala običaj da mi vikne: „Peco, traži te taj i taj!“ I tako se desilo, da su, dok je inspektor bio kod mene, vrata ostala pritvorena. Posle kraćeg objašnjenja o razlogu posete, inspektor je izvadio dokumentaciju, rasporedio je po stolu i taman kad je hteo da mi uruči već napisani Zapisnik o oduzimanju opreme, čula se zvonjava telefona. Kroz vrata se čuo glas sekretarice: „Peco, traži te neko dete!“ Podigao sam slušalicu i započeo razgovor:

„Ko je to?“, čuo se dečji glas. „Zdravo, ovde Čika Peca“, odgovaram ja. „Jao, Čika Peco, da li bih ja mogao da budem Vaš gost?!“, nastavilo je dete. „Možeš, ali prvo moraš da mi odgovoriš na nekoliko pitanja“, ne sećam se više koja su to pitanja bila, ali je to sigurno bila neka od mojih zezalica, tipa: „Kaži mi šta je to šareno?“ Dok je tekao razgovor, inspektor je sedeo i čekao. Primetio sam da je počeo da se mršti. Kad sam završio razgovor, učinilo mi se da guta knedle, da mu nedostaje vazduha… U jednom trenutku je ustao, zatvorio vrata, okrenuo se ka meni i jedva procedio: „Znate šta, ovo ću teško da priznam, ali moram da Vam kažem. Došao sam sa namerom da vam oduzmem opremu. Takav sam zadatak dobio i izvršio bih ga, bez daljnjeg. Ali moja ćerkica je razgovarala s Vama pre nekih mesec dana. Nisam znao da ste Vi taj Čika Peca. U prijavi je pisalo da je odgovorno lice Petar Marš. Tek sad sam shvatio da je to jedna te ista ličnost.“ I sad mi pođu suze na oči, kad se setim šta je potom rekao: „Ja bih nju povredio. Kada bi ona saznala da sam naudio njenom Čika Peci, da sam ga kaznio, siguran sam da mi nikad ne bi oprostila…“

 

Dok to priča, Čika Peci se skupljaju suze u uglovima očiju, dok niz moje lice već uveliko teku.

 

Ja ćutim, nastavlja Čika Peca drhtavim glasom, vidim da se čovek lomi. On zatvara fasciklu sa dokumentima i sa smeškom na licu nastavlja odlučnim glasom: „Napisaću da je uvoz obavljen po propisima i da se iz priloženih dokumenata vidi da je od javnog interesa za grad Beograd i da kao takav ima posebnu ulogu u slučaju rata i ratnih opasnosti. Napraviću takav izveštaj, da nikave naknadne inspekcije neće moći da vas dirnu!“ Eto, tako smo sačuvali opremu.

 

Trenutak nam je samo bio potreban da se priberemo, pa da nastavimo razgovor dalje:

 

Kad su Vas u „Vodotermi“ razotkrili – šta se dalje dešavalo?

ČP: Kad su otkrili ko sam i šta sam, moji monteri su imali običaj da me zovu tokom emisije „Fontana želja“. Tražili su često: „E, Pero, Peco, je l’ može jedna pesma za tvog montera?“, i dodavali u pola glasa: „Ja ovde imam društvo. Je l’ ti možeš da ih okrpiš na svoj način?“ Ja to, naravno, uradim i onda je sledilo ono što mi je zaista prijalo – posle završetka emisije bio sam njihov gost. Obično bi me nakon završetka emisije sačekali pred zgradom: „Direktore“, tako su me i dalje oslovljavali, „moraš da budeš moj gost…“, strpali bi me u kola i ja, šta ću, ostajao sam kod njih do ranih jutarnji časova…

 

Kako ste vodili emisije i koje, ko su Vam bili sagovornici?

ČP: Odgovor bi mogao da bude kratak: „Lako, lepršavo, optimalno optimistički…!”

Startovali smo sa emisijom koja se zvala „Diskomer“, koju je, od samog početka, vodio Slobodan Konjović, jedan od naših najboljih radio glasova svih vremena. Kako nisam želeo da se bavim politikom, a kako nismo imali emisije iz oblasti sporta, kulture, niti smo imali emisiju za decu, predložio sam direktoru da sve to vodim. Tako osmislim emisiju „Ogledalo“, koja je, javno, bila emisija iz oblasti kulture, a tajno – radio prostor za reklamiranje svega što koristi lepoti – tako sam povezao duh i telo, na opštu korist slušaočevog bića. U emisiju su rado dolazili naši najpoznatiji književni umovi, glumci, reditelji, filmski poslenici, dirigenti, operski pevači… i predstavljali sebe i svoje stvaralaštvo. Pomenuću samo neka imena: književnik Milorad Pavić, lingvisti prof. dr Miodrag Lalević i Ivan Klajn, pisci Momo Kapor, Dragiša Vitošević, Matija Bećković, Stevan Raičković, Slavko Lebedinski, Kosta Dimitrijević… likovni umetnici – vajari Miodrag Živković, Oto Logo, Nebojša Mitrić… glumci Stevo Žigon, Petar Kralj, Mira Stupica, Dragan Nikolić, Milena Dravić, Olivera Katarina…

Sport je pratila emisija „SOS“ (Sve o sportu), a deci je bila posvećena emisija „Peca i deca“. Subotom i nedeljom moje radno vreme pred mikrofonom bilo je od 13 do 20h, a ponedeljkom od 16 do 20h. U sklopu tih mojih šihti, standardno su išle vesti, koje je pripremao dežurni novinar, ja sam samo čitao, a išle su, recimo, emisije, koje sam oblikovao kao dežurni voditelj: „Fontana želja“ i „Sabor Studija B“ (subotnji termin bio je rezervisan za starogradske pesme).

Nedelja je bila posvećena sportu. „SOS“ emisija bila je sedamdesetih godina, od svih radio emisija, šesta po slušanosti, zato što sam se trudio da najbrže donosim sportske rezultate i istovremeno pratim događaje na svim utakmicama koje su se igrale. Moji najverniji slušaoci bili su igrači sportske prognoze i to zbog najboljeg paralelnog praćenja sportski rezultata. Peca Vujičić, koji je vodio sportske informacije na 9841, bio je dragoceni saradnik, koji je zahvaljujući vezama sa operaterima širom zemlje i sveta, pratio utakmicе koje su bile na tiketu i сваку промену резултата saopštavao direktno u program. Bio je veoma duhovit, ali nikad nije želeo javno da se eksponira. On je u emisiji „Sve o sportu“ bio moja desna ruka.

 

Čika Peca živo gestikulira, pokušavajući da mi dočara atmosferu u studiju.

 

Emisiju sam vodio tako što sam, s jedne strane, imao tranzistor sa slušalicom u jednom uvetu (slušao sam radio Sarajevo, Zagreb i Beograd), dok sam, s druge strane, pratio događaje preko Pece Vujičiča (imao je svog čoveka u Kopru, u službi PTT-a, koji mu je javljao rezultate italijanske lige, koje niko drugi nije imao), tako da sam kompilacijom rezultata bio brži od svih, osim, naravno, onih koji su prenosili utakmice sa stadiona. Tako je, samo zbog toga, slušanost rapidno rasla. Svake nedelje dolazili su mi u goste fudbaleri, bilo „Partizana“, bilo „Zvezde“ ili „OFK Beograda“. Imao sam, osim toga, negde oko pola tri, izdanje prvog BSŽ-a (Beogradski sportski žurnal), i u 18.30 h njegovo drugo izdanje, sa rezultatima beogradskih liga. BSŽ je imao četvoricu saradnika, entuzijasta – bili su to Mića Radosavljević, Duško Prole, Mića Kravljanac i Dobrivoje Petrović – koji su se javljali sa malih terena, prenosili utakmice, dovodili goste…

Smišljao sam i razne druge emisije, od kojih su se neke odvijale u ciklusima, koji su trajali i po godinu dana. Takva je bila „Liga pevača“, koja je trajala neke tri godine, a koja je bila kopija fudbalske lige, samo što su njeni učesnici bili najbolji pevači sa tadašnjeg YU prostora. Uvek je išla nedeljom, u vreme kada se igraju utakmice redovnog kola fudbalskog prvenstava. Ja bih, pre početka takmičenja, ili sam, ili na predlog slušalaca, odabrao osamnaest pevača iz Jugoslavije, zatim bih pristupio javnom izvlačenju parova, po istom principu kao u fudbalu. Imao sam sedamnaest kola, pa onda revanš, sedamnaest kola, sa sve bodovima, koje su osvajali – na primer, ovako: ako se u redovnom kolu sastaju, recimo, Đorđe Marjanović protiv Miše Kovača, to je par, pustim jednu Mišinu, pa jednu Đorđevu pesmu. I tako je to išlo iz nedelje u nedelju. Kolo je pratio žiri, njih petoro slušalaca, koji bi se prvi javili posle najave početka tog dela emisije. Posle emitovanja svih osamnaest pesama, zvao bih članove žirija, jednog po jednog, i oni bi glasali za pobednike u pojedinim duelima. Nerešenih rezultata nije bilo, jer je broj članova žirija bio neparan. Po isteku celog ciklusa, dobijao se pobednik. Sećam se da je jednom to bio Miša Kovač, drugi put Boris Bizetić, sve ostalo prekrio je veo zaborava.

Jedne godine imao sam i „Kup pevača“. U njemu su mogli da učestvuju svi muzički žanrovi: zabavna, narodna i operska muzika. Sam sam birao parove, ali ne mogu da se setim koliko je ih bilo (mislim da sam ih izvlačio iz šešira) i ko je pobedio.

 

Nastaviće se…

 

 

Ovaj unos je objavljen pod Intervjui. Zabeležite stalnu vezu.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s