Petar Petrović Marš – Čika Peca: Sve što sam radio, bila je smišljena improvizacija, Peti deo

 

Čuven po svojoj emisiji „Peca i deca“, Čika Peca je osmišljavao, vodio i uređivao i mnoge druge, kultne, radio emisije i programe svake druge vrste i sarađivao sa nekim od najpoznatijih imena iz našeg javnog života. Četvrti deo intervjua možete pročitati ovde: https://belegbg.wordpress.com/2020/03/17/petar-petrovic-mars-cika-peca-sve-sto-sam-radio-bila-je-smisljena-improvizacija-cetvrti-deo

 

Recite mi, kako ste birali decu za emisiju?

ČP: Telefonom su se javljali i pitali da li mogu da učestvuju u emisiji. Napravio bih mali usmeni kviz, koji su morali da prođu – ali nikog nisam odbijao. Prebacio bih one koji nisu prošli za sledeću nedelju, pa za sledeću…

 

Šta ste pričali sa decom u emisiji?

ČP: Gostovali su u emisiji na dva načina – ili su dolazili u emisiju, ili su se uključivali telefonom… Jesam li ti pričao za Tita?

 

Niste, odgovaram.

 

Prilikom proslave jednog od Titovih rođendana, sugerisano mi je sa nadležnog mesta da sa decom popričam o Danu mladosti. Rečeno – učinjeno! Uglavnom su se javljali đaci i recitovali pesme koje su pripremili za Dan mladosti.

Međutim, razgovor sa jednim mališanom tekao je ovako: „Čika Peco, želim da čestitam rođendan deda Titu!“ Tok trenutka, zazvoni telefon, tonac mi je prebacio vezu, i ja čujem glas kako urla: „Kako si smeo da dopustiš da taj klinac nazove Tita dedom?! Sutra ćeš da letiš iz Studija B!“ Bio je to vrhunski politički rukovodilac SSRN-a Beograda, koji je osuo paljbu po meni. Ne sećam se da li sam tad radio istovremeno i u „Vodotermi“, jer sam se pre uplašio da ne dobijem otkaz u toj firmi, nego u Studiju B. Pomalo uplašen za posao, pozvao sam novinara Zvonka Štaubringera, koji je nekoliko puta gostovao kod mene u nekoj od emisija, a koji je pisao knjige sa Titovih putovanja – stalno ga je pratio na „Galebu“ – i ispričao mu šta se desilo. Javio mi se već sutradan i, kroz smeh, upitao: „Znaš li šta mi je rekao Tito, kad sam mu sve ispričao? Kazao je: A šta sam ja drugo, nego deda? Kaži toj budali da će imati posla sa mnom, ako dirne Pecu i decu!“

Bilo mi je, priznajem lakše, ali ni dan danas ne znam kako je ta Titova reakcija stigla do dotičnog beogradskog SSRN-a, pošto sam čuo da se nekom žalio kako „Peca nije morao odmah da se žali Titu!”

 

Koje ste još emisije vodili?

ČP: Leti sam, recimo, pravio šašave emisije, zajedno sa izvanrednim toncima, Nebojšom Burovićem, Marjanom Živanovićem i čuvenim Zoranom Mihajlovićem Muzom. Njih trojica bili su kreatori zajedno sa mnom. Sve što sam osmišljavao i improvizovao, oni bi dopinjavali zvučnim efektima ili izborom „zezalica“ – delovima pesama kojima su komentarisali moje replike. Tako smo napravili, sećam se, emisiju „Morestradanije porodice Nagrabusenković“, koja je prenosila putešestvije porodice koja kreće na more fićom. Tekst sam smišljao na licu mesta, imitirao i gospodina i gospođu Nagrabusenković, i njihovu decu, i saobraćajca koji ih zaustavlja, i seljaka od koga usput kupuju paradajz, i vulkanizera koji im menja gume… Sve to prate ubedljivi efekti koje tonci kreiraju i muzika koja se obično sluša u kolima dok se putuje…

Emisija „Obračun kod OK prakinga“ bila je prvi radio vestern u kojem je svako od novinara ili urednika u Studiju B imao svoje ime. Tako je Sloba Konjović bio Libero Hors, Nebojša Burović bio je O’ Burk, čuveni revolveraš, dok je Desa Jovšić, koja je bila saradnik za narodnu muziku, bila pevačica u salunu, Desankita Linda… Ne mogu da se setim svih učesnika ovog obračuna, ali znam da su teme bile: pljačka banke, otmica pevačice, presretanje poštanskih kola, kockarska partija koja se završava revolveraškim dvobojem… Sve se to dešavalo u PECILENDU, ukroćenom Divljem Zapadu na radio talasima.

 

Da li je išta ostalo sačuvano od svih tih emisija?

ČP: Od obilja materijala o kojem sam ti do sada pričao – ništa nije ostalo sačuvano, ništa. Nešto sam sam pogubio, nešto je presnimljeno, nešto ukradeno – na groblju Lešće, iz kola koja su bila na parkingu, ukradena mi je tašna sa 300 pesama u rukopisu. Od 1500 pesama koliko sam napisao, našao sam rasutih, ispisanih po papirićima, manje od hiljadu… Nisam sačuvao ni stoti deo tekstova za reklame, ni tabele i rezultate „Lige pevača”. Nemam ni jednu jedinu emisiju „Peca i deca“, čak ni onu koja je osvojila najviše priznanje na Radijskom festivalu u Ohridu. Snimali smo, na žalost, u vreme krize, nismo imali traka, pa smo sve emisije presnimavali. Nema ni jedne Duškove emisije. Ono sve što slušamo, to su snimci skinuti sa radija na kasete. Možda je ostalo nešto od „Diskomera“. Imam, možda, neke svoje snimljene razgovore…

 

Ostajem zapanjena pred količinom izgubljenog materijala. Neprocenjiva istorija – izbrisana, presnimljena, nestala…

 

Kako nadoknaditi tako nešto?

ČP: Samo beleženjem uspomena, odgovara Čika Peca i nastavlja dalje, mada i one počinju da blede… Pokušavam da održim vatru na svom Fejsbuk profilu, na stranici „Stari dobri Studio B” (https://sr-rs.facebook.com/pages/category/Radio-Station/Stari-dobri-Studio-B-7985945602158 23/), na kojoj mogu da se nađu, ne samo moje, već i uspomene asica i asova tih slavnih vremena, recimo Zorana Modlija, Brane Milunov, Milorada Roganovića…

Evo jedne sačuvane uspomene na najlepši glas srpske narodne pesme, na Cuneta Gojkovića. U jednom od mnogih gostovanja u emisiji „Sabor Studija B”, predložio sam mu da razgovoramo pevajući. Na moja otpevana pitanja (čak sam koristio i moj neotkriveni guslarski talenat), dobijao sam odgovore koji su i melodijski i sadržajno bili pravi biseri. Na kraju razgovora otpevao mi je, smejući se: „Ti si lud, lud Peco“… Telefon je sve vreme emisije bio usijan od poziva!

Kada je gostovala, recimo, Tereza Kesovija, predložio sam joj da nas, pošto je originalna Dubrovčanka, odvede u njeno Konavle, da čujemo kako se tamo govori. Nije mi ostala dužna: „A gde ćeš Ti mene da vodiš?“ Odgovorio sam joj da bira. Ili u Banat, ili u Šumadiju. A onda je usledio razgovor u kojem sam, kažu, uspešno predstavio ova dva, meni bliska, podneblja, a ona, mnogo verodostojnije, svoj rodni kraj.

Potom, ponedeljkom je u šest sati išla emisija „Nokaut“. Ona je sublimirala sve ono što se preko vikenda dešavalo u sportu, i u njoj su bili sve vrhunski gosti.

 

Radili ste i predstavu „Peca i deca u Novogodišnjem Diznilendu“…

ČP: Jedne godine, ne znam koje, predstava pod ovim nazivom prikazivala se u Domu omladine, pet puta dnevno. Pisac scenarija bio je Majstor (ime sam mu zaboravio, ali je nadimak ostao upamćen), lutke su bili likovi iz Diznijevih crtaća: Miki, Paja, Šilja… Svi dijalozi i zvučni efekti bili su prethodno snimljeni i prema scenariju emitovani sa magnetofona, a ja sam bio veza – najavljivao sam pojedina dešavanja na sceni – trebalo je da obezbedim priču u kojoj će moći da se objasni trenutna ili naredna scena… Baća Radulović, koji je režirao predstavu, bio je uz magnetofon. Svaka je predstava, naravno, bila drugačija.

Uz saglasnost reditelja, uveo sam posebnog lika: Petra Pana, kojeg je igrao mališan, Nikola Bulatović (koji danas glumi u Pozorištu na Terazijama, i ima svoj studio za snimanje crtanih filmova), koji je na početku svake predstave pevao hit sa svoje prve, tek izašle, longplejke „Nije lako biti dete”. Nikola je sin mog prijatelja, Vlaste Bulatovića, jednog od najpoznatijih pevača/imitatora Elvisa Prislija (nastupao je u celoj Evropi pod imenom Val Kuper), kojem sam pomogao pri osnivanju Radio Bara (osmislio sam im emisiju „BB“ – Beograd-Bar“).

Pošto sam znao šemu koja je išla na snimku, najavljivao sam svaku od kratkih epizoda. Menjao sam svoje najave za svaku predstavu, zaustavljao pojedine scene, glumci su vazda bili zbunjeni, dok se režiser, koji je rukovao magnetofonom u režiji, hvatao za glavu, jer je snimljenim dijalozima sa trake morao da prati zbivanja na pozornici. Čupao se kosu i vikao: „Peco, ti si lud!“ Sve bi to, međutim, padalo u vodu, kada bi publika ustala i počela da aplaudira, ne samo na kraju, nego i tokom predstave. Na žalost, posle ne znam koliko izvođenja, predstava je bila zabranjena – predstavništvo Volta Diznija iz Atine, kad je saznalo za nju, stavilo je „embargo“.

 

Vodili ste i „Delfinarij“…

ČP: Godine 1989-90. vodio sam predstave prvo ruskog, a potom gruzinskog „Delfinarija“, na Tašmajdanu u Beogradu. Prve godine gostovali su sa tri, druge sa pet delfina. Program je trajao mesec dana, a dolazila su deca iz cele Srbije da ih gledaju. Delfini su imali uvežbane akrobatske skokove, koje sam povezivao – osmišljavao sam cake koje bi gledalište dovodile, neću da kažem do delirijuma, ali bilo je i takvih situacija. Pošto sam video da delfin može da skoči i udari loptu repom, predložio sam da se uvežba tačka u kojoj je trebalo da skoči i da se „udesi“ tako da ne pogodi loptu iz prvog, već iz trećeg pokušaja – kako bi se „podgrejala“ atmosfera u gledalištu u iščekivanju spektakularnog udarca. Tu sam tačku nazvao „Delfinski Oksford“. Delfin se zvao Gaj, pa sam tražio od dece da navijaju i bodre ga da uspe. Tako je celo gledalište skandiralo njegovo ime. Potom sam predložio da delfin u čamcu vuče decu. Sledeće dve godine delfini i ja smo gostovali u Budvi u organizaciji tada poznatog filmskog reditelja Ratka Ilića, neverovatnog zaljubljenika u delfine i njihove vragolije. Bili su to nezaboravni dani sa puno dogodovština o kojima bi trebalo napisati posebnu knjigu. Nažalost, sve su prekinuli događaji koji su prouzrokovali raspad jedne lepe zemlje i najavili period lutanja i propadanja u svakom pogledu.

 

Kako ste pregrmeli devedesete? Šta ste sve radili tih godina?

ČP: Svašta. Kada sam februara 1991. napustio Studio B, otišao sam u slobodne novinare, koji su sami sebi morali da plaćaju penziono i socijalno osiguranje. Zarađivao sam tako što sam pisao reklame i vodio reklamne kampanje. U najgorim danima inflacije, da li je to bila 1992-93. godina, nisam siguran, firme za koje sam radio nisu dozvoljavale da mi trud bude obezvređen: ujutru bi mi javlile da imaju novac na računu, ja sam donosio račune do 10 sati, oni su ih telefonski uplaćivali najdalje do podneva. Tada sam podizao novac, plaćao svoje obaveze, ili podizao i menjao novac za devize.

Osim osmišljavanja scenarija za reklamne spotove, sarađivao sa izdavačkim preduzećem „Bonart”, u kojem sam bio urednik nekoliko biblioteka, radio sam na izdavanju albuma sa edukativnim sličicama, imao svoju rubriku na Dečjem TV kanalu „Bonart”… Predavao sam u školi za voditelje, koju je osnovala jedna od voditeljki Studija B, Mira Milojević. Držao sam kurseve iz sportskog novinarstva u Sportskom centru u Šumicama, bio predavač na privatnom Fakultetu lepih umetnosti… Vodio sam novogodišnje programe za decu, radio kompletan marketing za preduzeće „Gorica”, kojem sam osmislio slogan „Štedite kupujući u GORICI”, uređivao Dečji telefonski broj 9843, bio savetnik za marketing firmi „Elton” i „Tehnokoping”… Sarađivao sam i sa Azotarom iz Pančeva, koja je otkupila moj slogan: „Šta biljkama treba kao čaša vode, kao parče hleba? Nema im života bez hrane – AZOTA!”

 

Da li je početak 21. veka bio nešto bolji po Vas?

ČP: Početkom 21. veka uspešni slogan „Da se bolje kaki, piški, pijte samo jogurt Niški”, otvara saradnju sa Niškom mlekarom. Preduzeće koje sam otvorio 1994. godine, počinje da sarađuje sa Niškom mlekarom i postaje distributer mlečnih proizvoda za nekoliko beogradskih pekara. U tim teškim godinama, krajem 20. i početkom 21. veka, „jogurt nas je održao – njemu hvala”. Vlasnik firme (to jest ja) i njegovi sinovi svake noći, u dva ujutru sačekivali bi kamion mlekare sa mlečnim proizvodima, prebacivali ih u svoj porodični „lada-karavan“ i do sedam ujutru razvozili ih i distribuirali beogradskim pekarama. Trebalo je, prema teoriji najvećih svetskih biznismena, da ovakav rad (slično onima koji su prali sudove), obezbedi prvo prelazak u male, pa srednje i najzad u najveće tajkune, ali negde je ta teorija zatajila. Moj glavni sudbinski zaključak posle svega što sam proživeo i doživeo je da NEMA KAPITALA BEZ KRIMINALA!

 

Sarađivali ste sa Danilom Danilovićem…

ČP: Danilo Danilović Daniluška, poznati muzičar i kompozitor, umro je 2018. godine. Bio je moj dobar prijatelj. Sarađivao sam sa njim i njegovim ansamblom kao voditelj, scenarista, pisac tekstova za pesme različitog sadržaja, urednik njegovog sajta tokom dobrog dela njegove izuzetno uspešne karijere. Godine 1997. došao je kod mene sa idejom da, po mojom knjizi „Slatka azbuka“, napravi mjuzikl. Po mojim tekstovima, uz saradnju Radmile Mudrinić, pesnikinje i tekstopisca, koja ih je dopunila – Danilo je komponovao muziku. Iz te su saradnje proistekli CD i knjiga sa notama. Recenzije pune hvalospeva napisali su Slobodan Stojanović, autor TV serije „Više od igre“ i legenda naše narodne muzike, Mile Bogranović. Danilo je na moj tekst komponovao i himnu naše reprezentacije „Napred, Srbija!“

 

Povodom 40 godina Studija B, snimljena je emisija o Vama…

ČP: Da, proveo sam ih kroz celu istoriju Studija B. Na samom kraju, pitali su me kako da završimo emisiju i ja im predložim da me snime na krovu Beograđanke, kako bi se videlo da sam sudbinski vezan za „Borbu“, čija se zgrada odatle vidi, i za Palatu Beograd. Kako bi kraj emisije bio najbolji mogući i kako bi ceo Beograd pričao o njemu, predložim im da stanem na samu ivicu, kažem: „Doviđenja, Beograđani“ i skočim dole… „Odustao“ sam kad su u glas dreknuli: „Neee, Vi ste ludi!!“

 

Ko ste i šta ste Vi, naposletku: inžinjer, voditelj, pisac, raznosač jogurta…

ČP: Odgovoriću uvodnim delom moje „Penzionerske balade”, koja je ustvari vinaverska obrada poznate partizanske pesme:

 

PENZIONER SAM, TIM SE DIČIM

TO NE MOŽE BITI SVAK,

DA SASTAVI KRAJ SA KRAJEM

MOŽE SAMO DIV JUNAK!

 

Haug! – rekao je Vinetu, poglavica istrebljenih Apača i otišao u legendu.

 

Bili ste omiljeni u narodu, ali ne i među novinarima. Zašto?

ČP: Bio sam omiljen u narodu, da, ali među novinarima nisam, jer mnoge nisam cenio. To nije dobro da se kaže, ali, znao sam da im „skrešem“ da je njihova veza između jezika i mozga išla preko TANJUG-a. Bilo je malo novinara koji su izlazili iz šablona, njih sam zvao voditeljima, kreatorima. Recimo, Dragan Nikitović, nikad nije bio novinar, jer su njegova vođenja programa bila različita. On je možda imao sinopsis, ali je uvek išla neka duhovita opaska, neki komentar koji bi kod gledalaca izazivao osmeh…

Jesam ti pričao o mom susretu sa Pericom Slovenskim?

 

Niste, odgovaram, a Čika Peca nastavlja:

 

Posle pet ili šest meseci rada Studija B, jednog lepog dana, zovu mene iz Studija B i kažu mi kako se javio Perica Slovenski, pozati glumac i jedan od naših najboljih koferansijea (pazi – ne voditelja) i protestovao što ga imitiram, da ima velikih problema zbog toga, da mu kvarim reputaciju itd. Ja to prećutim – imam glas sličan njegovom, ne mogu da ga menjam. Nisam reagovao ni kada je u novinama izjavio da ga imitira jedan inženjer…

Ipak, doživeo sam punu satisfakciju kada sam 1989-90. godine vodio „Delfinarij“ na Tašu u Beogradu. Desilo se da su me jednog dana pozvali da dođem na ulaz za publiku, jer me na kapiji čeka jedan gospodin. Dođem do ograde, prođem kroz kapiju i prepoznam Pericu Slovenskog. Pozdravio sam ga i upitao: „Želite li da uđete?“ Odgovorio mi je: „Ne, hvala. Došao sam da Vam se izvinim za sve gadosti koje sam pričao o Vama. Pravo da Vam kažem, slušam kako radite, kako vodite programe (išlo je pet predstava dnevno). To je zaista neverovatno! Prvo sam se pitao ko Vam piše scenario, a kad sam shvatio da su svaki put najave različite, onda mi je postalo jasno kakav ste Vi čovek i da je ono što sam pričao o Vama sramota, moja sramota. Molim Vas, izvinite.“

Inače, imam kopiju rang liste voditelja sa Studija B, iz ne znam koje godine, iz „TV Revije“ – bio sam, po slušanosti ispred Minimaksa i Jove Aleksića; Đoka Vještica je bio prvi. Moram da priznam da mi je onda prijalo, a danas još više.

 

Niste dozvoljavali da se piše o Vama?

ČP: Nisam. Zbog moje „dvostruke ličnosti“. Prvi put o meni je pisao „NIN“, drugi put „Politika“, na prvoj strani, kad se desila saobraćajna nesreća u Zemunu, sa velikim brojem žrtava… Tada je njen urednik, Velimir Ilić, pohvalio Studio B, zapravo voditelja, koji je ne samo prvi objavio vest, već i pronašao i pozvao direktora Zemunske bolnice, doktora Deklevu, da što pre dođe i organizuje prihvat i zbrinjavanje povređenih… a potom pozvao slušaoce da daju krv i preduzeo zvanje dežurnih klinika, bolnica i lekara…

Recite mi nešto o Vašim kolegama sa Studija B.

ČP: Ljudi koji su radili u Studiju B, bili su zaista posebnog kova. Dragan Marković, čuveni DDM, koji je s iskustvom novinara dopisnika „Borbe” iz Amerike, dobio zadatak da realizuje svoju ideju donetu iz zemlje koja je daleko prednjačila u korišćenju ukradenog Teslinog izuma – pokrene radio koji neće ličiti na uštogljeni i ispeglani državni radio – napravio je čudo, i velikim slovima ČUDO!

Pronašavši nekolicinu zaljubljenika u radio, prevashodno zbog muzike, pre svih Borjana Kostića, velikog znalca tehnike i muzike, zatim Slobodana Konjovića, izuzetnog poznavaoca muzičkih kretanja (i skretanja), neprimetnog Gorana Kobalija, nagovorivši najpoznatijeg ton majstora Radio Beograda, Acu Radojčića da predvodi i obuči ekipu mlađih tehničara svom zanatu (ja bih rekao – umetnosti), koristeći znanje inž. Joce Viškovića, stručnjaka za emisione i “transemisione” uređaje… uz odabir oprobanih vukova i mlađih novinara iz redakcija i marketinga „Borbe” i „Večernjih novosti” (Dragana Jelića, Ace Kostića, Zvonka Pantića, Đoke Vještice, Dimitrija Sladića…), ostvario je nemoguće. To NEMOGUĆE ili SVEMOGUĆE biće opisano u knjizi, možda i romanu koji bi, ukoliko usliši moju molbu, trebalo da napiše Brana Milunov, jedna od najpoznatijih voditeljki Studija B, inače dostojni reprezent osobenog načina vođenja radio programa, svojstvenog samo onima koji su proslavili taj, kako ga ja zovem, Stari dobri Studio B… Što u prevodu znači da se svi mi stidimo onoga što sada nosi to ime…

 

Ko je od svih njih proslavio Studio B?

ČP: Ako je Dragan Marković, DDM, bio projektant u idejnom i, u praktičnom smislu, graditelj Studija B, ako mu je Borjan Kostić dao srce i dušu, onda se uz sva priznanja mnogima od nas koji smo mu bili i stas i glas, mora reći da su ga proslavili kreator najpoznatijih emisija Duško Radović i Robin Hud radija, borac protiv svih vrsta nepravdi i ljubimac najstarije populacije Đoko Vještica. Duško Radović bio je neka vrsta našeg tate. Bio je mudar, sa puno originalnih ideja, veoma skroman. Sa malo reči govorio je puno. Bio je veoma osetljiv na uvrede i jako nezgodan kada njegov sagovornik počne da ga laže, i čak veoma brutalan kad ga neko ometa u njegovim razmišljanjima. Ali, bio je prvenstveno drag i mio, i uvek spreman da pomogne. Svakoga od nas znao bi očinski da posavetuje ili opomene. Nije voleo sukobe.

Imao je neke svoje običaje: kad bi došao ujutro na posao, a dolazio je obično oko pola šest, nije imao ništa napisano za emisiju. Išao je pešice na posao (stanovao je negde kod „Lipovog lada“), kupio bi svakome u smeni, i sebi samome, doručak (obično su tu bili voditelj, novinar, tonac i on), i tada bi počinjala nervoza, jer još uvek ništa nije imao napisano. Tada bi znao da bude veoma neprijatan, pa nije bilo uputno da se uđe u njegovu kancelariju. Onda je, sa rukama na leđima, odlazio u hodnik i, nagnut napred, kretao u, prvo laganu, a potom sve bržu šetnju, huktao bi, brektao… da bi u minut do sedam, ulazio u kancelariju, kucao i izlazio u sedam i deset sa napisanim tekstom za emisiju „Dobro jutro, Beograde“. Ako bi ga neko pozdravio u toj šenji i poželeo mu dobro jutro, usledile bi najgore psovke, pa smo upozoravali dežurne na ulazu u „Beograđanku” da nikoga ne puštaju na 23. sprat, dok ne završi emisiju…

 

To su bili, da tako kažem, uobičajeni dani na Studiju B. Kako su izgledale novogodišnje emisije?

ČP: Borjan Kostić, muzički urednik, ekspert za elektroniku zvuka, kasniji konstruktor jednog od svetski poznatih zvučnika, „RED” (proizvodili su se pod njegovom kontrolom u Engleskoj i Americi), koji me je i doveo u Studio B, uspevao je da me nagovori da vodim novogodišnje programe. Sećam se da je recimo do prelaska iz zgrade „Borbe” na 23 sprat Palate „Beograd” u studio, odmah po ponoći, dolazio gradonačelnik, Branko Pešić, da Beograđanima čestita Novu godinu… Mislim da sam sačuvao fotografiju na kojoj se vidi kako se sa nama koji smo dežurali, uhvatio u kolo.

Pripremao sam i vodio nekih osam novih godina, u šihti, koja je bez prekida trajala od osam uveče do ujutro do šest. Deset sati programa, stalnih kontakata sa slušaocima, pozivanja i prozivanja poznatih ličnosti (po prethodnom dogovoru), osmišljavanja duhovitih reklama na licu mesta… Svaki programski sat imao je drugo ime, drugu špicu, pravljenu na licu mesta… Tonci su voleli da rade sa mnom, jer nije bilo ni trenutka opuštanja. Mala ekipa, nas troje ili četvoro, imala je zaista bogato posluženje: dešavalo se da nepoznati slušaoci donesu na prijavnicu u znak pažnje, kao svoju čestitku, slane i slatke specijalitete; domaćini dočeka u restoranu na 5. spratu u ponoć bi nam čestitali Novu godinu velikim ovalom novogodišnjeg menija; u ponoć bi dežurni dragstor tadašnje BIM „Slavije” na Kalenić pijaci slao pečeno prase… Najveći deo tog slano-slatkog provijanta ostajao bi u frižideru za sve one koji su dežurali u narednim danima, dok je prase bio nagrada slušaocu-pobednik u kvizu smišljenom  na licu mesta.

 

Nastaviće se…

 

 

Ovaj unos je objavljen pod Intervjui. Zabeležite stalnu vezu.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s