Petar Petrović Marš – Čika Peca: Sve što sam radio, bila je smišljena improvizacija, Šesti deo

 

Stigosmo, tako, lagano i do šestog, poslednjeg, najintreresantnijeg i najuzbudljivijeg dela intervjua, na kojem smo najviše uživali dok smo ga radili. Peti deo intervjua možete pročitati ovde: https://belegbg.wordpress.com/2020/03/18/petar-petrovic-mars-cika-peca-sve-sto-sam-radio-bila-je-smisljena-improvizacija-peti-deo/

 

Nismo spomenuli udruženje „Kragujevčana“, „Kraljevčana”…

ČP: Bilo je apsolutno prirodno da se, kao rođeni Kragujevčanin, uključim u rad Udruženja koje okuplja pobeograđene Šumadince… Učestvovao sam u mnogim programima u kojima su gostovali kulturni poslenici iz grada na Lepenici, ili poznati kragujevački Beograđani. Često su to bile večeri sećanja na stvaraoce koji su ostavili trag u muzici, pozorištu, književnosti… Tako smo otrgli od zaborava Dragišu Nedovića, tekstopisca, muzičara i kompozitora naših najpoznatijih pesama („Stani, stani Ibar vodo“, „U lijepom starom gradu Višegradu“, „Tekla reka Lepenica“, „Ajd’ idemo Rado“, „Jesen prođe, ja se ne oženih“, „Kad si bila mala Mare“…), koji je komponovao preko 400 pesama. Pripremao sam i vodio programe sećanja na Minimaksa, „Sedmoricu mladih”, okupljao decu na „Svetosavskim radovanjima”, organizovao turnire u „Ne ljuti se čoveče” za bake, deke i unuke, napisao preko 30 pesama na imena dece roditelja koji potiču iz Kragujevca…

Kada me je jedan prijatelj, Kraljevčanin, Radovan Srečković, poznanik iz moje ferijalne prošlosti, podsetio da je moja majka iz sela Ratina, koje se nalazi u okolini Kraljeva, morao sam da se odužim, pa sam počeo da osmišljavam i vodim programe za, kako sam ih nazvao, „decu Ibra i Morave, koji su došli na obale Dunava i Save”. Osim godišnjih okupljanja, iz moje  „radionice ideja“ potekao je i „Kajmak bal”, koji se od 2011. godine, održava krajem juna u Topčiderskom parku, a od 2017. godine i u Skadarliji (http://infokraljevo.com/kajmak-bal-u-subotu/). Ne treba objašnjavati naziv, jer je poznato da je područje Kraljeva i geografski i nutricionostički označeno kao najbolje kajmakogorje u Srbiji.

Nije mi bilo lako: utorak Kraljevčani, četvrtak – Kragujevčani, i to u istom prostoru – u prostorijama Udruženja Kragujevčana, koji su bratski primili pod svoj krov komšije iz Kraljeva. Ponosan sam što sam bio inicijator tog prijateljevanja potomaka stanovnika dva grada koji su se uvek gledali preko plota. Uostalom, u novim okolnostima, to je bilo prirodno, jer i onako piju istu vodu iz Gružanskog jezera.

 

Ne smemo da zaboravimo ni „Šumice”, „Prijatelje dece”, „Zmajadu”…

ČP: Centar za sport i kulturu „Šumice” bio mi je, maltene, druga kuća… U njegovom se okrilju još 1994. rodila ZMAJADA – takmičenje đaka osnovnih škola u pravljenju i letenju zmajeva (https://www.danubeogradu.rs/2019/10/24-zmajada-iznad-sumica/). Ovaj spektakl, na kojem se okupljalo oko 3000 mališana i njihovih roditelja, pokrenuo je, danas nažalost pokojni, učitelj Ljubiša Divljak, zajedno sa Boškom Delićem, motorom-pokretačem „Prijatelja dece Voždovca“ i Miškom Stankovićem, dušom i srcem svih sportskih, kulturnih i zabavnih događanja u ovom, do pre izvesnog vremena, najposećenijem okupljalištu mladih i starih Voždovčana.

Gde će ptica, nego svome jatu… Na poziv učitelja Ljubiše, koji me je pamtio po emisiji „Peca i deca”, pridružio sam im se i tako je počela moja „Voždovačka Odiseja” – dvadeset šest „Zmajada”, mnogobrojni programi za decu i odrasle, škola za voditelje i sportske novinare, posebni svečani muzički progami povodom novogodišnjih i božićnih praznika: svake nove godine, Božića i Srpske nove godine, u podne (od 11-13h), u šumi između ulica Grčića Milenka i Ustaničke mogao je da se sluša „Koncert za zaljubljene šetače“– Štraus, Vivaldi, Šopen… sa velikih zvučnika okrenutih prema slučajnim i namernim prolaznicima ove zelene oaze u centru Beograda.  Okupljalo se prvo stotinak, a kasnije, čak i po hiljadu-dve ljudi.

„Voždovačke letnje večeri“, u vestibilu „Centra Šumice“, u večernjim časovima, u organizaciji „Društva prijatelja dece Voždovca“ (https://www.facebook.com/prijateljidece/), odnosno nas četvorice, kojima se kasnije pridružio i peti član… bile su dve, tri, možda i četiri godine značajni kulturni događaj za Voždovčane. Da li bi neko mogao da poveruje da je sve to što se dešavalo u Šumicama i oko Šumica bilo, što se prozvane četvorke tiče, bez ikakve nadoknade – sem tapšanja po ramenima. Da bi ipak bilo zabeleženo, a u skladu sa sve češćim pominjanjem različitih bandi i klanova, rešio sam da ova grupa dobije adekvatno ime. Prozvao sam nas: „Banda krvoločnih razbojnika iz Šumica“. Neka se zna da su surovu BESPARAločnu voždovačku bandu činili surovi momci u surovim godinama: ROZBRATNA, propali Šekspir i Karl Marks radija koji pada u zaborav, ESENCIJA, Robin Hud šumičkih šuma, PAPILOTNA, gangster sa benignim dečjim osmehom i GUGUTKA, rektor zabavišta za sitne zločince. Banda je nešto kasnije dobila i petog člana, uvaženog TROMBOCITA, koji je zaduzen za lovljenje krupnih riba u mutnoj svakodnevici.

 

Vodili ste programe velikog broja različitih, neobičnih, olimpijada…

ČP: Kao član „Pokreta trećeg doba Srbije“, učestvovao sam u organizaciji i vodio večernje programe na sedam četvorodnevnih „Olimpijada sporta, zdravlja i kulture trećeg doba“ (http://olimpijada3d.org/), koje se od 2013. godine održavaju u Vrnjačkoj Banji (prethodnih pet, na kojima nisam učestvovao, održane su u Soko Banji). Autor sam teksta himne Olimpijade „Pobedi sebe, druge ćeš lako…”, koju je komponovao Danilo Danilović Daniluška.

Ono što me je posebno vezalo za Pokret trećeg doba je grupa entuzijasta koja predano, na razne načine želi da pokrene ljude koje „pritiskaju“ godine, pozivajući ih da zaborave na boljke i lekove, da ispune svoj život, treniraju trčanje i sklekove, okušaju se kao pisci, otkriju svoj slikarski talenat… Nemoguće je ne pomenuti dušu ovog neobičnog tima, za mnoge „gospodina“, za najviše nas, „druga i prijatelja“, Vasilija Belobrkovića, jednog od idejnih tvoraca Olimpijade i uspešnog predvodnika tima, koji iz godine u godinu uspešno organizuje četvorodnevna okupljanja više od hiljadu pripadnika najstarije populacije. O ovim olimpijadama najbolje govore njene minimonografije, odnosno „Olimpijski kladenci“ u kojima sam, priznajem i tim se ponosim – saučesnik.

Vodio sam i programe nekih sedam-osam „Olimpijada sela“, koje svake godine u nekom od sela organizuje Savez za rekreativni sport Srbije. Na obema je svake godine učestvovalo i po hiljadu takmičara.

 

Da li žalite za nečim?

ČP: Žalim što nisam napisao knjigu o radio revoluciji. To svuda ističem – da je 1970. godine Studio B ustao protiv šablona, odbacio besmislenu kontrolu, preslušavanjem snimljenih emisija pre emitovanja, oslobodio voditelje tuđih pisanih tekstova i „dopustio“ im da sami kreiraju najave, bez pisanja scenarija, dopustio slobodno telefonsko uključivanje gledalaca… Da je to poverenje u slušaoce bilo opravdano, pokazuje i podatak da niko od onih koji su se javljali u program u prvih deset godina nije opsovao… Čini mi se da je premijera prve psovke bila 1979. ili 1980. prilikom gostovanja Gorana Bregovića…

 

 

 

Ovim smo došli do poslednjeg pitanja: kao neko ko je ceo život radio sa decom – šta savetujete mladima?

ČP: Šta savetujem deci? Da kad ne drže jezik za zubima, prvo razmisle šta će da kažu. A da onda puste jezik na volju. A kad čovek pusti jezik na volju, onda mu padnu najlepše stvari na pamet. Od toga, da onog s kim razgovara impresionira, svojim znanjem, svojim umenjem, svojim veštinama, do toga da mu duhovito da do znanja da je bezvredan i ništavan – to je umetnost koju je teško naučiti, ali je primenjiva, i za preporuku je svima koji vole da razmišljaju, i da pre nego što kažu, to što treba da kažu, profiltriraju kroz kompjuter koji se zove mozak. Za tako nešto nije potreban talenat, potrebna je volja, upornost i bezbroj knjiga koje će pročitati dok su mladi – pri tome ne treba robovati onome što im neko preporučuje, nego onome što ih vuče kroz sadržaj da knjigu pročitaju u dahu, pa i uz rizik da preskoče po koji red, po koju stranicu, jer samo uživanje u događaju koji nam nude knjige, predstavlja savršenstvo osećaja čoveka da je prisutan u svim zbivanjima koja se u knjizi pominju i u životu koji živi. Kombinacijom onoga što se nekome dešavalo i onoga što mu se zbiva, dobija se punoća svakodnevice. Ovo sam rekao veoma pametno, pa zato molim da bude izbrisano…

 

https://soundcloud.com/fantasti-kologija/cika-peca-sta-savetujem

 

Dok, nakon ovog dugog, drugog razgovora, u trajanju od puna četiri sata, sedimo, pijemo kafu, jedemo napolitanke i preslušavamo snimljeni materijal, Čika Peca u čudu uzvikuje:

 

Ma, je l’ moguće da sam ja sve ovo ispričao? Toliko sam tokom godina izmišljao, da mora da sam i ovu moju biografiju izmislio!

 

 

Razgovor „vodila“

Tamara Lujak ili, kako me Čika Peca zove (i ne greši)

Tamara le Lujak (Lelujak)

 

 

Čika Pecin dodatak:

 

Čitajući svoju biografiju, primetio sam da u njoj nisam rođen, da nisam pomenuo ni svoje pretke, ni potomke, da sam preskočio ili zaboravio mnoge događaje, koji su mi mnogo značili. Zato ću telegrafski „pretrčati“ preko filma koji je skoro potpuno razgolitio moju prošlost, ubaciti sekvence koje će protumačiti neke moje životne stavove i uraditi nešto što će moju biografkinju baciti u OO (očekivano očajanje) – proreći ću preostalu mi budućnost.

 

Biografkinja OO (očekivano oduševljena) seda za tastaturu i radosno dopisuje:

Izvolite, molim… Potičete, dakle, iz…

 

Potičem iz porodice Čurlić, iz Ratine kod Kraljeva (po majčinoj  liniji) i ponosim se što je moj deda Milivoje nosilac Albanske spomenice. Nažalost, ne zna se ni gde je, ni kako je poginuo… čak nemam ni fotografiju (bile su to petnaeste godine prošlog veka), kako bih proverio svoj vizuelni DNK. Drugi deda, po očevoj transverzali, zvao se Fabijan, živeo je sa porodicom u srcu Slovenije, u prelepom mestašcetu Šmarje pri Jelšah… i osim, pretpostavljam poljoprivrede, bavio se pronalazaštvom, zapravo bio je jedan od zaluđenika kojima je životni cilj bio da pronađu perpetum mobile. Možda jedan od mojih „genova“, onaj inžinjerski, vuče poreklo iz ovog dela porodične mi grane.

Otuda i moje zvanično prezime MARŠ, za koje postoji i dalji trag: zasad neidentifikovani originalni Francuz, treći sin, takođe originalnog grofa, o čemu i dan danas svedoči grofovija istog imena u Francuskoj, bio je predodređen za vojnika, jer je po nepisanom pravilu najstariji nasleđivao titulu i imanje (mene su najviše oštetili), srednji je morao u sveštenike, a najmlađi je morao upotrebom, što hladnog (mač, sablja, koplje, štit…), što toplog oružja (francuski „džeferdari“, kubure…) da sledi… verovatno, Napoleona. Prezime Petrović je dakle umetničko, raspevano… služilo je da sakrije inžinjera i njegovu tehničko-direktorsku funkciju i istovremeno je značilo odricanje od moguće grofovske titule i pristajanje na seljačko poreklo.

Roditelji, majka Angelina i otac Franc (ljubav je čudo – dokaz je njegov prelazak u pravoslavlje), oboje učitelji, karijere su započeli u selu Kostol kod Kladova, da bi se kasnije, pred penzionisanje, našli u Beogradu. Da li ću jednoga dana uspeti da na papir stavim porodično mi stablo, da li ću imati vremena i strpljenja da zaronim u arhive carevina, karaljevina, republika… ne verujem… zato pokušavam da moja zaostavština za budućnost bude pisana ili kazana, pa eventualno snimljena reč, svidelo se to ili ne, onima koji će se dvoumiti da li da me pamte ili da me zaborave.

Rođen sam u najlepše kaldrmisanoj ulici, u predgrađu Kragujevca, Paliluli, u kući – uđerici moje bake Milice, koja me je sa manjim pauzama (kada sam bio pod „jurisdikcijom“ oca i majke), odnegovala i vaspitala do odlaska na studije, u Beograd, do koga su te 1957. godine, posle „službovanja“ po Srbiji, doprli i moji roditelji. Za Kragujevac me vežu prelepe uspomene iz detinjstva, neverovatna strpljivost i predanost moje tetke Nade u (do)vaspitavanju sestrića, sećanje na učiteljicu Ranku Pavlović, koja me je mnogo godina kasnije, kad sam već radio kao inžinjer, a ona postala važan faktor u gradu, pozvala da predložim način toplifikacije grada i sudelujem u izboru projektantske organizacije koja bi se time bavila; mnogobrojne dogodovštine koje treba posebno opisati i … ono što tek sada uočavam, stalna „lomljava“ između dve ličnosti u jednom iskušeniku, kojeg Ti, htela, ne htela, prilježno ispovedaš.

 

Htela, jasno, htela…

 

Dakle, oduvek je bilo pitanje dvojstva: matematika ili jezici, fizika ili „lepo pisanje i čitanje“… To što sam hteo i više od toga, što sam gutao i Lukrecija Kara i Karla Maja, i Stendala i Sjenkjeviča… što sam u gimnaziji bio desna ruka bibliotekarke, čijeg se imena, nažalost, ne sećam (što mi je omogućavalo da provodim sate prelistavajući, ali i čitajući, knjige i zapise iz mnogobrojnih legata čuvenih Kragujevčana)… sve to se suprostavilo trijumfu, koji sam osetio kada mi je jednom, čuveni profesor matematike Anatolij Popov (bilo je to u 6. razredu gimnazije, 1955. godine), posle uspešnog rešavanja zadatka na tabli, kroz smeh rekao: „Marš na mesto, magarec jedan!“ Jasno, aludirao je na moje prezime, ali je to bilo odlučujuće da se „ne odlučim“, nego da „negujem“ obe sklonosti, koje će se itekako potvrditi u praktičnoj „praksi“ – u 27. godini postajem po pozivu, ne po konkursu, tehnički direktor moćnog preduzeća u oblasti građevinarstva, kao i urednik i voditelj radio emisija, na tek osnovanom Studiju B.

Osim „tehnodirektorisanja“ u zemlji, „direktorujem“ i u Nemačkoj, u „Vodoterminoj“ firmi „Elsah“, bez posebne plate, na daljinu, sa telefonskim i faks uputstvima rukovodiocima gradilišta i povremenim obilascima radi kontrole. Sećam se podrške koju sam (savetima i davanjem poslova grejanja, vodovoda i kanalizacije), imao u direktoru nemačkog pogona „Komgrapa“ iz Beograda, vrsnom inženjeru Alparu. I naš, „Vodotermin“ predstavnik i organizator izvođačkih poslova, tehničar Aleksa Vračarić, zaslužuje sve pohvale za uspešno završene poslove u tadašnjoj Meki za naše građevinarstvo.

Film sećanja se odmotava i ja ne mogu da preskočim učešće „Vodoterme“ i njenog tehničkog direktora u poslovima u Čehoslovačkoj, u izgradnji hotela u Karlovim Varima i Bratislavi, fabrike u Jahimovu… Tu je moja „desna ruka“ bio tehničar Jovica Mirković, koji je uspevao da rukovodi sa više od stotinu ljudi u pojedinim fazama rada… A, sada je red da se pohvalim: prilikom obilaska gradilišta u Karlovim Varima, spavao sam, „da mi srcu mine želja“ u apartmanu od 200 „kvadrata“, koji je svojevremeno koristio sam car Franja Josif. „Ko je i kako platio, verovatno basnoslovnu sumu za noćenje, odnosno pansion?“ – upitaće se svako ko čita ove redove. Odgovor je neverovatan i posle toliko godina ne podleže kaznenim odredbama tamošnjih zakona: dnevnice su bile u obračunskim dolarima, a kurs na crno je bio takav da sam mogao za sto tih i takvih dolara, kad se zamene u krune, da se bar tri dana provedem kao gore pomenuti car.

A šta se dešava sa mojom drugom, možda i prvom, ljubavi? Dok se moji prijatelji ne libe da budu intervjuisani, da im budu objavljivane fotografije u dnevnim listovima i nedeljnicima, ja krijem i kako izgledam i kako se zapravo zovem, plašeći se posledica po inženjersko-direktorsku karijeru. Ako neko misli da sam to radio zbog para – ljuto se vara! Honorari u Studiju B, koji se samofinansirao i koji je tek započinjao let na marketinškom nebu, bili su mereni prema satima, a ne prema slušanosti i efektu emisija. Svejedno, prijali su telefonski pozivi slušalaca, pohvale, odziv poznatih i priznatih novinara, glumaca, književnika, privrednika… želja da budu gosti jednog Pece Petrovića… Samo to što nisam bio otkriven u „mojoj“ „Vodotermi“ punih sedam godina, bila bi mi dobra preporuka u sledećem životu – da budem priznati tajni agent.

 

Da niste nešto zaboravili?

 

Vidi, vidi… Otišao sam u Nemačku i Čehoslovačku, a ne rekoh kako sam bio izbačen iz gimnazije i kako umalo da budem uzrok razvoda direktora i njegove supruge, koja mi je predavala istoriju. Desilo se to jednog jutra… pred početak časa, kada se obično igrala „šora“ – igra u kojoj je „glavni igrač“ branio svoju, školskim redom propisanu kapu sa oznakom razreda, od drugara koji su pokušavali da je šutnu, a da ih „branilac“ ne dokači po nogama… Ukoliko bi se to desilo „dokačeni“ bi morao da brani svoju kapu… Ceo ovaj „spektakl“ pratila je graja, koja je mogla da se čuje i u dvorištu i hodnicima škole.

Dalji tok događaja može da se pretpostavi: moja lepa kapa sa oznakom V5 bila je na podu, oko mene su obigravali drugari, neko od njih je uspeo da me nadmudri i kapa je postala lopta koju su svi sa „apetitom“ šutirali… A onda se desio tornado, iliti po današnjim merilima, cunami… U učionicu je uleteo direktor Jovan Nešić, strah i trepet u Prvoj Kragujevačkoj gimnaziji, uvek namrgođen i ljut, čovek koga su se plašili i đaci i profesori… Svi smo se „ukopali“ na mestima na kojima smo se zatekli, a njemu, koji je izgleda i ranije nailazio na slične situacije, sve je bilo jasno… Moja kapa, izgužvana od driblinga, voleja i ostalih fudbalskih i nefudbalskih poteza, prašnjava, možda i puna fleka od blata sa naših cipela, nije stigla da se sakrije, već je bila „degažirana“ u prostor ispod školske table…

„Vucibatine, ološi… vi, vi… đaci… Naučiću vas ja pameti! Oskrnavili ste znak razreda, ponos škole i svih generacija koje je ona odškolovala… Čija je ovo kapa!?“, obratio nam se osornim glasom, dok smo se mi gledali međusobno, ne želeći da se pronađe vlasnik, odnosno glava koja je nosila ovo obeležje ponosa grada nam Kragujevca. Ne sećam se da li je prilikom tirade pomenuo Kneza Miloša, prestoni grad Srbije, đake koji su streljani u Šumaricama, fabriku „Crvena zastava“ u kojoj su naši očevi radili, dok mi od škole pravimo cirkus, poigravamo se sa njenim amblemima… Svi smo ćutali kao zaliveni… a onda je on našao rešenje: „Stavite kape na glave!“ Samo je moja ostala bez kape i „strpljivo čekala“ presudu sudije ove neobične utakmice.

Tada je usledio rasplet, od kojeg mi se sledila krv u žilama. Dok su mi se suze slivale niz lice, direktor je podigao kapu, strgnuo obeležje razreda, natukao mi je na glavu i razdrao se: „Napolje iz moje škole, bitango jedna! Kažnjen si isključenjem za sva vremena!“ Bio sam izbezumljen, bez reči, jecao sam, čak nisam ni uzeo torbu sa knjigama, već sam, ridajući, izašao iz učionice i jedva pronašao kapiju kroz koju sam se uputio kući.

Svi pokušaji razrednog starešine i političkih veza moga teče, koji je radio u Privrednoj komori, ostali su bez rezultata. Moja baka i tetka plakale su zajedno sa mnom, ja zbog toga što moram da prekinem školovanje, a one, zato što nisu znale kako da obaveste moje roditelje, koji su tada službovali u nekom od sela Srbije.

A onda je grom sevnuo iz vedrog neba: po mene je došao poslužitelj i vratio me u školu. Sve se nastavilo kao da se nikad ništa nije desilo. Ćutao je razredni, ćutali su profesori, drugovi su sve na različite načine komentarisali, a ja sam se trudio da u širokom luku zaobilazim moguće trase puteva Jovana Nešića.

Kasnije sam saznao da je glavni „vinovnik“ mog povratka u školu, i to bez ikakve kazne, bila direktorova supruga Draginja Nešić, koja mi je predavala istoriju. Posle oštre svađe koja je izbila između njih dvoje kad je saznala za moje isključenje, navodno mu je rekla: „Ti hoćeš da isključiš đaka kojem ja predajem, đaka čije me poznavanje istorije stare Grčke i Rima fascinira… Vraćaj ga u školu, ili…“ Ne smem da pretpostavim kako je dalje tekao razgovor, ali je sve prekrio veo ćutanja, pa i zaborava – ah, da i traume koja je dugo trajala: uvek kada sam sa drugarima igrao fudbal, činilo mi se da šutiram đačku kapu sa značkom…

 

Pa ipak… Dikcija i dobar glas… čine čuda…

 

Dobra dikcija prilikom čitanja i usmeno pripovedanje bez zastajkivanja, uz radiofonski glas, pratili su me tokom školovanja. Bio sam „omiljeni“ čitač mojih profesora srpskog i engleskog, čak sam u specijalnim situacijama povodom smrti nekog od državnika ili nekog velikog državnog ili partijskog skupa, čitao odlomke iz novina na specijalnim tribinama, na koje su po principu „gimnazijska sala mora da bude puna“ dovođeni đaci prepodnevne smene.

Prvo moje vođenje (imitacije) radio emisije bilo je preko tek postavljenog razglasa i to tokom odmora. Mislim da je u pitanju bio, zamislite, petnaestominutni program na engleskom. Profesorka engleskog, Jelena Konstatinović, pripremala je tekstove, tri dana ih uvežbavala sa mnom, a onda je u „studiju“ pratila moje čitanje uživo zatvorenih očiju.

I profesor latinskog bio je moja „žrtva“. Dok je moje „sapatnike“ cedio ispitujući njihovo znanje, meni bi obično davao knjigu sa Ciceronovim govorima i gledajući zamišljeno kroz prozor, zamišljao sebe kao rimskog senatora ili konzula. Odbijao je svaku zajedljivu primedbu mojih drugara da bi trebalo da kao i oni budem ponekad i propitivan, čak je javno govorio: „Ako neko čita kao čuveni govornici starog Rima, taj ne sme da ima manju ocenu od petice!“ Iz tog vremena potiče još jedan moj nadimak – Petronije, kojem sam ja, priznajem, pomalo sujetno i uobraženo dodavao i „prezimena“ – Zlatousti, Blagoglagoljivi…

Ako opisu mojih gimnazijskih dana dodam i glumu u dramskoj sekciji, onda moram da spomenem i prvo vođenje programa bez pisanog teksta. Čuveni Ljubomir Ubavkić Pendula, prvak Kragujevačkog pozorišta, inače rukovodilac Dramske sekcije moje gimnazije, odabrao me je da vodim program na „tezgama“ – jednočasovnim programima sa repertoarom skečeva iz „Veselih večeri“, koje je izvodio po okolnim selima kragujevačkog sreza, sa glumcem Rastkom Tadićem, bratom Ljube Tadića. Moj zadatak je bio da ih najavim, da u pauzama između skečeva, dok su oni prilagođavali kostime predstojećim sadržajima, zabavljam posetioce prepričavanjem dozvoljenih benignih viceva i pozivom da sa mesta odgovore na razna „Da li znate?“ pitanja. Ah, da, dobijao sam od mojih poslodavaca i honorar – čokoladu, ponekad čak i dve.

Možda ću neke od događaja koje sam ranije opisao – ponoviti, ali biografkinja treba da odabere interesantniju i verovatniju verziju, pošto sam ubeđen, da u svim ispovestima postoji potajna namera da se loša zbivanja prećute, a da poneka budu nežno, ili malo grublje, lakirana.

 

Kako biografkinja nije imala srca da uzme makaze u ruke i, po Čika Pecinoj zamisli, iseče ovaj Dodatak, integralna verzija ostala je gotovo netaknuta. Čovek retko kad dobija priliku da priča o samome sebi, a kada se to desi, smatram da ne valja prekidati njegovu misao, jer se time narušava čarolija pripovedanja, zbog koje se svi mi (kao i vi koji čitate) bavimo pisanjem, uređivanjem, radiofonisanjem, biografisanjem…

 

Ne znam zašto sam preskočio sijaset događaja još iz perioda dok sam bio u Studiju B: organizovanje takmičenja u pravljenju skulptura od peska na obali Save, na Adi Ciganliji, u saradnji i pod mudrim vođstvom Marketing agencije „Politike“, kada se na ovim feštama okupljalo skoro 10.000 posetilaca. Takmičenja osnovaca u gradovima na rekama, završavalo se finalom na Adi Ciganliji, odnosno na Kopakabani u dalekom Brazilu – gde je troje najboljih odlazilo o trošku ovog lista na svetsko prvenstvo.

 

Moram da priznam da sam, svojevremeno, činila jednu, sasvim malu, gotovo neznatnu, cifru od tih 10.000…

 

Iz tog perioda datira i moje poznanstvo i druženje sa Srđanom Čuturilom, poznatim stručnjakom za praktični marketing, koje je, posle mog odlaska iz Studija B, nastavljeno prvo, „Igrom bez granica“ (po mom scenariju na bazenima Sportskog centra „25 maj“, emitovanom na Trećem kanalu RTB-a), zatim objavljivanjem zadataka iz matematike i srpskog, u okviru priprema za polaganje prijemnog ispita za srednje škole u „Politici“ i na TV „Politici“, da bi kulminiralo izdavanjem časopisa „Čarolije za decu HOĆU–NEĆU“ u punom koloru, tabloidnog formata, na više od 20 strana. Nažalost, i pored dobrog prijema kod čitalaca, sledio je „udar odozgo“, dinar je devalvirao sa, čini mi se, tri na šest dinara, onog dana kada se peti broj pojavio na kioscima sa starom cenom – povraćaj i prepravka nisu bili mogući i… sjajno započet projekat doživeo je fijasko.

Umalo da preskočim saradnju sa Radio Jugoslavijom, čiji je direktor, nakon odlaska iz Studija B, bio Dragan Marković. Predložio sam mu da po prvi put ovaj radio na UKT talasima emituje uživo program namenjen dijaspori, bez prethodnog snimanja, u vreme kada se očekuje najveća slušanost (s obzirom na različita vremena u raznim delovima sveta). Osmislio sam i vodio emisije „Mi smo iste gore list“, „BIM – biznis informacije i muzika“ i, na nešto kasnije pokrenutom, lokalnom – beogradskom YU-radiju, „Doživeti stotu“ (namenjenu penzionerima), „Peca i deca“ (zna se kome) i „Beograde, dobro jutro“, gde sam čitao aforizme Duška Radovića, uz prethodnu saglasnost njegovog sina Miloša.

U jednom trenutku činilo mi se da su mi se vratili blistavi dani iz studiobeovske karijere. Počela su telefonska i pisana javljanja iz celog sveta. Emisija „Mi smo iste gore list“ sa nestrpljenjem se čekala u Australiji, Južnoafričkoj Republici, Alžiru, Severnoj i Južnoj Americi, na našim brodovima na inostranim trgovačkim rutama… Kada je emisija pratila Zvezdin pohod i osvajanje titule u Bariju, reakcije su postajale nestvarne. Još uvek čuvam pismo gospodina Majkla Đorđevića koji je u mnogim gradovima Australije organizovao kolektivna slušanja emisije. Njegova poređenja, iako napisana u euforiji i nacionalnom zanosu, itekako prijaju. Inače, metod koji sam koristio u emisiji „SOS – Sve o sportu“ i ovde je bio probitačan. Naime, „prenosio“ sam najuzbidljivije situacije iz TV prenosa, dok sam u „pauzi“ ili uključivao sagovornike koji su se javljali sa najrazličitijih svetskih meridijana i uporednika, ili „puštao“ muziku koja je slušaoce podsećala na zavičaj i njihove korene.

Tako se jednom desilo nešto što godinama već prepričavam kao nemoguć sticaj okolnosti: tokom jednog prenosa javio se „naš čovek“, „Zvezdaš“, iz dalekog Perta u Australiji, rudar u rudniku dijamanata… Pomalo tužnim glasom prisećao se svoje Resave i rudnika u kojem je kopao ugalj… Desetak minuta kasnije telefon je ponovo zazvonio. Javio se rudar iz rudnika zlata u Južnoafričkoj Republici, pohvalio prenos, izrazio radost zbog uspeha „Zvezde“, a potom me šokirao izjavom: „Ja sam brat rudara koji Ti se, Peco, malopre javio.“ Ne sećam se šta smo sve pričali, znam samo da je i on pominjao ugalj i Resavu i malo imanje sa kojeg je, u potrazi za boljim životom, otišao u „beli“, odnosno „crno-beli“ svet (ne odnosi se na konkurentski klub). Dok sam saradnicima prepričavao „najnemogućniji“ slučaj susreta dva brata na talasima Radio Jugoslavije, oglasio se telefon i ja sam doživeo novi šok, kada sam čuo reči: „Ja sam treći brat, farmer u Kanzasu, koji kao i prethodna dvojica, navija za Crvenu Zvezdu!“ Usledili su pozdravi za braću i molba da se pusti najomiljenija pesma Tome Zdravkovića. Tada sam shvatio koliko sam dalekovid bio kad sam emisiji dao ime „Mi smo iste gore list“!

U očima mog poligrafa, istražiteljke koja me secira uzduž i popreko, vidim da pokušava da prati moju „ispovest“ i kao da joj smeta „zbrdodolisanje“, ali ćuti, verovatno plašeći se da ne omete „sećanje na preskok“, u kojem nema robovanja datumskom redosledu, već je onakvo, kakvo je tog trenutka prizvano iz nekog skrivenog fajla, često „rimuvirano“ iz „risajkl bina“…

 

Ne samo da istražiteljka ne secira, već i uredno dodaje, vredno i marljivo dopisuje svoje komentare…

 

Znaš li Ti, „Ne znam“, kazujem, ispovedačice onih koji ne bi da se kaju, da je onaj improvizator iz naslova ovog „uradka“, bio i pčelar, Nemoguće!! koji je „dogurao“ do desetak košnica i pedesetak kila meda. Krivac za to bio je Slavko Jakovljević, pčelar i pčelarski savetodavac u subotnjim jutarnjim programima Radio Beograda, koji je propagirajući ovaj, čas hobi, čas privrednu granu, „obrlaćivao“ decu – slušaoce moje emisije „Peca i deca“, pričama o pčelama, ali i poklonima – teglama meda za tačno date odgovore iz takozvanog „prirodopisa“.

Poklonio mi je dve košnice i zamolio me da mu pomognem u organizaciji Pčelarske izložbe, koja je u prvo vreme bila ispred Doma sindikata, a kasnije u Tašmajdanskom parku. Potpomogao sam ovaj svojevrsni sajam, na kojem su, sa svojim proizvodima, učestvovali pčelari iz cele Srbije, BiH i Crne Gore. Pokrenuo sam „Radio Propolis“, program namenjen izlagačima preko razglasnog sistema, u svemu po uzoru na ozbiljnu radio stanicu, sa špicom, džinglovima, intervjuima sa pčelarima-izlagačima, piscima literature za pčelare, posetiocima…

Upoznao sam divne ljude kojih se rado sećam i koje ću predstaviti u već pripremljenoj knjizi pesama i priča o pčelama, u kojoj devojčica Mia čarolijom postaje pčela i sa svojom drugaricom, pčelicom Jelicom, opisuje u stihu i prozi život ovih korisnih bića u njihovom staništu i okruženju. Pčelarima i medokuscima darovao sam moj najbolji slogan: „RAD I RED DARUJU MED!“

 

Sve ima svoj kraj, pa čak i ovaj dodatak: Svi mi, živobićne individue, od mrava, preko čoveka do slona, hteli bismo da dosegnemo SVEMIR, ali bismo pristali da, ako ništa drugo, imamo svako svoj, nikako zajednički, eleMIR!

Ćao, čitaoče! Ima toga još, ali je i ovoliko dovoljno da posumnjaš, da je sve ovo što je napisano, bilo moguće!

 

Pecina napomenina Napomena:

 

ČP: Čitanje sopstvene biografije pokreće sećanje na događaje koji su obeležile život čoveka koji je kao klinac sanjao da bude Vinetu, kao srednjoškolac – ministar prosvete, kao inženjer – pronalazač NEPARNE mašine, kao voditelj – bar Milomir Marić.

Znam da je i ovo previše i da premašuje prostor predviđen za hvalospev individui koja se trudi da bude obična, a ipak je u pitanju čovek kojeg politika i društvo koji ga okružuju kvare do neupotrebljivosti. Zato on leluja i ostavlja ovaj BELEG, pa šta košta da košta…

Haug! – rekao je Vinetu, poglavica Apača i otišao u legendu.

 

Foto TL

Napomenina napomena jednog Lelujka…

 

Nema kraja razgovoru sa Čika Pecom. Kada smo, ipak, najzad stavili tačku na ovaj naš intervju, odnosno biografijetinu, kako je Čika Peca naziva, narednih devet meseci sređivali smo tekst koji ste upravo pročitali, kako bismo popunili propuste koje smo napravili. Čika Peca je bio beskrajno strpljiv i predusretljiv u tom poslu. Zahvaljujući njegovom predanom radu, intervju je, bez preterivanja, bogatiji za najmanje deset, da ne kažem, petnaest strana. Ali, nismo samo to učinili. Po Čika Pecinoj molbi, leta 2019. bacila sam buket cveća u makarsko more, kao vid „poslednjeg“ pozdrava svim „njegovim“ ferijalcima i pritom glasno prenela njegovu poruku:

 

Foto TL

„U ime svih onih koji su godinama letovali na ovom mestu, u ferijalnom kampu „Goran“, koji je bio smešten u borovoj šumi, u zaleđu ovog prelepog dela makarske obale, neka more još jednom „čuje“ ono što je slušalo godinama svakog jutra tokom letnjih meseci: „Ovde Radiotelevizija „Goran“, na talasnoj dužini od 200 metara od mora i 800 metara ispod Biokova!“ i neka ovaj buket cveća bude pozdrav svim uspomenama desetine hiljada ferijalaca koje polako tonu u zaborav! Zbogom prelepa prošlosti!“

Uz ove reči dobila sam i posebnu, meni izuzetno dragu, zahvanost:

ČP: Tebi hvala, Lelujak, što si odlelujala i cvećem, u moje ime, odala poštu potonulim uspomenama i tako “dopunila“ jednu teško svarljivu biografiju “parčićima“ života, koji bi se bez rečenog i zapisanog, našli na dnu životnog mora.

 

Jun 2016. – mart 2020.

 

 

Ovaj unos je objavljen pod Intervjui. Zabeležite stalnu vezu.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s