Vid Vukasović: Pas u kabinetu

 

Kabinet direktora instituta je bio tako uređen da čovek ni po čemu nije mogao da primeti da se nalazi četrdeset metara pod zemljom. Skoro potpuno odvojen od sveta debelim slojem betona i čelika, pružao se pravi mravinjak laboratorija i radionica. Bio je prostran i udobno namešten, a kroz lažni prozor nasuprot vrata video se divan mediteranski vrt, pun procvetalih oleandera i palmi.

—    Jeste li čuli, — upita dr Lenski svoga posetioca, matematičara Bora, — šta se dogodilo inženjeru Bergu? On tvrdi da je juče video velikov crnog psa u svojoj laboratoriji. Naravno da je to nemoguće! Vi znate da se ceo institug kontroliše tako dobro da ni muva ne bi mogla da proleti nezapaženo. Naša tajna istraživanja super-energetskih polja su od izuzetnog značaja.

—    Šta bi pas tamo tražio?

—    Berg tvrdi da ga je zatekao oslonjenog šapama o ivicu stola na kome su bili neki proračuni u vezi sa njegovim istraživanjima! Iako smatram da se radi o psihičkoj premorenosti, obratio sam se za svaži slučaj i službi bezbednosti.

—    Izvinite, — reče Bor, — ali mislim da tome pridajete suviše pažnje.

Dr Lenski ne stiže da mu odgovori, jer se začu kucanje i u kabinet uđe pukovnik Štor, šef službe bezbednosti. On im se obrati bez pozdrava:

—    Stvari ne stoje najbolje. Pas-fantom je viđen već nekoliko puta. Ljudi iz raznih delova instituta opisali su ga podjednano, a uvek ga zatiču pored važnih uređaja. Pre desetak minuta bio je u laboratoriji 17, pored velikog gravitrona.

On pritisnu dugme viziofona koji je stajao na stolu dr Lenskog i na njegovom ekranu se pojavi laboratorija 17. Ljudi iz službe bezbednosti su pokušavali da nađu tragove psa. Tehničar očevidac reče da je zatvorio vrata prostorije u kojoj je video životinju i odmah pozvao službu bezbednosti. Kada su vrata otvorena, ustanovljeno je da je pas nestao na neobjašnjiv način. Drugih vrata nije bilo.

—    Izgleda da nam ne ostaje ništa drugo nego da i tehničara proglasimo za „psihički premorenog”, — reče Berg kada se veza prekinula.

—    Nije to ni malo smešno, — ozbiljno primeti dr Lenski.

Pukovnik Štor htede da se umeša u razgovor, ali mu se pogled odjednom prikova za nešto iza leđa dvojice naučnika. Tamo je stajao veliki pas sličan crnoj statui, osvetljenoj iznutra zelenom svetlošću, koja je u tankim mlazevima izbijala iz njegovih očnih duplji. Došavši sebi, oficir se maši revolvera.

—    Pukovniče, ne pokušavajte to, — progovori pas, — jer biste učinili svoj poslednji pokret!

Štor ostade nepomičan. Više od same pretnje uplašila ga je činjenica da je „pas” progovorio. Prisustvo ovog bića ledilo je krv u žilama.

—    Da li je to teledirigovani aparat ili nam se neposredno obraća? — upita se Bor koji se prvi snašao.

—    Nalazim se daleko od vas, po vašim zemaljskim merilima, — odgovori „pas”.

—    Koliko nas duto posmatrate?

—    Pomoću ovog uređaja tri dana.

—    Jeste li ranije dolazili u kontakt sa ljudima, — umeša oe doktor Lenski.

—    Da, više puta. Neki su čak pokušavali da o tome govore, ali im niko nije verovao. Takozvani „leteći tanjiri” bili su naši izviđački uređaji. Kasnije smo ih usavršili, pa sada imaju najrazličitije oblike, tako da možemo da iz neposredne blizine posmatramo vaš rad. Ovaj put smo upotrebili psa, jer su nas zanimale neke psihičke reakcije ljudi, a uzgred smo prikupljali podatke o vašim istraživanjima.

—    Kako izgledate? — Bor je želeo da postavi stotine pitanja.

—    Kada jednom stupimo u neposredan kontakt, videćete da među nama nema baš mnogo sličnosti. Ali dosta razgovora! Doktore Lenski, stavite pred mene podatke o radu laboratorija za istraživanje super-energetskih polja!

—    Ne činite to, naređujem vam, — vikao je pukovnik Štor.

Pokušao je da ustane, ali ga je neka nevidljiva sila zadržala prikovanog za stolicu. Doktor Leiski se nekako bezvoljno podiže sa fotelje i bleda lica i staklastnog pogleda pođe ka suprotnom zidu. On dodirnu skriveno dugme i staklo lažnog prozora se pomeri otkrivajući vrata specijalnog sefa.

Stari naučnik izvadi tri metalne kutije i stavi ih pred „psa”, a onda se polako vrati do svog sedišta i sruši se na njega.

Pseće šape se čudno izmeniše. Vrlo vešto je prelistavao stotine tankih providnih listova. Bilo je očigledno da ih on snima velikom brzinom. Kroz nekoliko trenutaka završi pregled i okrete se Boru, smatrajući ga za glavnog sagovornika:

— Moj posao je završen i ja vas napuštam. Doviđenja!

Zeleni plamen u njegovim očima se ugasi, pojaviše se jedva primetni pramenovi dima, pa se onda naglo čitav uređaj uz blesak pretvori u gomilicu pepela.

Doktor Lenski je gledao oko sebe kao čovek koji se probudio posle dugog sna, punog more. Pukovnik je nekome telefonirao uzbuđenim glasom, a Bor se pitao da li ih još uvek posmatraju i nije li „uništenje psa-robota” bilo samo deo eksperimenta za ispitivanje „nekih psihičkih reakcija ljudi”.

 

 

Kekec, str. 11, 14.11.1968.

 

 

 

Ovaj unos je objavljen pod Književnost, Priče, Proza. Zabeležite stalnu vezu.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s