Vid Vukasović, Svetionik vremena

 

Planeta Elonta našla se u velikoj opasnosti. Iz pravca zvezde Ores dopiralo je smrtonosno zračenje koje je pretilo da uništi sve živo.

Naučnici su izgradili veliku stanicu za emitovanje materije. Nadali su se da će na taj način moći da pošalju astronauta brzinom svetlosti na jednu od planeta zvezde Ores i da će on uspeti da otkrije, pa možda i unišiti izvor zračenja.

Bio je to prvi pokušaj osvajanja zvezda, skopčan sa opasnošću da astronaut nestane u prostranstvu, ako energetski mlaz ne bude dovoljno jak da ga materijalizuje na cilju.

Kao dobrovoljac se prijavila Marla, iskusan astronaut i poznati stručnjak za emitovanje materije. Na prvi pogled to niko ne bi rekao za devojku bujne zelene kose i krupnih ljubičastih očiju.

***

Kada se osvestila, Marla je shvatila da se desilo ono najgore, nije uspela da dosegne ni jednu od planeta Oresa. Ručni navigacioni instrument je pokazivao da se nalazi na nevelikom planetoidu sistema Oresa, ali to nije bilo naročito utešno, jer je do cilja preostajalo još „samo” pet milijardi kilotometara. Kao stručnjak, dobro je znala da odavde neće moći da je vrate, jer je povratni energetski snop morao da naiđe na mnogo veću masu od one koju je imao planetoid.

Razmišljajući, krenula je na drugu stranu malog nebeskog tela. Kroz nekoliko dana isprazniće se rezerve hrane i energije, i ova stena će joj postati grobnica.

Iznenada, svetiljka sa njenog šlema osvetli veliki kružni poklopac. Devojka u prvi mah poverava da ima halucinacije, a onda poče grozničavo da istražuje. Najzad! Vrata su je propustila i odmah se za njom zatvorila, a druga su vodila dublje u unutrašnjost onoga što je, bez svake sumnje, bila kosmička stanica neke nepoznate civilizacije.

Ubrzo ih je sve obišla i utvrdila da tu nema nikoga! Nije bilo ni hrane, a ni bilo kakvih znakova koji bi ukazivali na prisustvo živih bića. Možda su ovde povremeno dolazili roboti, a možda je sve davno bilo napušteno.

Pažnju je jedino zasluživala ogromna elipsoidna prostorija u centru stanice. Uređaji su donekle ličili na one koje su na Elanti upotrebljavali za emitovanje materije. Marla leže na dugo ležište u centru, koje je bilo nadkriljeno velikom kristaltnom polukuglom. Ne dvoumeći se mnogo, ona dodirnu polugu za koju je pretpostavljala da stavlja u pokret automatske uređaje za emitovanje astronauta.

***

Ležala je na krevetu u obliku školjke. Na sebi više nije imala astronautsko odelo. Vazduh je prijatno mirisao. Nekoliko ljudi i žena ju je gledalo sa neprikrivenim interesovanjem.

—    Ja sam Aloon, predsednik Saveta planete, — reče čovek u narandžastoj togi. — Raduje me što je baš meni palo u dužnost da vas dočekam. Svima na Elonti je milo što ste se vratili.

—    Na Elonti! — uzniknu zaprepašćena Marla. Osećala je da se dogodilo nešto strašno, nepopravljivo.

—    „Stanica za automatsko emitovanje astronauta“, na kojoj ste se greškom našli je ustvari bila vremeplov… — nastavi, Aloon.

—    Kome je bio namenjen?

—    Špijunu Skuku, sa Areka, jedne od planeta zvezde Ores. Diktator Areka je sa svojim najpoverljivijim ljudima otišao deset hiljada godina u budućnost. Svoju planetu je pretvorio u izvor smrtonosnog zračenja, kojim je hteo da uništi sve živo u sistemu Ores, pa i našeg sunca. Nameravao je da u budućnosti sam vlada, okružen robotima i nekolicinom odanih čankoliza. Špijun Skuk je ostao da vidi da li je plan uspeo, pa da im se onda i sam pridruži. Tada ste mu vi pokvarili račun, jer je vremeplov mogao da pošalje još samo jednu osobu. Kada je vas poslao, prestao je da radi, a automatski je obustavljeno i smrtonosno zračenje. Tako ste i nehotice izvršili svoj zadatak i spasili Elontu.

—    Vekovima su naši naučnici radili na vašem spasavanju i najzad uspeli da vas dubinskom dimenzionalnom sondom vrate iz vremenskog prostornog ugla u kome ste se nalazili. Diktatoru Areku smo priredili doček kakav je zaslužio. Odgovaraće za pokušaj uništenja života na Elonti.

—    Ako je nauka toliko napredovala, — zamoli Marla — pašaljite me u prošlost. Želim da živim u svom vremenu.

—    Nažalost, to još ne možemo. Možda kroz deset, dvadeset godina… Za to vreme, draga Marla, nadam se da ćete zavoleti svet koji postoji zahvaljujući vama.

 

Kekec, str. 10, 9.1.1969.

 

 

Ovaj unos je objavljen pod Književnost, Priče, Proza. Zabeležite stalnu vezu.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s