Vid Vukasović: Igra Skira

Deo prostora-vremena kontinuuma negde-nekad u nekom od multiverzuma ugnutog subkosmosa žive-traju-misle Skiri. Jedine su im želje da udišu-upijaju slatku energiju vremenskih polja i da sanjaju. Skiri ne znaju kada su nastali, niti kada će prestati, ne znaju za pojam razmnožavanja, jer ih je uvek isti broj. Ne znaju za pojam prirode, jer su uvek smatrali da je sve samo deo njihovog sna i da van snova ništa ne postoji, osim kratkotrajne jave, kada Skiri u svom slobodnom letu kroz preseke dimenzija multiverzuma naiđu jedni na druge i onda se probude, da bi ispričali šta su sanjali u proteklom segmentu.

Nemaju prirodnih neprijatelja. Nemaju određeni oblik, niti supstancu. Mogu ih videti i osetiti samo drugi Skiri. Upoređujući čipke svojih energetskih polja-misli, doživljavajući jedni druge na krajnje tanan način, kao muziku-stih-čudan raspored boja – ukoliko se o bojama uopšte može govoriti u svetu jave Skira, i ukoliko je muzika uopšte moguća van uobičajenog prostor-vreme kontinuuma grubljih kosmičkih ravni. Ali muzika je ipak najbliža onome što oni osećaju dok pasu slatke oblačiće energije koju, u grubom prevodu, nazivaju „galaktički nektar“. Nemaju imena, već se prepoznaju po pesmama koje pevaju već sa udaljenosti od nekoliko hiljada parseka.

Pošto su im i prostor i vreme relativni, Skiri mogu da zauzmu prostore čitave galaksije ili da urone u mikro svetove jednog atoma, sve u zavisnosti od raspoloženja i od toga gde su sočnije latice sanjanja. U potrazi za mlekom svoje duše, u stanju su da prodru u sebe same, rasprostirući se po čitavoj krivulji terminalnog ciklusa uvira-izvira mutliverzuma, pri čemu za njih nije nikakva tajna igra nekih nižih bića, koja u pojedinim svetovima nazivaju bogovima, a u drugim astronautima, koja u nastojanju da shvate svoju realnost beže od odgovora, preskačući s čestice na česticu u najrazličitijim mehaničkim, poluenergetskim, čistim energetskim i drugim kontejnerima, koji su toliko primitivni, sa stanovišta Skira, da ne vole da ih vide, ne trpe ih čak ni u svojim najjednostavnijim snovima, a prosto ih ignorišu na javi.

Ono što nazivaju javom je uranjanje u svesvest svog unutrašnjeg univerzuma. U njemu ostaju, gosteći se na bogatim pasištima duha, sve dok se ne zasite. Pri tom, nisu pasivni posmatrači, već grade kule svojih svetova, onako kako ih vuče muzika trenutnog hira-igre, u tome su čas puni dečjeg ushićenja, čas sredovečno proračunati i određeni, čas starački kolebljivi i spori.

 

 

 

Ovaj unos je objavljen pod Književnost, Priče, Proza. Zabeležite stalnu vezu.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s