Vid Vukasović: Direktor

Bilo je to jutro koje je obećavalo običan dan, dan kao i svaki drugi. Džonov budilnik zazvonio je u 6h. Promeškoljio se u krevetu, nastojeći da produži san što je moguće duže. Sinoć je, po običaju, legao nešto kasnije i sada mu se nije ustajalo. Ipak, čekao ga je posao. Da bi stigao u kancelariju, na posao koji je počinjao u 9h, trebalo je da uhvati autobus najkasnije u 8.10, na uglu Pine i Simpsons ulice. Sledilo je čitanje novina, guranje sa drugim pospanim i mrzovoljnim ljudima, koji su išli na svoja radna mesta, a zatim sasvim uobičajen dan u kancelariji.

Upalio je tranzistor. Čula se neka pesma koju do tada nikad nisu emitovali, ili je bar on nije zapazio. „Zelene trave“. Hm, pomisli, opet neki novi hit.

Voleo je da sluša muziku, i to je činio kad god je mogao. Srećom, u kancelariji je sedeo sam, pa je mogao do mile volje da sluša radio. Obrijao se, progutao šoljicu nes kafe i jedan komad pite od jabuka i krenuo napolje.

Dan je bio vrlo prijatan. Seti se da su juče predvideli kišno vreme, isto onakvo kakvo je bilo već desetak dana. Osvanuo je, međutim, pravi prolećni dan.

Baš fino, pomisli. Nekad je dobro kad se meteorolozi prevare. Pogled mu pade na novine. „Danas opet lep dan… Nastavlja se pravo prolećno vreme, koje traje gotovo već mesec dana.“ Ili sam ja lud, ili se oni šegače, ljutio se u sebi. I budala zna da već deset dana ne prestaje kiša. Ipak osećao se dosta neobično sa kišobranom u ruci i kišnim mantilom, koje je poneo za svaki slučaj, pouzdajući se u jućerašnju prognozu. Svi drugi na sebi su imali košulje sa kratkim rukavima i lake kapute.

Upravo je završavao sa čitanjem. Dosta stvari ga je naljutilo. Ovi u „Daily Sun“-u kao da su poludeli. Tvrdili su da se i dalje nastavlja da porastom vrednosti novca, spominjali su nekakav rat u Autraliji, tvrdili su da je guverner Džonson, a svako zna da je guverner Dženis. Fudbalski tim za koji je Džon navijao „Crni zmajevi“ izgubio je juče još jednu utakmicu, iako je Džon znao da su je dobili, jer je gledao prenos na televiziji. Ukratko, bila je to prava zbrka. Datum je bio isti, nema sumnje. Ulice su bile iste, iako Džon nije bio siguran da se juče na uglu ispred kancelarije nalazila nova zgrada od petnaestak spratova – nije li to bila poluzavršena građevina za koju je bilo predviđeno da kroz godinu dana postane zgrada sa petnaest spratova. Hm, možda nisam obraćao pažnju, pomisli.

Popeo se liftom i krenuo ka svojoj kancelariji. Prolazio je pored direktorovog kabineta, strahujući da će ga ovaj videti da dolazi desetak minuta kasnije. U to ga srete direktorova sekretarica i reče:

– Dobro jutro, gospodine direktore.

Pogledao ju je i shvatio da se ne šali. Otvorio je vrata kabineta i zakoračio unutra. Nije ih još ni zatvorio, kad se ulazna vrata otvoriše i ulete Lin Filips, direktor. Bio je zadihan i žurio je ka Džonovoj kancelariji.

– Dobro jutro, gospodine direktore – reče zadihano – Izvinite, opet kasnim. Znate, saobraćaj.

– Ništa, ništa Lin – reče Džon – svakome to može da se desi.

Posmatrao ga je kako žuri ka njegovoj dojučerašnjoj kancelariji. Okrenuo se i ušao u prostoriju koja je u ovom svetu bila njegov kabinet.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Ovaj unos je objavljen pod Književnost, Priče, Proza. Zabeležite stalnu vezu.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s