Vid Vukasović: Šta je zbunilo Skira?

 

Džinovska elipsoidna letelica od najmanje pedeset metara u prečniku, lebdela je iznad vozila, kao da ga ispituje. Bila je noć, put sasvim pust. Alek Štern se nije osećao prijatno, mada je  godinama priželjkivao da se sopstvenim očima uveri u postojanje takozvanih „neidentifikovanih letećih objekata“, pa je čak održao o njima i nekoliko predavanja na univerzitetu, gde je predavao astrofiziku. Pogledao je kroz prozor i na svoj užas utvrdio da ga „leteći tanjir“, verovatno zahvaljujući nekoj vrsti antigravicionog polja, usisava zajedno sa automobilom.

Pod okrugle prostorije u kojoj se našao bio je elastičan i čudno topao. Vibrirao je, zračeći crvenkastom svetlošću, a najviše od svega je čudilo odsustvo bilo kakvih mašina, uređaja ili instrumenata. Pošto je od trenutka kada se našao u neobičnoj letelici, prošlo više od pola časa, a da se niko nije pojavio, mladog profesora počeše da pritiskaju neizvesnost i strah.

– Gde li sam sada? – pitao se naglas, hodajući oko automobila. Kao da želi da mu odgovori, čitav pod iznenada nestade, i on kriknu, očekujući pad. Do  toga nije došlo, jer je pod u stvari postao potpuno providan, a ono što je ugledao, zaustavilo mu je dah. Zemljina kugla raskošno osvetljena sunčevom svetlošću, lebdela je bar hiljadu kilometara daleko, i bilo je pravo čudo kako je „leteći tanjir“ dospeo u orbitu, a da Alek ne oseti nikakvo ubrzanje.

– Hoću da govorim sa nekim! Pod je opet postao kao pre, ali je sada zračio ljubičastom svetlošću. Raznobojni krugovi pojavljivali su se i nestajali, praćeni ritmičkim zvucima.

– Govoriš sa jednim od nas. Kao u magnovenju, Alek prepoznade svoj glas! Verovatno su upotrebljavali elektronskog prevodioca, koji je koristio modulaciju njegovog glasa.

– Zašto se ne pojaviš? Hoću da te vidim!

– Ti si u meni. Letiš u jednom od Skira sa planete Trong. Pod mojom si kontrolom i činićeš ono što ti naredim. Postaćeš poslušni sluga naše velike civilizacije i pomoći ćeš nam da kolonizujemo i tvoj sunčani sistem. Kad to bude gotovo, nagradićemo te. Postaćeš i ti Skir. Dobićeš novo telo i postaćeš savršeno biće-mašina i vladaćeš ćeš Zemljom u ime planete Trong.

– Šta treba da učinim – pitao je profesor, nastojeći da dobije na vremenu. Znači posade ovde nije ni bilo! Skiri su toliko evoluirali da su mogli da žive i da se kreću u među zvezdanom prostranstvu. Možda su zaista nameravali da ga kasnije iskoriste za svoje planove o osvajanju Zemlje, a možda će ga, kada ga ispitaju i doznaju šta hoće, izbaciti u kosmičku prazninu, kao što se baca isceđen limun. Pogled mu pade na automobil, koji se nalazio na nekoliko metara od njega, i on se sledi od užasa, kada vide stotine pipaka sličnih zmijama, kako izrastaju iz poda i obavijaju se oko vozila. Da li je monstruozno svemirsko biće počelo da ga proždire ili ga je samo ispitivalo?

– Vratićeš se na Zemlju i radićeš za nas. Dobijaćeš         naređenja na ugovoreni način. Raduje me da si pristao.

– Ali, ja nisam rekao da pristajem. Naprotiv, odbijam da budem špijun! – odgovori suvo profesor. Kada se radilo o izdaji Zemlje, izbora nije bilo.

– Onda ću te naterati silom. Hopnotisaću te i postaćeš obično oruđe u mojim rukama. Tvoja volja će uskoro biti izbrisana, a u mozak ću ti ugraditi uređaj za kontrolu.

U polumraku Alek oseti da pod postaje ljigav i da se miče. Obuhvatile su ga stotine pipaka, a ritmički zvuci prelazili su u neprijatno zujanje. Osetivši jaku vrtoglavicu, on shvati da je Skir počeo da hipnotisanjem, ali i pored neizrecivog straha, ne izgubi prisustvo duha, jer mu je to bilo jedino oružje koje je imao. Ipak, lagano je tonuo u san i bio je već na samoj njegovoj ivici, kada mu pade na pamet spasonosna misao.

– Hoću da dodirnem ruke zlatnih rogova sunca… – započe on. Začuđen, Skir bezuspešno pokuša da analizira ovu nelogičnu rečenicu, dok je čovek, ozarena lica, govorio stihove:

 

_ … da zagrlim mesec

Snove da snivam sa papratima,

da šetam plavim osmesima maja…

 

Jedino objašnjenje je da je Zemljanin od straha poludeo. Neverovatno kako su ta bića sa Zemlje slaba i nestabilna! Razmišljajući tako, Skir se vrati do mesta gde je našao čoveka i njegovo primitivno vozilo, pa ih izbaci u žbunje sa nekoliko metara visine. Poleteo je punom brzinom ka Marsu, da pokuša da tamo nađe nekog reprezentativnijeg predstavnika Sunčevog sistema.

Alek punim plućima udahnu vazduh i pogleda u nebo, na kojem se, osim zvezda, više ništa nije videlo. Kao da se probudio iz noćne more. Čuli su se zrikavci, žuborio je obližnji potok, a on se pitao da li će mu iko poverovati ako ispriča šta je doživeo. Da li će mu iko poverovati da je planetu Zemlju spasla poezija?

 

Ovaj unos je objavljen pod Književnost, Priče, Proza. Zabeležite stalnu vezu.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s