Čika Peca: LELUJAK

Sunce se smešilo sa plavog neba, drveće je svojim granjem i lišćem pravilo hlad onima koji nisu hteli da odmah pocrne, ptice su veselo čavrljale pozivajući jedna drugu da otpočnu takmičenje u cvrkutanju, trava se umivala rosom posle prospavane noći, dva zeca su se takmičila u skakanju u dalj, porodica vetrova se dogovarala šta će da rade mama i tata i da li će tog dana mali vetrić da se igra u blizini kuće, ili da uči da pirka u obližnjoj šumi.

„Lahore“ – rekla je mama Oluja, trkni do prve brezove šume, poigraj se malo sa lišćem, poseti senice i zebe u njihovim gnezdima, proveri da li je ševa već prhnula iz gnezda… Ali pazi, ne zalazi u šumski gustiš, da se ne zapetljaš ili zagubiš u žbunju i ne pravi se važan da si brži od oblaka… Ponesi mobilni za svaki slučaj…!“

Lahor nije čekao da mu se dva puta kaže. Potrčao je poljem, malo se sapleo o jednu divlju ružu koja ga je slučajno bocnula, ali je on nastavio dalje, sve dok nije stigao do brezove šumice, koja se tek budila posle noćnog sna.

„Oh, kako je ovde lepo“ – uzviknuo je glasno. „Dobro jutro, breze princeze! Ja sam Lahor, vetrić koji je došao da se poigra sa vama, da se zajedno ljuljamo, pevušimo, igramo žmurke…“

Breze, šumske princeze, u horu su pozdravile svog novog prijatelja, a onda je započela neobična igra vetrića u kojoj su one igrale kao prave pravcate balerine, povijajući se, kako je on, čas slabije, čas malo jače, duvao, okrećući se čas na jednu, čas na drugu stranu…

Kada su se umorili i kada je Lahor prestao da ćarlija, sa grane jedne od breza čuo se tanani glasić:

„Prinče Lahore, prinče Lahore, da li možeš da mi ispuniš želju?“

Vetrić se osvrnuo levo, desno, pogledao je brezu iznad sebe i video kako jedan list breze leluja, iako on nije duvao.

„Šta želiš? – upitao je glasno, trudeći se da počne opet da duva.

„Povedi me sa sobom! Htela bih da obiđem svet, da letim uz tvoju pomoć, da budem balerina koja će da uživa u igri, muzici, suncu…!“

Lahor je prvo bio zbunjen, a onda se podsetio da je i on želeo to isto, da sam krene i upozna sve ono što su znali njegovi roditelji. Kao svaki dobro vaspitani dečak, upitao je mamu Brezu, da li ona ima nešto protiv? Mama je u prvo vreme htela da izgrdi svoju mezimicu, a onda se setila kakve je sve opasnosti čekaju na grani, da će tu i da ostari, i da požuti i da jednog dana otpadne… Stegla je srce i rekla vetriću:

„Lahore, pokaži joj svet koji ona tako želi da vidi. Ko zna gde će sve stići i šta će videti? A Tebe molim, da uvek kad nam dođeš u posetu, kažeš gde je moj listić odlelujao i kako se snašla u velikom svetu!“

Lahor je dao obećanje, onda je dunuo malo jače, brezin listić se zalelujao, skočio sa grane i poleteo sa vetrićem… Sve breze u šumi su tužno zašumorile znajući da ljubimicu svoje sestre Breze više neće videti…

 

 

Objavljeno uz dozvolu autora.

 

 

Ovaj unos je objavljen pod Bajke, Književnost, Proza. Zabeležite stalnu vezu.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s