БУГАРСКА БАЈКА: НЕРОЂЕНА ДЕВОЈКА

Саградио царски син чесму наспрам своје палате. Из чесме су текли мед и млеко. На њу су почеле да долазе девојке из целог царства. Царски син их је посматрао из палате. Желео је да изабере најлепшу девојку и ожени је.

Једном је на чесму дошла погрбљена старица. Напунивши своје крчаге почела је да сипа мед и млеко у љуске од јајета. Царски син баци камен и сломи љуске. Бака га погледа и рече му:

— Нек ти Бог да, сине, нерођену девојку да ожениш!

— Где  бих  је нашао, бако? — упита царски син.

— Не знам — одговори бака и оде.

Прође много времена, а царски син се није оженио. Ниједна му се од девојака које су долазиле на чесму није допала. Једног дана рече својој мајци:

— Знам, мајко, да морам да се оженим нерођеном девојком, као што ми рече старица. Али где да нађем такву девојку?

— Питај Сунце, сине! — одговори му мајка. — Оно греје са висине и боље види. Оно зна где да нађеш нерођену девојку.

Царски син крену у потрагу за сунцем. Ишао је, ишао, прошао много поља, много река и планина, али сунчеву палату нигде не виде. Попе се на високу планину. Тамо срете старог пастира и  рече му:

– Добар дан, деда. Да ли знаш где живи сунце?

– Зашто, сине?

– Да га питам где да нађем нерођену девојку, да је оженим.

Старац показа руком на запад и рече:

– Видиш ли оне три планине што стоје једна иза друге? Када прођеш све три, наићи ћеш на велику златну капију и иза ње бескрајни врт. Ту живи сунце. Чекај мрак у планини и чим засија у врту, покуцај на капију.

Царски син настави пут. Ишао је, ишао, прошао прву планину, прошао другу и кад прође трећу, спази диван врт, ограђен белим каменом, а код ограде – Златна капија. Ускоро свуда паде мрак, а у башти бљеснуше прозори Сунчеве палате.

Царски син покуца на врата.

Сунчева мајка изађе испред куће и упита га:

— Шта  тражиш, момче?

— Дошао сам да ми Сунце каже где да нађем нерођену девојку, да је оженим.

Сунчева мајка одговори:

— Сунце је сада уморно и љуто. Али ја ћу ти рећи како ћеш наћи све што си кренуо да тражиш.

Сунчева мајка убра три јабуке и рече:

— Узми, момче, ове јабуке. Кад дођеш до воде, исеци једну јабуку. Из ње ће да изађе лепа девојка. Чим ти каже: „Дај ми, момче, водице“, ти јој дај воду и она ће остати са тобом.

Царски син узе јабуке и оде. Ишао је, ишао – воду није нашао, а ожедне. Исече једну јабуку да накваси уста. Из јабуке изађе лепа девојка и рече:

— Дај ми, момче, водице!

— Немам —  рече царски син.

Девојка нестаде. Царски син настави свој пут. Ожедне поново. Исече и другу јабуку. Из ње изађе још лепша девојка и рече:

— Дај ми, момче, водице!

— Немам – одговори царски син.

И ова девојка нестаде.

Царски син настави даље. Ишао је, ишао — стигао до једног бунара. Исекао и трећу јабуку. Из ње изађе чудесна лепотица, сијајући сва, као сунце и рече:

— Дај ми, момче, водице!

Царски син јој даде воде, и она оста уз њега.

— Да ли желиш да се удаш за мене? — питао ју је.

— Желим — одговори девојка.

— Да ли знаш где ћу те одвести?

— Не знам.

— У царски двор. Причекај мало на овој врби. Доћи ћу по тебе царским кочијама. Довешћу свираче и сватове, као што је обичај.

Царски син попе девојку на врбу поред бунара и оде.

Убрзо после тога, дође код бунара Циганка. Она примети девојку и упита је:

— Кога чекаш, девојко?

— Царског сина — одговори девојка. — Доћи ће по мене са свирачима и сватовима.

—Заиста? Е онда ћу сипати воду и отићи одавде. Нисам ти ја за царске сватове. Ох, како се тешко извлачи вода из овог бунара! Не могу да извучем ведро!

— Вуци, вуци — извући ћеш је! — рече лепотица.

— Не могу, сестрице.

— Чекај да сиђем доле да ти помогнем.

Девојка се спусти, извуче воду. Циганка напуни свој крчаг и рече:

— Знаш шта, сестрице? Обуци моју одећу, а ја ћу да обучем твоју. Па ћемо се огледати у бунару, да видимо која је лепша: ти или ја.

Заменише одећу. Кад су се огледале у бунару, Циганка гурну нерођену девојку у бунар и попе се на врбу.

Дођоше сватови. Царски син погледа горе на врбу. Не могаше да препозна девојку.

— Зашто си тако поцрнела, девојко? — упита је он.

— Од сунца — одговори Циганка.

Обукоше млади венчаницу. Одведоше је у царски двор. Направише свадбу.

Било је како било, царски син оде једном на бунар, где је први пут видео нерођену девојку, да напоји коња. Али се коњ узнемири. Не хтеде да приђе води.

Царски син нареди да се бунар испразни. Хтеде да види због чега се његов коњ плаши.

Кад су испразнили бунар, пронађоше у њему златну рибицу.

Испекли су рибу, од које и царски син поједе мало. Кад су бацили кости, једна кост паде у башту под прозоре царског сина. Из ове кости порасте висока топола. Досезала је све до прозора. Чим се принцеза појави на прозору, топола је удара танким гранама. А када се појави царски син, топола га  милује.

Циганка заповеди да се одсече топола. Док су је секли, дође једна старица, покупи гранчице и однесе их својој кући. Једна гранчица јој се свиде. Стави је на полицу.

Кад год би старица изашла из куће, гранчица би  се претворила у девојку. Девојка би мела и чистила кућу, а после се, опет, претварала у гранчицу. На повратку, видевши кућу сређену, старица се питала: „Ко ми то спрема кућу?“.

Често је говорила:

— Хајде ти, што ми спремаш кућу, покажи се! Ако си ти момче, буди ми син! Ако си девојка, па кћер да ми будеш!

Девојка је све чула, али је ћутала. Једног јутра бака се сакрила иза врата. Девојка је тек сишла са полице, а бака радосно узвикну:

– Остани, драга, ћерка да ми будеш!

И тако су старица и девојка живеле као мајка и ћерка.

Једном се принцези покида огрлица. Сазвала је све девојке у краљевству, али ниједна од њих није умела да наниже бисерну огрлицу.

Дође ред на старичину ћерку. Она седе на царски кревет. Окупише се око ње цар и сви дворјани. Прелепа старичина кћи би још лепша кад уђе у царски дворац. Сви беху очарани њеном лепотом. Нису могли да скину поглед са ње.

 Почела је да ниже бисере. Док их је низала, причала је: „Једном давно живео један царски син. Саградио је чудну чесму, из које су текли мед и млеко…“

И тако је девојка испричала све што је преживела. Када је испричала како ју је Циганка гурнула у бунар, царски син поскочи. Загрли старичину кћер и рече:

— Јасно ми је, све ми је јасно! Ти ћеш бити моја жена!

Оженио је прелепу девојку, Циганку је изгнао преко девет села у десето.

Елена Вељковић и Олга Ердељан Станић изабрале су и превеле причу.

Превод: Елена Вељковић

Лектура: Олга Ердељан Станић

Ovaj unos je objavljen pod Bajke, Književnost, Proza. Zabeležite stalnu vezu.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s