Đorđe Balašević: IN MEMORIAM

Znamo li kad i kako nastupa kraj detinjstva?

Da li nastaje sa prvim poljupcem, prvim samostalnim odlaskom u bioskop ili na letovanje, gubitkom nevinosti, slomljenim srcem? Da li nastaje kada izgubite prisnog prijatelja, kad vas očeše nečija smrt, kad doživite bombardovanje ili raspad zemlje u kojoj ste rođeni, ili je to trenutak kada ostanete bez roditelja?

Da li kraj detinjstva nastaje kad vam se razruše svi snovi ili kada shvatite da je većina ljudi zla i prevrtljiva, ili nastaje onog trenutka kada izgubite osobu dragu vašem srcu kao da vam je rod najrođeniji, kad izgubite nekog ko je bio kao član vaše porodice, a da ga niste, nikada zaista, upoznali u životu, iako ste bili na milion njegovih koncerata?

Kako reći zbogom i hvala nekome ko je toliko rana zacelio u vašem životu? Kako reći „čuvaj nas i voli nas i dalje“, nekome ko je to tako lako, jednostavno i toplo činio celog svog života? Kako preneti poruku ljubavi i zahvalnosti nekome ko više nije tu? Kako se odužiti veličini kakav je bio Đorđe Balašević? Iako većinu svog života baratam sa rečima, ne tako dobro i vešto kao naš Balaš, shvatam da mi i ovog puta one prave, velike i lepe izmiču.

Ne znam da prenesem tugu i prazninu koju je za sobom ostavio. Ne znam da oslikam tu bol koju sam ceo dan plakala i nisam isplakala kada sam čula da je On otišao. Zar je moguće? Ne Balaš. Ne On, nikada. Pa opet… Njegovog šeretskog osmeha danas više nema. I nikada više, iako sam to planirala milion puta do sada, neću prestajati ceo koncert u Sava Centru na nogama. („Četiri sata srce na dlanu. Može li se to platiti ulaznicom?“, što bi rekla haiđinka, Ljubica Hegediš.) Uz tonu suza radosnica, uz sate i sate grlenog smeha, uz dlanove koji bride od tapšanja i ruke koje me bole od skandiranja i stopala koja me svrbe i vuku na ples…

Nikada više neću biti deo tog jedinstva koje sam osećala na njegovim koncertima. Nikada više neću pevati četiri sata bez prestanka uz sve njegove pesme, koje gle čuda, nekako znam i osećam i volim, jer diraju svuda, zadiru u najsitniju poru mog bića, jer Balaš je tako dobro znao i poznavao sve nas, sebe, ovaj narod, toliko nas je neizmerno voleo i nosio kroz detinjstvo, kroz život, kroz sve naše uspone i padove, kroz sve naše boli i radosti, da je malo, tako pretužno malo, reći mu samo „Hvala“.

Ne smem da puštam tvoje pesme, jer ću slomiti sebi srce, znaš li? Dovoljno si ga slomio svojim odlaskom, dokusuriću se ukoliko pustim i jednu tvoju pesmu ponovo… A, opet, moram, znam da moram, jer potreban si mi i dalje, opet mi je potrebno da učiniš da zacelim, a ko to bolje radi od tebe, moj Balašu?

Bio si nam svima prijatelj, večiti znanac. Mnogi su se brakovi sklopili, mnoge ljubavi rodile zahvaljujući tvojim pesmama, tvojim koncertima. Tolika si srca zacelio, tolike si rane ublažio, osmehe na lica vratio – reci, kako da ti se odužimo? Oni koji nisu imali reči, citirali su te, oni koji nisu znali kako da se izraze, prepisivali su te, oni koji su voleli, pevali su tvoje pesme…

A danas? Šta danas? U svakom domu tišina. Kao da nam je rod otišao. Kao da, kako kaže moja koleginica po peru, Katarina Prokić, „ode naša mladost“, eto tako se svi osećamo.

Mislili smo, računali smo da ćeš duže biti deo naših života. Ali, što bi pisac Zoran Stefanović rekao: „Ludačko vreme se ubrzava, jede pre vremena.“

„Čovek za nezaborav“, tako te zove Ljubica Hegediš: „Sa njim je otišlo jedno drugačije vreme, čestiti, bogatiji odnosi. Balaš je bio simbol te iskrene bliskosti, prave intime i ljubavi…“

„Balašević je“, kako bi rekao Zoran Stefanovič, „bio dokaz da umetnik može da napravi epohu.“

Nikad neću zaboraviti kako je Sava neobično mirovala, a priroda delovala nekako svečano, dok je moja tadašnja najbolja drugarica, a današnja kuma, članica hora, prvi put pevala tvoje pesme, a onda me naterala da joj se pridružim svojim kreštavim glasom (neki bi ga nazvali altom, ali, svejedno, kreštav je to, neškolovan, alt), te smo (kako sam samo fina prema sebi, pa govorim ovde u množini, Kumo, izvini), rasterale sve ptice…

Neću zaboraviti ni svečanost trenutka kada sam se prvi put obrela pred tvojim domom… Osećala sam se ushićeno, kao što se sigurno osećaju svi poklonici Grejslenda… Nikad nisam prešla tvoj prag, ali činjenica da sam mogla da prođem blizu tvoje kuće, bila je više nego dovoljna…

O vratolomijama koje smo izvodile moja kuma i ja kako bismo nabavile još dve karte za tvoj koncert – o tome da i ne govorim… Sedele smo na pomoćnim sedištima, na podu, prestajale smo – pređuskale, tačniji bi izraz bio – ceo koncert u gustim redovima sa strane, ulazile preko veze (smem li to da priznam?), sve samo da budemo na još jednom koncertu, iako je to bio peti, sedmi, deseti po redu… Koga je bilo briga? Ko je brojao? Jedino je bilo bitno da budemo deo mase, deo atmosfere, to što smo se osećale živom i važnom, jer TI si pevao za NAS…

Kako ćeš nam samo nedostajati…

Upalih ti sveću i paliću je vazda, al’ se nisam oprostila od Tebe. Nikad neću. Ne želim. To je možda jedini način da ti kažem hvala, tako što te neću zaboraviti, što ću te uvek nositi uz sebe, znaš dobro gde, tu, levo, odmah do srca, baš gde ti je mesto.

Čuvaj nam nebeske njive, Đole, da nam, kad na njih dođemo, još jednom održiš koncert za pamćenje…

Tamara Lujak

Ovaj unos je objavljen pod Vesti. Zabeležite stalnu vezu.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s