Tamara Lujak, Basna, najstariji oblik humora i satire

ca.1120 B.C. — Egyptian Painting of Cat Guarding Geese — Image by © Werner Forman/CORBIS

Od praiskona stvarana je, menjana i usavršavana usmena, odnosno pismena, književnost. Prvi je čovek oko vatre, a verovatno još i ranije, sedeo i pripovedao lovačke priče, koje su se vremenom granale i pretvarale u mitove i legende, začinjene maštom, demonskim bićima, duhovima  i bogovima. U tom procesu neobuzdanog kreativnog stvaranja mesta je bilo za sve: i podzemni svet i zmajeve i čudovišta, kišu i oblake, smeh i tugu, ali i ironiju i satiru. Prirodno, nisu ove stvari, naročito mislim na poslednje, odmah ponele i ova imena, ali svakako da ih je bilo – njihove ostatke pronalazimo u najstarijim pisanim delima i dan danas (Ezopove basne, „Pančatantra“).

Poznato nam je, naravno, da je praistorijski čovek slikao, urezivao i klesao crteže i slike u stene i pećine u kojima je živeo. Do sada je slabo razmatrano pitanje da li su ti crteži bili i satiričnog karaktera. Postoje, međutim, autori koji su se njime ipak bavili. U pećini Lasko u južnoj Francuskoj, pronađen je crtež ljudske figure i bizona, koji se tumači kao scena lova: smatra se da linija pored čoveka predstavlja koplje koje je ispustio, a da kružne linije koje polaze od bizonovog trbuha predstavljaju njegova creva. Bizonova glava okrenuta je od lovca i, kako je jedan od autora, Turman, komentariše: „ima ironičan osmeh. Da li je to možda prikazana njegova oholost?“ Ako je u pravu, onda možda pred sobom imamo primer vizuelne satire od pre 16.000 do 18.000 godina – ili njegovo objašnjenje možda ipak spada u preterano tumačenje praistorijske umetnosti.[1]

Kada se govori o književnosti, smatra se da je nastala onog trenutka kada je čovek napravio prvi pisani dokument. Ljudi su, u zavisnosti od doba u kojem su živeli i materijala kojim su raspolagali, pisali najrazličitijim alatkama na najrazličitijim podlogama: počevši od ugljena i krede, preko zašiljenog drvceta, četkice, guščijeg pera i klina, do olovke i tastature; odnosno, počevši od stena i pećina, glinenih tablica, zidova grobnica, preko papirusa, unutrašnjeg dela kore drveta, kože, voska i metalnih tablica do tkanine, svile, papira i kompjutera.

Basne su, baš kao i starije im sestre, bajke, najveći svetski putnici, što potvrđuju prebogate arhetipske slike kojima obiluju, od kojih su pojedine samonikle u određenoj kulturi, a druge su im pridružene s najvećih daljina zemaljskog šara. Da su dodiri između praistorijskih kultura zaista bili mogući, dokazao je, pored naučnika, istoričara (književnosti), psihologa i filozofa, koji su proučavali, analizirali i tumačili slojeve unutar slojeva bajki, mitova i basni (Bruno Betelhajm, Miloš N. Đurić, Marija Lujza fon Franc, Karen Armstrong, Vojislav Đurić, Nemanja Radulović itd.), i Tor Hejerdal, norveški etnograf, pustolov, pomorski biolog i antropolog. On je 1947. godine, kako bi dokazao svoju teoriju o mogućoj plovidbi (inspirisanu legendom Inka o bogu sunca, Kon Tikiju, koji je imao svetlu put), a time i kontaktu između udaljenih kontinenata, odnosno kultura, napravio čuveni drveni splav „Kon Tiki“, kojim je od Južne Amerike doplovio do Polinezije – i time svoju teoriju dokazao. Plovidbom brodom „Ra 2“ uspeo je da dokaže dodire koje su Egipćani imali sa američkim kontinentom.[2]

Ne treba posebno naglašavati razliku između basne i bajke: prva ne funkcioniše dobro sa ljudima, druga ne može bez njih. Basne verno prenose slike sredine u kojoj su nastale. One su najbolje i, možda, najslobodnije čovekovo oružje protiv nepravde, ugnjetavanja, neistine, pohlepe i licemerja. U basni mali se čovek uvek bori protiv velikog, siromašan protiv bogatog, dobar protiv zlog, mudar protiv glupog i, u najvećem broju slučajeva, pobeđuje. Ljudski karakteri predstavljeni su kroz životinje: lisica je prepredena, zec je plašljiv, sova je sudija, meda je priglup, lav je tiranin itd.

Budući da su životna iskustva mnogih autora ispričana na jednostavan i lako razumljiv način, bila su pogodno sredstvo za vaspitavanje mlađih naraštaja – a to su ostale i do dana današnjeg. Mnogi su se pisci, sa manje ili više uspeha, oprobali na ovom polju. Neki su ostali anonimni, poput pisca „Pančatantre“, neki su stekli svetsku slavu, poput Ezopa, Fedra, Babrijea, Da Vinčija, La Fontena, Geja, Krilova, Lesinga itd. Pisane u kratkoj i ultra kratkoj formi, u stihu (Iler Belok, Demjan Bedni, Voja Carić, Matej Bor) i u prozi (Vladimir Bulatović Vib, Dragotin Kete, Šel Silverstin), basne su iznosile, a iznose i dan danas, životne mudrosti, filozofska i moralna shvatanja i stavove, začinjene humorom i, pre svega, satirom. Pouke skrivene u samom delu i, češće, iznesene na njegovom samom kraju ili početku, u vidu saveta, upozorenja ili obećanja, služile su da usmere, obrazuju, vaspitaju, pouče.

Ezop (620-564. g.p.n.e.), najpoznatiji je, starogrčki, basnopisac na svetu. Njegove su basne prožete humorom i alegorijama o međuljudskim odnosima i karakterima. Pretpostavlja se da svoje basne nije zapisivao, već ih je pričao. Glavni su mu junaci većinom životinje, ali i biljke, priroda i predmeti (čavka, ovca, zmija, divlja svinja, lastavica, gušter; reke i more, jabuka i kupina, lonci; odnosno bogovi, lovac, junak, kovač), a nakon svake basne sledi kratka, jednostavna pouka koja otkriva njenu pravu istinu i smisao.[3]

Na narodnu i umetničku književnost Evrope i Azije, pored Ezopovih basni, najveći uticaj izvršile su pripovetke, bajke i basne staroindijskog porekla, nastale u narodu i pisane na raznim dijalektima. „Pančanantra“ ili Petoknjižje (Pet knjiga o osnovnim postavkama nauke o životu), zbirka basni u stihu (odnosno prozi, u zavisnosti od prevoda), smatra se jednim od najuspelijih obrazaca novelističke literature u svetu. Za originalni tekst pisan na sanskritu naučnici tvrde da je nastao krajem 3. v.p.n.e, odnosno u periodu od 200. g.p.n.e do 300. g.n.e. Po jednim izvorima autor zbirke je Pilpaj, upravnik Indostana i savetnik indijskog kralja Dabšklina. Po drugom izvoru „Pančatantru“ je napisao Višnušarman indijski učenjak, dok se nastajanje dela smešta u prilično širok period od 1200 g.p.n.e. do 300 g.n.e. Knjiga je bila zamišljena kao priručnik za vladare, u kojem bi u vidu popularnih priča bila izložena osnova životne mudrosti. Pre završetka srednjeg veka mnogi motivi iz ove zbirke ušli su u evropsku folklornu tradiciju. Njeni tragovi mogu se naći u kolekciji braće Grim, kod Čosera, Bokača, La Fontena, Andersena i u pričama istočnog hrišćanstva.[4]

Kvint Enije (239-169. g.p.n.e.), iz Rudija u Kalabriji, pisao je tragedije, komedije, satire, epigrame i prozu, ali je najpoznatiji kao epičar. Odbacio je stari saturnski stih i uveo grčki heksametar, koji će se otada učvrstiti u mnogim pesničkim formama rimske književnosti. Enije je u rimsku književnost uveo satiru, koja još nema satirično obeležje, već je to zbirka pesama različitog sadržaja u različitim metrima.[5]

Babrije (2. v.p.n.e.), grčki basnopisac, pohelenjeni Rimljanin iz Sirije. Basne je uzimao od starijih istoričara i pesnika, i iz zbornika Ezopovih i biblijskih basni, i pisao ih u holijampskom metru (jampski trimetar, stih od tri metra po dve stope). U oblastima u kojima se govorilo helenski, vekovima je bio omiljena literatura. U srednjem veku učitelji besedništva i učitelji u osnovnim školama vežbali su sebe i svoje učenike u parafraziranju, skraćivanju i prepričavanju Babrijevih obrazaca.[6]

Fedar (15 g.p.n.e-50. g.n.e.), rimski je pisac, Avgustov oslobođenik, veruje se da je poreklom bio Makedonac ili Grk iz Pierije. Najpoznatiji je po tome što je prepevao Ezopove basne i dodao nekoliko svojih u zbirci „Ezopske basne“. Kako je sam tvrdio, voleo je kratkoću izraza, pa je i pisao koncizno u senaru, stihu od šest jambova. Smatra se prvim rimskim basnopiscem, tvorcem novog književnog roda. Uticao je na mnoge basnopisce novog veka.[7]

Avijan (400. g.n.e.), starorimski basnopisac, paganin. Pripisuju mu se ukupno 42 basne. Veruje se da je parafrazirao Babrija, koji mu je bio inspiracija. Basne su mu ubrzo postale popularne kao školska knjiga. Promitija i epimitija (uvod i moral), parafraze i imitacije bili su kod Avijana česte.[8]

„Hitopadeš“ („Korisna pouka“), zbornik je bajki, priča i basni u četiri knjige na sanskritu, vrlo sličan „Pančatantri“. Veruje se da ga je priredio braman Narajana, pod pokroviteljstvom kralja Davalačandre. Pretpostavlja se da je nastao u periodu između VI i IX, odnosno između VIII i XII veka. Zbornik je sastavljen kako bi se širila mudrost, ispričana kroz bajke i basne u kojima su glavni akteri ptice, životinje i ljudi. I dan danas poznat je širom Indije i Evrope.[9]

Leonardo da Vinči (1452-1519), jedan od najpoznatijih slikara, arhitekta i umetnika na svetu, bavio se, između ostalog i pisanjem basni. Savršeno se nadovezivao na Ezopa i Fedra i srednjovekovne bestijarijume. Kako je uvek umeo da ispriča nešto novo i neobično, tako su se njegove basne brzo prenosile od usta do usta. Sledeći Ezopa u pripovedanju o životinjama (Guske i ždralovi, Kornjača i zec, Puževi), prirodi (Reke i more, Reka i koža), biljkama (Orah, Trske i hrast, Stabla i trske, Maslina i smokva) i predmetima (Lonci, Dve vreće, Svetiljka, Lisica i maska), Da Vinči je napisao neka od svojih možda i najznačajnijih i najlepših dela: Lisica i svraka, Lav i jagnje, Češljugar, Breskva, Smokva, Lovor i mirta, Mrav i zrno žita, Hartija i mastilo, Pauk u ključaonici, Mreža, Kamen i ognjilo. Kroz sve te priče jedini stalno prisutni junak je priroda – voda, vazduh, kamen, biljke – svi oni imaju svoj način života, mišljenja i sporazumevanja.[10]

Žan de La Fonten (1621-1695), francuski pisac, jedan od možda najpoznatijih basnopisaca na svetu, ugledao se, poput Da Vinčija, na Ezopa i Fedra (Žabe traže kralja, Gladni psi, Jastreb i golubovi, Drveće u zaštiti bogova, Starica i amofora, Pile i biser, Zmija i turpija, Lopov i svetiljka), ali i „Pančatantru“. Basne nije pisao suvoparno, sa jednostavnom knjiškom poukom, već ih je iznosio u stihu, na nov i umetnički način. I, baš kao i Da Vinči, dosta je pažnje poklanjao prirodi – slika je kratkim opisima, daje samo najvažnije crte, omogućavajući čitaocu da stvori širu sliku u svojoj glavi. Njegove basne duboke su i ozbiljne, i obiluju umetničkom lepotom.[11]

Džon Gej (1685-1732), engleski pesnik, dramaturg i basnopisac, poput slavnih prethodnika Da Vinčija i La Fontena, pokazao je kroz basne da je priroda najbolja škola (Persijanac, sunce i oblak, Pastir i filozof). Više od dve stotina godina nije uspelo da umanji vrednost Gejovih basni. Izvrgavajući ruglu ljudske mane (egoizam: Bolesnik i anđeo, sujetu i oholost: Leptir i puž, neumerenost: Dvor smrti, zavist: Paun, ćuran i gusan, sujeverje: Seljanka i gavran), ukazivao je na put ka vrlini. Etičke vrednosti za koje se zalagao ostale su cilj kojem treba težiti. Zahvaljujući tome Gejove basne ostale su zanimljivo i korisno štivo i dan danas.[12]

Gothold Efraim Lesing (1729-1781), nemački pesnik, dramaturg, teoretičar umetnosti i basnopisac. Objavio je tri knjige basni. Za njega su najčešće govorili, što važi i za sve druge basnopisce, naravno, da je gajio prezir prema tlačiteljima i „velikanima“, a gajio ljubav prema potlačenima i unesrećenima. Bio je veliki kritičar, duhovit pesnik i borac za slobodu. Pišući basne, u njih je uneo svoje misli i ideje, svoja osećanja i iskustva. Na taj su način Lesingove basne verne slike sredine u kojoj je živeo. U njima je izneo svu svoju toplinu i nežnost koju je gajio prema malom, nezaštićenom čoveku. Jezik kojim se izražavao spada u najlepšu i najoriginalniju nemačku prozu za koju se do Getea znalo.[13]

Dositej Obradović (1739-1811), srpski je prosvetitelj i reformator, osnivač i profesor Velike škole, preteče Beogradskog univerziteta. Prevodio je basne Ezopa, Fedra, La Fontena i Lesinga i dodavao im svoje moralne komentare, poput značajnih „naravoučenija“. Kako se koristio mešavinom crkveno-slovenskog i narodnog jezika, tako su od 20. veka Dositejeve basne prilagođavane za savremenog čitaoca.[14]

Tomas de Iriarte (1750-1791), španski je basnopisac, pesnik i dramski pisac. Značajno je ime španskog prosvetiteljstva, polemičar i kritičar, oštrog satiričnog tona. Najpoznatije mu je delo „Književne basne“ (1782), koje se stalno iznova izdaju.[15]

Ivan Andrejevič Krilov (1768-1844), poznatiji u narodu kako Dedica Krilov, bio je čuveni ruski basnopisac i komediograf. Basne je stvarao prvenstveno po uzoru na La Fontena – uzevši od njega kratkoću izraza i laku i tečnu versifikaciju, potom i na Ezopa i Fedra – čistim, narodnim jezikom. Ideje za basne uzimao je iz svakodnevnog života, stvorivši tako rusku originalnu basnu. Ništa nije moglo da promakne njegovom oštrom oku i peru. Prema svemu što je negativno zauzimao je odlučan stav. Kada je umro, oplakala ga je cela Rusija.[16]

Lav Nikolajevič Tolstoj (1828-1910), ruski grof, književnik i mislilac, jedan je od najvećih romanopisaca na svetu. Basne je pisao onako kako je doživljavao književnost: kao lako i jednostavno, izrazito poučno štivo, pristupačno najširim slojevima društva. Voleo je da prikazuje i dobre i loše strane života: pripovedao je o lakomislenosti (Lopov i krastavci), pohlepi (Majmun i grašak), gluposti (Kornjača i orao), ali i o odanosti i ljubavi (Car i soko), poverenju i zahvalnosti (Lav i miš), solidarnosti (Mrav i golubica). Tolstoj se trudio da prikaže što je moguće širu životnu sliku, na što jednostavniji način. Pouke u basnama bazirao je na narodnoj mudrosti i moralu. Zbog svega toga njegove su basne najsavršeniji obrazac narodnog stila, putem kojeg je uspeo da reši najteže probleme vezane za dečju književnost.[17]

Milorad Mitrović (1867-1907), srpski pesnik, pisao je pod uticajem Vojislava Ilića. Sarađivao je sa književnim, političkim i satiričkim časopisima. U zbirci „Prigodne pesme“ (Beograd, 1903) objavio je političko-satiričku poeziju.[18] Pesme „Kobac i stari vrabac“ i „Mladi orao“ ušle su mu u lektiru za 5. razred. osnovne škole u staroj Jugoslaviji.[19]

Iler Belok (1870-1953), engleski i francuski istoričar, pisac, satiričar i pesnik. Njegovi spisi obuhvataju religioznu poeziju i komične stihove za decu. Proslavili su ga naivni stihovi u „Knjizi o životinjama za decu“ (1896), kojima je davao savete deci, kao i knjiga „Priče upozorenja za decu“ (1907), koju je napisao kao parodiju na opomene za decu koje su bile popularne u 19. veku.[20]

Ivana Brlić-Mažuranić (1874-1938), najznačajnija je hrvatska književnica za decu. Pisala je poeziju, eseje i dnevnike. Njenim najznačajnijim delom smatra se zbirka pripovedaka „Priče iz davnine“ (1916), inspirisana slovenskom mitologijom. Godine 1937. Jugoslovenska akademija nauka i umetnosti primila ju je za dopisnog člana, kao prvu ženu kojoj je dodeljena takva čast. Dela su joj prevedena na sve važnije svetske jezike. Napisala je, između ostalog, i knjigu „Basne i bajke“ (Zagreb, 1943), u kojoj je zastupljeno devet njenih basni.[21]

Dragotin Kete (1876-1899), slovenački je pesnik, impresionista i neoromantičar. Zajedno sa Josipom Murnom, Ivanom Cankarom i Otonom Župančičem smatra se začetnikom modernizma u slovenskoj književnosti. Poznat je i kao autor popularne književnosti za decu. Napisao je oko 25 priča i pesama za decu. Najpoznatije su „Priča o krojačici i male makaze“, „Sultan i psić“ i „Pčela i bumbar“.[22]

Milan Vukasović (1882-1970), srpski je književnik, basnopisac i aforističar. U njegova najpoznatija dela ubraja se knjiga „Sto basana“. Zanimljiv je Vukasovićev izbor da piše savremenu, umetničku basnu – ilustrujući njome opšte životne odnose i moralna načela na oštrouman, duhovit i jasan način – jer basna nakon epohe prosvetiteljstva, odnosno nakon La Fontena i Dositeja, kao književna vrsta prestaje da postoji. Zbog toga je posebno značajno to što kod Vukasovića basne sasvim gube ovaj prosvetiteljski cilj, i umesto klasičnog naravoučenija imaju pravi moderan komentar, ironičnu opasku ili aforističnu poentu.[23]

Demjan Bedni (1883-1945), rođen Jefim Aleksejevič Pridvorov, istaknuti je ruski pesnik i satiričar, rodonačelnik borbene satire radničke klase. Njegova prva sabrana dela objavljena su u „Basnama“ (1913). Smatra se osnivačem ruske basne.[24]

Džems Terber (1894-1961), istaknuti je američki humorista i karikaturista. Njegov opor i sažet humor bio je nešto novo u američkoj prozi, pa je vrlo brzo osvojio čitaoce. Pronicljivo prodire u suštinu stvari. Sagledava i prikazuje svet kakav jeste, ni malo ga ne ulepšavajući. Humor mu je lagan i lepršav, ali postavljen na ozbiljne osnove – čitalac ne može a da se ne zagrcne nakon prvobitne navale smeha, oporim ukusom koji ovaj ostavlja u ustima. Dajući raznim životinjama, pticama i biljkama ljudske osobine i govor, slikovito izražavajući svoje misli, prikazivao je ljudske nevolje i mane, nedostatke i nastranosti, kratko i sažeto, obojeno oštrinom i snagom njegovog sopstvenog duha, i, prvenstveno, dubokim čovekoljubljem.[25]

Gustav Krklec (1899-1977), hrvatski je književnik i prevodilac. Jedan je od najvažnijih hrvatskih književnika 20. veka. Najvažniji deo Krklecovog književnog opusa čine stihovi. Njegovo antologijsko pesništvo konciznog, neposrednog i jasnog izraza prikazuje vedrinu i životnu radost, ali i metafizičku teskobu. Pisao je i eseje, kritike, putopise, feljtone i aforizme.[26]

Džordž Orvel (1903-1950), rođen Erik Artur Bler, engleski je pisac i novinar. Najpoznatiji je po romanu-alegoriji na korupciju socijalističkih ideala Ruske revolucije u staljinističkom sistemu „Životinjska farma“ i antiutopijskom romanu „1984“, koji opisuje futurističko totalitarno društvo. Slava ovog dela dovela je do upotrebe prideva „orvelovski“ za opis mehanizma državne kontrole misli. [27]

Sergej Vladimirovič Mihalkov (1913-2009), proslavljeni je ruski klasik, pisac za decu. Najpoznatiji je po basnama u stihu, koje je pisao pod velikim uticajem Krilova. Osuđivao je sve što je bilo nazadno i ružno, svaku vrstu tiranije i ugnjetavanja, malograđanštinu i podlaštvo, a zalagao se za pravednost i jednakost. Aforizmi koji mogu da se nađu u njegovim basnama, poput Krilovljevih, u običnom razgovoru se toliko citiraju da su prešli u izreke i poslovice. U ruskoj književnosti danas Mihalkov zauzima najistaknutije mesto.[28]

Matej Bor (1913-1993), književni pseudonim koji je koristio Vladimir Pavšič, slovenski pesnik, prevodilac, dramatičar i novinar. Nakon Drugog svetskog rata posvetio se pisanju, a 1965. godine postao je član Slovenske akademije nauka i umetnosti. Poznat je kao jedan od pionira ekološkog pokreta u Sloveniji, te zagovornik kontroverzne Venetske teorije o autohtonom poreklu Slovenaca. Pisao je i pesme za decu, te basne u stihovima.[29]

Avgusto Monteroso (1921-2003), rođen Avgusto Monteroso Bonila, honduraški je pisac, najpoznatiji po svojim ironičnim i humorističkim kratkim pričama. Smatra se važnim pripadnikom latinoameričke bum generacije, kojoj su pripadali Hulio Kortasar (Argentina), Karlos Fuentes (Meksiko), Mario Vargas Ljosa (Peru) i Gabrijel Garsija Markes (Kolumbija). Jedno od najpoznatijih dela mu je „Crna ovca i druge basne“ (1969).[30]

Voja Carić (1922-1992), srpski je pesnik i prozni pisac. Posle Drugog svetskog rata bio je urednik Radio Beograda. Sarađivao je sa „Politikom“ i mnogim časopisima za decu. Njegova najpoznatija dela su: „Beli vuk“, „Bajka o tajni“, „Aparat profesora Kosa“, „Ej, ti“, „Šareni most“. Godine 1970. sastavio je „Antologiju savremene poezije za decu“.[31]

Laza Lazić (1929), srpski je književnik, pisac eseja, pesnik i basnopisac. Bio je urednik časopisa „Savremenik“, kao i džepne knjige u izdavačkom preduzeću „Kultura“. Pisao je za kultnu emisiju „Dobro jutro deco“; radio drame i pesme za decu i odrasle. U svom bogatom književnom opusu objavio je 2008. godine basne u deset slikovnica: „Vodeničar i slavuj“, „Ćuran i sova“, „Tigar i devojčica“, „Miš domišljan“, „Princ i kobra“, „Pas spasilac i vučni pas“, „Divlji konji i duga“, „Bizon i leptirići“, „Magareće ostrvo“, „Zec iz cilindra“. Dobio je 2013. godine Vukovu nagradu.[32]

Šel Silverstin (1930-1999), američki je pisac, pesnik, karikaturista, tekstopisac i dramaturg. Svetsku slavu stekao je izuzetno toplom, čarobnom knjigom „Dobro drvo“ (1964), prepunom ljubavi za malog čoveka, koju je kako napisao tako i ilustrovao. Podjednaku slavu stekle su i njegove knjige „Komadić koji nedostaje“ (1976) i „Čiji sam ja komadić“ (1981), možda i zbog toga što ih rado čitaju, kako deca, tako i odrasli.[33]

Vladimir Bulatović Vib (1931-1994), srpski je književnik, satiričar i aforističar, novinar i urednik. Bio je jedan od dugogodišnjih urednika „Politike“ i glavni i odgovorni urednik „Politikinog Zabavnika“. Jedan je od najvećih satiričara u istoriji srpske književnosti. Prema anketi časopisa „Nosorog“ Vib je proglašen za najboljeg satiričara svih vremena. Deveti međunarodni Satira fest 2011. posvećen je osamdesetoj godišnjici rođenja Viba i odvijao se pod sloganom: „Vi(b) i Mi“. Pisao je, pored aforizama, i basne za decu. Napisao je „Budilnik“ (satira, 1963), „Menjačnica ideala“ (satira, 1965), „Veliko spremanje“ (1971), „Korak nazad“ (aforizmi, 1976), „Izbor-Šta je pisac hteo da kaže? Okretne i druge igre“ (posthumno, 1994). Po njemu je nazvana Vibova nagrada.

Ričard Bah (1936), američki je književnik i avijatičar, najpoznatiji po romanu „Galeb Džonatan Livingston“ (1970), koji predstavlja svojevrsnu basnu, čiji je protagonista morski galeb. Radnja prati njegova nastojanja da postane savršen letač, što će rezultirati njegovim odlaskom na viši nivo postojanja. Možda još toplija i, svakako, prisnija, je izuzetno poznata knjiga „Ne postoji mesto koje se zove Predaleko“ (1998).[34]

Ranko Pavlović (1943), srpski je književnik, zastupljen u čitankama i lektiri. Piše priče, pripovetke, romane, poeziju i dramske tekstove. Traganje za novim pesničkim izrazom, dovelo ga je do zbirke „Basnovitih pjesama“, što ga čini prvim pesnikom u savremenoj srpskoj književnosti koji je objavio ovakvu zbirku. Pripovedajući o dobrim (Lama u ZOO vrtu, Lasta i vrabac) i lošim (Jarac i knjige, Ko će liji vjerovati) stranama sveta, prikazao ga je ne samo onakvim kakav on jeste, već i onakvim kakav bi trebalo da bude. [35]

Nigde, ni u jednoj drugoj pisanoj formi, pouke nisu davane tako otvoreno, smelo, slobodno, a to je omogućavalo upravo pretvaranje glavnih, češće svih, aktera u životinje. Karakter svake od njih je tako dobro odabran, da i dan danas izazivaju iste asocijacije: magarac je glup i neotesan, kornjača je nenametljiva i spora, konj je plemenit i brz. Lakše je bilo oslikati tiranina ako je bio predstavljen u obliku vuka ili bika, jednostavnije je bilo predstaviti neotesanog čoveka u obliku svinje ili majmuna, kritikovati glupost kroz likove žabe i magarca, slona i gavrana, gordost kroz orla, petla i pauna i oholost kroz noja i leptira… Nasuprot njima veličane su i pozitivno vrednovane dobre i plemenite osobine, prikazane kroz lik ose i sove, kokoške i lisice, koje oslikavaju mudrost i promućurnost, mrava koji predstavlja marljivost, psa koji je prototip vernosti i obazrivosti, same prirode koja je oličenje svekolike mudrosti.  

Stoga su, kako za decu tako i za odrasle, basne zabavne, jer su u karakterizaciji likova neizbežno protkane humorom i smešnim situacijama, ali su i opominjuće, jer su kroz satiru oslikane negativne ljudske osobine. Osuđujući nepravdu, pohlepu, oblapornost, glupost i lenjost, basne su davale, kroz humoreskne slike ili direktne pouke, savete mladima, ali i starijima, kako se u životu treba vladati, kako ophoditi prema drugima, te kako voditi ispravan život bogat mudrostima. Tako su basne, mudre slike date nam u najranijoj mladosti, prepune životnog iskustva, besmrtne, stvarane za sva vremena. To ne znači nužno da svi akteri basni moraju biti iz sveta životinja. Karakteri se mogu prikazati i kroz biljke i ptice, travu i drveće (Milan Vukasović, Terber), ali i nežive predmete, poput voza, zvona, klupe, automobila, stepenica, stubova (Mihalkov, Tolstoj, Obradović) itd.

Imajući upravo tu ideju u glavi, smatrajući da i basne, kao književni rod, treba osavremeniti, osvežiti i obući u novo ruho, godine 2020. objavila sam u elektronskoj biblioteci zvanoj „Projekat Rastko“, zbirku savremenih basni, koje se upravo bave nabrojanim likovima: glavni akteri ovih basni su kaput, bager, ulica, brdo, oblak, most, kamen, ruža itd.[36] Kroz ovu šaroliku i neobičnu galeriju likova prikazane su ljudska pohlepa, nemarnost, otuđenost, strah, bezvoljnost, tvrdičluk, i sučeljene im: marljivost, nežnost, pažnja, ljubav, hrabrost i upornost. Basne su napisane sa ciljem da upozore i poduče (baš kao i sve basne sveta), novim jezikom, oslikane novim slikama, u cilju obogaćivanja i proširivanja ovog, u autorskom smislu, zaboravljenog i skrajnutog roda. Ove moderne basne su, između ostalog, napisane i zbog toga da postave, kako smatram, najznačajnije pitanje od svih: jesmo li, nakon svih pređenih milenijuma, išta bliži satiri nego što smo bili na samom početku?

Na rubu vremena

Jednom davno, na samom rubu vremena…

Probudivši se iz viševekovnog sna, sva zajapurena i ustreptala, spazivši svoju punu figuru na jutarnjem rumenilu, Zemlja u mladalačkoj nepromišljenosti uzbuđeno uskliknu:

„Kako sam lepa! Kako sam raskošna i plodna!“

Čuvši reči mlade štićenice, Bog je, u nameri da kazni njenu sujetu, prekri peskom i kamenom.

U jendeku

„Slaba sam i ružna, posrnula. Svi su me zaboravili. Nemam više nikog svog. A kad se samo setim kako su me negovali, sa kakvom su se pažnjom prema meni odnosili, brižljivo me čuvali… A danas… Sve sam ih razočarala. Propila sam se, prokockala poverenje koje su ljudi u mene imali i sada, sama i usamljena, lutam prašnjavim drumovima u potrazi za mirom i spokojem“, razmišljala je nada, dok je gola i bosa, ležala u jendeku.

Slično nadi propadaju svi oni koji izgube veru u sebe.

Automobili

Jednog prohladnog jutra na pustu raskrsnicu stadoše, jedan pored drugog, stari i novi auto. Skupi se auto presijavao na jutarnjem suncu poput kakve divlje životinje presvučene zlatom, dok je stari, istrošeni auto brektao umorno pod teretom godina. Porše to primeti i ovako se obrati starijem sabratu:

„Pogledaj se kakav si, star i dotrajao. Fale ti delovi, farba ti je otpala, dok ja sjajim na suncu poput Boga na točkovima!“

„Istina je to što zboriš“, odgovori mirno Škoda. „Ali dok tebe gaze, mene miluju.“ U to semafor promeni boju u žuto. Raskrsnicom se razleže škripa guma, podiže se oblak gustog dima u kojem nestade skupe limuzine. Stara je Škoda ostala zadovoljno da brekće, sačekavši da semafor promeni boju u zeleno.


[1] https://www.taylorfrancis.com/chapters/mono/10.4324/9780203383421-8/satire-visual-arts-john-gilmore

[2] Razbibriga br. 144, str. 56, Beograd, 2019.

https://hr.wikipedia.org/wiki/Thor_Heyerdahl

[3] Ezopove basne, Zemun, 2008.

https://hr.wikipedia.org/wiki/Ezop

[4] Pančatantra, str. 5-33, Beograd, 1961.

https://hr.wikipedia.org/wiki/Pančatantra

[5] Fedar, str. 6, Beograd, 1961.

https://hr.wikipedia.org/wiki/Rimska_književnost

[6] Babrije, str. 5-8, Beograd, 1963.

https://www.enciklopedija.hr/natuknica.aspx?id=5056

[7] Fedar, str. 5-12, Beograd, 1961.

https://sr.wikipedia.org/sr-el/Федар_(баснописац)

[8] https://en.wikipedia.org/wiki/Avianus

[9] http://www.hellycherry.com/2015/02/hitopades-korisna-pouka.html

[10] Leonardo da Vinči, Basne i legende, str. 7-8, Beograd, 1975.

[11] La Fontenove basne, str. 5-11, Beograd, 1963.

[12] Gej, Basne, str. 5, 11-12, 18, Beograd, 1964.

[13] Lesingove basne, str. 5, 11-12, 13-14, Beograd, 1963.

[14] Dositejeve basne, str. 120, Beograd, 2007.

https://sr.wikipedia.org/wiki/Доситеј_Обрадовић

[15] https://en.wikipedia.org/wiki/Tomás_de_Iriarte_y_Oropesa

[16] Krilov, Basne, str. 5-15, Beograd, 1959.

[17] Tolstoj, Basne, str. 5, 24-25, 27, Beograd, 1961.

https://hr.wikipedia.org/wiki/Lav_Nikolajevič_Tolstoj

[18] https://sr.wikipedia.org/wiki/Милорад_Митровић_(песник)

[19] Basne, str. 127-28, Beograd, 1972.

[20] https://en.wikipedia.org/wiki/Hilaire_Belloc

[21] https://hr.wikipedia.org/wiki/Ivana_Brlić-Mažuranić

[22] https://en.wikipedia.org/wiki/Dragotin_Kette

[23] Milan Vukasović, Pripovetke i basne, Beograd, 1933.

https://portalibris.rs/da-li-znate-ko-je-milan-vukasovic/

[24] https://hr2.wiki/wiki/Demyan_Bedny

[25] Terber, Basne, str. 5, 8, 10-11, Beograd, 1961.

[26] https://hr.wikipedia.org/wiki/Gustav_Krklec

[27] https://hr.wikipedia.org/wiki/George_Orwell

[28] Mihalkov, Basne, str. 6, 10-12, Beograd, 1964.

[29] https://sh.wikipedia.org/wiki/Matej_Bor

[30] https://en.wikipedia.org/wiki/Augusto_Monterroso

[31] https://sh.wikipedia.org/wiki/Voja_Carić

[32] http://riznicasrpska.net/knjizevnost/index.php?topic=912.0;wap2

[33] https://en.wikipedia.org/wiki/Shel_Silverstein

[34] https://en.wikipedia.org/wiki/Richard_Bach

[35] Ranko Pavlović, Basnovite pjesme, str. 63, Banja Luka, 2010.

[36] http://www.rastko.rs/rastko/delo/16325

Ovaj unos je objavljen pod Književnost, Prikazi. Zabeležite stalnu vezu.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s