Aleksandar Stanković: TRI NAJVEĆA PROTIVNIKA FIZIČKOG AKTIVIZMA KAO TELESNE KULTURE

Naučno-stručna konferencija Zdravlje i bezbednost

Fakultet za međunarodnu politiku i bezbednost

Beograd, 2021. godine

Aleksandar Stanković: TRI NAJVEĆA PROTIVNIKA FIZIČKOG AKTIVIZMA KAO TELESNE KULTURE

Kao što tajna života nije u življenju već u pristupu životu, tako i tajna bilo koje aktivnosti, pa i telesne, nije u toj aktivnosti, već PRISTUPU njoj. Ključ svega nalazi se ne u činiocima, već u odnosima, ne u vidljivom, već nevidljivom.

Fenomen o kome ću govoriti je deo moje 35-godišnje prakse u mačevalačkoj veštini i imao sam sreću da ga jasno primetim, iskusim i promislim, jer se on u evropskim i drugim zemljama odvijao neuporedivo sporije, duže, pa i neprimetnije.

Naime, do dvehiljaditih je bio jedan pristup dece i odraslih mačevanju kao vrsti fizičkog aktivizma, pa i rad sa njima, a zatim se, prvo lagano a posle sve brže, za samo deceniju i po u korenu promenio i poprimio potpuno druge karakteristike. Opravdano je reći da je to očekivano, jer „stvari se menjaju – svet ide ka novom“. No, ta mantra prećutkuje da nije važno samo da li je nešto novo već da li je bolje ili gore, jer put u „novo“ vodi uvek u sve opcije, pa i ambis.

U ovom slučaju to kretanje ka novom za rezultat ima da se danas može učiniti sve za fizičku kulturu: sportovi, sportići, škole, teretane, bazeni… čak i besplatno za celu populaciju Srbije, rezultat će biti slab ili nikakav iz, smatram, jednog osnovnog razloga. Taj razlog je savremena megaideologija postmoderne koja profiliše i usmerava sve ljude u pravcu postkulturnog načina života čiji je koncept negacija svake kulture – pa i telesne kulture. To znači da se u najvećem delu populacije u svakodnevnom životu razvija pristup ka bilo kojoj vrsti fizičkog aktivizma koji je toksičan i destruktivan za svaku vrstu fizičke kulture. Sve, uključujući i savremenu umetnost i nauku, služi varvarstvu koje dolazi.[1]  Čineći zato danas bilo šta na polju telesne kulture, a zadržavajući ideološku matricu savremenog postkulturnog pristupa telesnom aktivizmu, znači ne samo isto što i davati gas i kočiti istovremeno, već i nesvesno saučestvovati u daljoj destrukciji telesne kulture.

Postoje tri glavna stuba na koja se oslanja ta ideološka matrica, tri najveća „izma“ koji čine jezgro (oko kojeg se šire drugi „izmi“ u njenoj službi) kulturnog modela kojem je svakodnevno izložen svaki savremeni čovek, a koji su protivni svakom fizičkom aktivizmu kao telesnoj kulturi.

1. Prvi „izam“ je HEDONIZAM. Kad sam, naime, pre 35 godina počinjao sa treniranjem sportskog mačevanja didaktičko-metodološki standard je bio da se mačevalački koraci (fizički najnaporniji i najdosadniji deo tehnike ove veštine) uče najmanje šest meseci, četiri treninga nedeljno po dva sata. Do sedamdesetih godina 20. veka to je bilo još duže, skoro godinu dana. Danas je to jedan mesec, dva termina nedeljno po jedan sat! Takođe, vežbe koje su nekad bile standard, danas su izbačene kao prezahtevne, a one koje su nekad bile lakše, upražnjavaju se kraće ili u manje napornim formama. Klub koji danas ne prati te „plišane“ promene i ne snižava kriterijume rada, drži se uporno klasičnih (i neophodnih) standarda učenja tehnike mačevanja i ne miri se sa time da toleriše kad polaznici (posebno mlađi) vrebaju svaku priliku da sednu, odmaraju se i „zabušavaju“, ostaće posle par meseci bez članova, jer će se većina ispisati „zbog torture“.

Razlog: polaznici su postali razmaženi, mekoputni, „metiljavi“, konformisani, bole ih noge, teško im je, naporno, smarajuće, dosadno, dobijaju „upale“, „previše se znoje“… Oni, zapravo, hoće vežbanje koje je sačinjeno od slojeva uživanja i zanimljivost, pa čim se pojavi manji psihofizički bol i napor, oni se povlače.

Zar treba uopšte očekivati nešto drugo od generacija koje nikad nisu čule da čašu meda jošt niko ne popi što je čašom žuči ne zagrči[2]  i u čijim svakodnevnim životima, u svakom trenutku, na svakom mestu od rođenja iskaču parole i reklame sa: „UŽIVAJ“, „OSLOBODI SE BOLA“, „ZA PRIJATNOST I UGODU“, „ZABAVI SE“…

Zbog toga, umesto da polaznici uče i vežbaju korake, treneri vežbaju veštinu olakšavanja i zabavljanja. Oni postaju „ugođači“ i zabavljači koji treba polaznicima da pruže zadovoljstvo, razonodu i odvrate im pažnju od bola pošto su oni po zadovoljstvo i razonodu i došli, jer kao hedoniste ih u životu ništa drugo osim zadovoljstva i zabave i ne zanima.

No, pošto je sve pa i svaki fizički aktivizam vezan sa naporom, znojenjem i bolom, većina, jer je vaspitana i formatizovana da beži od svakog bola, a trči za svakim zadovoljstvom, uvek svesno i nesvesno izbegava svaki sistematski telesni aktivizam. Oni će radije (jer nisu, kako kažu – „mazohisti“) otići u kafić, igraonicu ili na igralište, ali da se uz piće druže i zabavljaju. Tako sam skoro video kako tri dečaka od devet-deset godina na novosagrađenom igralištu sede na ljuljaškama grickajući čips pri čemu svako „struže“ po svom mobilnom telefonu nezainteresovani za ljuljanje ili bilo šta drugo.

Postavlja se opravdano pitanje zašto postoji to već generacijsko, sveopšte medijsko, obrazovno i vaspitno usmeravanje ka konceptu hedonizma? Čemu takvo vrednosno formatizovanje ljudi?

Hrana je već indikativna. Danas se, naime, svuda sipa šećer: u peciva, hleb, jogurt, sireve, pića… To nije slučajno. Slatko koje izaziva uživanje izaziva i zavisnost, jer za svako uživanje je karakteristično vezivanje i stvaranje fiziološke zavisnosti. To je priroda zadovoljstva. Cilj je, dakle, stvoriti još u ishrani zavisnost od uživanja i time otvoriti vrata za svaku drugu vrstu manipulacije – od finansijske (raste prodaja proizvoda za uživanje i kreiranje beskrajnog broja novih vrsta uživanja) do političke. Glavni zadatak svake vlasti treba da je u najvećem podsticanju utoljavanja svih uživanja naroda, jer dok čovek iscrpljuje svoje telo i dušu u nasladama slatkog i pogubnog uživanja, on ne oseća težinu svojih lanaca, i vi na njega možete stavljati stalno nove okove, a da on to i ne primeti. Zato je prava suština državne vlasti stostruko umnožavanje sredstava za magarčenje i sladostrašće naroda (…) – to su sredstva da se plebejci drže na uzdi.[3]

Dakle, hedonizovani[4] deo populacije koji raste i živi u kulturnom modelu koji propagira hedonizam uvek će prirodno imati druga interesovanja, jer će se izmicati od svakog telesnog aktivizma pošto je ovaj uvek skopčan sa naporima, bolovima, odricanjima… i upustiće se u njega samo u krajnjem slučaju – pod pritiskom i prinudom čisto zdravstvenih ili finansijskih razloga.

2. Drugi „izam“ je TEHNICIZAM. Kada su u školu mačevanja upisivana deca do početka dvehiljaditih, glavni problem je bio kontrola i bezbednost – kako ih zauzdati. Naime, pre početka časa većina polaznika gledala je nekako da zgrabe mačeve, opremu i da se razmile po delovima sale kako bi se sami KRIŠOM mačevali.

Danas, i poslednjih desetak godina, oni izdvojeni stoje „kao sveće“ tupo zureći, čak i bez međusobne komunikacije. Deca kako stanu posle zagrevanja ili tako stoje, ili sednu, ili u mestu rade razne neartikulisane pokrete. Čas u pojedinim trenucima podseća na nadrealistička platna Đorđa de Kirika. Glavni problem je, dakle, suprotan – kako ih pokrenuti, a ne zauzdati. Trener se, stoga, više ne bavi učenjem članova veštini, već savladavanjem njihove pasivnosti i inertnosti, jer ceo čas se svodi na milion „hajde, hajde, hajde…!“ za one koji bi najradije da neko drugi umesto njih vežba.

 Zar je to neobično kad žive u kulturnom modelu pasivizacije i prezaštićenosti, a pod geslom „da se ne muči“, „da se ne povredi“, „da se ne razboli“, „da se ne umori, „da se…“ pa su naviknuti da ih stalo neko oblači, obuva, hrani, sprema im krevet, radi domaće zadatke, razvozi, pridržava da se ne sapletu, da ne padnu… – učeći ih, dakle, da budu „objekat“, a ne „subjekat“ svog života, gotovani, a ne aktivisti (tako sve češće oko upisa u Školu se informišu ili dovode majke „decu“ od 19, 20 ili čak 24 godine!). Taj koncept nesamostalnog i zavisnog čoveka („Petar Pan“ generacije4) je, takođe, grana postkulturnog obrasca, jer ljudi koji nisu subjekti, nisu sazreli i postali samostalni (autonomni, slobodni) nužno kao nezreli (infantilni) najpogodniji su za konzumerski sistem pasivnih potrošača, svaku manipulaciju i zavisnost od svega što im se nudi sa strane kao rešenje za zadovoljavanja njihovih potreba koje ne umeju sami da zadovolje. No, u vezi sa ovim, ne treba zaboraviti da mnoga istraživanja pokazuju da miševi koji su hranjeni u zaštićenim uslovima imaju značajno slabije razvijen mozak i telo od miševa koji moraju sami da traže hranu kroz eksperimentalne lavirinte.

Slučaj dva. Dok sam nekad mogao bez problema da radim s grupom od dvadesetoro dece, uzrasta pet godina, sve vrste mačevalačkih koraka, danas deca od devet godina TE ISTE korake ne mogu da savladaju ni u grupi od deset polaznika, jer je njihova psihomotorička regresija očita. Zato se danas deca mlađa od devet-deset godina više i ne primaju u klub, a razmišlja se i o tome da se radi samo sa odraslima. Oni su prosto kao upropašteni štof od kojeg više nijedan krojač ne može da sašije odelo.

 Tako je npr. jedna majka dovela dečaka od osam godina i bila razočarano zbunjena što on ne može da se upiše u tom uzrastu. Posle dosta objašnjavanja morao sam da joj dokažem razlog jednostavnim eksperimentom koji se sastojao od toga da njenom dečaku bacim mačevalačku rukavicu u lice. Dečak nije imao nikakvu reakciju osim razrogačenosti! Trebalo je, međutim, da ima jednu od tri prirodne – refleksne reakcije: 1) da trepne – osnovni stepen reagovanja, 2) podigne ruku da se zaštiti – viši stepen reagovanja, 3) pokuša da pomeri glavu – eskivira, najviši stepen reagovanja.

Tokom daljeg razgovora pokazalo se da dečak od uzrasta bebe gleda televiziju, igra igrice na kompjuteru, a od drugog razreda osnovne škole se ne razdvaja od telefona. On je, dakle, profilisan tokom ključnih faza svog života (od prve do pete godine) da bude „ekranoid“ kome su oštećene i zakržljale prirodne reakcije, jer je navikao da živi dvodimenzionalno – ekranski. To znači da iz ekrana, iako se u njemu svašta dešava, ništa stvarno ne „iskače“ da ga lupi u lice, pa on i ne treba prirodno da reaguje već samo mirno dalje da „bulji“. Podsetiću da su na projekcijama prvih filmova, npr. Ulazak voza u stanicu, ljudi u prvim redovima reagovali prirodno – počeli da beže.

Zar se može dobiti nešto drugo osim psihomotoričke degeneracije i nesposobnosti za sve prirodne telesne aktivnosti od jednog kulturnog modela koji svuda i svake sekunde presira svest i podsvest reklamama „ne treba više ništa da radiš jer tu je SPAS“. Sve se to plasira kroz nove sprave, mašine, aparate koji „olakšavaju život“ i rade umesto tebe. Usisava sam, pere, seče, kuva, boji, nosi, čuje, vidi, pomera te… (zamislite, video sam čak i spravu za razbijanje jaja, spravu za bacanje loptice kučićima…!!!) lako i bez napora – TVOJE JE SAMO DA GLEDAŠ (i naravno – uživaš). Zašto dete nogama da pokreće bicikl kad električni tricikl ili autić ide sam, a dete lepo sedi?! I roditelju je lakše, jer ne mora da trči i uči ga kako da vozi bicikl. Zašto da trčimo za detetom kad je lakše da ga vozimo i guramo u kolicima, a i njemu je lakše da sedi!? Zašto da majka sedi pored deteta, gleda ga i ljulja kad to može i električna ljuljaška dok je ona u drugoj sobi? Tehnika tako stvara lenjeg (a „lenjost je majka svih poroka“) nesamostalnog, nesposobnog, zavisnog i pasivnog čoveka. Mašina će sve umesto nas uraditi, zapamtiti, izračunati, promisliti, izabrati… Ne glava da bude pametna, već telefon!

Otud slično hromom čoveku koji zavisi od svog štapa i savremeni

tehnicizirani dete-čovek opijen je kultom tehnike i ideologijom tehnooptimizma (koja je takođe grana postkulture i njenog koncepta transhumanizma i posthumanizma). Postao je rob (Ko bez sluge ne može – on robuje[5]) nesposoban za samostalan život, pa zavisi na svakom koraku i u svemu od tehničkih pomagala.

Dakle, ako umesto ljudi i roditelja sprave, mašine, telefoni, televizori, računari, igraonice… obavljaju poslove, kultivišu i vaspitavaju decu i ljude, onda iz takve vaspitne zapuštenosti nikad ne izrastaju kultura i ljudi već antikultura i hibridi inženjeringa: kiborzi, androidi, terminatori i tehnovarvari. Zašto se onda roditelji čude kad im deca izrastu u nasilnike i sociopate?

Naime, veličina kržljanja i degeneracije neke telesne ili mentalne funkcije čoveka je uvek direktno proporcionalna vremenu neobavljanja te funkcije, jer organ koji ne radi, kržlja. Iz tog razloga ukoliko se još po rođenju deteta odmah ne počne sa radom na prirodnom razvoju njegove psihomotorike već se zbog lenjosti, komocije i „nemanja vremena“ on uvuče u zabavni, zanimljivi, laki, uzbudljivi, šareni svet ekrana, dečiji mozak, pošto je nedovoljno i naopako čulno angažovan, počinje da kržlja. Ako se ovaj destruktivni trend proširi sa detinjstva na mladost i zrelo doba, neizbežno nastaje disfunkcionalna osoba ne samo za mačevalačku i svaku drugu veštinu već i svakodnevni život.

Iz analize problema današnjih polaznika u savladavanju mačevalačke veštine došao sam do zaključka da su najčešći sledeći poremećaji (ovde nemam prostora da se šire elaboriram, pa ću samo taksativno izložiti).

Oštećen osećaj za prostor

Pošto su navikli da žive u virtuelnom svetu koji je dvodimenzionalni ekranski svet, polaznici sve češće nemaju dobro razvijen osećaj za prostor. Zbog toga ih je vrlo teško ili nemoguće naučiti održavanju distance sa protivnikom što je ključno u ovoj veštini. Njihovo oko ne percipira kvalitetno realnu dubinu, pa se ili „zabijaju“ u protivnika ili ga ne „dohvataju“. To znači da ne poseduju osećaj za amplitudu svojih kretanja i pokreta. Takođe, mozak im se navikao da prati slike koje se kreću kroz „prostor“, a da njihovo telo pri tome miruje tj. ne reaguje pokretom (dakle, ne razvijaju osećaj za povezivanje i interakciju onoga što oko vidi i tela koje reaguje). Oni se vrlo loše orijentišu u akcijama koje zahtevaju osećaj za kretanje u prostoru (levo, desno, koso, okreti, poluokreti…) pa se ili sami „izgube“ ili „izgube“ protivnika tokom kretanja. Dakle, nisu sposobni da prostorno koordiniraju svoje kretanje sa kretanjem protivnika.

Oštećen osećaj za kretanje

Mačevalački koraci i kretanje po prostoru u kojem se mačuje ključni su za ovu veštinu. Ukoliko su, međutim, polaznici odrastali vezani za ekrane, ležeći, sedeći, sa malo i uz jednolično kretanje u urbanoj sredini, bez aktivnog skakanja, okretanja, prevrtanja, trčanja… oni će motorički zakržljati, a njihovi centri za ravnotežu, stabilnost (pa i okretnost) u prostoru će biti manje ili više nedovoljno razvijeni. Takav polaznik, čak i kad dobro savlada tehniku mačevalačke veštine, primenjuje je uvek tako da je nesiguran, klati se, pada, kreće se trapavo, sapliće i kroz prostor ide isprekidano umesto da „plovi“ po njemu. On je, drugim rečima ograničen za bilo šta motorički značajnije u veštini.

Oštećen osećaj za brzinu

Staro i klasično geslo mačevanja je: „POGODI, A NE BUDI POGOĐEN“. Danas je to: „BUDI POGOĐEN, ALI POGODI PRVI“. Savremene tehnologije se temelje na ubrzavanju, brzoj vožnji, brzom kretanju, brzom smenjivanju slika i radnji na ekranu, brzom pisanju, brzom „čitanju“, brzoj hrani… Otud su i polaznici ubeđeni da se veština sastoji u brzini pa su brzopleti, nestrpljivi, sve rade na prečac i najbrže što mogu. Za mačevanje je nasuprot tome ključan osećaj za tempo, jer se neke akcije izvode brže, a neke sporije, neke sa ubrzavanjem, a neke sa usporavanjem pri čemu je uvek ključno strpljenje koje nemaju. Otud je veoma teško i zahtevno raditi sa današnjim polaznicima, jer učenje i uvežbavanje svake radnje zahteva pre svega da se one u početku izvode sporo i polako kako bi bile pravilno izvedene.

No, taj hiperpokret ima još jednog pratioca i veoma raširenu pojavu među današnjim polaznicima – bes. Opsednutost brzinom dovodi do nestrpljenja, nervoze i besa na svakom mestu, kako prema sebi tako prema drugima. Zahvaljujući brzini mi živimo u doba besa.[6] Stoga kod današnjih polaznika nije prisutna samo površnost i aljkavost u savladavanju i uvežbavanju zadatih radnji već i nervoza, tenzija, agresivnost i bes.

 Oštećen osećaj za vreme

Zato što se savremena tehnologija temelji na ubrzavanju i multifunkcionalnosti („multitasking“) na ekranima se u isto vreme otvara desetine prozora, iskaču neprekidno nove slike i sličice, a ljudi rade istovremeno više poslova (voze i gledaju telefone, hodaju i jedu, jedu i gledaju televiziju…), a oko i svest zbog te vizuelne, auditivne ili kongitivne distrikcije (ometanje pažnje) ne znaju više na šta da se usredsrede. Tako se formira navika na haotičnost pa i potreba za njom (polaznici su nekad nakon časa masku, rukavice, odela, mačeve vraćali sami na odgovarajuće mesto, a danas to rade pod prisilom inače posle njih ostaje razbacana oprema i haos). Studija sprovedena na univerzitetu u Londonu pokazuje da osobe koje obavljaju više poslova istovremeno „obaraju“ trenutno svoj koeficijent inteligencije za čitavih 15 poena (kao da su konzumirali marihuanu), a studija sprovedena na Univerzitetu u Saseksu, u Velikoj Britaniji, ukazuje da snimci mozga na magnetnoj rezonanci ispitanika koji duže vreme rade multifunkcionalno pokazuju trajna oštećenja regija mozga zaduženih za kongitivne sposobnosti, empatiju i kontrolu emocija.

Takođe, suviše brzo smenjivanje slika i događaja na ekranima (Ne bi trebalo slika koja se gleda da ima više od tri treptaja u sekundi,[7] a danas u video igricama to ide od deset do 30 bliceva u sekundi; na bazi ubrzanih svetlosnih bliceva danas se prave i oružja). Polaznici tako stiču rasutu (difuznu) pažnju, odsustvo fokusa, površnost, gube koncentraciju, postaju konfuzni, delaju sumanuto, hiperaktivno i nasumično – „gledaju, a ne vide, slušaju a ne čuju“.

Iz svih navedenih razloga polaznici mačevanja danas (a posebno deca) veoma teško ili nikako ne mogu da izvedu jednu mačevalačku radnju po tačno određenom redosledu (1, 2, 3… korak), već sve čine preskačući elemente ili ih izvodeći istovremeno, dakle, dezorganizovano pri čemu je najčešće izgubljen osećaj za sukscesivnost na račun osećaja za simultanost. Tako se, međutim, u mačevanju dobija jedan pokret koji se ne može ni kontrolisati ni artikulisati. U tome ne pomaže čak ni insistiranje da polaznik svaki deo radnje broji naglas (kao taktove prilikom sviranja muzičkog instrumenta), jer ubrzo izgubi koncentraciju i pažnju, pa prestaje da broji i počinje da preskače neophodne korake kao kad se „gutaju“ slova u pisanju. Zbog poremećene pažnje polaznici, takođe, otežano pamte radnje, brzo ih zaborave, teško usvajaju i brzo gube interesovanje za aktivnost. Sve ovo vodi neuspešnosti u praktičnom izvođenju akcija na času, pa polaznici zbog sniženog frustracionog praga i odsustva kontrole emocija vrlo često postaju agresivni.

Oštećen osećaj za snagu

Mašine, sprave i razna pomagala zamenjuju taktilni ručni rad zbog čega deca i ljudi gube osećaj za telesni kontakt i njegovu dinamiku. Polaznici stoga često nemaju razvijen osećaj za slabo, umereno i jako, dakle, meru i kontrolu tonusa mišićnih pokreta, a što je postalo epidemijska medicinska dijagnoza (hiperkinetički sindrom, hipotonija i hipertonija). Osećaj za snagu pokreta se stiče i održava samo kroz neposrednu mišićnu aktivnost i odnos akcija-reakcija celog spektra intenziteta. Takođe, savremena vizuelno-auditivna industrija neprestano bombarduje psihu ljudi snagom, nasiljem i ekstremnim jačinama zvuka i svetla, a što sve smanjuje pragove senzitivnosti toliko da oni ne znaju za drugačije reagovanje osim ekstremnog intenziteta. Polaznici iz tog razloga čine sve sa suviškom snage, drastično, nasilno, bez suptilnosti, osećaja za finesu – „varvarski“, pa udaraju ili bodu svojim mačevalačkim rekvizitima prejako (opasno) i bez osećaja za kontakt sa koleginim oružjem. Otud ne mogu pravilno da izvedu niz veoma važnih radnji u mačevanju (odbrana, napad…), a i okreću se radije u izboru tipovima mačeva koji zahtevaju snagu (viteški i dvoručni mačevi – „varvarske tehnike“) nego mačevima koji zahtevaju virtuoznost i tehničku perfekciju (laki rapir, špada, floret…).

Oštećen osećaj za koordinaciju

Mačevanje je uvek delom „dijalog sečivima“ (akciono-reakcioni kontakt sečivima). Učenici su, međutim, danas velikim delom postali nesposobni da usklade i povežu svoje sa akcijama protivnika pa čine autistično, haotično, „jedan u klin drugi u ploču“, a pogoci slučajni. To sa strane gledajući izgleda kao mlataranje bez smisla. No, da bi neko naučio da u mačevanju svoje radnje i pokrete koordinira sa nekim drugim, potrebno je prethodno i da se u svakodnevnom životu socijalizuje tj. nauči da svoje generalno ponašanje usklađuje sa ponašanjem sredine. To je, međutim, veoma teško ili nemoguće u samoizolaciji i samodovoljnosti koji su neophodni pratioci svakog savremenog individualističkog i ekranskog života.

Oštećena kreativnost

Dugotrajni boravak pred ekranima od najmlađeg uzrasta stvara uvek čoveka posmatrača koji je navikao da ne učestvuje u događanju već gleda događanje, dakle, čoveka gledaoca. Sve radnje se dešavaju van takvog čoveka, a on ih samo pasivno zureći konzumira. To znači da je reč o kreiranju ljudi konzumenata i primalaca, a ne ljudi kreatora i davalaca. Otud danas kada neki polaznik nauči tehniku mačevanja i postavi se pred kolegu sa kojim treba da mačuje (sam primeni naučeno) on stoji skamenjen i ukopan ne znajući šta da čini jer nema ideje, mašte i kreativni kapacitet da osmisli neku akciju. Tada počinje da mačuje bez tehnike, nasumično, neartikulisano i instinktivno. I kao što, da bi se stvorila muzika, nije dovoljna tehnika sviranja već i kreativni duh muzičara koji koristi tu tehniku, tako je i sa mačevalačkom (i svakom drugom) veštinom. No, onaj ko je naviknut da živi pasivno, nemaštovito, nekreativno i primalački (ekranski), on ne može ni da razvije kreativnost, inventivnost, dosetljivost, maštovitost, improvizaciju, imaginaciju, a samo mačevalac koji je inventivan i maštovit, sa razvijenom imaginacijom i sposobnostima kombinovanja radnji, ima inicijativu u borbi, jer kreativnošću diktira uslove protivniku.

Iz svih navedenih razloga danas se trener sa polaznicima na času mačevanja ne bavi više savladavanjem mačevalačke veštine već savladavanjem, s jedne strane, njihove pasivnosti, lenjosti i nekreativnosti, a sa druge strane blažim ili jačim poremećajima njihove psihomotorike. Sportski klubovi su tako umesto organizacija za razvoj telesne kulture postali organizacije za bavljenje decom i ljudima delimično ometenim u psiho-motoričkom razvoju, a za šta nisu ni osmišljeni, ni edukovani ni pozvani.

3. Treći „izam“ je PRAGMATIZAM. Kad sam počinjao učenje mačevanja, pravilo je bilo da su potrebne dve godine redovnog vežbanja da bi se učestvovalo na prvom takmičenju. To je vreme koje je prirodno potrebno za elementarno psiho-fizičko sazrevanje i iskustvo za takmičenje. Danas početnika guraju u takmičenje posle dva meseca! To je svetska praksa, a kako bi se dobio što pre, makar i „instant“ takmičar. Zašto? Zato što se klubovi u savremenom postmodernom neoliberalnom konceptu finansiraju i žive isključivo konkurentski tj. od učinka – takmičenja, pobednika i takmičarskih rezultata.

No, kada se danas u jedan mačevalački klub koji živi od takmičarskih rezultata i učinka (budžetsko finansiranje) upiše grupa od npr. 20 polaznika (od kojih je većina oblikovana u hedonističko-tehnicističkoj kulturnoj matrici) i oni se propuste kroz sito takmičarskog treninga ostaće njih troje-četvoro. Preostali će biti „balast“ za klub koji mora svoje snage, vreme i prostor da usmeri ka tome da od tih troje-četvoro pravi šampione koji donose novac za opstanak kluba. No, preostala većina će se ubrzo i sama osetiti kao bezuspešna i suvišna u „velikoj igri šampiona“ pa će napustiti klub tražeći neki drugi sport („za koji su talentovani“) ne znajući da ih i tamo čeka isti mehanizam samo u „drugom pakovanju“.

Ovde, takođe, ne treba zaboraviti sve češću pojavu da danas čak i ono troje-četvoro uspešnih koji su ostali u „igri šampiona“ sve češće odlaze. Naime, mnogi roditelji i takmičari u virovima savremenog života nemaju više vremena, novca i uslova da odvode i dovode decu tri-četiri puta nedeljno na treninge, stalna takmičarska putovanja, sportske kampove, izostajanja iz škole, sa fakulteta, posla… pa odustaju. Rezultat: najveći deo populacije se povlači od bavljenja bilo kakvim sportom, a što zvanične statistike i dokazuju.

Zahtevni koncept sportskog učinka i vrhunskog takmičarskog sporta na koji je redukovan sav savremeni telesni aktivizam, a koji sve zainteresovane nasilno gura u fabriku vrhunskog takmičarskog (a kasnije i profesionalnog) sporta, sa još jedne strane utiče razarajuće na telesnu kulturu.

Praksa je, naime, pokazala da kad se za grupu dece organizuje takmičarski turnir odmah nakon toga između 20 i 30% njih napušta klub. Posle drugog turnira slično, itd. Tu nije reč samo o gordim, častoljubivim, samoljubivim… gubitnicima koji su se razočarali pa ih peče stid, sujeta i povređeni ponos već i o polaznicima (a njih je najveći broj) koji po svom karakteru, psihološkom sklopu ličnosti ili vaspitanju nisu kompetitivno nastrojeni. Njih zanima telesni aktivizam kao takav, a ne prestiž, nadmetanja, takmičenja, sukobi, suparništva, isticanje… što im ne prija i na svaki način izbegavaju. Zato danas klubovi koriste razne trikove kako bi sprečili osipanje članova posle takmičenja (npr. dele medalje za sve učesnike itd.). No, to je sve kratkog daha. Rezultat: veći deo upisanih polaznika odustaje od bavljenja bilo kakvim sportom, jer svuda nailaze na takmičarske koncepte i zahteve, a koji odgovaraju samo malom broju i određenom tipu ljudi zainteresovanih za kompetitivnu formu telesnog aktivizma.

NEKA MOGUĆA REŠENjA

Moj odgovor na pitanje „šta činiti?“ počinjem rečima stručnjaka za inteligenciju kod dece: Na prostoru bivše Jugoslavije jako je mnogo dece s razvojnim smetnjama. Učitelji ne znaju šta se dešava. Od poremećaja govora, disleksije, disgrafije, diskalkulija… Deca samo tonu, a mi ih posmatramo. Roditelji su ti koji prvi moraju poduzeti nešto, a onda na red dolaze obrazovne institucije i država.[8]

Šta protiv tehnicizma?

Uobičajeni odgovor je: ne može se ništa… jer „nemoguće je živeti izolovano od sveta“. Čovek, međutim, ne treba da prati svoje vreme nego svoje dobro u vremenu. S obzirom da svako vreme ima i svoju „kugu“ treba da BIRA, a ne konzumira sve što mu se dobaci. Roditelji su najvećim delom informaciono prezasićeni (zagušeni, blokirani, zaslepljeni…), reklamno indoktrinirani i dezinformisani pa povodeći se nepromišljeno, olako i na brzinu (jer su i sami postkulturom formatizovani da tako reaguju) u neznanju škode i sebi i svojoj deci. Zato je potrebno raditi na osvešćivanju i kultivisanju (štampanje kratkih uputstava o upotrebi i zloupotrebi tehnologija – jer sve ima svoje lice i naličje, koja će se organizovano dostavljati školama roditeljstva, majkama još u porodilištu, u vrtićima, na u upisu u škole…). U tom smislu su potrebne kampanje i predavanja na medijima kao i uvođenje (vraćanje) u škole predmeta koji će se baviti kulturom življenja pa i kulturom korišćenja tehnike i tehnologija.

S tim u vezi težište uvek treba da bude na činjenici da je mišić kolevka mozga[9]  pa čovek razvija svoj mozak i sposobnosti svojih čula jedino kroz praktični rad i motoričke radnje svojih mišića. Samo homo faber stvara homo sapiensa. To znači što više svakodnevnih aktivnosti zasnovanih na samostalnom kako kreativnom tako i nekreativnom manuelnom radu, a uz upotrebu što manje (kao izazov) tehničkih pomagala i uređaja. Zato deca do treće godine života ne smeju imati nikakav kontakt sa bilo kojom vrstom ekrana i tehničkih pomagala, jer telo sa kojim su rođeni može se razviti zdravo samo iz bazičnih prirodnih aktivnosti (kretanje, gledanje, dodirivanje, mirisanje…), kao i kod svake druge životinje. Dete koje u tom periodu raste u surogat svetu sajber fatamorgana neizbežno i nužno i samo postaje surogat u svakom smislu i degenerisanog ne samo tela već i psihe. Starija deca i odrasli treba da provode onoliko ekranskog vremena koliko će nakon toga provesti u aktivnostima u realnom i čulnom svetu. Kome je ekranski rad svakodnevni celodnevni posao treba da shvati da će neizbežno biti žrtva profesionalne deformacije i svega što prati svaku deformaciju, kako telesnu tako i mentalnu. On treba da čini sve u svakom trenutku van radnog vremena kako bi ovu „bolest“ što više amortizovao i lečio praktičnim aktivnostima. Ovo je neophodno, jer simulirana stvarnost – kvazistvarnost vodi uvek gubljenju kontakta sa realnošću, a izgubljen kontakt sa realnošću sastavni je deo definicije svake mentalne bolesti.

Šta protiv hedonizma?

Danas se ljudi ne bave svojim kultivisanjem i razvojem već samo svojim zadovoljavanjem. Zato se i većina roditelja i ljudi danas ne bavi samovaspitavanjem, vaspitavanjem svoje dece, već samozadovoljavanjem i njihovim zadovoljavanjem – dakle, u poslednjoj instanci zadovoljstvom. Neizbežna posledica takve hedonističke „pedagogije“ čije je geslo „biti znači biti zadovoljavan i zadovoljan”, uvek je pad u animalno, jer zadovoljavanje nije smisao ljudskog, već životinjskog bivstvovanja. Životinje, naime, temelje svoje ponašanje na instinktivnom kretanju ka zadovoljstvu, a bežanju od bola, dok čovek temelji na vrednovanju, kritičnosti i svesnom izboru, jer on zna da ima i otrovih zadovoljstava, a bolnih i gorkih lekova. No, danas taj ljudski pad u animalno nije pad u obično animalno već pad u hipermoderno urban-tehno animalno u kome su jedine vrednosti i životni „ideali“ pohlepa, moć i uživanje – budućnost tehnofašizma. Svet će biti podeljen na tehnomane i nove varvare.[10]

 Treba, dakle, raditi na generalnoj promeni vaspitnog modela u pravcu kritičkog (vrednosnog), a ne hedonističkog koncepta. To znači, treba raditi na modelu koji u vaspitavanju sadrži više borbe sa sobom, asketike, odricanja, biranja, procenjivanja, vrednovanja, odbacivanja, suzdržavanja, a što je sve u suprotnosti sa savremenim potrošačko-konzumeriskim konceptom života čije je geslo „nema granica, apsolutno si slobodan – uzimaj i grabi odmah i sve što ti život pruža“.

Šta protiv pragmatizma?

Rešenje je, smatram, raditi na konceptu telesne aktivnost ne zbog neke njene pragmatične i utilitarne koristi: pobeđivanja, prestiža, uspeha, učinka, zarađivanja, zdravlja, lepote tela, već zbog ljubavi prema samoj telesnoj aktivnosti tj. bavljenja sportom, zbog radosti i ispunjenosti koju pruža neka forma slobodnog pokreta i kretanja (inače bi rudar što kopa u rudniku ili fizički radnik što nosi kontejnere i kopa kanale vodio vrhunac zdravog života zbog svog svakodnevnog telesnog aktivizma).

Pristup telesnoj aktivnosti, dakle, mora postati ljubav prema izvesnoj telesnoj aktivnosti, a ne njena upotrebljivost – posebno danas gde svaka upotrebljivost je okrenuta novčanoj upotrebljivosti u formi savremenog vrhunskog sporta koji je zbog svoje komercijalne komponente postao čista negacija telesnog zdravlja i telesne kulture. Razlog je jednostavan: kad se neko bavi jednim telesnim aktivizmom zbog nečeg drugog, a ne radi aktivizma samog, njemu cilj nije taj aktivizam već ono čemu je on sredstvo. Tada ta telesna aktivnost za kratko vreme i neizbežno postaje PRESING, prinuda, stres i teret od kojeg će početi da beži.

Voziti, dakle, bicikl zbog ljubavi prema vožnji – zato što sama aktivnost vožnje i slobodnog kretanja ispunjava i donosi radost, a ne zbog osvajanja medalja, zarađivanja raznošenjem pica, odlaska i dolaska na posao, „zbog zdravlja“ ili „zbog lepših butina“. Čim nešto od toga postane glavni motiv tada vožnja postaje puko sredstvo i ubrzo se pojavljuju motivacione blokade u formi „MORAM da vozim da bih…“ umesto „vozi mi se“, dakle, OBAVEZA vožnje umesto ŽELjE i STRASTI za vožnjom – robovanje jednoj telesnoj aktivnosti umesto jedna telesna aktivnost kao sloboda.

To ujedno znači, umesto potenciranja spoljašnje kompeticije koja u sebi sadrži borbu čoveka protiv čoveka (sa svim destruktivnim elementima koji je prate), potencirati unutrašnju kompeticiju – kultivišuću borbu čoveka sa samim sobom.

Na toj liniji u Školi mačevanja „Sveti Đorđe“ od samog njenog osnivanja (dakle, skoro 25 godina) kao pozitivno iskustvo postoji koncept bavljenja mačevalačkom veštinom bez ikakvih takmičenja. Dakle, antikompetitivni pristup telesnom aktivizmu. Rezultat: članova više nego u svim mačevalačkim klubovima bivše Jugoslavije zajedno, pri čemu i danas postoji grupa članova koji se bave mačevanjem aktivno više od 15 godina. Sve, naime, u sebi ima i neki beskraj, pa se zato time može i baviti u beskraj i ne primećujući razvoj svoje telesne kulture. Vežbati hiljadu dana je disciplina. Vežbati deset hiljada dana je usavršavanje.[11]

Mnogi roditelji profilisani savremenom postmodernom ideologijom i njenom utilitarno-pragmatičkom granom prilikom upisa svoje dece u školu mačevanja pitaju:

       – Kada su takmičenja?

       – Nema takmičenja.

       – Kako? Čemu onda mačevanja ako nema takmičenja?

Obično ponavljam odgovore koji su dati još pre 2000 godina:

– Neki Euklidov učenik, nakon što je iz geometrije naučio aksiom paralelnih prava, upitao je nezadovoljno učitelja: „Šta ja dobijam učenjem ovoga, što ne služi ničemu?“ Euklid tada pozva svoga roba i reče mu: „Daj ovome novčić, jer on iz svega što čini mora imati za sebe neku korist.“[12]

– Najviše delanje se ne ogleda u korisnosti niti upražnjavanje najvišeg delanja treba da ima za cilj neku korisnost. Zato što najviše delanje ima vrednost samo po sebi, ono treba da bude delanje ni zbog čega – iz ljubavi.[13]

– U svakom pogledu bolje je ono što se postiže radi sebe samog nego radi čega drugoga, baš kao što je slobodno bolje od onoga što slobodno nije (…) Krajnje je smešno od svega tražiti neku korist mimo same stvari i pitati: Šta time dobijamo? U čemu je to korisno? Takav čovek, zaista, nimalo ne nalikuje čoveku koji poznaje ono lepo i dobro…[14]

Dakle, treba raditi na „zaljubljivanju“ ljudi u razne telesne aktivnosti – biti zavodnik. To je npr. u praksi Društva mačevalaca „Sveti Đorđe“ značilo odbacivanje mačevanja kao borilačke veštine i borilačkog sporta, a upražnjavanje kao borilačke umetnosti – Martial Art, kao trećeg koncepta i pristupa telesnom aktivizmu za koji smatram da je forma telesne kulture budućnosti.

*

Za kraj ovog predavanja ostavio sam jedan kratki tekst Žila Verna, a citiran je i u mojoj poslednjoj knjizi Mačevanje kao borilačka umetnost (kritika kulta kompeticije i mačevanja kao samo borilačke veštine i borilačkog sporta).

 … Bio je obični proizvod tog veka industrije. Nikao je u toploj staklenoj bašti i bez rasta u prirodnoj sredini. Bio je, pre svega, praktičan čovek koji radi samo ono što je korisno, usmeravajući i najmanje od svojih ideja samo ka upotrebljivom i efikasnom uz bezmernu želju da u svemu traži interes, a što ga je vodilo u zaista savršen egoizam.

Spajao je u svemu korisno sa prijatnim, kao što bi rekao Horacije. Taština je nadirala iz njegovih reči, još više iz gestova, a ni svojoj senci ne bi dozvolio da bude ispred njega.

Izražavao se u gramima i centimetrima i sve vreme je nosio jedan metar, što mu je brojkama omogućavalo veliko znanje o stvarima na ovom svetu. Nadmeno je prezirao umetnost, a naročito umetnike. Za njega se slikarstvo završavalo sa crtežom a crtež dijagramom, skulptura na izradi odlivaka, muzika na zvižduku lokomotive, a književnost na berzanskom biltenu (…) Kad vidim mlade ljude, tako glupe, obuzme me gađenje i očaj.[15]

ČOVEK TAKVOG SAVREMENOG – POSTKULTURNOG MODELA JE UPROPAŠTEN NE SAMO BEZBEDNOŠNU VEĆ I SVAKA KULTURA, PA I KULTURA TELA.

ZATO BILO KAKAV RAD NA KULTURI TELA, A BEZ JOŠ VEĆEG RADA I NA KULTURNOM MODELU JE PROMAŠAJ, JER NE SAMO DA JE „U ZDRAVOM TELU ZDRAV DUH“ VEĆ JE I JOŠ VIŠE – KAKO TO KAŽE BERNARD ŠO „U ZDRAVOM DUHU ZDRAVO TELO“.

Više o autoru teksta i školi mačevanja možete vidite ovde: www.macevanje.org


[1] Fridrih Niče, Ljudsko, suviše ljudsko.

[2] Petar Petrović Njegoš, Gorski vijenac

[3] Markiz de Sad, Žilijeta, 1797.

[4] Termin u socijalnoj psihologiji koji se koristi za ljude koji žive kao likovi iz bajke „Petar Pan i izgubljeni dečaci” što se sakriveni u zemlji „Nedođiji” (kao Pinokio u Magarećem gradu zemlje „Dembelije”) samo igraju, provode, zabavljaju i uživaju. Sinonim za nezrele – infantilne osobe koje su nesposobne i beže od obaveza, stvarnog života i rešavanja realnih problema u zadovoljstva, igre i zabavu idući putem koji neizbežno vodi u konflikte, frustracije, agresivnost i bes jer: „Sve što ne može da sazri raste u obest.“ – Frojd.

[5] Epiktet, Razgovori

[6] Karl Onore, Pohvala sporosti – izazov kultu brzine; posledica: u Americi najvećem broju ovakve dece, koja čine sve veći deo dečije populacije, odmah se prepisuju psihotropni medikamenti za smirenje koje oni treba da uzimaju svaki dan kao bombonice, a što neverovatno podseća na Oldosa Hakslija i njegov Vrli novi svet (1931): „U jednoj od sledećih generacija, ljudi će se farmaceutskim sredstvima navesti da vole svoje ropstvo. Stvoriće se diktatura bez suza, da tako kažemo, bezbolni koncentracioni logor za čitava društva. Na taj način će ljudima prijati da ostanu bez svoje slobode, jer će im svaka želja da se bune biti odstranjena putem „ispiranja mozga“ kroz propagandu ili pomoću farmakoloških sredstava. Pomišljam i na razvoj neurologije, i ugrađivanje elektroda u mozak. Ovo se doduše naširoko primenjuje na životinje i ponekad na beznadežno duševno bolesne ljude. Ko je god posmatrao pacove kojima su elektrode ugradili u određene nervne centre mora da

se upita šta bi samo bilo kada bi se nečeg takvog dokopao neki diktator. Ovde mislim na ogromnu oblast u kojoj bi se mogla ostvariti ova konačna revolucija, oblast u kojoj bi bilo moguće kontrolisati ljude u velikoj meri, ali ne kroz nasilje, već stvaranjem utiska da je život prijatniji nego što stvarno jeste, i to prijatniji do te mere da, kao što sam rekao, ljudi zavole stanje stvari koje razuman i pristojan čovek nikad ne bi smeo da odobrava. Smatram da je ovo sasvim moguće i čini se da će ovo biti poslednja revolucija u ljudskom društvu.” Ovu ideju je, inače, prvi i detaljnije pretresao Jevgenij Zamjatin još 1920. godine u svojoj kultnoj knjizi „MI“.

[7] Dr Katarina Bajec, intervju, Nova.rs, 17.09.2020.

[8] Dr Ranko Rajović, intervju, Radio Sarajevo, 21.06.2017.

[9] Lamark, Zoološka evolucija

[10] Nikolaj Berđajev, Novo srednjevekovlje

[11] Mijamoto Musaši – najveći mačevalac Japana, Knjiga pet prstenova, 1645.

[12] Diogen Leartije, Životi i mišljenja istaknutih filozofa

[13] Konfučije, Analekti

[14] Aristotel, Nagovor  na filozofiju

[15] Žil Vern, Pariz u XX veku, 1863.

Ovaj unos je objavljen pod Čisto i bistro. Zabeležite stalnu vezu.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s