Dušan Reljić: Strip je nadahnuće, izazov

Razna su ubojita oružja: pero, olovka, četkica, tuš… Retki se srećnici koriste nekim od njih: pisci, slikari, stripađije, a izuzetno retki obdareni su sa više talenata, pa umeju i da naslikaju, ali i da pišu. Redu tih retkih srećnika pripada i naš današnji sagovornik Dušan Reljić, koji je morao da prođe sopstvenu Golgotu, udaljen od svog doma, porodice i naroda, kako bi se ostvario kao umetnik, stripađija, karikaturista, scenarista, ali i otac i hranitelj porodice. Koliko borba za goli život može da očvrsne čoveka i koliko ga posao kojim se bavi formira i oblikuje, saznaćete od beskrajno duhovitog, neuništivog gospodina Reljića:

Pamtite li svoj prvi crtež?

Bio je to crtež konja na margini očeve stručne knjige. Živeli smo tada u Banja Luci. Otac je bio vojno lice, pa je kao inženjer imao mnogo stručnih knjiga i dosta praznih margina. A ja video prazan prostor. Majka je videla crtež i pohvalila oca kako je dobro nacrtao konja.

Začuh tada ostar glas:

„Dolazi ovamo, konju jedan!“, zaurlao je otac i zalepio mi takvu šamarčinu da je sve bridelo. Imao je malu, ali do zla boga tešku ruku. Od njega sam nasledio talenat za crtanje ali, i tu tešku ruku, koja mi je kasnije mnogo pomogla, kada sam adolescentski počeo da se bavim boksom i raznim drugim sportovima. Obojica smo imali teške kosti, a u kombinaciji sa dobrim refleksima i dobrim radom nogu, bio sam nekakva bokserska nada. Rad nogu? Pa, bio sam najmlađi registrovani biciklista u staroj Jugi. Trčao sam u najobičnijim patikama 11,2 sekundi na 100 metara.

A meni je samo trebao papir i olovka.

Pera Detlić

Kada ste se i kako zaljubili u strip?

Kada? Davno.

A kako? To je već složenije pitanje. U to vreme pretplata za novine nije stizala na kućnu adresu, već na kioske. Otac je čitao „Borbu”, a ja sam je čekao ispred kioska da stigne i donesem mu je. Tada sam primetio „Politikin zabavnik” i tako je počelo.

Šta vas je privuklo stripu?

Od džeparca sam kupovao „Zabavnik”, i po prvi put sam mogao da čitam, ali i da vidim priču. Kasnije sam čitao školsku lektiru u… slikama. To mi se jako dopalo. Počeo sam da tkam i vizuelne detalje i brzo doživljavao viziju cele scene koju sam čitao. Počeo sam da posmatram oko sebe, ali na drugačiji način. U svakoj senci, šari, u talogu očeve jutarnje kafe prepoznavao sam likove i predmete. Ili kada na šahovskoj tabli ’kliknete’ okom i posmatrate samo crna ili samo bela polja, imate potpuno drugačiji vizuelni doživljaj istog. To je bila odlična vežba. Za početak.

Konjanik

Ko su vaši omiljeni autori, crtači, stripovi?

Prvo su mi zapali za oko Aleks Rajmond i Harold Foster. Kasnije su im se pridružili Den Beri, Džon Kelen Marfi, Džon Prentis, Fren Robins, Džim Holdavej, Sten Drejk, Ken Beld, Herman, Viktor de la Fuente, Kavacano… Najviše sam voleo Fosterovog „Princa Valijanta” i Berijevog „Flaša Gordona“.

Foster me je naučio koliko je važan dobar crtež, priča i faktografija, Rejmond me je uveo u sekvencu, sečeni kadar, senku i zlatnu sredinu, Drejk me je naučio da crtam lepe žene i da su izraz i emocija veoma važni u stripu, Viktor me je naučio šta su atmosfera i rakursi i da stripovi mogu da se crtaju i perom, Herman me je naučio da pričam priču bez reči, a Kavacano? Oborio me je s nogu. On me je otkačio od realističnog stripa i… otkačen sam još uvek.

Koji je bio vaš prvi strip junak kojeg ste nacrtali?

Ne znam da li su bili baš junaci koje sam olovkom crtao na poleđinama sveske za matematiku, ali moj prvi zvanično objavljen strip bio je neki zeka u magazinu „Zeka” u izdanju „Dečjih novina” iz Gornjeg Milanovca. A prvi pravi iskorak ka stripu bio je strip „Aligator Ale” po nekim omladinskim novinama i časopisima. Tada sam još učio da crtam.

Kako ste pronalašli sopstveni stil?

To je komplikovano pitanje na koje nemam pravi odgovor.

Da bi našli sopstveni stil, morate da naučite da crtate ili bar mislite da znate da ctrate. Ta tehnologija crtanja koju neki pogrešno zovu talentom, nije ništa drugo nego rutina i ima malo veze sa kreativnošću. Veza između sive moždane mase, dva plava oka i izvođača radova, a to je moja desna ruka, mora dobro da funkcioniše.

Buš i Putin

Na primer, maznete nešto od nekoga, bilo šta, prebacite to olovkom na tabulu razu, na prazan papir. Poigrate se malo sa tim. Onda bacite znatiželjan pogled na to šta ste nacrtali. Ako ne valja, bacite u korpu za otpatke, a ako vam se dopadne, onda nastavite… nadogradnju.

Ono što je vazno je da i olovka i tuš dobiju nešto što bi se moglo nazvati… sopstvenim stilom. A to se vremenom stiče. Da se razumemo, svi smo mi ponešto kraduckali od naših uzora, ali ako to prilagodiš sebi, obogatiš, daš nešto svoje, onda je to… lični pečat ili vlastiti stil.

Nadam se da si razumela šta sam hteo da kazem. Ja nisam.

Način crtanja se, baš kao i način pripovedanja, tokom godina menja. Kad i kako nastaju promene i da li su one dobre ili loše za umetnika?

Pitaš me da li se način crtanja tokom vremena menja? Ako pod tim misliš na rutinu koja se vremenom stiče, mislim da ne. Jedino ako niste želeli da promenite stil. Po meni je to kreativno istraživanje sa motivom da nešto promenite ili poboljšate. Ako vam je želja da oponašate nečiji stil, kojem se, recimo, divite a da pri tome ne pokušate da tome dodate sebe, onda ste… replikant. Takvih ima mnogo. I ja sam bio replikant, bar u početku, kada sam radio na velikim svetskim licencama (Dizni, „Tom i Džeri”, „Bil i Bul”, „Talični Tom”, „Pink Panter”, „Pera Detlić”, „Vini d Pu”…), jer da to nisam znao da radim verovatno te poslove ne bih mogao ni da dobijem. Ni lovu koja je proizašla iz toga.

Mala sirena

Stvar je u tome da posle replikantskog početka, dodate nešto svoje, da to stilski obojite i tu se prepoznaje lični rukopis svakog pojedinog autora. Kavacano je to maestralno odradio na Diznijevom „Paji Patku”. Ali, Dizni je tu pokazao koliko je dekadentan i konzervativan, jer je odbacio genijalnost jednog Kavacana i vratio „Paju” i „Mikija” u sivilo i dosadu. Tradicija im je bila važnija.

Upravo zbog toga sam se i ja vremenom udaljio od njega, ne zato što sam bio uskraćeni genijalac kao Kavacano. Nikako. Gladajući pretrpane atinske kioske, shvatio sam koliku je Dizni štetu naneo svetskom stripu. Sve je podavio oko sebe. Izuzev sebe.

Svuda je bio.

Verovatno ti ovim nisam pružio zadovoljavajući odgovor. Svaki od nas autora, nosi nešto lično, lični pogled i prilaz stripu. Neki se vežu za nekog svog idola kao… replikanti. Mogu da postanu čak i bolji od svojih uzora.

Ja ne razmisljam tako. Meni je draža moja… nego tuđa ruka.

Pink Panter

Šta volite da čitate od stripova? Na šta, tokom čitanja obraćate pažnju?

Da bih počeo da čitam neki strip, prvo moram da ga… pogledam. Kada zadovoljim oči, onda prelazim na čitanje. Da bi strip bio dobar, mora da zadovolji dve komponente. Vizuelnu i narativnu. Tek onda možete da odredite da li je neki strip stvarno dobar ili je samo dobro nacrtan. Naravno, postoje i obrnute situacije, recimo kada je scenario bolji od crteža. Ali, to se već teže zapaža.

Lično nisam mnogo istraživao i tražio dobar scenario u loše nacrtanom stripu. To je prosto tako. Žao mi je, ali je verovatno gomila dobrih scenarija prošla neprimetno kroz moje ruke, zbog lošeg crteza. Kod scenarija ima još jedna komponenta koja je veoma, bar za mene, važna. A to je… nemušti scenario, da autor, bez reči, samo u slikama ispriča deo priče. U tome je po meni bio nenadmašan Herman u njegovom „Džeremaji”. Ako obratite pažnju, prve strane nekih njegovih epizoda nemaju reči, ali stvara takvu atmosferu i doživljaj da ostanete zatečeni. Ako ti kažem da mi se ne sviđaju likovi koje Herman crta, jer su ružni, nesimpatični, takav pristup scenariju i predstavljanju priče potpuno baca u aut crtačke nedostatke i čine taj strip… neponovljivim. Ja mu se divim.

Volim i danas da prelistam i ponovo pročitam „Princa Valijanta” i zbog dobrog crteža i zbog epske priče, ali isto tako i Barneta, Holdaveja, Stena Drejka, ali i Kavacana. Volim da ih prelistavam zbog ličnog pečata koji svaki od njih unosi u svoje stripove. Obožavam podvojenu ličnost Ziroa i Mebijusa… mada mi je Ziro bliži. Njegov „Bluberi” od Mebijusovog „Inkala”, kao i Fuentesa… itd. Ima mnogo onih koje volim, jer su svi posebni na svoj način.

Vaš prvi posao bio je za „Dečje novine”. Recite mi nešto više o saradnji sa Žikom Atanackovićem?

Da nije bilo Žike Atanackovića i „Dečjih novina” Dušan Reljić bi krenuo verovatno nekim drugim putem. Njegov blagi, taktički uticaj je odredio moju karijeru… i ne samo moju.

Pre nego što sam sreo njega, pokušavao sam da radim seksi karikaturu, jos 1968. godine. Čak sam relativno često i objavljivao. Kada mi je on predložio da za časopis „Zeka” radim noseći strip, prihvatio sam. To je bio prvi pravi pokušaj da nacrtam pravi strip. I bio je… dečji.

Do tada sam stripove radio uglavnom u gimnaziji na časovima matematike s tim što je strip počinjao sa zadnje strane i sudarao se sa zadacima iz matematike u sredini. Kada bi profesor video taj sudar, samo bi rekao: „Reljiću, kec! Idi na mesto!”

Zato nikada nisam voleo matematiku.

Potpisujete stripove „Družina Kliker” i „Daniel i Marko”. Pretpostavljam da vam je ovaj drugi draži, ali ste sa prvim ipak stekli veću slavu…

Kako da ne. Stripu „Daniel i Marko” sam imao ličniji prilaz, što je i normalno, jer su glavni junaci moji sinovi. Oba stripa su imala isti kreativni naboj, pa su zato… slični. U to sam se uverio kada sam prošle godine počeo da pripremama za štampu oba albuma, sa tom novinom što sam u strip ubacio novog junaka, moju unuku Janu, tako da je sada cela porodica Reljić u novom albumu, koji će nositi naslov „Daniel, Marko i Jana Ikebana”.

Što se tiče veće popularnosti „Družine Kliker”, zaslugu za to pripada „Politikinom zabavniku”. „Daniel i Marko” je počeo da izlazi u „Kekecu”, baš kada je neko iz „Borbe” odlučio da uništi „Kekec”, koji je tada bio egal sa „Politikinim zabavnikom”. Oba izdanja bila su visoko kotirana na tržištu, čak mislim i sa istim tiražima. Neko je odlučio da smanji format, loše postavi novi prelom, upotrebi lošiji papir za štampu i magazin usmeri ka distribuciji po školama. Tim potezom „Kekec” je izgubio bitku za tržište i nikada se više nije oporavio.

Kako ste postali član „Beogradskog kruga 2”? Šta je za vas to značilo?

Jednoga prepodneva 1976. godine banuše kod mene u stan Bojan Đukic, Zdravko Zupan i Askanio Popović, sa idejom da se osnuje „Beogradski krug 2”, kao nastavak tradicije „Beogradskog kruga 1”, koji su predstavljali strip autori Lobačev, Kuznjecov, Solovjev… Ideju je oplodio Bojan Đukić i bila je odlična. Okupiti na jednom mestu sve zaluđenike stripa bila je briljantna.

Sastajali smo se svakog petka u hotelu Mažestik, donosili svoje radove, diskutovali, delili iskustvo… družili se. I bilo je divno. Ja sam se lično osećao jako dobro i to je verovatno i odredilo moju budućnost. Do tada nisam još znao čime ću se baviti u životu.

Imao sam dobre rezultate u sportu, pevao sam u horu „Ivo Lola Ribar”(koji naši prijatelji Mađari zovu Ištvan Bećar Pecaroš), i to u postavi koja je prvi put u istoriji pobedila do tada neprikosnovenog „Mokranjca”, snimio 11 ploča sa orkestrom RTB-a. Bili smo prateća grupa na „Beogradskom proleću”, zavijali smo iza Lepe Lukić, Bilkića… Mira Vasiljević je od naše grupe htela da napravi… nešto. Pošto smo je neodgovorno odbili, jer smo samo želeli da se zabavljamo, Mira je sastavila grupu „Đerdan”. Ne verujem da bih bio druga Dragana Mirković, jer sam imao dlakave noge i ne tako lepe kao Dragana, a morao bih i da promenim pol, ali sam kasnije shvatio šta smo propustili.

I na kraju, kao predsednik omladine u „Borbi” mogao sam lako da zakoračim u visoku politiku, ali ništa od svega toga nije se desilo jer sam ja kreten, izabrao strip.

U muzici i politici je bila lova, a ja izabrao politiku šupljih džepova. Počeo sam da se profesionalno bavim stripom. Ali, nije mi žao. Radio sam, a i danas radim posao koji obožavam. I još nešto, iako sam bio član Udruženja novinara još od 1974. godine i što se možda danas stidim toga, jer su neke moje esnafske kolege ukaljale tu profesiju, imam tu privilegiju da mirno spavam.

Strip „Dejan” objavili ste u „Glasu”. Bio je to vaš prvi strip objavljen u dnevnim novinama…

„Dejana” sam ponudio banjalučkom „Glasu” – iz pokajanja.

Banja Luka je moj grad. Tamo sam odrastao i završio škole i u januaru 1968. godine preselio se u Beograd, gde sam upisao studije filozofije i sociologije.

U septembru te iste godine razorni zemljotres je srušio Banja Luku. Najviše je ljudi poginulo u zgradi gde sam stanovao. Zgrada se zvala „Titanik”, jer je imala balkone u obliku brodova. Potonula je baš kao pravi „Titanik”. Danas je na njenom mestu robna kuća „Boska”.

Elem, zbog griže savesti, jer sam zbrisao iz Banja Luke i ostavio prijatelje i komšije da u zemljotresu izginu, odlučio sam da nešto poklonim mom voljenom gradu. Dao sam im „Davora”, koji je ušao u moju monografiju kao prvi novinski strip koji sam objavio. Istovremeno sam ušao i u istoriju „Glasa” kao autor prvog stripa koji su oni objavili na stranicama svojih novina.

Iskreno, tada još nisam znao da crtam.

Od 1973. do 1984. godine radili ste kao tehnički urednik i novinar „Borbe”, a potom se potpuno posvećujete stripu. Kako? Zašto?

Prvi put sam izgubio glavu zbog prelepih banjalučanki, a drugi put zbog stripa. Možda je tome kriva moja podvojena ličnost. Ne znam. Znam samo da sam 1973. godine ubacio u jedan portfolio sve ono što sam do tada uradio i otišao pravo kod glavnog urednika „Borbe“, Nikole Burzana. On pogleda škrabotine, uhvati me za ruku i odvede pravo u beogradsku rubriku koju je tada uređivao Raša Lazarević, predivan čovek, bonvivan i gospodin. Lep čovek sa štucovanim brčićima. Uvek je bio okružen ženama. Možeš da zamisliš moje zadovoljstvo. Beogradska rubrika, Raša i ja, a sve ostalo ženske. Lepo da lepše ne može biti.

Bio je tu i jedan Bora, koji je kasnije postao poznati sportski novinar, ali on se ne računa. Bio je zaljubljen. Ne naravno u sebe, već u jednu žensku. Izgleda da mu je to bila prva ljubav, pa je zato bio – izgubljen i beskoristan.

Cela garnitura iz Beogradske je posle pripravničkog staža bila primljena u radni odnos.

Radio sam ilustracije, portrete, završavao neke političke, novinarske škole i kurseve. Kasnije sam ušao u tehničku redakciju, pokrivajući i jedan i drugi posao. Karikaturu nisam upražnjavao, jer je redakcija bila prepuna karikaturista, od Dragana Savića do Koraksića, Ubovića, Konstantinovića… Nisam hteo da im uzimam hleb, pa sam uglavnom gurao ilustraciju, portrete, a stripove sam radio za omladinsku štampu („Vasa Trasa”) i političko-aforizmični kaiš strip „Radiša” koji sam radio za „Rad”, list Saveza sindikata Jugoslavije. U to vreme je rođen i „Aligator Ale”, „Družina Kliker”, „Daniel i Marko”, ali i realistički stripovi „Neretljanski gusar”, „Dekameron” i moja verzija superjunaka „Orion”, koji je izašao u četiri albuma, zajedno sa „Leptirom” u „Ježevom” dodatku „Kondor”.

Posle faze sa „Orionom” mogao sam sebi da kažem da sam pravi profesionalni autor stripova.

A odgovor na poslednji deo tvog pitanja glasi:

Kako? Tako.

Zašto? Zato.

Zar si očekivala bolji odgovor od čoveka koji je zbog prelepih žena i zbog stripa, rizikovao svoju budućnost? Ma nemoj.

Iako su stripovi koje ste u tom period crtali bili licencni („Tom i Džeri”, „Bil i Bul”, „Miki Maus”, „Paja Patak”, „Pink Panter”, „Pera Detlić”), ipak ste za neke od njih sami pisali scenario. Koliko vam je rad na njima bio značajan?

Rad na licencnim stripovima za mene ima značaj samo zbog toga što se upoznajete sa autorima koji su vam nekada predstavljali uzor. To je naporan posao, bio je jako finansijski isplativ i to je najjači razlog zašto sam ga radio. Rekoh već, to je jako naporan posao. Recimo, da biste ušli u nečiji manir, stil, liniju, kadriranje, mora da se uloži bar mesec-dva dana rada. Problem nastaje onda kada napravite dužu pauzu, jer proces onda počinje ispočetka, jer je to nešto što nije deo vas, već nekog drugog.

Da, pisao sam scenarije za „Toma i Džerija” i „Bila i Bula”. To mi je odgovaralo jer sam imao punu kontrolu nad svim. Imao sam punu slobodu i to mi je bilo jako važno. Čuo sam da je Pavle Lugarić bio prezadovoljan našom saradnjom.

Dizni je slao scenarije i tražio striktno pridržavanje zadatih premisa.

„Pink Pantera” i „Peru Detlića” radio sam u saradnji sa Zdravkom Zupanom za „Universal”. Radio sam olovku, a Zupi tuš. Uradili smo 16 knjiga i četiri “activity books”. Sve ilustracije su slate u „Univerzal” na odobravanje. Odatle nije stigla ni jedna-jedina zamerka.

Posao odrađen bez greške.

Jedinu ispravku koju sam morao da uradim je – jedna od naslovnih strana za „Taličnog Toma” za aktiviti book serijal, koji sam radio u saradnji sa Zoranom Kovačevićem. Nije mi drago što me je Moris korigovao, ali sam zato besramno došao u posed jednog njegovog originala, koji danas ljubomorno čuvam.

Sve je to bilo deo posla kojim sam se bavio.

A šta mi je to značilo? Pa, značilo je, uz veliko zadovoljstvo, moje lično i mojih izdavača. To što sam radio za najveće svetske licence imponovalo mi je, ali su mi mnogo više značili moji autorski radovi i karikature, jer sam u njima bio svoj, a ne – njihov.

U Atini sam se družio sa Helen Siori, Diznijevom predstavnicom za Istočnu Evropu i Argentincem, Skalabronijem, jednim od Diznijevih legendi koji je bio oženjen Grkinjom. Tada sam već napustio rad na Dizniju, koji sam radio za „Politikin zabavnik” i „Mikijev zabavnik”. Kada je Skalabroni video moje crteže, odmah ih je poslao u Barbenk. Odgovor je stigao za desetak dana u vidu spremnog scenarija sa konkretnom finansijskom ponudom. Po njegovim rečima, Dizni je uvek tražio da se uradi probna epizoda, čak je i on kroz to morao da prođe. A ja sam dobio ponudu odmah.

Bilo je to lepo. I ponuda – i novac. Međutim, bio sam besan na Diznija zato što je zabranio „Zabavniku“ da objavljuje njegove stripove. Da se razumemo, bio sam u ekonomskoj emigraciji, radio sam da bih omogućio porodici u Beogradu da preživi sve nedaće, embargo, bombardovanje. Pare su mi bile potrebne.

Ali nisam mogao da mu oprostim i – odbio sam.

Sve se bilo nakupilo. Gledajući prepune atinske kioske, izuzev Diznija i još ponekog, niste imali mogućnost da birate. Dizni je podavio sve oko sebe. Pucao je i ubio strip, zajedno sa japanskim mangama – samo nije svoj.

Kada i kako nastaje vaš prvi auturski strip „Neretljanski gusar”?

Strip je nastao 1978. godine i objavljen je u „Ju stripu”. Nastao je kao prirodni nastavak stripa, čiju sam tematiku i istoriju proučavao mnogo ranije. Strip se zvao „Damaj”. Bio je vezan za istoriju krajeva oko Neretve i Bele Hrvatske i kralja Tomislava. Po preseljenju u Beograd, ponovo sam počeo da razmišljam o tom projektu. Kada sam se sreo sa Vladom Nedanoskim, mojim školskim drugom iz banjalučke gimnazije, koji je tada bio novinar u „Dugi”, seli smo u restoran „Borbe” i protrčali kroz istoriju tog kraja. Vlada je napisao dobar scenario koji je mogao da se razvuče u seriju. Međutim, pošto je to bilo vreme entuzijazma i bušnih džepova, saradnju smo završili samo sa jednom epizodom, ali smo je nastavili sa „Orionom”.

Rad na realističnom stripu „Orion” i „Leptir” za vas je bio: izazov, zadovoljstvo… pritisak?

Znaš, rad na realističnom stripu je, prvo, za mene bila prava škola crtanja. Trebalo je prvo dobro da naučim da crtam, a drugo, da naučim faktografiju, kostimografiju, kadriranje… Drugim rečima, sve ono što je deo filmske umetnosti, s tim što, za razliku od filmova, stripaši sve te elemente – zamrznu.

I upravo mi je rad na „Orionu”, (za koji je scenario za prvu epizodu radio Vlado Nedanoski), omogućio da brzo postavljam kadar i posao završim brzo. Brže nego neke moje kolege, koji su docrtavali svoje skice do besvesti.

Spominješ izazov, zadovoljstvo, pritisak? Volim lakoću u kadriranju, izvođenju i postavljanju scene i veruj mi, nikad se nisam mučio. A rad na „Orionu” i „Leptiru”, koji sam radio za „Jež” u njihovom izdanju „Kondor”, i obaveza da nacrtam 129 tabli stripa mesečno, to mi je pomoglo da naučim da crtam, da brzo razmišljam i postavljam kadar. Objavio sam četiri epizode „Oriona” i dve epizode „Leptira”, ali sam brzo odustao od „Leptira” jer nisam imao ne samo vremena da ispravim ni jednu jedinu pogrešnu skicu, već sam jedva stizao da obrišem olovku. Dakle, „Orion” je rađen bez korekture. Nije bilo vremena da se ispravi ni jedna jedina graška. Sreća da sam se potpisivao pod pseudonimom Douree (čita se Dure, sa apostrofom nad pretposlednjim ’e’, dok je Vlada potpisan kao Francuz Vlannes), tako da niko nije znao ko smo. Više smo se pravili Francuzi nego Englezi. No, ako se uzmu u obzir sve greške u njemu, „Orion” uopšte nije izgledao loše.

Saradnja sa Vladom na „Orionu” završila se isto kao i saradnja na „Neretljanskom gusaru” – na jednoj epizodi, a za to sam ja isključivi krivac. Nacrtati 129 tabli mesečno bio je veliki pritisak. Trebalo je često podešavati scenario, ispravljati ga i menjati u hodu. Pošto je bilo nemoguće da Vladu držim ceo dan uz sebe, počeo sam sam da korigujem scenario i tada verovatno povredio mog školskog druga. Tiho je nestao, a ja sam nastavio „Oriona” da pišem sam. Dugo o njemu ništa nisam znao. Čak sam mislio da više nije živ. Tek kada sam se vratio iz Grčke, sreli smo se 2017. godine na Sajmu knjiga, kada je predstavljana moja monografija. Bio sam najsrećniji čovek na svetu kada sam video da mi moj drug, posle izvinjenja, nije zamerio ništa. Verovatno je shvatio da sam tih pet meseci rada na „Orionu” bio u ludilu. A – bio sam.

Sve to mi je omogućilo da sa lakoćom ulazim u razne stilove, žanrove… da rano prejudiciram kadar, tako da mi danas ne treba detaljna skica.

A što se tiče pritiska… Ispričaću ti jednu epizodu iz Atine. U početku sam mnogo sarađivao sa velikim reklamnim agencijama, jer mi nije bila dovoljna plata koju sam dobijao u „Mamut komimsu”. Sećam se da mi je kreativni direktor u BBDO-u pokazao crtež… mokre jabuke. Prvo sam mislio da je u pitanju fotografija. Divan crtež, nestvaran. Nije bilo ni jedne jedine kapljice, ali se videlo da je jabuka mokra, nakvašena. Nacrtao ju je čovek kojem nisam zapamtio ime. Urednik mi je rekao da taj čovek najbolje na svetu crta jabuke. Kada sam, zadivljen zatražio da vidim još neki njegov rad, kreativni direktor mi reče da on crta samo jabuke i ništa drugo. Samo jabuke… Nisam mogao da verujem. Naježio sam se i nekorektno u sebi počeo da žalim tog čoveka, koji je bio crv svoje jabuke.

I tu sam video i prepoznao onaj pritisak za koji si pitala, ali ne na sebi, već na tom jadniku, koji ništa drugo nije znao da uradi, već samo da crta mokre jabuke. A šta će se dogoditi kada se ta jabuka poprska pesticidima? Crv iz nje će morati da ode i šta će da crta kada ništa drugo u životu ne zna? E to zovem pritisak, životni.

Inače, izazovi i zadovoljstvo su moji, dok god radim posao koji volim najviše na svetu. I srećan sam zbog toga.

Eksperimantisali ste sa političkim strip-kaišem. Tako su nastali „Radiša”, „Sima Karambol”, „Vasa Trasa”. Recite mi nešto više o tom stvaralačkom periodu.

Ako možete pomoću stripa da prenesete priču, onda to možete da uradite i sa političkim stavom. Problem je bio ogroman broj karikaturista koji su bili na „Borbinoj” hranilici, a ja nisam želeo da se bavim karikaturom, jer nisam želeo da nekome oduzimah hleb. Želeo sam da radim stripove u novinama, jer su tada samo novinske kuće objavljivale stripove, mada im se više isplatilo da za strip plate licencnu cenu od 7-9 dolara po strani za uvezeni strip, nego da nama plate pravu cenu rada. A karikatura je jaka novinarska reč. Često i prejaka.

Pošto sam u međuvremenu završio nekakve novinarske škole, znao sam kako karikatura funkcioniše i kako se kreira. Međutim, pošto su tada za „Borbu“ radili Savić, Koraksić, Petričić, Ubović, i ostali, tu za mene nije bilo mesta. Razmisljao sam kako da elemente stripa uklopim u angažovanu karikaturu, a da ona to ne bude u pravom smislu te reči. Aforizam je bio idealan za to. On može da se razvuče u 2-3 slike, u strip kaiš. I funkcionisalo je. Doduše, nisam ja bio taj koji je to izmislio, već je to bio Milorad Dobrić i njegov „Kurir Fića” u „Borbi”.

Kod „Radiše” sam reagovao kao novinar, „Sima Karambol” se rodio kada sam dobio vozačku dozvolu, „Vasa Trasa” je funkcionisao kao proširena seksi karikatura, a sve to je rezultiralo prostitutkom „Lizet”, mojom poslednjom heroinom.

Od politike do seksa. Blagosloveni haos, zar ne?

Dekameron

Rad na „Dekameronu”, bio je nešto sasvim drugo: osveženje, sloboda, rekla bih…

„Dekameron” je za mene nešto posebno. Tu sam prvi put ’otkačio’: od koncepta, preko scenarija, pa do izvođenja. Na realističku osnovu sam dodao blagu humorističku notu, da se muzički izrazim. I to mi se dopalo. Bokačov „Dekameron” i njegove kratke seksi priče ne bi delovale seksi da je rađen u realistickom maniru. Trebalo je sve to uklopiti u koncept koji u početku nije ni postojao, već su priče bile nasumice birane. Trebalo je sve to uklopiti u nešto, ali kako?

E, tu sam ’otkačio’. Podigao sam Bokača iz groba, zaplavio mu oko i naterao ga da mi piše scenario za „Uvod u Dekameron”. Malo smo se sporečkali oko honorara, ali smo se na kraju ipak dogovorili. Đovani je dobio i drugo zaplavljeno oko.

Osećao sam se izvanredno i nadahnuto, vezući priču za „Uvod…”. Posle sam još nacrtao i epizodu „Ključ”. I to je bilo to.

Tako je završio jedan izvanredan koncept koji je zasluživao mnogo više nego što sam nudio. Znaš, nisam komercijalni autor stripova, za mene je strip nadahnuće, izazov, a želeo sam još neke, nove izazove. Često sam se vraćao razmišljanjima da vratim „Dekamerona” ponovo u igru i uradim još nekoliko novih epizoda.

Međutim, nadolazili su „Klikeri”, „Aligator Ale”, „Daniel i Marko”, svi sa premisom serijala. Nije više bilo povratka.

Pored „Dekamerona”, napravili ste i druge… golicljive stripove… „Slučaj službenika GSP-a”, „Do not disturb”, „Kate”, „Lizet”…

Da, 1987. godine sam u ZUM reporteru objavio „Do not disturb”. Nisam bio zadovoljan krajnjim rezultatom, jer je to još bio period uigravanja sa grotesknim stilom. Još sam lutao i istovremeno sam bio u fazi rada na dečjim serijama, pa mi je izlet u seksualnost bio period relaksiranja. Scenario je radio V. Cimperlić i to dobro. Interesantno je da sam sa njim sarađivao u nekoliko projekata, ali ga nikada nisam upoznao. Sve mi to miriše na pseudonim. Ni dan danas ne znam ko je on.

Od svih seksi izleta, pored „Dekamerona”, najzadovoljniji sam sa „Slučajem službenika GSP-a“. Vizuelno je bio jako dobar, objavljen je u „Ju stripu” 1997. godine, ali je za moj ukus bio malo ’pretvrd’. Humor je bio OK, ali je vizuelno više ličio na seksi pornografiju. Ipak su ga objavili. Ja sam se vratio u ’mirnije vode’, mada je i tada postojalo tržište za porno stripove. Takve stripove, ipak, nisam želeo da pravim.

Što se tiče „Kate”, nju pamtim samo po tome što je to bio prvi strip koji sam bojio erbrašom. Nisam ga ponudio nikome. Bio je doduše pripremljen za Plejboj 1994. godine, ali sam tada od njih dobio otkaz, zbog, kako su rekli: „Saradnje sa neprijateljem”! Svaka se škola plaća.

„Lizet“ je kulminacija svih tih događanja.

„Lizet“ mi deluje nekako najizazovnije. Recite mi nešto više o njoj. Družite li se sa njom i danas?

Kako da ne. Dok sam, boraveći u Grčkoj, sarađivao sa Plejbojem i Penthasom i gledajući „Little Annie Funny” u starim izdanjima Plejboja, poželeo sam da napravim nešto slično. Iskreno, humor mi se u „Little Annie Funny” nije mnogo dopadao, ali mi se dopadao koncept. Tu sam malo upleo i Berneta.

I tako je i ostalo sve do mog povratka u Srbiju 2011. godine. Kuvao sam „Lizet” godinama, u međuvremenu doživeo dve operacije čira, jedva izvukao živu glavu, jer sam, zbog pucanja čira, dobio takvu sepsu da su mi davali samo 1% šanse da preživim. Posle 27 dana u komi, probudio sam se sasvim dezorjentisan. Zahvaljujući tome što sam samo jednom u životu imao grip, antibiotici su delovali kao bomba. I danas, kada me vide tamo, krste se i kažu „… Preživeo deka”.

I da ti kažem nešto. Nisam tamo video nikakvu svetlost, ni Luciferov oganj, ni rajske kapije Sv. Petra. Nisam čak nikog tamo ni sreo. Možda su izašli negde u provod. Kada sam se probudio iz kome, imao sam osećaj da nikada nisam pušio, a uvlačio sam četiri pakle „Karelije” dnevno, sa jednim palidrvcetom koje bih kresnuo ujutru uz kafu. Popušio sam svoje.

Posle buđenja odlučih da se uneozbiljim, te se vratih seksu i deci. Po moralnim načelima, dva potpuno nekompatibilna para ali, kad dobro razmislim, dva veoma podobna para, jer jedan proizilazi iz drugog. Da nema seksa, ne bi bilo ni dece.

Šalim se. Probudio se u meni matori asketa koji voli, poštuje i obožava žene. Zato je moja „Lizet” omaž ženi na jedan blagohumorni način. A znaš li zašto? Zato što sam uživao radeći na albumu „Lizet“ kao što sam uživao radeći na „Dekameronu”.

„Lizet” je prirodna kao što je prirodan i humor u njoj. Ona i nije prostitutka, kao što ni moj „Orion” nije marvelovski super heroj, već je bliži – običnom čoveku.

Kod toliko iscrtanih stripova i tabli… neke su se, nažalost, i pogubile?

Ne neke, mnoge. A neke smo vadili iz đubreta. U to staro vreme, izdavači nisu vraćali originale. U nekim redakcijama ste mogli da nađete svoje, ali i originale drugih autora razbacane po hodnicima redakcija, u đubretu. Bile su razbacane po hodnicima – da se gaze. Znam neke moje kolege koje su na taj način sakupile ogromnu kolekciju nekih naših velikih majstora stripa i ilustracije. Samo se trebalo naći tamo u pravo vreme i na pravom mestu. I ja sam neke podigao sa poda, da ih ne gazim. Kolekcija nije velika, ali mi je to nešto najdraže što posedujem.

Kada je 1987. godine u „Vjesniku” prestao da izlazi „Tom i Džeri”, posle smrti Pavla Lugarića, zaputismo se Zoran Kovačević i ja u Zagreb i od Tahira Mujazinovića, na jedvite jade pokupismo naše originale. Tako da smo Zoran i ja jedini koji smo u posedu vlastitih originala od cele grupe, koja je radila na „Tomu i Džeriju”.

A neke su se table i – pogubile. Ustvari, više sam se pogubio ja, nego stripovi. Naletim ja tako, sređujući tone papira i isečaka iz novina na strip koji se zvao „Njonjo i njegova senka”. Gledam, gledam i pitam se šta će kod mene nepoznata kopija iz novina? Bila je tako isečena da se nije videlo ni gde, ni kada je odbjavljena. A onda se setih inspirativnog sedenja u WC-u, kada sam smislio koncept višekaišnog političkog stripa, koji je trebalo da zameni jednokaišnog „Radišu“. Nisam imao pojma gde sam ga objavio, do dana današnjeg ne znam. Da, pored pogubljenih tabli i ja sam bio… pogubljen.

Taj koncept je zaživeo mnogo kasnije kada sam u „Elefterotipiji”, kreirao u klasičnoj strip formi, politički strip „Balko from NewOrderLand”.

Nakon raspada Jugoslavije selite se u Atinu. Cenim da nije bilo lako, pod tim okolnostima, izgraditi život u stranoj zemlji od nule.

Za moj odlazak u Grčku odgovoran je Zoran Kovačević. Banu on jednoga dana kod mene u Petrogradsku na Vračaru, pita me kako stojim sa engleskim, utovari me u crveni Jugo i ’zapucasmo’ u Solun, u Grčku. Nije me bilo teško nagovoriti da pođem u ekonomsku emigraciju, jer posla nije bilo. Zoran je nosio nekakvu ceduljicu sa imenom nekog našeg čoveka, koji je trebalo da nas sačeka dole.

Tip se nije pojavio.

Nikoga u Grčkoj nismo poznavali i nikada nismo bili u Grčkoj. Prihvate nas neki dobri ljudi. Tamo saznamo da sve što se dešava u Grčkoj, dešava se u Atini. I mi ’zapucasmo’ dole.

Kad stigosmo dole – svuda beton, jednosmerne ulice, a zgrade, balkoni – sve isto, kao da je samo jedan arhitekta projektovao taj grad od pet miliona stanovnika. Vrtiš se u krug i nemaš pojma ni gde si, ni gde ideš.

Parkirasmo auto, obeležismo na mapi gde smo se parkirali, da bismo posle mogli da ga nađemo i krenemo peške. Prvi cilj – kiosci. Tamo pohvatasmo neke adrese radakcija, sretosmo neke divne ljude, drugi divni ljudi nam dadoše mogućnost da zaradimo nešto para, koje podelismo na ravne časti. Za „Para Pente“ uradio sam seriju portret karikatura nekog njihovog velikog glumca. To je produžilo naš boravak za još nedelju dana. Muvali smo se po redakciji, kada nam Jorgos Bazinas, glavni urednik, reče da smo dobili poziv i da nas sutra čekaju u „Mamut Komiksu” – koji je izdavao albume Uderza, Morisa, Huga Prata – da ih posetimo u redakciji.

Sutradan ujutro Panos Kutrularis i Jorgos Cicović ponudiše posao za jednog od nas dvojice. Zoki se dvoumio, a ja sam znao na čemu sam i odmah sam prihvatio ponudu. Trebalo je sačekati zakonski rok za legalno prijavljivanje za posao, jer su bili u zakonskoj obavezi da prvo taj posao ponude Grku.

Moralo se čekati.

Divni, predivni ljudi, napuniše nam auto torbama i lovom i vratismo se kući, u Beograd.

Najzad, stigli su papiri i obaveštenje da se javim na posao 1. januara 1994. godine. U „Mamutu” sam ostao godinu dana, pa su me pozajmili jednom čestitkaru, koji je uvozio čestitke iz Kine i kojeg sam hteo da bijem, jer je voleo da bije žene. Čak se i hvalio time. Malo je falilo da ubrzam moj povratak u Srbiju. Što se ostalog tiče, bio je fer, ali su mi on i „Mamut Komiks” uskratili dve godine radnog staža.

Posle sam nekoliko godina radio za reklamne agencije BBDO, Mc Can, Erikson, Sachi&Sachi. Dobro sam zarađivao i slao kući pune torbe i novac porodici u Beograd. Registrovao sam firmu i zbog poreza i zbog cepkanja računa za obavljeni posao. Radio sam kao slobodnjak i počeo da gradim ime na tržištu Grčke. Pored reklamnih agencija, radio sam desetak epizoda stripa za animatorski studio „Artoon“, njihovih junaka Pandora i Plato, a bio sam i ’key framer’ za nekoliko epizoda te crtane serije. Posle sam za njih uradio preko sto knjiga ilustracija za seriju „Oli i Pia”, svih olimpijskih sportova, jer su se spremale Olimpijske igre u Atini 2004. godine.

Kao slobodnjak počeo sam da radim karikature za neke dnevne listove, među kojima je bila i „Elefterotipija”. Stvari su počele da se pomeraju. Kada sam video neke svoje portretne karikature na reklamnim panoima kojih je bilo na svakom koraku, bio sam uveren da idem pravim putem. Vrhunac sam postigao kada je Bil Klinton dolazio u posetu Grčkoj da olajava Srbe kako su varvari, životinje koje jedu živu decu, divljaci. „Nedeljna Elefterotipija” (Kirjakatiki Elefterotipija) tim povodom naruči masovnu karikaturu za naslovnu stranu. Smislih ideju, glavni urednik se složi sa tim, te sedoh i za dva dana uradih karikaturu. Još nisam znao da radim kompjuterom, već sam crteže bojio zamornim erbrašom, pa zamolih dobrog druga, italijanskog anarhistu Flavia Tibaldija, koji je bio kreativni direktor u jednoj velikoj raklamnoj agenciji sa kojom sam dobro sarađivao, da mi pomogne da kompjuterski obojim karikaturu. Obojili smo je za jedno popodne i do 21h je predali u štampu.

Kada je naslovnica sutradan izašla na kioske, sve je puklo. „Associated Press“, američka novinska agencija, ne znajući da sam Srbin, poslala je karikaturu u svet. Sutradan, na drugoj stranici novina izađe antrfile sa prenesenom karikaturom i naslovom, nešto kao: „Srbi opet za..bali Amerikance”. Poenta je bila u tome da sam karikaturu kojoj je tema bila „malo galsko selo kojem Cezar nije mogao ništa”, poskidao glave Obeliksu i drugim seljanima i zamenio ih glavama grčkih političara, a potpisao se kompilacijom mog i Uderzovog imena… Dusherzo, tako da nikao nije znao moje etničko poreklo.

Svi su odjednom znali za mene. Taj deo priče se završio tako što je Kicos Tegopulos, vlasnik „Elefterotipije”, zamolio glavnog urednika „Nedeljne Elefterotipije” da me limuzinom doveze na večeru. Izašavši iz lifta na petom spratu ispod brda Likavitos u centru Atine, ugledah dva velika kontrasta. Jedan je bio  jedan mali čovek, najmanji kojeg sam ikada sreo, a drugi – ogroman televizor, najveći koji sam u životu video. Mali čovek je na velikom televizoru gledao vesti. Uz večeru i prijatno ćaskanje ponudio mi je stalno zaposlenje kod njega u novinama. Posle večere odem ja u krpe, uz obavezu da se sutra pojavim na poslu. To je bio poslednji put da sam ga video. Ali sam ga osećao na sve strane, pogotovo kada mi je nešto trebalo. Odmah sam dobio kancelariju, a popodne je stigao poslednji model Epla sa velikim monitorim i svim šta je išlo uz to. Počeo sam odmah obuku i brzo, uz pomoć sina Daniela, koji je tada bio u poseti ocu, ušao u štos. Do tada sam se mučio sa erbrašom, ali rad na kompjuteru bio je pesma. Kod erbraša nema ispravki, a na kompu možeš da brišeš koliko hoćeš. Ubedio sam sebe da sam pametan, talentovan, da, kao svaka žena, nemam godina koliko imam i da je preda mnom svetla budućnost. Divio sam se velikom monitoru pred mojim očima.

Izgleda da sam malo preterao u tome, jer danas, za svaku sitnicu vezanu za kompjuter zovem sinove u pomoć. Sreća da sam se brzo spustio na zemlju i shvatio da sam sam u svetu koji nije moj i da se borim za opstanak svoje porodice. Postao sam ono što nikada u životu nisam bio – realista.

Gde god da sam se pojavio svi su čuli i znali za mene. Čak su me u nekim intervjuima poredili sa Dušanom Bajevićem, fudbalskom legendom koji je u Grčkoj imao status boga.

Nisam mislio tako. Jedino zajedničko šta smo imali, to je bilo ime. On je imao prepune, a ja šuplje džepove. Sreli smo se jednom na nekom prijemu. Prijatan čovek. Izgleda da ga lova nije pokvarila. Čuo sam da je bio veliki mecena i da je pomogao mnogim našim ljudima u Grčkoj. Nisam to koristio, bilo mi je neprijatno, mada sam bio šupalj na sve strane. I košarkaški trener Maljković je bio veliki mecena tamo, ali ni njega nisam startovao, a bili smo po ženinoj liniji i neka familija. Nisam mu se nikada obratio, jer nisam imao vremena. Trebalo je živeti i prehranjivati porodicu u Srbiji. Ali, budala uvek ostaje budala. Mogao sam da olakšam sebi život, ali verovatno ne bih mogao da se pogledam u ogledalu. Nisam karijerista.

Da ne razvlačim mnogo. Sva ta dešavanja su promenila moj život. Dešavale su se nekakve lepe stvari na koje bih, da sam normalan, trebalo da budem ponosan. Recimo, moja naslovna karikatura u dodatku “E” (epsilon) prenela je naša „Ilustrovana politika”, koja kao ni Amerikanci nije znala da sam Srbin, jer se nije video moj potpis, volšebno se pojavila u svečanoj sali „Elefterotipije“, obešena pored prvog svečanog broja „Elefterotipije“, uvećana na veličinu manje garsonjere.

Zašto se ona tamo pojavila i to pored prvog svečanog izdanja novina, nije mi nikada bilo jasno, niti mi je to iko ikada rekao. Da budem iskren, nisam se mnogo ni raspitivao. Da li zato što sam četiri NATO agresora (Klintona, Blera, Siraka i Šredera), nacrtao obučene kao hitlerjugend, sa Hitlerovim brkovima, pokunjenim, sa buketom u rukama, kako odaju počast Hićinom grobu. Klintonu je iz šlica virila košulja, jer je u to vreme izbio skandal sa Monikom Levinski. Na tamnoj pozadini iznad njih, prema Beogradu leteli su ’nevidljivi’ Stelt bombarderi. Valjda da ih oni naši sa zemlje ne primete. Čuo sam da su naši ’roknuli’ dva. Posle su se popeli na 10.000 metara. Za svaki slučaj.

Ili je razlog bio to što je tim brojem krenula kampanja koja je okupila sve svetske karikaturiste koji su bili protiv bombardovanja Srbije i Beograda. Bilo ih je, veruj mi. Ni to u Srbiji niko nije znao.

Opet sam počeo da razvlaćim. Ukratko, u „Elefterotipiji” sam ostao 2,5 godine. Posle sam radio za „Kosmos tou penditis” i nekoliko drugih magazina, davao intervjue, imao svoje fanove, imao izložbe u Patri, Solunu, Atini i Santoriniju, svi su želeli da se sa mnom upoznaju, isecali moje karikature i slali ih na redakciju sa željom da se na njih potpišem.

U „Penditisu” sam najzad sazreo kao pravi novinski karikaturista i smatram to najuspesnijim periodom moje stvaralačke karijere. Uradio sam ogroman broj masovnih naslovnih karikatura, dnevnih i portret karikatura i to me je najzad definisalo, ne samo kao strip autora, već i kao karikaturistu. Nešto kao ja i moje drugo ja.

Podvojena ličnost? Ne znam. Zato se uvek osvrćem oko sebe kada mi neko kaže ’vi’. Sve mislim da je neko sa mnom, pa brže-bolje tražim da pređemo na ’ti’.

Kada je Grčka počela da galopira prema bankrotu, dve godine sam krckao stečeno, dok sam čekao zaposlenje u „Elefteros tipos”. Kada je već postalo jasno da od toga neće biti ništa, spakovao sam se sa suprugom Mitrom, 18 godina života bacio u kontejner, ostavio potpuno namešten dvosoban stan, utovario u autobus ono što sam mogao da ponesem sa sobom i vratio se u Beograd da počnem drugi put život, od nule.

Istog dana po povratku, jedne februarske nedelje 2011. godine, završio sam u Urgentnom centru zbog bolova u stomaku. U ponedeljak sam pao u komu koja je trajala 27 dana, sa samo 1% šanse da preživim. U bolnici mi je pukao čir i dobio sam tešku sepsu. Kako sam samo jednom u životu imao grip, antibiotici su delovali kao bomba, pa preživeh.

Da rekapituliram. Život u Grčkoj je bio težak, najviše zbog toga što sam tamo živeo sam, dok se supruga Mitra u Beogradu brinula o sinovima – da završe škole i stanu na svoje noge. Poslednjih nekoliko godina mi se pridružila u Atini i bilo je mnogo lakše. Kako i ne bi, kada je Dimitra ili Demetra najpoštovanija grčka boginja.

Moj grčki period je bio uspešan. Možda i najuspešniji u mojoj karijeri. On je zasnovan u najvećoj meri radom na karikaturi, a manje na stripu. Nisam bio spreman na takav uspeh, ali nisam mogao da ga izbegnem. Svi su želeli nešto od mene, od fanova do političara. Narudžbine su stizale sa svih strana. Bilo je onih koji su dobro plaćali, ali i onih koji su želeli da se ogrebu za besplatnu portretnu karikaturu, a to su bili uglavnom političari. Ponude su pljuštale na sve strane. Izložbe i članstvo u Udruženju karikaturista Grčke. I danas sam na njihovoj listi.

Potražnja je formirala cenu mog rada na tržištu, a da to nisam dugo znao. Moja izložbena karikatura je dostizala cenu od 700 evra, a portretna karikatura između 500 i 1000 evra, sa tandencijom rasta.

Dok sam to shvatio i počeo da koristim i primenjujem, oluja je već počela da se nadvija nad Grčkom. Bankrot im je već kucao na vrata. A da apsurd bude veći, do tog bankrota nije ni trebalo da dođe. Grčki dug je tada bio nešto preko 380 milijardi evra. A samo je Grčka srednja klasa na računima u švajcarskim bankama imala štednju od preko 390 milijardi evra. Da su taj novac vratili u zemlju, bankrota ne bi ni bilo. Loša državna politika, sebičluk, lični interesi i nepoverenje u vladu, nadvladali su državne interese. Govorim samo o ljudima iz srednje grčke klase. O milijarderima, brodovlasnicima i grčkim političkim dinastijama ne govorim.

Svi naši prijatelji

Dve razlike postoje između nas i Grka. Prva je, što kod nas srednja klasa uopšte ne postoji, a druga je u tome što u Grčkoj političari sa lepljivim prstima, leže po zatvorima. Toga kod nas još nema.

Kod njih je pravosuđe esnafsko udruženje, a ne političko kao kod nas.

Radili ste za firmu koja je pravila i prodavala čestitke, za reklamne agencije – od stori bordova do finalnih crteža…

Rad u „Mamut Komiksu” bio je dobar, ali se dobro videlo da me nisu baš mnogo trebali, i to je bio lep gest, da mi se pomogne. Na stranu to što sam na kraju saznao da mi nisu uplaćivali ni socijalno ni zdravstveno, ali je ono što sam od njih dobijao, bilo dovoljno da svake nedelje šaljem kući pune i prepune torbe svega onoga što je pomagalo da moja porodica preživi i na tome ću im zauvek biti zahvalan. Oni su štampali albume i iznajmljivali licence za „Asteriksa”, „Taličnog Toma”, „Korto Maltezea”, „Tin Tina” itd. Retko su angažovali crtače da im rade stripove. Najveći posao koji sam za njih odradio bio je jedan zaista dobar prijekat koji smo realizovali Zoran Kovačević i ja. Napravili smo seriju od četiri knjige „Taličnog Toma”, knjige zabave, rebusa, lavirinata, raznih igara i maketa. Zoran je crtao makete, a ja „Srećka Munju” i naslovne strane. Moram pohvaliti Zoranov trud i izvanredno odrađen posao na maketama. Kada se sve to lepo sastavi, dobije se ogromna maketa Noting Galča sa kućicama, salonom, hotelom, zatvorom, kaubojima i damama koje šetaju gradom, železničkom stanicom sa lokomitivom i vagonima i divnim parnim brodom sa Misisipija. Izgledalo je impresivno.

Kada smo material poslali Morisu na odobrenje, imao je malu sugestiju za promenu jedne naslovne strane. Ispravka je odrađena, a ja sam dobio jedan divan poklon – Morisov originalni crtež, koji ljubomorno čuvam.

Od većih poslova koje sam odradio za „Mamut Komiks” bilo je nekoliko naslovnih strana za albume Pratovog „Korto Maltezea”. I to je skoro sve. Nedovoljno za platu koju sam dobijao.

Albumi su izašli u maju 1994. godine, a Hugo je u septembru umro. Bilo mi je jako žao. Cenio sam ga, jer je bio jedan od onih najboljih, jer je imao – ono. Kada sam poželeo da zadržim te naslovnice u svojoj kolekciji, video sam da je neko drugi došao na istu ideju. Nikada više nisam video te originale.

Posle godinu dana „Mamut Komiks” me je ustupio drugom najvećem čestitkaru u Grčkoj, koji je uglavnom na tržište distribuirao kineske čestitke, koje su stizale kontejnerima iz Kine. On nije imao ilustratora, a „Mamut Komiks” me je zadržao u tom poludivljem radnom odnosu, pa mi je „Prestige” preko njih davao platu. Napravio sam ogroman broj čestitki i gazda je bio jako zadovoljan.

Ustvari, svi su bili zadovoljni. Mamut je umanjivao porez, jer je varovatno imao povraćaj poreza na moje radno mesto, čestitkar je imao roba kojem je davao crkavicu i nije plaćao ni socijalno ni penziono osiguranje. Ukrali su mi dve godine staža. Međutim, bio sam zadovoljan, jer mi je ta crkavica ipak bila dovoljna da pune torbe i pare šaljem porodici u Beograd.

 I to je funkcionisalo još godinu dana. Jedva sam čekao da odem, ne zato što sam dobio neku bolju ponudu za posao, već zato što mi se tip zgadio kada sam shvatio da je voleo da maltretira i tuče žene. Čak se time i hvalio. Valjda je mislio da se tako najbolje pokazuje muškost. Samo su me grčki zakoni sprečili da mu razbijem nos ili zaplavim oko, kao mom scenaristi Bokaču, a i nisam nešto preterano želeo da se pre vremena vratitim u Srbiju.

Još dok sam radio za čestitkara, upoznao sam italijana Flavija Tibaldija, koji je radio kao umetnički direktor za jednu veliku reklamnu agenciju i on me je uveo u taj posao. Počeo sam da sarađujem sa svim najvećim reklamnim agencijama koje su postojale u Grčkoj. Radio sam storibordove, finalne crteže za proizvode, vizuelizovao ponude, radio maskote. Najslađe je bilo raditi maskote, jer su bile najbolje plaćene.

Rad za reklamnu agenciju izgleda ovako:

  • Zvrrrr! (zvoni telefon)
  • Da?
  • Ovde BBDO! Treba nam jedam storibord od 20 frejmova!
  • Za kada?
  • Za juče!

Moja prednost nad konkurencijom je bila što sam bio jako brz, pa sam imao dosta ponuda i puno posla. I para, naravno. Imao sam i dosta slobodnog vremena, tako da sam često zavirivao u kioske, skupljao adrese i polako se usmeravao ka novinama, karikaturi i stripu.

Recite mi nešto više o saradnji sa strip-magazinom „Para Pente“ i njegovim glavnim urednikom Jorgosom Bazinasom.

Bazinas? To je najbolji i najdraži čovek kojeg sam u životu upoznao. Nizak, mali i okrugao, brkat i nosat. On mi je bio najdraža karikatura koju sam imao u životu – a da je nikada nisam nacrtao. Kada ga vidiš, moraš da ga voliš. Na stranu to što mi je on prvi pomogao kada smo Zoran Kovačević i ja 1993. godine stigli u Atinu. Od njega sam zaradio svoj prvi honorar u Grčkoj. I više nikada. Ne zato što je bio cicija, ili nije imao dovoljno drahmi, već zato što mu nikada nisam tražio pare za obavljeni posao. A uradio bih mu sve što bi od mene tražio. Na njemu je ležala redakcija koju su činili sekretarica i njegov brat, kojeg sam sreo samo jedanput.

On je tom magazinu, koji je bio kompilacija satire, humora, karikature i svih žanrova stripa, prilazio sa toliko ljubavi da se to rečima ne može opisati. Uz to je na tržište svakog meseca izbacivao albume Manare, Salpierija, Magnusa. A živeo je samo od ljubavi prema poslu. Znam to, jer je poslovao na nuli, jer je grčko tržište malo, kao što je i naše.

Zato sam za njega radio pro bono.

Kada je umro, osećao sam se kao da sam izgubio brata. Onako nosat i živopisan i danas živi u mojim najdražim sećanjima.

Dušan Reljić za stolom

Crtali ste karikature za Plejboj i Penthaus…

Kada sam 1. januara 1994. godine zvanično stupio na dužnost u „Mamut Komiks”, obezbedio sve boravišne i radne dozvole, znao sam da me Panos i Jorgos nisu zapravo trebali. To što su oni uradili bio je gest dobrih ljudi, koji su hteli da pomognu jednom srpskom izbeglici da preživi. Plata je za naše uslove bila dobra, ali nedovoljna da bi se plaćale duplirane režije u Beogradu i Atini, pa je trebalo naći neki dodatni posao.

Strip nije bio dobar adut za to. U Grčkoj je postojalo samo 2-3 izdavača koji nisu koristili licencne stripove već su ih ponekad naručivali. Među njima je bio i Bazinasov „Para Pente“. Zato je trebalo ponuditi nešto drugo, a što bi moglo i da se naplati. Palo mi je na pamet da pokušam sa seksi karikaturama, kakve sam 1968. godine radio za „Veseli svet”. Pripremio sam nekoliko karikatura i dve table seksi stripa „Kejt“, obojio ih erbrašom, jer se tada tako najčešće bojilo, otišao u redakciju “Plejboja” i ponudio im saradnju. Odmah su me angažovali, objavio sam nekoliko karikatura a onda napravio katastrofalnu grešku. Otišao sam kod „Penthausa” i njima ponudio isto. Ne iste karikature već – seks. Kada je prilog u magazinu izašao, dobih nogu i od jednih i od drugih. „Plejboj” me je šutnuo zbog toga što sam muljao sa konkurencijom, a „Penthaus” je otpustio i mene i urednika koji je dozvolio da se moja karikatura pojavi u njihovim novinama.

Nisam znao da su magazini tog profila monogamni i da ne dozvoljavaju švrljanje. Ko bi to rekao? Pogotovo kad se setim pokojnog Huga Hefnera, koji je ceo svoj zivot proveo u pidžami u krevetu prepunom predivnih devojaka i nečijih žena. Lisica i licemer.

Dva otpuštena kurvara kasnije su postala dobri prijatelji i saradnici. Neću da ga imenujem jer je oženjen, pa neću da ga diskreditujem.

To što sam u „Penthausu” objavio samo jednu karikaturu ipak je uračunato u moju monografiju, kao ono: „Znate, sarađivao sam sa „Penthausom”.“ Nadobudna budala, ali – statistika ja statistika.

Vaš politički obojen strip „Balko from NewOrderLand”, dugo je izlazio na poslednjoj strani „Elefterotipije”…

Po mom zvaničnom dolasku u „Elefterotipiju”, za koju sam do tada godinu dana radio karikature kao slobodnjak, želeo sam da radim i strip. Posle uhodavanja sa masovnim karikaturama za naslovne strane, uglavnom „Nedeljne Elefterotipije” i portretnim karikaturama u dnevnom izdanju i raznim dodacima, ponudio sam uredništvu projekat stripa „Balko from NewOrderLand”.

„Balko iz Zemlje Novog Svetskog poretka” bio je dobro osmišljen projekat koji sam uradio u saradnji sa starijim sinom Danielom. Pošto sam posle „Dekamerona” vratio u grob Bokača, zafalio mi je scenarista. A pošto je Daniel napisao roman kada je imao samo 20 godina – pisao je naučnofantastične priče za „Politikin zabavnik“, filmski je režiser i pametan momak, za razliku od njegovog oca, a bio je tu… uz mene – nisam imao izbora.

„Balko” je zamišljen kao politički strip koji je imao elemente pravog stripa, znači imao je početak, sredinu i kraj. Smestio sam ga u ambijent skorašnje budućnosti, koja nas očekuje. Ime mu ukazuje na teritorijalno poreklo, rođak je kralja Natana i kraljice Berte. Natan je NATO, a Berta je Švabica. Natan je likovna reinkarnacija najvećeg neprijatelja Pink Pantera, pa otud i njegova sličnost sa njim.

Klasična priča o zločestom kralju koji hoće da pod svoju čizmu stavi ceo svet. Balko se noću preoblačio u nekakvog Zoroa ili Robina Huda i zagorčavao život kralja Natana. Bilo je teško pridržavati se stripskih premisa a istovremeno biti i politički aktuelan. Bilo je to u vreme Klintona i Monike, Milosrdnih anđela, ekologije, klimatskih promena, zagađenja… svega onog što nas u budućnosti očekuje.

Strip je bio dobro prihvaćen i izlazio je na poslednjoj strani subotnje „Elefterotipije”. Izlazio je neko vreme, ali je po mišljenju mog druga Zdravka Zupana bio previše eksplicitan. Možda je Zupi bio u pravu, jer sam posle 2,5 godine provedene u „Elefterotipiji” dobio otkaz. I pri tome su bili jako fer. Kao slobodnjak na jaslama, pored dobre plate, uplaćivanog socijalnog i penzionog dodatka, nisu imali otkaznu obavezu da mi daju otpremninu. A dali su mi sedam punih plata tako da sam mogao da preživim dok ne nađem novi posao.

Vrlo brzo sam se ’uhlebio’ u „Kosmos tu penditisu”, novinama gde sam se najviše potvrdio kao karikaturista, jer sam tamo počeo da pravim pravu dnevno-političku i portretnu karikaturu. Taj period smatram kao najbolji i najplodniji period u mom životu.

Sa sinom Danielom, filmskim scenaristom, piscem i režiserom, dobro ste, dakle, sarađivali…

Da, bez Daniela ne bi bilo „Balka”, ali ne bi bilo ni „Luziane Džonsa”, „Babisa”, „Superekologosa”… Dobro smo se dopunjavali. Daniel je jedan jako talentovan momak sa primesama genijalnosti. Jednoga dana, kada mu je bilo 4-5 godina, reče mi da mu ne čitam prevod filmova sa TV-a. Kada sam ga pitao zašto, rekao mi je: „Zato što čitam sam.” Ja se, razrogačenih očiju, setih da mi je samo dva puta prišao i pitao me kako se piše neko slovo. Gde je pohvatao ostalo, nemam pojma.

Da odem još u malo dublju prošlost. Dok se u osmom mesecu ljuljuškao u ljuljašci, okačenoj na vratima sobe, i gugutao – kada je od maternjeg jezika znao samo ono: „Gu-gu“ – ja prepoznah neki ritam u tom njegovom gugutanju, koji mi se činio jako poznatim. Dugo sam slušao ali nisam znao šta. A onda mi je sinulo! Zmaj Jova Jovanović i njegova pesma „Cucu, rode, pa rode”! Svih osam strofa je preda mnom recitovao samo sa dva sloga: gu-gu.

Bilo mi je sve jasno. Svako sam veče uspavljivao prvo Daniela, a posle i Marka, kada se rodio, tako što sam otvarao knjigu i čitao, ustvari pevao stihove Čika Jove Zmaja. A još nije znao ni da govori.

Kasnije, kada je dete Daniel postao dečak Daniel, uzeo je bez pitanja moju gitaru i počeo da tandrče na njoj posle gledanja filma „Raskršće”. Vrhunac filma bio je obračun električne i klasične gitare. Mislim da je sekvencu na klasičnoj gitari u filmu svirao Pako de Lusia. Da ti pamet stane koliko je dobro.

I šta se desilo? Klinac je sam počeo da svira na gitari. Nije imao nikakvu literaturu, niti bilo kakvu školu gitare, ništa. Imao je oca koji je svirao i pevao na Beogradskom proleću, imao svoju grupu, snimio 11 ploča… Tata je bio toliko ushićen što sin hoće da uči da svira gitaru, pa je pokušao da mu pomogne svojim poznavanjem muzike i iskustvom. Poslao me je u ćosak i rekao da mu ne smetam.

Posle tri meseca stao je pred mene i odsvirao tu sekvencu iz „Raskršća” da sam bio zblanut. Skoro da se nije razlikovala od Pako de Lusiine verzije. Za samo tri meseca! Još mu se ni žuljevi na vrhovima prstiju nisu formirali.

Posle mi je vratio razbijenu gitaru i više je nikad nije uzeo u ruke. Kao da je hteo samo da dokaze da to može. Tada sam i ja prestao da sviram. Ne možete da svirate na razlupanoj gitari, a i dolazila su neka druga vremena. Posle sam prestao i da slušam muziku.

A vrhunac je bio kada sam upoređivao njegove crteže sa mojima, koje sam radio kada sam imao godina koliko i on. Bio je bar tri puta bolji od mene. Ali nije želeo da se time bavi. Kao ni muzikom.

Posle je sa 20 godina napisao roman sa Radmilom Anđelkovićem, postao član „Lazara Komarčića” i pisao naučnofantastične priče za „Politikin zabavnik”.

Pod vanjskim pritiscima upisao je molekularnu biologiju, ali ju je sa prosekom 9,2 napustio na drugoj godini i pokušao da probije filmski lobi na FDU-u, i izgubio par godina pokušavajući da probije glavom politička vrata onih koji sebe danas nazivaju opozicijom. Završio je režiju na Fakultetu „Braca Karić” i oduševio svog profesora Mišu Radivojevića, napisao težak i predivan scenario za film, za koji sam mu nacrtao storibord i pokušao time da vratim bar deo onoga što je on meni podario.

Kada sve saberem, dolazim do zaključka da nisu bas srećni oni kojima je bog podario mnogo različitih talenata. Uvek se setim onog jadnika iz BBDO-a, koji je jedino znao da nacrta mokru jabuku i ništa više. Ali to je bio njegov izbor i bio je najbolji na svetu u crtanju mokre jabuke. A mi višetalentovani idioti verovatno smo pogubljeni u nedoumici šta da radimo i odaberemo šta ćemo biti u životu. Zastrašujuće.

Zahvaljujući ekonomskoj krizi koja je pogodila Grčku, vratili ste se u Srbiju 2011. godine. Za koga ste sve radili i sa kim ste sarađivali u Srbiji?

Prvo, trebalo je preživeti povratak u Beograd, jer sam istog popodneva po povratku završio na Urgentnom centru. Od pucanja čira i teške sepse, pao sam u komu. Nakon buđenja i teške rekonvalescencije, sa razrezanim buragom i sa rukama kao u Popaja, naduvenim od infuzije, morao sam da razmišljam o tome šta dalje. Posle četiri godine morao sam pod nož zbog iste stvari, samo što to ovoga puta nije bilo toliko opasno. Tek posle toga sam mogao da kažem da je vreme da oživim sebe ovde kod kuće, u Srbiji. Nudio sam se kao kurva svim beogradskim redakcijamama, ali nikako da preskočim stepenicu koja se zove sekretarica. Nikom u Srbiji nisam trebao.

Jedini koji je pokazao interesovanje za saradnju bio je Vladan Dinić, urednik „Svedoka” i to pre zahvaljujući prijateljstvu mojih sinova sa njegovim sinom, Dinetom. Tako je znao i za haos koji je u Grčkoj izazvala Klintonova naslovna u „Nedeljnoj Elefterotipiji” i za karikaturu koju je preko gospodina Šimuneca, naručila vlada Zorana Đinđića. Karikatura se zvala „Đinđifov posao” i nekome je u Srbiji poslužila u političke svrhe. Tako mi je Vladan ponudio saradnju. Ni dan-danas ne znam gde je ta Đinđićeva karikatura objavljena, ali sam čuo da su je spominjali i bivši i sadašnji predsednik. Lepo je to kada ti se karikatura pamti 20 godina. Možda u meni ipak ima nešto.

Šta mislite o domaćoj stripskoj sceni?

Ne poznajem dobro mladu generaciju naših stripaša, one koji su danas preplavili Evropu. Sreo sam nekoliko zaista talentovanih mladih crtača. Divim se talentu mlađane Milice Mastelice. Ali, ne poznajem rad mladih. Žao mi je zbog toga.

Dugo nisam bio kod kuće. Kada sam se vratio, niti su oni poznavali moj, niti sam ja znao njihov rad. Moja generacija iz „Beogradskog kruga 2” nekada se družila, sarađivala, učili smo jedni od drugih. Bili smo drugovi, dok nekima rejting nije počeo da raste. Znate, ego je jako izražen među ljudima u našem poslu. Među karikaturistima, posebno.

Međutim, taj “ego” nisam primetio među onima koji zaista vrede.

Što se tiče naših strip izdavača, mogu samo da kažem da nije bilo njih, ne bi bilo ni nas. Žao mi je samo zbog toga što ljubav koju neminovno iskazuju prema stripu, ne zaslužuje pozitivnu nulu ili gubitak, kada saberu sve troškove. Mi smo ipak, malo tržište.

Monografija Predraga Đurića posvećena je vašem pedesetogodišnjem radu. Recite mi nešto više o njoj…

Da, monografija je izašla iz štampe 2018. godine i promovisana je na Salonu stripa u SKC-u i Salonu stripa iste godine. Zahvaljujem se izdavaču „Modesti stripovi”, koji je pokazao interesovanje za moj stvaralački opus i prisustvo u srpskom stripu, kao i Predragu Đuriću, koji je priredio knjigu.

Za mene je bilo najteže skupiti i specifikovati sve: šta je, kad je i gde je sve to plasirano. Ta stripografija je nešto najteže što sam u životu uradio. Mnogo se toga zagubilo, mnoge stvari sam zaboravio, pa sam morao da se udavim u samome sebi, ne bi li ponovo saznao šta sam, kad sam i gde sam radio – ponovo sam upoznavao ono što sam radio, stvarao – i ponovo zaboravljao.

Bilo je teško, dugo i naporno, jer sam shvatio da sam toliko toga napravio da bi trebalo napraviti još jednu monografiju, jer mnogo toga u prvoj nije ni spomenuto, a kamoli obrađeno. Npr. moj rad na seksi, političkoj, portretnoj političkoj karikaturi, novinskoj i dečjoj ilustraciji, filmskoj animaciji, ilustracijama za dečje knjige (samo sam za „Artoon” ilustrovao preko 100 knjiga za sve oficijelne Olimpijske sportove).

Sve u svemu, iako nisam imao baš nikakav uticaj na uređivanje te knjige, zadovoljan sam što je objavljena. Svestan sam i toga da ni Žika Tamburić ni Predrag Đuric nisu mogli sve da ubace unutra.

Drago mi je što će još neko upoznati moj rad zbog kojeg sam se odrekao mnogo toga i koji sam radio i voleo ceo svoj život.

Karikatura vas je najviše proslavila…

Da, to je tačno. U Grčkoj su svi znali za mene posle naslovne u „Nedeljnoj Eleftrotipiji” i velikog broja masovnih naslovnih karikatura. Kasnije se to nastavilo u „Kosmos tu penditisu” dnevnom i portretnom karikaturom i u „Vetu”.

Znaš, karikatura kada je ubodete , više boli od reči i zato ima toliku snagu.

Drago mi je što su se i neke od mojih karikatura našle u ustima nekih političara kao vizionarske. Čitao sam nekada davno jedan intervju sa jednim ministrom iz bivše vlasti koji je u antrfileu postavio moju karikaturu „Đinđifov posao” ili kako je ja zovem „Kamen” i pričao o tome kako su karikaturisti Nostradamusi našeg vremena, kao, recimo, „gospodin Koraksić…“ kako je rekao, mada je u antrfileu bila moja karikatura i jasno se video moj potpis. Mene nije ni spomenuo. Čudi me da nije za ilustraciju koristio neku Koraksovu karikaturu. Posle sam čuo da je karikaturu obesio na zid umesto Miloševića.

Dobro, možda to i nije bilo tako, ali po mom povratku kući, meni u toj nomenklaturi vlasti nije bilo mesta. Za karikaturu – za koju bih u Grčkoj dobio 2.500 evra – od tadašnje vlade Srbije dobio sam srednji prst. Posle sam dobio ponudu Vlade Dinića da za novčanu nadoknadu od 10.000 dinara za njegove novine radim isto što sam radio u „Elefterotipiji”. Radio sam par godina u „Svedoku”, a u međuvremenu povratio članstvo u novinarskom esnafu u kojem sam bio još od 1974. godine.

Nekada je profesija novinara bila poštovano zanimanje. Danas se stidim što sam njihov član, jer sam bio ubeđen da su to esnafska zanimanja, a ne političke partije. Samo ne znam kojoj političkoj partiji pripadam, u stvari znam, ali se pravim lud. Pripadaš onome ko ti daje pare, a ne bitkoine. Možda zato i nemam posao. Pročitali su me na vreme.

Kažu da bez dobre opozicije nema ni dobre karikature. To je verovatno istina, ali šta se dešava kada to nije tako? Kada je to obrnuto? Da li smo predodređeni da izumremo kao dinosaurusi?

Pošto nemam ponudu da radim za svoje, radim za njihove novine. Preživljavam radeći karikature i ostalo preko interneta, posrednika i na vrhu sam njihove rejting liste. A bilo me je i u „Njujork tajmsu”. I pored toga što nemam posao ovde, ponosan sam što sam Srbin.

Odbio sam neke ponude od onih koji vole pare više od svoje zemlje. I nisam ljut na moju zemlju, koja mi ne da da radim za nju, nisam ljut što sam morao da odem u emigraciju, da bi moja porodica preživela, nisam ljut što još ne mogu da ostvarim pravo na penziju. Ljut sam zbog toga što sam to morao da učinim zbog ljudi koji mrze vlastitu grudu. Ja toliki mazohista nisam. Brat udario na brata. Možda će uskoro Crnogorci da promene ime države u Milogorci ili Krivogorci, kao što su se Šiptari preimanovali u Albance. I kada shvatiš da su u Drugom svetskom ratu najveći ustaški zločinci u Hrvatskoj bili pokatoličeni Srbi, da bi se dodvorili svojim gospodarima, onda se zapitaš da li smo narod ili ološ.

A kada stanem i razmislim, shvatim da i dan-danas imam prijatelje i među Hrvatima i među muslimanima i da ih ne mrzim ni zbog toga šta su, ni zbog toga ko su. Kada vidim tu apstraktnu mržnju ne samo kod onih koji nas mrze po navici, već i kod onih koji žive tu pored mene i ubeđuju me da sam budala – kao što nas je nekada ona veštica Madlen Olbrajt ubeđivala kako treba da budemo srećni što nam hrabro prosipaju sa 10.000 m bombe na glavu i što nas ubijaju – vidim da je ta, apstraktna mržnja, koja je završila genocidom u Jasenovcu i danas živa. Ja u tome ne želim da učestvujem, kao neke moje kolege.

Pri tom ne mislim na stripaše. Strip je još politički nevin, mada sam upravo ja bio taj koji mu je skinuo nevinost sa „Balkom”.

Vaš savet mladima?

Volite strip koliko sam ga ja voleo i bićete srećni… Verujte mi. Ne razmišljajte o tome da li ste učinili loš izbor ili ne, ali siguran sam da ćete – mirno spavati.

Razgovor vodila

Tamara Lujak

Ovaj unos je objavljen pod Intervjui. Zabeležite stalnu vezu.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s