TROBOJNA KANTUTA, bolivijska bajka

Priča se da su nekad u zemlji Koljasujo živela dva moćna i bogata vladara, čija su se prostrana carstva graničila. U zemljama na severu vladao je Iljampu, koji je gospodario nad milionima podanika; bio je čuven sa svoga bogatstva i nepobedive vojske. Imao je taj vladar sasvim mladoga sina, skoro dete, koji mu je bio sav ponos. Zvao se Crvena Zvezda, jer je bio rođen pod znakom crvene zvezde koja se upravo bila pojavila na nebu kad se on rodio. Bio je lep i dostojanstvenog držanja i pun vrlina, zbog čega su ga svi stanovnici carstva neizmerno voleli. Iako vrlo mlad, upravljao je vojskom svoga oca, postižući slavne uspehe, čime je proširio granice svoje zemlje, naročito u još neispitanim oblastima Mapiri i Kaupolikana.

Drugi vladar, koji je upravljao zemljama na jugu, bio je Iljimani, skoro isto toliko moćan i bogat kao i njegov sused. Zahvaljujući svojoj vojsci, čuvenoj po nebrojenim uspesima, postao je gospodar plodnih dolina u oblasti Junga, odakle je kao danak dobijao, u određenim vremenskim razmacima, kakao i koku u ogromnim količinama, kao i raznovrsno voće izvrsnog ukusa. I Iljimani je imao sina, vršnjaka susedovom. Zvao se Zlatni Zrak, jer se onoga dana kada je on došao na svet pojavila u zenitu neba lepa zlatna zvezdica, koja je postajala sve veća ukoliko je mladi princ rastao. Umesto ratničkih sklonosti, mladi princ je pokazivao velike sposobnosti za vođenje poslova svoje zemlje. Još od malena posvetio je sve svoje snage radu za dobrobit svoga naroda, kao i da trgovinom uveća blago svoga oca i bogatstvo njegove zemlje. Bio je milosrdan i najveće mu je zadovoljstvo bilo da pomaže sirote i pruža utehu nesrećnima, zbog čega ga je narod obožavao.

Oba vladara bila su, isto tako, rođena pod znamenjem svojih zvezda, koje su carski zvezdočaci neprestano posmatrali. Iljampu je bio pod znamenjem jedne ogromne i blistave zvezde beloga sjaja, koja se svake noći pojavljivala iznad prestonice, upravo iznad njegovog dvorca. Svaka nova pobeda njegove vojske ili uspeh njegove zemlje bivao je obeležen povećanjem sjaja i bleska njegove zvezde, koju je, od rođenja princa naslednika, uvek pratila divna crvena mala svetlost. Iljimani, vladar sa juga, takođe je pomno pratio kretanje svoje omiljene zvezde beloga i blistavoga sjaja. I on je opažao sa zadovoljstvom da se sjaj ove zvezde uvećavao srazmerno rastućem napretku carstva. Kraj bele Iljimanijeve zvezde sjala je lepa zlatna zvezdica, simbol sudbine njegovog sina.

Tako je proteklo mnogo vremena. Obe države, upravljane pravedno svojim vladarima, napredovale su bez sukoba. Za to vreme su se na nebu, među hiljadama zvezda, sve više isticale dve bele zvezde, zajedno sa svojim malenim pratiocima. Malo pomalo, u dušama oba vladara počeše se buditi zavist i slavoljublje. Svaki od njih osećao je duboku zavist zbog napretka onog drugoga. Svaki napredak ogledao se u povećanju sjaja odgovarajuće zvezde, preteći da potamni sjaj protivnikove, te oni počeše osećati zavist i protiv zvezda.

Ovoj strasti prvi podleže Iljampu. A kako nije znao na koji način da postigne trijumf nad susedom, reši se da pozove svoje savetnike i mudrace i upita ih za savet. U noći pred prvi sastanak, mudraci pažljivo posmatrahu obe zvezde kroz plameno ždrelo, koje im je služilo kao neka vrsta teleskopa. Sutradan, starci izadoše pred Iljampua i jedan od njih reče mu:

– Slavni kralju, pažljivo smo posmatrali sjaj zvezda. Možeš biti ponosit. Tvoja je zvezda još uvek sjajnija od zvezde onoga s juga; samo, budi vrlo oprezan, jer i sjaj one druge zvezde raste i možda će uskoro po blistavosti dostići tvoju.

– A posle će, možda, ta druga biti i sjajnija od moje – promrmlja Iljampu tmurno. Istoga tog trenutka, obuzet besom, on uzviknu odlučno:

– Ali, neće biti! I, kao da mu sopstvena ljutina nije dopuštala da jasno misli, zatraži savet od svojih doglavnika:

– Šta mi savetujete da činim kako bih uništio zvezdu suparnicu?

– Gospodaru i vladaru – odvrati jedan mudrac-jatiri. – Ta ti znaš da mi, kao smrtni ljudi, ništa ne možemo učiniti protiv dalekih zvezda, čak ne možemo ni stići do njih.

– To i sam znam. Ali me vi koji poznajete tolike tajne i mađije možete uputiti kako da to postignem.

– Uzvišeni gospodaru Iljampu – reče drugi jatiri. – Dobro znaš da ta zvezda nije ništa drugo do odraz i simbol sudbine i moći srećnog smrtnika, zato se ona može ugasiti samo ako se uništi čovek čiji život ona štiti.

– U pravu si. Mudra ti je reč, a savet veoma koristan. Sada se možete povući – naredi vladar. I dok su se starci udaljavali prema svojim domovima, slavoljubivi Iljampu, hodajući po svojim odajama, poče da kuje užasan plan kako da uništi svoga protivnika. Mržnja i smrt zbog sjaja dveju zvezda. Život i svakidašnji rad stanovnika i jednog i drugog carstva, dotada tako miran i srećan, potpuno se izmeni. Niko se već više nije trudio da obrađuje polja uz zvuke pesama i svirke, nikom nije bilo stalo da bude dobar i da želi dobro svom bližnjem. Samo se mislilo na izradu ubojitog oružja i spremanje onoga čime će se uništavati životi, a time i sjaj zvezda. Umesto ratarskih pesama pevale su se ratničke himne; umesto da svoju decu uče ljubavi prema bližnjemu, propovedali su im mržnju i smrt narodu s one strane granice; nisu više sakupljali plodove žetve, blagosiljajući zemlju, već su gomilali strele i kamenje za bacanje iz praćki, zaklinjući se da će njima zadati smrt neprijatelju.

Iljampu, gospodar i kralj zemlje severa, objavio je prvi rat i uništenje Iljimaniju, vladaru zemlje sa juga. A i ovaj je, pun taštine i oholosti, osorno odgovorio na objavu rata i pohitao da se i sam pripremi za borbu. Najzad, pošto su obe strane završile svoje ratne pripreme, izađoše obe vojske, strahovito naoružane, pod komandom svojih kraljeva.

Gordi Iljampu, na čelu trupa sa severa, čekao je nestrpljivo dan bitke, siguran da će dokazati svoju nadmoć kad napadne svojom nepobedivom vojskom. Iljimani, zapovedajući svojom vojskom, takođe je gajio iste nade. Osvanuo je dan bitke. Obe vojske krenuše i zauzeše položaje jedna prema drugoj na velikom polju koje se nalazilo upravo na granici dveju država.

Kralj Iljampu, nestrpljiviji od svoga neprijatelja, pohita da postavi trupe u bojni poredak i odmah komandova napad. U prvim redovima bili su njegovi čuveni strelci, koji baciše na protivničko bojno polje na hiljade otrovnih strela. Neprijatelj nije oklevao da odgovori preciznim pogocima, hitajući kamenje iz svojih praćki. Ubrzo se razvi sveopšti boj. Vojnici, obuzeti dugo uzdržavanim besom, navališe jedni na druge, spremni da ubijaju ili da sami poginu.
Vladari, kao da im nije bilo dosta tolike krvožednosti, trčahu kroz bojne redove podstičući ratnike. Celoga jutra i kasno po podne tukli su se, a da se nije odlučilo kojoj će strani pripasti pobeda.

Tada Iljampu, rešen da sve stavi na kocku, sakupi svoje vojnike i stade na čelo kako bi im dao primer, te se sa divljom žestinom baci na protivnika. Ratnici Iljimanija, iznenađeni, povukoše se. Izgledalo je da je to početak njihovog poraza. Tada njihov kralj s očajničkim naporom dovede u red svoje trupe, i stavši im sam na čelo, silovito navali da odbije već skoro pobednički napad neprijatelja. Usred krvavog žara borbe, dva glavna protivnika nadoše se odjednom, licem u lice, na vrlo kratkom rastojanju. U isto vreme obojica potegoše oružje i baciše se jedan na drugog. Iljimani, vrlo vešt u bacanju kamena, vrtoglavo zavitla i odbaci kamen koji, zujeći, pogodi u glavu Iljampua. Ovaj, smrtno ranjen, pade na zemlju.

To izazva pometnju u njegovoj vojsci, koja se celom linijom povuče, dok najbliži pritrčaše u pomoć svome vladaru. Pobednički usklik prolomi se iz grudi vojnika sa juga, a Iljimani, sasvim siguran u pobedu, uputi se mestu gde je njegov protivnik pao, u želji da ga lično zarobi. Kad to opazi neprijateljski poglavica Iljampu, brišući koliko je mogao krv što je tekla iz rane na glavi zaslepljujući ga, dohvati strelu i luk koje je nosio njegov pratilac, te sa natčovečanskim naporom, iako mu je već mrkla svest, uspe da hitne svoje oružje na onoga što mu se pobedonosno približavao. Iljimani, iznenađen, ne imade vremena da izbegne strelu. Ona mu se zari duboko u grudi i obori ga na zemlju. To izmeni potpuno sudbinu bitke. Demoralisane, obe vojske, uz to još i iscrpljene bitkom koja je trajala ceo dan, obustaviše boj, da bi ukazale pomoć smrtno ranjenim poglavicama, a takode i da bi pokupile svoje ranjenike i pokopale poginule.

Videvši ozbiljno stanje svojih vladara, vojnici rešiše da se hitno vrate u prestonice i pokušaju, ako je to moguće, da im spasu živote. Bojno polje osta krvavo, pokriveno leševima. To su bile žrtve ljudi koji su živote dali samo zbog raspre oko toga čija zvezda ima veći sjaj. Ta taština moćnih bila je plaćena preskupom cenom tolikih žrtava, izgubljenih zauvek.

Mržnja otaca, kao nečovecni i krvavi zakon, pala je na sinove. Kad je vojska Iljampua stigla u grad noseći svog umirućeg vladara, kobna vest se raširi po celoj prestonici izazivajući pometnju i suze. Ljudi i žene opkoliše kraljev dvorac, plačući zbog smrti svojih najbližih i zbog opasnosti da im kralj ne umre. Za to vreme u kraljevskim odajama ležao je monarh okružen mudrim jatirima i vračevima, koji su uzalud pokušavali da svojim lekarijama održe život što je lagano napuštao telo njihovog gospodara.

Najzad, svi uglas objaviše da se njihovom gospodaru naglo bliži kraj. A ovaj, umirući pun tuge i bola, pozva sina i naslednika da mu zavešta svoju poslednju volju.
Crvena Zvezda, iako još dete, u očajanju od bola, oceni svu ozbiljnost trenutka. Bacivši se plačući u zagrljaj oca koji je umirao, reče mu s tužnim prekorom:

– Oče, zašto me nisi poslušao? Šta nam koristi što smo mirni napredak carstva izložili opasnostima rata čiji je jedini cilj da zaseni sjaj jedne zvezde.

Ali samrtnik nije ni pomišljao da bude razuman i prizna svoju kobnu zabludu. Naprotiv, besno je grdio neprijatelja i zaklinjao se da će, ako kojim slučajem ostane živ, ponovo poći na čelu svoje vojske da svirepo kazni susedno južno carstvo. No, osetivši da mu se bliži poslednji čas, pozva najviše velikodostojnike carstva i pred njima ovako reče:

– Umirem, nema mi leka. Želeo bih da dam svoj blagoslov budućnosti carstva. Ali ne usuđujem se. Moj sin naslednik nema srce sposobno da osveti poniženje koje smo upravo podneli.

– Ne, oče, nikada to nisam rekao – plačući uzviknu princ naslednik.

– Da – odvrati kralj. – Pošto mi prebacuješ zbog mojeg držanja, znači da se ne slažeš sa dužnošcu koja na tebi leži. Ako hoćeš da mirno umrem, zakuni se da ćeš me osvetiti.

– Oče moj – reče preplašeni sin Crvena Zvezda. – Zar je moguće da ćeš ostaviti svome sinu i svom kraljevstvu taj užasni dug, koji je samo tašta oholost.

– Kukavice! Bojiš se da umreš kao ja. Proklinjem te!

– Ne, oče, ne proklinji me. Ispuniću svoju dužnost, ali uspostavljajući mir čime će se ponovo povratiti blagostanje koje smo u zao čas napustili.

– Neka si proklet! – uzviknu kralj dok mu se po licu sve više širilo samrtničko bledilo.

– Oče, milost! Ako me prokuneš, narod neće priznati moju vlast.

– Onda se zakuni da ćeš ispuniti ono što od tebe tražim – reče Iljampu strahovito razrogačenih očiju. Princ, lomeći se užasno između savesti i sinovljeve dužnosti, pade u zagrljaj ocu i uzviknu:

– Da, oče, kunem ti se. Kunem ti se da ću ugušiti u krvi i uništiti nebrojenim patnjama taj narod. Kunem se nad tvojim odrom.

Kao da je samo to čekao da čuje, samrtnik izdahnu i osta zauvek nepomičan.
Dok se to događalo u carstvu na severu, u prestonici južnog carstva odvijale su se slične stvari.

Iljimani, smrtno ranjen, sazva carski savet i pred njim uspe da dobije od svoga sina Zlatnog Zraka obećanje i zakletvu na istrebljenje i mržnju. Uzaludna su, takođe, bila pred ovim samrtnikom razumna razlaganja princa naslednika. Izgledalo je da su ova dva ohola vladara želela po svaku cenu da ostave svoje sinove i svoje narode u okovima strahovitog duga krvi i uništenja.
I tako se ratne pripreme obnoviše u oba carstva odmah po završetku pogrebnih svečanosti nakon smrti Iljampua i Iljimanija.

I opet ljudi revnosno oštrahu strele i gomilahu ubojito oružje. Opet zaboraviše prave potrebe naroda i njegovu budućnost. Umesto toga, ponovo se spremahu da zemlju zaseju ruševinama a domove plačem.

I kao i pre, čim su bile završene pripreme, izađe vojska severne zemlje u susret neprijatelju sa juga, koji takođe krenu prema njemu. I jedni i drugi rešeni da se uništavaju. Jadni vojnici nisu bili svesni da će beskorisno prolivati krv, samo da bi branili čast dvojice slavoljubivih vladara, kojih više nije bilo među živima. Toga su jedino bila svesna dva deteta koja su komandovala vojskama, uz to su i znala više od ostalih zahvaljujući svestranom obrazovanju. Ali bili su vezani zakletvama, nisu imali drugog izlaza već da pođu jedan na drugoga.

Na istom onom graničnom polju gde su im nekad pali očevi, dva mlada vladara spremahu se za krvavi boj. Osvanuo je dan bitke, ali ni jedan od dvojice zapovednika ne htede prvi da da znak za napad. Izgledalo je da se svaki od njih potajno nadao da će onaj drugi izazvati borbu. Sunce se već bilo popelo u zenit, a još su uvek dve vojske, nestrpljive da otpočnu međusobno ubijanje, sa čudenjem čekale na naredbe svojih vladara.

Naposletku, nije bilo druge do da se počne boj. Trupe se pokrenuše istovremeno i započe bitka. Ali čim se sukobiše prvi redovi, čim padoše prvi ranjenici, kao da se u ljudima probudi divlja jarost. Jauci palih i miris ljudske krvi opiše pomamom čak i vođe. Svi su ličili na zveri žedne krvi. Hiljade i hiljade ratnika već je bilo palo. Preostali nastaviše da se bore i ginuli su ne odstupajući ni koraka. Toliki je pakleni bes obuzeo vojnike da, kad je pao mrak, od dve sjajne vojske ne ostade do dve šačice ranjenika, okupljenih oko svojih vladara. Prestadoše da se bore tek kad se noćni mrak sasvim spustio, te preživeli ne mogahu više da razaznaju svoje protivnike kako bi na njih navaljivali.

Usled zaglušne jeke borbe divno je procvetala plemenitost dvoje dece. Ali čim je zora bledom svetlošcu počela obasjavati zemlju, obe vojske pod zapovedništvom svojih golobradih vojskovođa opet stadoše odlučno jedna prema drugoj. Crvena Zvezda i Zlatni Zrak više nisu mogli izbeći borbu. Ako bi drukčije postupili, svi bi ih smatrali kukavicama. Obojica se izdvojiše iz grupe svojih podanika i, jedan strelom, drugi praćkom, onako kako su se borili i njihovi očevi, smrtno raniše jedan drugoga, i to u istom trenu.

Pratioci, urlajući od žalosti, pojuriše u pomoć svojim vladarima. Dva mladića, lica još detinjski nevinih, smrtno prebledeše. Ali umesto da preko njihovih usana poteku besne pogrde, jedva čujnim glasom izgovoriše samo reči plemenitog i uzvišenog izvinjenja. Dug je bio plaćen. Više ih nije ničim obavezivala teška zakletva.
Podstaknuti istom mišlju, Zlatni Zrak i Crvena Zvezda narediše slugama da ih primaknu bliže. Kad se oba deteta nađoše jedno uz drugo, pružiše s naporom ruke i u krvavom zagrljaju, divnom i uzvišenom, zapečatiše tragediju kroz koju su prošla njihova dva naroda.

Pričaju da se tada dogodilo nešto neobično. Iz utrobe zemlje se ču strahovit tutanj. Zemlja se otvori i iz crnog ambisa iskoči na površinu ogromno žensko obličje. To je bio duh zemlje ili se, možda, sa neba spustila Pačamama, sva uokvirena oreolom blage svetlosti. Njena veličanstvena prilika blistala je u jutarnjem svitanju, pokazujući se u svoj svojoj velikolepnosti boginje. Duh zemlje približi se dostojanstveno grupi dva zagrljena deteta i ovako progovori:

– Vaši očevi, kojima nije bilo dosta što su uzrokovali tolike nesreće, gurnuli su i vas na put rata, zločinačkog i krvavog. Ali ja ću kazniti njihovu oholost. Pogledajte – i pokaza im dve ogromne bele zvezde koje počeše polako bledeti na nebu. To su bile zvezde znamenja moći njihovih očeva.
Kad Zlatni Zrak i Crvena Zvezda podigoše okrvavljene glave ka nebu, videše kako su obe zvezde počele da drhte kao da se otkidaju sa nebeskog svoda. Trenutak kasnije uz strahovit tresak strmoglaviše se vrtoglavo na zemlju. Zvezde Iljampua i Iljimanija, pretvorene u nepokretne i neprozirne mase, čiji je jedini sjaj bio sada belina snega, padoše na zemlju upravo na njihove prestonice, obloživši vrhove Anda, jedna prema severu, druga prema jugu.

– A što se vas tiče, nedužna deco – dodade Pačamama – vi koji ste služili zločinackom slavoljublju svojih očeva, vi ćete po smrti postati simboli, oličeni u sjaju svojih zvezda – crvene i zlatne, jednog naroda koji će ovde kasnije živeti. Taj narod uzeće za svoju zastavu crveno i zlatno i spojiće ih sa zelenim, što označava nadu. Te tri boje biće zaloga ljubavi i bratstva, i teško onome narodu koji se podvoji i kao vi dođe u sukob zbog sjaja jedne daleke zvezde.

Duh zemlje iščeze čim je sunce, u daljini, počelo zlatiti nebo svojom svetlošću. Dva mlada monarha izdahnuše u istom trenutku. Njihovi pratioci, ne usuđujući se da razdvoje dva tela koja je zagrljaj smrti učinio nerazdvojnijim i snažnijim, odlučiše da ih ostave tako i da ih tako i sahrane. Od te noći iščezoše zauvek sa neba dve zvezdice, crvena i zlatna, da bi se spustile na zemlju i izvršile svoju simboličnu ulogu.

Iz ruševina zemlje natopljene krvlju iznikao je cvet izmirenja. Proteklo je mnogo vremena nad tom opustelom, razorenom zemljom. Iljimani i Iljampu, dve najviše planine, razmetale su se svojim visokim vrhovima kao da bi da nastave svoje nekadašnje suparništvo. Ali duh zemlje osudio ih je da večito oplakuju svoju krivicu večnim otapanjem snega. Snagom tih suza one su svojim kristalnim potocima, kroz planinsko zemljište i kroz nanose, slale divnu svežinu vode, koja je plodila tle oko groba dva izmirena deteta. Dejstvom čudesne vode sa tih planina, nad legendarnim grobom iz zemlje je iznikla jedna zelena biljka, koja je svojim isprepletenim granama mnogo podsećala na nerazlučni zagrljaj.

Stiglo je proleće i zelena biljka se pokri čašicama cvetova crvene i žute boje – boja koje su sišle sa zvezdica Crvena Zvezda i Zlatni Zrak, čineći sa zelenilom lišća lepu trobojku.

Vekovima posle toga tu je nastao – kako je rekla Pačamama -jedan nov narod, koji je uzeo taj cvet i te boje kao svoj simbol i znamenje. Taj narod su Bolivijci. Simbol i znamenje je bolivijska trobojna zastava, a tradicionalni cvet je kantuta, koji cveta među šibljem u Andima.

Ovaj unos je objavljen pod Bajke, Književnost, Proza. Zabeležite stalnu vezu.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s