Vojislav Vukomanović: Kraj se uvek napiše sam

  Nakon svake nove žene, moje telo se sve duže oporavlja. Kao bokser na zalasku karijere, biram samo sigurne protivnike. Ili totalne lujke za potpuni spektakl pred oproštaj. Još jedan direkt u glavu može biti onaj pred odbrojavanje. Jedan sam od onih ljudi koji nikada u životu nisu srali ujutru. Svoja govna uredno sa sobom nosim celog dana, nekada i cela dva, da bih ih uveče ispustio sa ostatkom duše. Da malo čistiji odem na spavanje. Spavanje ispresecano košmarima. Sanjao sam noćas kako lutam ulicama grada, nalik na Njujork, u ofucanom mantilu, ulazim u lokal i počinjem da praznim džepove. Neiskorišćeni metak, pepeo pokojnika, neplaćeni račun pojedenog ljudskog mesa. Smrt u svojoj crnoj odori pored igra fliper. Molim je za jednu kuglu. Smeši mi se i pomera u stranu, prethodno šutnuvši nogom da zatiltuje. Navikao sam da ne očekujem ništa dobro. Upleo sam se kao pas koji je pobegao sa sve lancem, umazao sam se kao dete kada uzme celu čokoladu u ruke.

  Neki ljude mrze jutra. Neki večeri. Neki samo mrze. Navikao sam da navijam za negativce u filmovima. I njih neko mora da voli, kada već ne mogu da promene kraj. Navikao sam da se od mene uvek nešto očekuje. Da ne kopam nos. Da operem dupe posle sranja. Da leti nosim gaće. Da se zaljubim u proleće. Ležim u tuđem krevetu i pojma nemam šta ću reći njoj, sebi, drugim ljudima. Zaljubio sam se u ribu koju sam video tri puta u životu. Nisam je čak ni poljubio. Zaljubio sam se u njen glas, harizmu, u nešto što je lebdelo oko nje. Valjda je ta nevidljiva sila svom snagom želela da je sačuva od mene. I uspela je. Ništa joj nisam rekao. Seo sam u auto i otišao. Kod neke slične ovoj što spava. Zapanjujuća je brzina kojom romantična komedija menja žanr i leti kroz triler i dramu ka tragediji. Juče me je ćerka pitala, da li sam ja i dalje njen tata, sada kada neki novi čika dolazi kod njene majke, i spava sa njom u istom krevetu. Pokušao sam da smislim dobar odgovor, ako takav odgovor uopšte postoji, ali sam umesto toga uzeo njenu novu igračku krticu, i napravio smešnu grimasu. Mora da je mnogo dobro kada možeš sam sebi da iskopaš rupu i skloniš se u mrak, da nikog ne čuješ, i nikog ne vidiš.

  Ustala je i počela da traži brus. Umila se i očešljala, i stavila krvavo crveni karmin na svoje pune usne. Usne na koje mi se sinoć digao. Nije do tebe – je rečenica koju većina riba potegne kako bi te što bezbolnije odstranila iz svog života. Hirurški precizno, sa lokalnom ili totalnom anestezijom, u zavisnosti koliko ti je stalo. Bolje je tako, nego da ti stvarno kaže, da se već par meseci jebe uporedo sa drugim, da nemaš ambicije u životu, da imaš loš auto, mali stan, mali kurac, velike probleme u glavi. Ali kod mene je sve bilo kontra. Nije do mene, do tebe – rekla mi je – Setila sam se odakle se znamo. Dosta ljudi sam upoznao kao dete, dok me je ćale vodio sa njim kada bi krenuo u švaleraciju. Igrali bismo tapke, menjali stripove, gledali crtaće, u imućnijim kućama igrali bismo video igre, dok bi on u drugoj sobi jebao njihove majke. Šta je drugo mogao da radi tehnološki višak iz fabrike automobila pored valjanja deviza i švercovanja kafe i benzina. Bila je jedno od te dece. Nisam je prepoznao. Ona mene jeste. Bio sam odličan kandidat da joj se userem u život na rate. Srećom, nanjušila je sitna slova na robi bez garancije.

  Izgubio sam ono nešto između. Bilo je samo crno ili belo, odlazi ili vrati se, spali ili me spasi, noć ili dan, ružno ili lepo, presečene vene ili pozivnice za svadbu. Koliko namena imaš u životu? Imaš li papir za uputstvo, radiš li na obične ili super alkalne baterije, hraniš li se zdravo ili preskačeš obroke? Već neko vreme planiram da prestanem da pišem. Javlja mi se neka mučnina u stomaku, knedla u grlu, kad god se uhvatim olovke i papira. Izgleda da je stvarno kraj. Ne želim da budem više 3 u 1. Pisac, pijanac, problem. Da svaku utakmicu počinjem sa četiri lične. Gužvam papir i bacam ga ka kanti za đubre. Kao nekada loptu dok sam igrao basket. Nevešto kada je najpotrebnije…

Ovaj unos je objavljen pod Književnost, Priče, Proza. Zabeležite stalnu vezu.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s