Bajke

Vijetnam, ČUDESNI CVET

Živeo jednom jedan mladic po imenu Do Lam, sam i neoženjen. Njegova njiva se nalazila na kamenitoj strani i on je morao da radi danju i nocu kako bi dobio nešto ploda. Sunce ga je jako peklo u leđa i njegov znoj je kapao po kamenu, ali Do Lam nije prestajao da radi.
Prošlo je neko vreme, i najednom je usred kamena izrastao divan cvet. Imao je sveže zeleno lišće okrenuto suncu, a belo-ružičasti cvet prelivao se kao biser. Kada bi naleteo vetrić, cvetovi i lišće bi trepetali, ispuštajući zvuke koji su podsećali na najlepšu pesmu.

– Kakvo je to čudo – iznenađeno uzviknu Do Lam. – Iz kamena je izrastao tako divan cvet i još zna da peva. Otada je cvet pevao Do Lamu svakog dana kada bi došao na njivu da radi. Ako bi se mladić umorio, cvet je još lepše pevao i Do Lamu bi se vraćale snaga i bodrost. Jednog jutra Do Lam ugleda na njivi tragove divljeg vepra, koji je projurio poljem i zgazio cvet. Stabljika mu se prelomila i cvet je tužno visio. Mladić pritrča, ispravi cvet i reče:

– Divni cvete, ovde ima mnogo divljih svinja, svaka nesreća može da ti se dogodi, zato će biti najbolje ako te odnesem svojoj kući! Onda Do Lam uzme motiku, iskopa cvet i ponese ga kući, pa ga ponovo posadi u kamenu stupu ispod svoga prozora. Uveče, kada bi se vratio sa njive, mladić je pleo od bambusove trske korpice, kape, šešire, a cvet mu je ispunjavao sobu najprijatnijim mirisom i pevao najlepše pesme, tako da se mladić osećao srećnim. Jedne noći u kolibi Do Lama zablistaše razne boje i svetiljka poče da gori jače. Mladić se beše tako udubio u svoj posao da to nije ni primetio. Divni cvet se najednom otvori i pojavi se divna devojka u beloj haljini. Zvonkim glasom, kao zvon zvona, pevala je divne pesme. Srebrna svetlost i prijatni mirisi ispunjavahu celu sobu, ali Do Lam, kao ni pre, nije ništa primećivao. Najednom svetlost lampe blesnu kao munja i devojka u beloj haljini iskoči iz cveta, njene rumene usne su se smešile kao procvetala ruža. Ona pride Do Lamu i stavi mu ruku na rame. Tek tada je mladić ugleda i, zapanjen njenom lepotom, ne mogaše ni reč da progovori, a kada pogleda on na prozor, vide da tamo više nema cveta.
Onda su Do Lam i devojka u beloj haljini postali muž i žena. Izjutra su sada oboje odlazili u planinu i radili u polju, a kada bi pao mrak, oni su se veselo vraćali kuci osvetljavajući put fenjerom. Uveče je Do Lam, kao i ranije, pleo bambusove kape i korpe, a žena mu je pomagala i pevala divne pesme. Kada bi došao pijačni dan, Do Lam je odnosio svoje i ženine proizvode i prodavao ih, a za taj novac donosio kući pirinča i sve drugo što je bilo potrebno za život. Tako su dani dvoje mladih proticali radosno i srećno. Već posle dve godine koliba Do Lama se pretvorila u divnu kuću. U velikim pletenim korpama čuvao se pirinac, a u velikom toru nalazila su se krda bivolica, ovaca i koza. Bogatstvo je zavrtelo glavu Do Lamu, i svaki posao, sem razmišljanja o samom sebi, poče da smatra nepotrebnim. Do Lam nije više hteo da radi u polju niti da plete šešire. Uzeo bi kavez sa pticama, čorbi-kaljan, i odlazio da šeta. Kada bi žena poslala Do Lama da kupi na pijaci konac za šivenje ili srp, on bi kupovao kokošku i vina a onda kod kuće jeo sve dotle dok ga ne bi zaboleo stomak. Kada bi žena zamolila Do Lama da pođe na njivu da radi, on bi govorio kako ga bole noge, a kada bi mu uveče predložila da plete korpe i šešire, on bi se izgovarao da mu je oslabio vid, tako da ne može razlikovati bambusovu trsku od sopstvene ruke.
Jednom je žena kazala Do Lamu:

– Naš život još nije tako obezbeđen da bismo mogli živeti bez rada. Te reči razjariše Do Lama, oči mu se napuniše krvlju. Rekao je samo jedno zlobno: „Hi!“, pa i ne pogledavši ženu, dohvatio kavez sa pticama i pošao u šetnju. I dok je jednom žena Do Lama sedela i radila, pod prozorom se pojavi divan cvet i iz njega izađe ptica šarenih krila i zlatnog repa, pa zapeva:
„Uzalud se rascvetao mirisni cvet, Uzalud lampa sjajnije sija, Mladić je, avaj, postao lenj, Lepotice, hajde sa mnom, na moja krila!“ Plamičak u lampi zasvetle jače, ptica ulete kroz prozor i spusti se pred noge lepotice. Lepotica sede na pticu i ova zamaha svojim šarenim i zlatnim krilima i odlete sa lepoticom. Šum krila razbudi Do Lama, koji je već spavao na mekoj postelji posle obilne večere. Čim je ugledao čudnovatu pticu kako mu odnosi ženu, Do Lam skoči sa postelje i jurnu za njom. Ali kad je ispružio ruku, mogao je ptici da istrgne samo jedno pero. Do Lam ga je gledao i čudio se kako blista. No, Do Lam se brzo umirio. Sada ga više nije niko prekorevao zbog besposličenja, i po ceo dan je samo jeo i pio i šetao se sa kavezom u ruci. Da ne bi oskudevao, Do Lam je prodavao jednu po jednu stvar i uskoro je rasprodao sve: pirinač, bivolice, krave, koze i svinje. Najzad mu je ostala samo jedna rogozina, koju je isto tako hteo da odnese na pijacu, ali je sa iznenadenjem primetio da su s njene donje strane naslikane dve slike: na jednoj su Do Lam i njegova žena, kako rade na njivi i gledaju u pozlaćeni pirinac koji zri, a na drugoj se videla Do Lamina žena kako plete i Do Lam kako izraduje korpice i šešire od bambusove trske. Kuća im je bila puna pirinca, a u toru bivolice, krave, koze i svinje. Onda se Do Lam seti svoga nekadašnjeg života i zaplaka od tuge. Podiže oči ka nebu i zavika:

– Eh, Do Lam, sam si kriv za svoju nesreću! Onda razbi kavez, pusti slavuja u prirodu, a sutradan je dohvatio motiku i uputio se na svoju njivu. Posle napornog rada na njivi, Do Lam je uveče, kod kuće, ponovo pleo šešire i korpice. I tako poče da se trudi kao i pre i da radi danju i noću. Jednom je Do Lam našao pero koje je istrgao iz ptičijeg repa, stavio ga na dlan, ali ga vetar dohvati i odnese na kamenu stupu, gde je rastao divan cvet. Kada se seti cveta, Do Lam proli mnogo suza od tuge, i one pokapaše po kamenoj stupi. Tada najednom Do Lam ugleda kako pero negde odlete a iz kamene stupe se pojavi pupoljak koji je sve brže rastao ka nebu. Onda iz njega poteče divan miris i ispuni sobu, a u isto vreme začu se i divna pesma: „Divni cvet se rascvetao, pušta nežni miris, Lampa ponovo sjajno svetli, Trudi se Do Lam dan i noć, A devojka mu šalje pozdrav svoj.“ Kada se pupoljak pretvorio u raskošan cvet i kada se cvet otvorio, Do Lam radosno ugleda kako iz njega izlazi lepa i mlada žena, u kojoj brzo prepozna svoju ženu. Lampa zasija jace i žena u beloj haljini sede kraj Do Lama. Cvet odmah išceze. Od tog dana Do Lam i njegova žena se više nikada nisu razdvajali. Oni su s pesmom, kao i ranije, radili na svojoj njivi, a uveče pleli od bambusove trske šešire i korpice. I ponovo je potekao njihov srećan život, mirisan kao cvet i sladak kao med.

tigar

Venecuela, ŽABA, TIGAR, DEČACI I VATRA

Bilo je to u vreme kada su životinje govorile. Živela je tada jedna stara žaba, po imenu Kaovao, u kući sa krovom od palminog lišca, sasvim duboko u tamnoj prašumi, gde je drveće toliko visoko da mu krune dotiču nebo. Njen muž bio je tigar i zvao se Manugva. Svakog jutra on bi izlazio da lovi i vraćao se pred veče, kada je sunce nestajalo u tami koja se probijala kroz granje osvajajući šumu.
Jednoga dana Kaovao, tražeci palme da popravi krov, nađe dva jajeta tako jednaka da sa mnogo nežnosti reče:

– Ovo su moji blizanci. Pokupila ih je i odnela kući da ih izleže. Nakon nekoliko dana rodiše se dva dečaka. Dečaci su rasli tako brzo da su začas već govorili, hodali i igrali se po celoj kući. Kaovao ih nazva Jureke i Amanašaka. Kad se Manugva vratio pod noć, nije bio mnogo zadovoljan tom decom što su se izlegla iz jaja; uz to mu je bilo vrlo čudno što su rasla tako brzo. Ipak, nije se protivio da ih Kaovao odgaji. Jureke i Amanašaka išli su svakog dana u lov i vraćali se pred veče. Kaovao ih je dočekivala i slala na reku kraj same kuće da se okupaju. A kad bi se vratili, stara žaba Kaovao već je imala gotovo jelo. Ali čudno je bilo to što niko nije znao odakle Kaovao uzima vatru da skuva jelo. Dečaci su sumnjali da je stara krije negde u kući. Zato se dadoše na traženje po svim kutovima, ali nikako im nije polazilo za rukom da nađu vatru. Pa ipak, svakoga dana, kad bi se vratili sa reke, Jureke i Amanašaka dobijali su toplu večeru, kao da je tek skinuta sa vatre. Jednoga dana kad izidoše da love, Amanašaku pade na pamet jedan plan, koji odmah i saopšti Jureku.

– Hajde da probamo možemo li nadmudriti Žabu – reče Amanašaka uzimajući brata za ruku i sedoše na jedan proplanak.

– Ali kako? – pitao je Jureke iznenađeno. – To će biti vrlo teško!

– Ne brini. Radi što ti kažem i pažljivo gledaj šta ću sad učiniti: najpre ću te oslepiti na jedno oko. I govoreći to, oslepi Jureka na jedno oko. Zatim mu namesti drugo oko na zatiljak. Onda mu dade savete kako da postupe da im plan uspe. Sledećeg dana u svitanje, stara povika decacima:

– Hajde, dižite se, treba ići u lov!

– Ne vidim ništa – reče Jureke. – Ne mogu ići – i briznu u plač. Kaovao mu pogleda u oči i videći da je slep, posla ga da legne u činčoro, viseću indijansku postelju. Amanašaka ode sam u šumu. Pred noć, kad se vratio, predao je staroj ono što je ulovio i ode na reku. Tada Jureke, koji je ležao u činčoru okrenut slepim okom prema zidu, a okom na zatiljku motreći na staru, vide kako se ova savi u jednom kutu, načini nekoliko pokreta grlom i zatim, otvorivši usta, izvuče vatru, koja joj je kuljala baš iz grla. Skuva večeru i ponovo skloni vatru na isto mesto gde je i bila. Kad se Amanašaka vratio sa reke, jelo je bilo gotovo. Amanašaka još nije znao odakle Žaba uzima vatru. Zato, te noći, dok su Kaovao i Manugva spavali, privuče se činčoru Jureka i upita ga:

– Jesi li video odakle Kaovao uzima vatru?

– Video sam da je uzima iz grla – odgovori Jureke. Amanašaka ponovi iznenađeno:

– Šta kažeš, iz grla je uzima! Tada Amanašaka povrati vid Jureku i oko mu opet sa zatiljka premesti na njegovo mesto. Od tada su Jureke i Amanašaka znali tajnu Kaovao Žabe; i o tome nisu više govorili. Svakoga dana išli su u lov, kao što su činili i pre. Ali jednom prilikom Manugva, koji je večito bio gladan, rece Žabi:

– Dečaci su već vrlo veliki. Debeli su. Što ne bismo od njih napravili dobar paprikaš?

– Vrlo dobro – reče Žaba Kaovao -ja ću se za to postarati. Jureke i Amanašaka čuli su taj razgovor i kad je Manugva izašao iz kuće, dočepaše Žabu, počeše je tresti: tup, tup, tup, dok vatra koja joj je bila u grlu ne ispade iz usta. Posle staviše žabu u šerpu i skuvaše je. Zatim odlučiše da se pretvore u cvrčke i popnu se na krov kuće, da sačekaju Manugvu. Gore, na krovu, zapevaše: „Šidišidi, šidišidi, šta će reći tigar Manugva kad se vrati, šidišidi, šidišidi.“ Kad se smrklo, dođe Manugva veoma gladan. Šerpa se pušila na istom mestu kao i svakog dana. Manugva pomisli da je to paprikaš od mesa i kostiju blizanaca. Navali da jede, a kad je došao do dna, izvadi jednu glavu, pogleda je i bi mu jasno da je ono što je jeo sa toliko apetita bila Kaovao, njegova žena, stara žaba. Sav zapanjen diže se sa poda i u istom trenutku padoše sa krova dva cvrcka. „Šidišidi, šidišidi“ – pevali su. Cvrcci su pevali i igrali i Manugva brzo shvati da ti cvrčci nisu niko drugi do Jureke i Amanašaka. Pokuša da ih zgazi nogama, ali su oni bili tako hitri da se jednim skokom nađoše iza Manugva, a drugim opet ispred njega. I onda blizanci hitro pobegoše i odoše daleko, veoma daleko. Manugva je hteo da osveti Žabu. Odluči da pođe da traži Jureke i Amanašaka. Oni su bezbrižno išli od jednog mesta do drugog i zaustaviše se pod jednim drvetom da jedu med iz saća. Uzveraše se do jedne grane i stadoše se sladiti medom. Upravo se tada pojavi Manugva. Kad ga ugleda, Jureke se mnogo uplaši.

– Šta radite tamo gore? – upita ih Manugva ne mnogo ljubazno.

– Evo nas ovde, jedemo med – odgovori odmah Amanašaka.

– Je li ukusan? – upita ponovo Manugva.

– Vrlo je ukusan – potvrdi Jureke.

– Je li sladak? – upita tigar istim tonom kao i pre.

– Vrlo je sladak – reče Amanašaka.

– I ima ga dosta?

– Da, ima ga dosta – reče Amanašaka – Hoćeš li i ti?

– Da, hoću. Mnogo mi se jede med iz saća – rece tigar.

– Gledaj ovamo i raširi šape. Onda Manugva raširi šape i upravi pogled prema grani gde su se nalazili blizanci i tako, dok je čekao, tras! sručiše mu na lice i ruke toliko meda da nije mogao videti ni uhvatiti ništa. Jureke i Amanašaka brzo siđoše sa drveta i dok si rekao jedan, dva, tri, izgubiše se iz vida. Jureke i Amanašaka opet odoše veoma daleko, ali kako je Manugva još uvek želeo da osveti staru, nastavi da ih traži. Išao je i išao, a nikako da ih nađe. Za to vreme blizanci, koji su ugodno sedeli na jednoj steni, igrali su se bacajući oči. Svako od njih izvadio bi oko i bacio ga uvis. I, uiiiiiit, oči su se vraćale natrag na svoje mesto kao magnetom privučene. Uit, uiiiiiit… it uiiiiiit. I oko bi se vratilo kao magnetom privučeno. Tako su se igrali, kad se odjednom ukaza Manugva. Kada ga je ugledao, Jureke se mnogo prepade.

– Šta to radite? – upita Manugva ne približavajući im se mnogo.

– Igramo se bacanja očiju – odgovori Amanašaka.

– Je li to zabavno?

– Da, vrlo zabavno – reče Jureke.

– Bacate li ih vrlo daleko? – ispitivaše Manugva, zainteresovan za igru.

– Što najdalje možemo – potvrdi Jureke.

– I uvek se vrate?

– Da, kako da ne! Uvek se vrate. Hoćeš li i ti da se igraš bacanja očiju? – upita ga Amanašaka, pozivajući ga da pride bliže.

– Rado bih, jer je zabavno – reče Manugva raspoložen za igru.

– Izvadi oči i baci ih – uzviknu mu živo Amanašaka. Manugva stade vaditi oči. Uit, jedno, Uit, drugo. Zatim ih baci uvis i sede da ih čeka. Ali, čekaše i čekaše, a oči se ne vratiše. Ostadoše gore, Ništa od uiiiiiit. Ništa od povratka očiju. Manugva ostade slep, potpuno slep. I opet. Jureke i Amanašaka digoše se i pobegoše daleko, još mnogo dalje nego pre. Manugva je ostao sam na steni, tražeći naćina da povrati oči. Mislio je na to kad mu se približi jedan veliki glodar pikure i upita ga:

– Šta ti je, Tife? Što sediš tu?

– Blizanci me pozvali da se igramo i ostaviše me bez očiju – reče Manugva jadajući se.

– Ja ću ih potražiti – reče pikure i ode. Nije prošlo mnogo vremena, a pikure se vrati sa očima i namesti ih tigru.

Manugva je još uvek želeo da osveti Žabu, ali kako su Jureke i Amanašaka otišli dalje no ikad, morao je ići dugo da bi ih našao. Prelazio je čitave prašume, peo se na ogromne planine, gazio nebrojene reke, dok ih najzad ne pronađe. Jureke i Amanašaka odmarali su se uživajući u jednom činčoru, čiji je konopac bio privezan za nebo. Zum, zuuuuuum. . . Zum, zuuuuuum. . . Zum, zuuuuuum. Činčoro je leteo gore-dole. Blizanci su se ljuljali. Manugva se pojavi i Jureke se opet prepade.

– Dečaci, šta radite? – upita Manugva.

– Ljuljamo se – odgovori Amanašaka, ne pridajući mnogo važnosti prisustvu tigra.

– Je li zabavno?

– Vrlo zabavno! – odgovori Jureke.

– Je li uzbudljivo?

– Vrlo uzbuljivo! – reče Amanašaka.

– I dobro se tu odmara?

– Vrlo dobro! – reče Amanašaka. – Hoćeš li i ti da se malo odmoriš?

– Još kako! – reče Manugva. – Mnogo sam išao i strašno sam umoran.

– Lezi. Mi ćemo te ljuljati – odvrati Amanašaka. Onda njih dvojica ustadoše iz činčora i Manugva leže nadajući se da će se udobno odmoriti, ispružen, ne misleći ni na šta i ne govoreći ni reči. Jureke i Amanašaka počeše ga ljuljati. Najpre polako a zatim, na znak Amanašaka, sve brže i brže, dok ga najzad ne zaljuljaše tako snažno da, u jednom trenutku, Manugva izlete iz činčora izbačen uvis. Zuuuuum. Tigar je odleteo tako daleko da se više nikada nije čulo za njega.
Jureke i Amanašaka udaljiše se zadovoljni jer su za svoje pleme osvojili vatru. Jeli su med, igrali se bacanja očiju i ljuljali se u činčoru, čiji je konopac bio privezan za nebo. Više nije bilo Manugve te se Jureke mogao igrati bez straha. Od tada, više se nisu nikoga i ničega plašili.

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s