Epigram

Epigram je grčki termin (epigramma) sa značenjem „natpis“. Jedan od predstavnika aleksandrijske književnosti, začete u IV i III veku p.n.e, je Alsepiad iz Samosa koji nam je ostavio divne epigrame (kratke elegije).[1] Prva antologija savremene civilizacije uopšte bila je zbirka epigrama izvesnog Maleagra iz Gadare u I v.p.n.e.[2] Na posudama i nadgrobnim spomenicima sačuvani su i primerci iz VIII veka pre nove ere. Uvek su bili u stihu, najpre u heksametrima, potom u elegijskim distisima, ponekad i u jambima. Zanimljivo je tumačenje, koje prihvata i Škreb, da je jedini razlog stihovanja epigrama bio što se tada u Grčkoj nije znalo za poetsku prozu, te je stih bio nosilac, znak prepoznavanja izražajnosti, patosa, pijeteta… A u znak posebnog pijeteta potonje evropske kulture prema starogrčkoj, epigram je zadržao stihovni oblik sve do danas. Za našu temu je epigram zanimljiv od IV veka pre nove ere, otkad je postao (i) literarna forma, izvan striktno namenskog zapisa, odnoseći se ne samo na fiktivne osobe i situacije, već i na životinje i mitska bića. Epigram je imao i svoje drugo izvorište. U III stoleću pre naše ere i kratke elegije – lirske pesme ljubavne inspiracije – dobile su naziv epigram. Presađen na rimsko tle, epigram je sredinom prvog stoleća stare ere napustio ljubavnu tematiku i potpuno se posvetio aktuelnom retoričkom poprištu, u radijusu od retoričkih vežbi do trenutno najžešćih gorućih tema. U narednom stoleću (I veka n.e.), najpre u Grčkoj, epigram se preobrazio u kratku satiričnu pesmu. U ovom obliku je ostao aktuelan sve do romantizma, kada je kao trivijalna književnost istisnut „ozbiljne“. Ironija je toga žanra da je, nastao u ime patosa i potrebe za većom izražajnošću, potisnut upravo kao manjkav na tom polju, kao previše profan, u ime jednog višeg, plemenitijeg patosa. U skladu sa humornom notom kao jednom od dominanti epigrama (i aforizma, razume se), dozvolićemo sebi slobodu igre reči: novi patos patosirao je stari… Može li se povući jasna razlika između epigrama i aforizma? Najčešće i najlakše razlikovanje – epigram je u stihu, aforizam u prozi – tačno je sa stanovišta istorije ovih dveju kratkih formi, ali nije dovoljno. Ništa osim konvencije ne smeta aforizmu da bude u stihu, i obratno – da epigram u svom izvornom značenju natpisa bude u prozi. No, pošto i sama istorija žanrova određuje i obavezuje, ovo razlikovanje je legitimno, ali ni izbliza ne iscrpljuje dubinu i suštinu razlike među ovim kratkim formama. Možda je najbliže istini tu razliku svesti na sledeće: ma koliku značenjsku širinu epigram dosezao, on uvek ostaje vezan za svoj konkretan povod, za predmet svoga opisa/komentara; uvek ima adresu. On je u sferi relacije pojedinačno/posebno/tipsko – opšte, pri čemu opšte nikad ne dobija prevagu. Uvek je imprimatur epigrama njegov adresat. Drugim rečima, on ostaje u sferi istoričnosti, od istorije pojedinačnog slučaja do najopštije. Aforizam je sažeta estetizacija filosofije, epigram – sažeta estetizacija istorije. Aforizam je, zgusnuta do molekularnog nivoa, sinteza umetnosti i filosofije, epigram – sinteza umetnosti i istorije. Razume se, ove formulacije se daju iz vrednosne perspektive, na osnovu čistih i vrhunskih ostvarenja. U tekućem stvaralaštvu, međutim, stanje je, razumljivo, daleko od toga – niti većina epigrama ima istorijski niti većina aforizama filosofski domet. Većina je prizemnija igra duha, kao što je i sam život više u znaku sivila svakodnevice nego u znaku duhovnih i duševnih uzleta. Takođe se samo po sebi razume da ima mnogo i graničnih ostvarenja – ima epigrama koji su, ako apstrahujemo stihovnost, aforizmi; i obratno. Kao što su i pojedine poslovice to samo zato što im je autor anoniman, dok su po svojoj artikulaciji zapravo aforizmi. Pomenimo, na kraju ovog razgraničenja epigrama i aforizma, i, grubo uzev, literarnu smrt epigrama. Nakon romantičarskog izgona epigrama iz ozbiljne književnosti, u XIX veku epigram se račvao u dva smera – ka satiričnom aforizmu i ka vicu. Ipak, ne spadajući više u „beletristiku“, epigram je živ i danas, kada ispoljava visoku bliskost sa najaktuelnijim i najproduktivnijim satiričnim aforizmom. Vitomir Teofilović

Epigram je stihovana forma od nekoliko kratkih rečenica; dukat mali, ali vredan. Epigrami su kompleksni i opori, ponekad aforistički sažeti i lapidarni, sa mnogim aluzijama i asocijacijama na određeno vrijeme, prostor i ljude u njima. Ne samo epigram, već i ostali vidovi satire (aforizam, humoreska, anegdota), na žalost, nisu uvek imali odgovarajuću književno-kritičku podršku i medijsku pratnju, koja se tek u novije vreme dopunila novim samostalnim izdanjima, osnivanjem festivala, pokretanjem novih listova i rubrika, kao i nizom humorističkih emisija na radio talasima. Milutin Đuričković

Želiš dva-tri epigrama, Ako bih napisat mog’o; Epigram je mučan poso; Reči malo, misli mnogo… Jovan Jovanović Zmaj

Primeri epigrama:

GURMANI – Mnogi žive da bi jeli nije prirodno – zna se.Majmun je, izgleda, sišao kad je na zemlji već bilo prase.

Veljko Rajković VRAG I ŠALAIstraga je u toku od života ni traga. Bog je odnio šalu a nama ostavio vraga.  

Veljko Rajković – Najslađa su ljud’ma voća: san, danguba i ljenoća!

Petar Petrović Njegoš  MALER – Iznenada maler desio se juče: od boljeg sam sjutra izgubio ključe.

Dušan Đurišić EPITAF – Ovdje sam od prekjuče. Zemljina teža me privuče. 

Ratko M. Pavićević NESTRPLJIVIMA  – Ne može baš ovog trena da se stvori. Pričekajte Godoa! – možda Đeknu dvori.

Primeri fantastičnog epigrama:

Dragan Varagić KIKS – Dugo je stvarao čovjeka tražeći mjeru i sklad. Kada je uvidio grešku: robota je stvorio rad!

Veljko Rajković MAGARAC I KNJIGE – Nestašni dječaci male razbibrige, pitali magarca da li voli knjige. A magarac, za čas, kao da se smeo, pa rekao djeci: Još ih nijesam jeo!

Milosav Barjaktarović PODRŠKA – Kad je Sizif gurao kamen sve uzbrdo, prema gore, Crnogorac (uz Sizifa) kliktao je: A, sokole!

Nikola Šaranović SKUPŠTINA  – Ne znam o čemu se radi i šta je. Pas mi je gledao skupštinu i prestao da laje.

Rajko Joličić Krnjičanin  – Zemlja majka cvjetanja Mjesec plašt zagrljaja Sunce dijete ljubavi Zvijezde suze svemira Čovjek trenutak nemira.

Preuzeto sa: http://www.montenegrina.net/pages/pages1/humor/humor.htm Priredila: Tamara Lujak

[1] E. Fage, Uvođenje u književnost, str. 21, Beograd, 1922.
[2] Mirko S. Marković, Antologija kratke forme za decu, str. 165, Beograd, 1999.

Za epigram se novinarskim žargonom kaže ep na gram. Radomir Mićunović u: Dragan J. Ristić, Ispod crte, str. 5, Niš, 2012.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s